Анри Бергсон

Из Википедије, слободне енциклопедије
Анри Бергсон

Bergson.jpg
Анри Бергсон

Информације
Пуно име Анри Бергсон
Датум рођења 18. октобар 1859.
Место рођења Париз (Француска)
Датум смрти 4. јануар 1941.
Место смрти Париз (Француска)
Дела
Награде Нобелова награда за књижевност
Потпис

Анри Бергсон (фр. Henri Bergson; Париз, 18. октобар 1859. - Париз, 4. јануар 1941.), француски филозоф.

Анри Бергсон је велики филозоф који је оставио трага у 20. веку. Био је изврстан математичар, а затим прелази на хуманистичке науке. Предао је два доктората: Есеј о непосредним датостима свести, и један на латинском о Аристотеловом схватању места. Предаје на колеџу de France, слуша га Етијен Гилсоне, Т. Е. Елиот, предаје и у Америци, члан је француске академије и то као први Јеврејин који је ушао у њу. Имао је и политичку каријеру, умире у 81. години. Нагињао је римокатоличанству, а да никада није прешао на њега, а 1927. добио је Нобелову награду за књижевност. Читава филозофија му је спиритуалистичка алтернатива позитивизму 20. века.

Дела

Темељна Бергсонова интуиција која храни његову филозофску спекулацију скупљена је у исказ да време није атомичко већ оно што траје. Тиме је изједначио време и трајање (DUREÉ). Под утицајем позитивизма и природних наука на време се гледало као и на простор – да је дељиво на делове међусобно различите по томе што је пре, а што после. Бергсон сматра да то није тако па се утиче непосредним датостима свести: време није нешто попут тачака већ континуирано и протежно, састављено од димензија: прошлост, садашњост и будућност.

Испитујући чињенице свести видимо да оне нису хомогене, већ да се свест састоји од хетерогених међусобно прожимајућих момената који конституишу једно трајање. Време је због тога суследност трајне свести па је у својој бити трајање, процес у непрестаном обогаћивању те је недељиво. Трајање осим датости свести карактерише читаву стварност – стварност нема као највиши принцип битак већ је последњи принцип свеколике стварности животни замах, ELAN VITAL. Заиста је стваралачка еволуција са битном карактеристиком трајања, а која је онда метода истраживања такве стварности?

Метода не може бити позитивистичка – она је погодна за стварност коју редукује на шеме, а није погодна за филозофију – ту је потребна метода која је у могућности приближити се стварности, а да је не искриви. Та метода не долази од ratia – он је компетентан само за атомичну стварност. Зато је наша метода интуиција која повезује инстинкт и интелект.

Статичка религија темељи се на приповедању којим се човек брани од штетних утицаја, а мотивирана је обећањем вечне казне или награде. Динамичка религија темељи се на интуицији апсолутнога и на мистичном седињењу са њим тако да је практични вид ове религије мистични живот. Ту Бергсон проучава грчки и источни мистицизам, јеврејске пророке и хришћанску мистику па закључује да је мистика хришћанства једина која је успела у посвемашњој мери – ту се мистика скроз искристализовала. Овде Бергсон стиже до Божје опстојности коју поставља на темељима скроз другачијим од логичких, за које држи да не доказују ништа: потребно је овде веровати мистицима – то су експерти који знају о чему говоре баш како верујемо доктору кад је у питању наше здравље. Почеком 20. века у Француској се формира бергсоновска школа на коју утиче англосаксонски прагматизам, а која иде даље од Бергсона. Он је пак на својој самрти зажелео да му се спале списи па нам од њега није ништа остало осим неких.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Анри Бергсон