Дорис Лесинг
| Дорис Лесинг | |
|---|---|
| Информације | |
| Датум рођења | 22. октобар 1919. |
| Место рођења | Керманшах (Иран) |
| Дела | |
| Потпис | |
Дорис Лесинг, право име Дорис Меј Тајлер (енгл. Doris Lessing, Doris May Tayler; рођена 22. октобра 1919. у Керманшаху, Иран[1]) је британска прозна књижевница. Добитница је Нобелове награде за књижевност 2007.
Шведска академија ју је у објашњењу за доделу награде описала као писца: „епског наративног дара о женском искуству, која са скептицизом, страшћу и визионарском снагом посматра цивилизацију која је подељена“[2]. Са 87 година живота, Дорис Лесинг је најстарија добитница ове најпрестижније награде за књижевност која вреди 10 милиона шведских круна (око 1,8 мил. евра). Награда јој је уручена у Лондону, јер из здравствених разлога није отпутовала на церемонију у Стокхолму.
Садржај |
Биографија [уреди]
Рођена је као Дорис Меј Тејлор 1919. у Ирану (тада Персија) где је њен отац радио као банкарски службеник. Детињство и младост је провела у британској колонији Јужна Родезија, на територији данашњег Зимбабвеа. Породица се тамо настанила са намером да господари плантажама кукуруза, што се није показало као добар пословни потез. Похађала је католичку школу у Солзберију. Касније је радила као медицинска сестра и радница на телефонској централи. Преселила се у Енглеску 1949. и тада је написала свој први роман „Трава пева“ (The Grass Is Singing). Њено најзначајније дело је роман из 1962. „Златна бележница“ (The Golden Notebook).
Књижевни опус Дорис Лесинг се може поделити у три фазе:
- период комунистичких идеја 1944—1956, када је писала о радикалним друштвеним проблемима;
- период психолошких тема 1956—1969;
- период суфизма, који представља низ научнофантастичних романа (серија Канопус).
После суфистичке фазе, Лесинг је комбиновала сва три наведена књижевна приступа. Неки критичари посматрају њено дело као феминистичку литературу, док сама књижевница то негира. У прози најчешће износи искуства из Африке.
У мају 2008. изјавила је да се Нобелова награда за њу претворила у „праву катастрофу“[3]. Наиме, тврди да је престала да пише откад је добила ову награду и да уместо тога само даје интервјуе. Упозорила је младе писце да користе свој таленат, јер он брзо нестаје.
Најважнија дела [уреди]
- Трава пева (1950)
- Златна бележница (1962)
- Канопус у Аргу серија романа (1979 — 1983):
- Добри терориста (1985)
- Пето дете (1988)
- Алфред и Емили (2008)
Референце [уреди]
- ^ „Guardian Unlimited: Doris Lessing“ Приступљено 11. 10. 2007.
- ^ „NobelPrize.org“ Приступљено 11. 10. 2007.
- ^ „Doris Lesing: Nobelova nagrada je "prava katastrofa"“ Приступљено 11. 05. 2008.
Спољашње везе [уреди]
- Званична интернет презентација ((en))
- Дорис Лесинг на интернет страници „Мајспејс“ ((en))
- Интервјуи са Дорис Лесинг ((en))
1901. Сили Придом | 1902. Теодор Момзен | 1903. Бјернстјерне Бјернсон | 1904. Фредерик Мистрал, Хосе Ечегарај и Еизагире | 1905. Хенрик Сјенкјевич | 1906. Ђозуе Кардучи | 1907. Радјард Киплинг | 1908. Рудолф Кристоф Ојкен | 1909. Селма Лагерлеф
1910. Паул Хајзе | 1911. Морис Метерлинк | 1912. Герхарт Хауптман | 1913. Рабиндранат Тагор | 1915. Ромен Ролан | 1916. Вернер фон Хајденштам | 1917. Карл Гјелеруп, Хенрик Понтопидан | 1919. Карл Шпителер
1920. Кнут Хамсун | 1921. Анатол Франс | 1922. Хасинто Бенавенте | 1923. Вилијам Батлер Јејтс | 1924. Владислав Рејмонт | 1925. Џорџ Бернард Шо | 1926. Грација Деледа | 1927. Анри Бергсон | 1928. Сигрид Унсет | 1929. Томас Ман
1930. Синклер Луис | 1931. Ерик Карлфелт | 1932. Џон Голсворди | 1933. Иван Алексејевич Буњин | 1934. Луиђи Пирандело | 1936. Јуџин О'Нил | 1937. Роже Мартен ди Гар | 1938. Перл Бак | 1939. Емил Силанпе
1944. Јоханес Јенсен | 1945. Габријела Мистрал | 1946. Херман Хесе | 1947. Андре Жид | 1948. Томас Стернс Елиот | 1949. Вилијам Фокнер
1950. Бертранд Расел | 1951. Пер Лагерквист | 1952. Франсоа Моријак | 1953. Винстон Черчил | 1954. Ернест Хемингвеј | 1955. Халдор Лакснес | 1956. Хуан Рамон Хименез | 1957. Албер Ками | 1958. Борис Пастернак | 1959. Салваторе Квазимодо
1960. Сен Џон Перс | 1961. Иво Андрић | 1962. Џон Стајнбек | 1963. Јоргос Сеферис | 1964. Жан-Пол Сартр | 1965. Михаил Шолохов | 1966. Самуел Агнон, Нели Закс | 1967. Мигел Анхел Астуријас | 1968. Јасунари Кавабата | 1969. Семјуел Бекет
1970. Александар Солжењицин | 1971. Пабло Неруда | 1972. Хајнрих Бел | 1973. Патрик Вајт | 1974. Ејвинд Јонсон, Хари Мартинсон | 1975. Еуђенио Монтале | 1976. Сол Белоу | 1977. Висенте Алеисандре | 1978. Исак Башевис Сингер | 1979. Одисејас Елитис
1980. Чеслав Милош | 1981. Елијас Канети | 1982. Габријел Гарсија Маркес | 1983. Вилијам Голдинг | 1984. Јарослав Сајферт | 1985. Клод Симон | 1986. Воле Сојинка | 1987. Јосиф Бродски | 1988. Нагиб Махфуз | 1989. Хозе Камило Села
1990. Октавио Паз | 1991. Надин Гордимер | 1992. Дерек Волкот | 1993. Тони Морисон | 1994. Кензабуро Ое | 1995. Шејмас Хини | 1996. Вислава Шимборска | 1997. Дарио Фо | 1998. Жозе Сарамаго | 1999. Гинтер Грас
2000. Гао Сингђијан | 2001. Видјадар Сураџпрасад Најпол | 2002. Имре Кертес | 2003. Џон Максвел Куци | 2004. Елфриде Јелинек | 2005. Харолд Пинтер | 2006. Орхан Памук | 2007. Дорис Лесинг | 2008. Жан-Мари Гистав ле Клезио | 2009. Херта Милер
2010. Марио Варгас Љоса | 2011. Томас Транстремер | 2012. Мо Јен