Томас Транстремер
| Томас Транстремер | |
|---|---|
| Информације | |
| Пуно име | Томас Транстремер |
| Датум рођења | 15. април 1931. |
| Место рођења | |
| Дела | |
| Награде | Нобелова награда за књижевност |
| Потпис | |
Томас Транстремер (шве. Tomas Tranströmer; рођен 15. априла 1931 у Стокхолму, Шведска), је шведски писац, песник и преводилац, и добитник Нобелове награде за књижевност 2011. године[1].
Садржај |
Биографија [уреди]
Томас Транстремер је своје средње образовање стекао у Латинској школи Седра, Шведска, а потом је 1956. дипломирао психологију на Универзитету у Стокхолму. Поред књижевног рада, радио је дуго година као психолог у затворима са младим преступницима, менталним болесницима и овисницима о дроги. Престао је да се бави овом професијом пошто је преживео мождани удар 1990.
Почео је да пише са 13 година, а прву збирку песама 17 dikter (17 песама) објавио је 1954. године. Робин Фултон је превео на енглески његово целокупно дело и објавио их 1997. у Уједињеном Краљевству под заједничким именом New Collected Poems (Нове збирка песама). Фултонова збирка била је проширена новим песмама и поново је била објављена у САД 2006. године под именом The Great Enigma: New Collected Poems (Велика енигма: Нова збирка песама). Транстремер је такође написао и аутобиографију, Minnena ser mig (Сећања ме посматрају), објављену 1993.
Током седамдесетих година други песници су га критиковали зато што није његово дело није било политички ангажовано. Транстремерова поезија негује и даље развија песнички језик модернизма и експресионизма/надреализма 20. века. У својим делима описује једноставне слике из свакодневног живота и пејзаже, као и мистичан поглед на универзалне аспекте људског ума.
Награде и преводи [уреди]
Транстремер се сматра једним од најбољих шведских песника. У току свог живота, био је више пута помињан као кандидат за Нобелову награду. Добитник је више значајних интернационалних награда за поезију од којих је и једна коју је добио у бившој Југославији — Европска књижевна награда општине Вршац[2] — а његова дела преведена су на 50 језика: Блај, Робин Фултон и Самјуел Картерс превели су његова дела на енглески. Већину превода на српски језик урадио је његов лични пријатељ и песник, Мома Димић[3], а неке песме је превела и Бранка Ивковић. Преводи појединих Транстремерових дела објављивани су у разним књижевним часописима као што су Летопис Матице српске, Књижевне новине, Свеске, Писмо, Багдала, Слава, Липар, Књижевност, итд[4].
Године 2011. добио је Нобелову награду за књижевност.
Дело [уреди]
- 1954 — 17 dikter (17 песама)
- 1958 — Hemligheter på vägen (Тајне на путу)
- 1962 — Den halvfärdiga himlen (Напола довршено небо)
- 1966 — Klanger och spår (Звуци и шине)
- 1970 — Mörkerseende
- 1973 — Stigar (Стазе)
- 1974 — Östersjöar (Балтик)
- 1978 — Sanningsbarriären
- 1983 — Det vilda torget (Дивљи пијац)
- 1989 — För levande och döda (За живе и мртве)
- 1993 — Minnena ser mig
- 1996 — Sorgegondolen (Тужна гондола)
- 2001 — Fängelse: nio haikudikter från Hällby ungdomsfängelse
- 2004 — Den stora gåtan (Велика загонетка)
Референце [уреди]
- ^ „Званичан сајт Нобелове награде: Добитник 2011“. Nobelprize.org Приступљено 7. 10. 2011.
- ^ „Блиц: Нобелова награда шведском песнику Томасу Транстремеру“. Blic.rs Приступљено 7. 10. 2011.
- ^ Политика: Швеђанину Нобел за књижевност, 6. октобар 2011. (приступљено 8. октобар 2011.), Приступљено 25. 4. 2013.
- ^ Виртуелна библиотека Србије:Списак Транстремерових дела објављених на српском језику, Приступљено 25. 4. 2013.
Литература [уреди]
1901. Сили Придом | 1902. Теодор Момзен | 1903. Бјернстјерне Бјернсон | 1904. Фредерик Мистрал, Хосе Ечегарај и Еизагире | 1905. Хенрик Сјенкјевич | 1906. Ђозуе Кардучи | 1907. Радјард Киплинг | 1908. Рудолф Кристоф Ојкен | 1909. Селма Лагерлеф
1910. Паул Хајзе | 1911. Морис Метерлинк | 1912. Герхарт Хауптман | 1913. Рабиндранат Тагор | 1915. Ромен Ролан | 1916. Вернер фон Хајденштам | 1917. Карл Гјелеруп, Хенрик Понтопидан | 1919. Карл Шпителер
1920. Кнут Хамсун | 1921. Анатол Франс | 1922. Хасинто Бенавенте | 1923. Вилијам Батлер Јејтс | 1924. Владислав Рејмонт | 1925. Џорџ Бернард Шо | 1926. Грација Деледа | 1927. Анри Бергсон | 1928. Сигрид Унсет | 1929. Томас Ман
1930. Синклер Луис | 1931. Ерик Карлфелт | 1932. Џон Голсворди | 1933. Иван Алексејевич Буњин | 1934. Луиђи Пирандело | 1936. Јуџин О'Нил | 1937. Роже Мартен ди Гар | 1938. Перл Бак | 1939. Емил Силанпе
1944. Јоханес Јенсен | 1945. Габријела Мистрал | 1946. Херман Хесе | 1947. Андре Жид | 1948. Томас Стернс Елиот | 1949. Вилијам Фокнер
1950. Бертранд Расел | 1951. Пер Лагерквист | 1952. Франсоа Моријак | 1953. Винстон Черчил | 1954. Ернест Хемингвеј | 1955. Халдор Лакснес | 1956. Хуан Рамон Хименез | 1957. Албер Ками | 1958. Борис Пастернак | 1959. Салваторе Квазимодо
1960. Сен Џон Перс | 1961. Иво Андрић | 1962. Џон Стајнбек | 1963. Јоргос Сеферис | 1964. Жан-Пол Сартр | 1965. Михаил Шолохов | 1966. Самуел Агнон, Нели Закс | 1967. Мигел Анхел Астуријас | 1968. Јасунари Кавабата | 1969. Семјуел Бекет
1970. Александар Солжењицин | 1971. Пабло Неруда | 1972. Хајнрих Бел | 1973. Патрик Вајт | 1974. Ејвинд Јонсон, Хари Мартинсон | 1975. Еуђенио Монтале | 1976. Сол Белоу | 1977. Висенте Алеисандре | 1978. Исак Башевис Сингер | 1979. Одисејас Елитис
1980. Чеслав Милош | 1981. Елијас Канети | 1982. Габријел Гарсија Маркес | 1983. Вилијам Голдинг | 1984. Јарослав Сајферт | 1985. Клод Симон | 1986. Воле Сојинка | 1987. Јосиф Бродски | 1988. Нагиб Махфуз | 1989. Хозе Камило Села
1990. Октавио Паз | 1991. Надин Гордимер | 1992. Дерек Волкот | 1993. Тони Морисон | 1994. Кензабуро Ое | 1995. Шејмас Хини | 1996. Вислава Шимборска | 1997. Дарио Фо | 1998. Жозе Сарамаго | 1999. Гинтер Грас
2000. Гао Сингђијан | 2001. Видјадар Сураџпрасад Најпол | 2002. Имре Кертес | 2003. Џон Максвел Куци | 2004. Елфриде Јелинек | 2005. Харолд Пинтер | 2006. Орхан Памук | 2007. Дорис Лесинг | 2008. Жан-Мари Гистав ле Клезио | 2009. Херта Милер
2010. Марио Варгас Љоса | 2011. Томас Транстремер | 2012. Мо Јен