Brzo klizanje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Brzo klizanje
Polien van Deutekom, Tialf, 2007
Najviše upravno teloMeđunarodna klizačka organizacija
Karakteristike
Mešani polDa
Prisustvo
Olimpijada1924
Takmičar u brzom klizanju

Brzo klizanje je sport u kojem je cilj u što kraćem vremenu preći zadanu udaljenost kližući na ledu.[1] U osnovnoj i najraširenijoj varijanti ovog sporta takmičari se takmiče na kružnoj stazi dužine 400 metara, koja može biti u dvorani ili na otvorenom. Postoji i varijanta ovog sporta na kraćoj stazi, koja je opisana u članku brzo klizanje na kratkim stazama (poznata i kao šort-trak). Međunarodnim takmičenjima, pravilima i razvojem ovog sporta rukovodi Međunarodni klizački savez (ISU).

Brzo klizanje na dugim stazama u Tialfu 2008.

Standardno klizalište za brzo klizanje dugo je 400 m, ali povremeno se koriste i kraća (200, 250, 333 ⅓ m). Brzo klizanje je jedna od dve olimpijske forme klizanja i ona sa dužom istorijom. Međunarodni savez osnovan je 1892, najranije od svih saveza zimskih sportova. Jako je popularno u Holandiji i Norveškoj, međutim, najpoznatija svetska klizališta nalaze se i u drugim zemljama (SAD, Kanada, Nemačka, Italija, Rusija, Japan, Južna Koreja). Takmičenja Svetskog kupa održavaju se u ovim zemljama, uz 2 takmičenja u Tialfu, ledenoj dvorani u holandskom Herevenu. ISU-ova pravila dozvoljavaju određena odstupanja u veličini i radijusu krivina.

Brzoklizači na kratkim stazama u krivini

Brzo klizanje na kratkim stazama održava se na manjim klizalištima, obično na onima za hokej. Udaljenosti su kraće nego u dužoj verziji; najduža olimpijska trka je ona na 1.500 m (ženska štafeta je na 3.000, a muška na 5.000 m). Trke su obično na ispadanje i 2 najbolja takmičara iz kvalifikacijskih grupa (koje imaju 4 ili 5 klizača) prolaze u narednu fazu takmičenja. Diskvalifikacije i padovi nisu retki.

Start pojedinačne trke

U trkama obično postoje pravila za diskvalifikaciju ako protivnik bude ometen na nesportski način; ova pravila variraju od discipline do discipline. Na dugim stazama kažnjava se skoro svako ometanje protivnika iako je klizačima dozvoljeno da, ako nisu u mogućnosti da se zadrže u unutrašnjoj traci, pređu iz unutrašnje u spoljnu pri izlasku iz poslednje krivine sve dok time ne ometaju drugog klizača. U trkama s masovnim startom obično se dozvoljava određena količina fizičkog kontakta.

Timske trke takođe se održavaju. Na dugim stazama jedina timska trka na najvišim nivoima takmičenja jest ekipna potera iako se na dečijim takmičenjima održavaju štafetne trke, kao u atletici. Štafetne trke održavaju se i na kratkim stazama, ali ovde su izmene klizača moguće bilo kad u trci mada mogu biti zabranjene u poslednja 2 kruga.

Većina trka održava se na ovalnim stazama, ali postoje izuzeci. Dimenzije ovalne staze variraju; na kratkim stazama dužina staze mora biti 111,12 m dok se za klizanje na dugim stazama koristi staza standardizirane dužine od 400 m.

U Holandiji se takmičenja u maratonskom brzom klizanju mogu održavati na prirodnom ledu u kanalima i vodenim površinama poput jezera i reka, ali i na veštačkim stazama dužine 400 m, koje klizači obiđu, npr, 100 puta.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Nikolas Buer: žensko brzoklizačko takmičenje na gradskom kanalu u Leuvardenu (1809)
Brzoklizačko takmičenje na Zojderzeu kod Hindelopena u Holandiji 1828.

Koreni brzog klizanja stari su više od milenija. Ono potiče iz Skandinavije, severne Evrope i Holandije, gde su ljudi na đonove cipela stavljali kosti i takve ih koristili da putuju preko zaleđenih reka, kanala i jezera. Tek mnogo kasnije, u 16. veku, na klizanje se počelo gledati kao na zabavu, a možda čak i kao na sportsku aktivnost.

Međutim, klizanje i brzo klizanje nisu bili ograničeni samo na Skandinaviju i Holandiju; 1592. godine jedan Škot dizajnirao je klizaljku sa željeznom oštricom. Upravo su ovakve klizaljke dovele do širenja klizanja, naročito brzog. Godine 1642, u Edinburgu je osnovan prvi službeni klizački klub, a 1763. u močvarama Fens u istočnoj Engleskoj održana je prva brzoklizačka trka. U Holandiji su ljudi počeli da idu zaleđenim vodenim tokovima koji su povezivali 11 frizijskih gradova, što je kasnije preraslo u takmičenje pod imenom Elfstedentoht (vidi ispod).

Do sredine 19. veka ljubav prema ovom sportu razvila se i u Severnoj Americi. Upravo je tu izumljena oštrica u potpunosti napravljena od čelika. Holanđani su ponovo izbili u prvi plan 1889, kad su organizovali prvo svetsko prvenstvo. Međunarodni klizački savez osnovan je u Holandiji 1892. Početkom 20. veka klizanje i brzo klizanje stekli su ugled kao jedne od popularnijih sportskih aktivnosti.

Razvoj ISU-a[uredi | uredi izvor]

Jap Eden, prvi službeni svetski prvak

Organizovane trke na klizaljkama razvile su se u 19. veku. Norveški klubovi bili su domaćini raznih takmičenja od 1863, a trke u Hristijaniji (današnjem Oslu) privlačile su i petocifren broj gledalaca.[2] Godine 1884, Norvežanin Aksel Paulsen proglašen je amaterskim svetskim prvakom nakon pobeda na takmičenjima u SAD. Pet godina kasnije jedan sportski klub iz Amsterdama organizovao je brzoklizačko takmičenje koje je nazvao svetskim prvenstvom, s učesnicima iz Rusije, SAĐa i Ujedinjenog Kraljevstva i Holandije. Internationale Eislauf Vereinigung, danas poznat kao Međunarodni klizački savez (International Skating Union – ISU), osnovan je na sastanku predstavnika 15 država u Sheveningenu 1892. i to je bio prvi svetski savez u nekom zimskom sportu. Nederlandse Schaatsrijderbond (Holandski klizački savez) osnovan je 10 godina ranije[3] i organizovao je svetska prvenstva 1890. i 1891.[4] Takmičenja su održana na stazama različitih dužina – meč između Paulsena i Remkea van der Zea iz 1885. održan je na stazi dužine 6/7 milje (1.400 m) – ali ISU je 1892. standardizovao dužinu trake od 400 m, kao i dužine trka za svetskim prvenstvima: 500, 1.500, 5.000 i 10.000 m. Klizači su trke počinjali u parovima, svaki u svojoj traci, koje su menjali u svakom krugu kako bi svaki klizač prešao istu udaljenost. Ovo je ono što je danas poznato kao brzo klizanje na dugim stazama. Takmičenja su bila isključivo za klizače amatere i to je sprovođeno kao pravilo. Peter Sinerud diskvalificiran je zbog profesionalizma 1904. i izgubio titulu svetskog prvaka.

Svetski rekordi na dugim stazama prvi put su registrirani 1891. i rapidno su poboljšavani. Jap Eden popravio je svetski rekord na 5.000 m za pola minute na Evropskom prvenstvu 1894. Ovaj rekord trajao je 17 godina, a trebalo je 50 godina da bude popravljen za još pola minuta.[5][6]

Elfstedentoht[uredi | uredi izvor]

Snimak Elfstedentohta 1954. s komentarom na holandskom jeziku

Elfstedentoht (hol. Turneja /kroz/ 11 gradova) organizovan je kao takmičenje 1909. i održava se u nepravilnim intervalima, kad god se led na ruti smatra dovoljno dobrim. Druge trke na otvorenom razvile su se kasnije; Severna Holandija bila je domaćin jedne 1917, ali prirodni uslovi leda u Holandiji retko su bili pogodni za klizanje. Elfstedentoht je održan 15 puta u periodu od skoro 100 godina od 1909, a pre nego što je veštački led postao dostupan 1962. nacionalna prvenstva održana su u 25 godina između 1887, kad je u Slikerveru organizovano prvo prvenstvo, i 1961. Otkako je veštački led postao uobičajen u Holandiji, holandski brzoklizači nalaze se u svetskom vrhu u brzom klizanju na dugim stazama i maratonskom brzom klizanju. Drugo rešenje da se maratonske trke i dalje održavaju na prirodnom ledu preraslo je u Alternativni Elfstedentoht, čije se trke održavaju u drugim državama, poput Austrije, Finske ili Kanade i svi najbolji maratonski brzoklizači, kao i hiljade rekreativaca, putuju na lokacije gde se trka održava. Prema Japu Bloembergenu, novinaru NRC Handelsblada, država „poprimi karnevalski izgled” tokom međunarodnih klizačkih prvenstava.[7]

Zimske olimpijske igre[uredi | uredi izvor]

Brzo klizanje na ZOI 1928. u Sankt Moricu
Glavni članak: Brzo klizanje na Zimskim olimpijskim igrama

Brzo klizanje prisutno je na Zimskim olimpijskim igrama od 1924. Na Olimpijskom kongresu 1914. delegati su se složili da se brzo klizanje uvrsti na OI 1916. nakon što je umetničko klizanje uvršteno na OI 1908. Međutim, Prvi svetski rat prekinuo je sve planove za olimpijsko takmičenje i brzo klizanje ušlo je u olimpijski program tek 1924. kao deo Nedelje zimskih sportova u Šamoni Mon Blanu, kojoj je retroaktivno dodijeljen olimpijski status. Prvu zlatnu olimpijsku medalju osvojio je Čarls Džutrou iz Lejk Plesida iako je nekoliko Norvežana tvrdilo da je Oskar Olsen imao brže vreme. Problemi s merenjem vremena na 500 m bili su stalni problem sve do pojave elektronskih satova u 1960-im; tokom trke na 500 m na ZOI 1936. sugerisano je da je pobedničko vreme Ivara Balangruda bilo skoro sekundu brže. Finska je osvojila ostale 4 zlatne medalje 1924, uz pobede Klasa Tanberga na 1500 i 5000 m te u višeboju. To je bio prvi i jedini put da je u brzom klizanju dodeljena zlatna olimpijska medalja u višeboju.

Norveški i finski brzoklizači osvojili su sve zlatne medalje na svetskim prvenstvima u međuratnom periodu, dok su se na evropskim prvenstvima do pobedničkog postolja uspeli probiti Austrijanci i Latvijci. Međutim, trke u Severnoj Americi često su se održavale s masovnim startom, slično maratonskim trkama u Holandiji. Olimpijske trke morale su se klizati na četiri udaljenosti koje je odobrio ISU. Savez je odobrio i predlog da trke na ZOI 1932. u Lejk Plasidu budu s masovnim startom i Amerikanci su osvojili sve 4 zlatne medalje. Kanada je osvojila 5 medalja (sve srebrne i bronzane), dok je aktualni svetski prvak Tanberg ostao kod kuće u znak protesta protiv ovakvog formata trka. Na SP-u održanom neposredno nakon ZOI-a, bez učešća američkih prvaka, norveški takmičari pobedili su u sve 4 trke i zauzeli prva 3 mesta u poretku višeboja.

Čelni ljudi brzog klizanja u Norveškoj, Švedskoj, Finskoj i Japanu uložili su protest Američkom olimpijskom komitetu osudivši način takmičenja i izrazivši želju da se trke s masovnim startom više nikad ne održe na Olimpijskim igrama. Ipak, ISU je 1967. prihvatio ogranak brzog klizanja na kratkim stazama, s masovnim startom, organizovao međunarodna takmičenja počevši od 1976. i doveo ga nazad na Olimpijske igre 1992.

Pravila brzog klizanja[uredi | uredi izvor]

Brzo klizanje se izvodi na kružnoj stazi dužine 400 metara, koja ima dve staze, spoljašnju i unutrašnju. Krivine su radijusa 25—26 metara na unutrašnjoj stazi, a širina svake staze je 4—5 metara. Takmiče se istovremeno dva takmičara, jedan u unutrašnjoj i jedan u spoljašnjoj stazi. Klizači nose na ramenu traku čija boja označava stazu u kojoj je klizač startovao, belu za unutrašnju i crvenu za spoljašnju stazu. S obzirom da je unutrašnja staza kraća, takmičari tokom trke, zavisno o dužini staze, moraju više puta zameniti staze u kojim kližu, da bi se izjednačile udaljenosti.

Uobičajene deonice za službena takmičenja su 500, 1.000, 1.500, 3.000 (samo žene), 5.000 i 10.000 metara (samo muškarci).

Postoji i ekipno takmičenje, u kojem se takmiče po tri klizača iz jedne ekipe, takođe u formatu dve ekipe u trci. Ekipe kližu samo u unutrašnjim stazama, a startuju sa suprotnih strana, i to po 8 krugova muškarci odnosno 6 krugova žene.

Takmičenja u brzom klizanju[uredi | uredi izvor]

Brzo klizanje je olimpijski sport pa je bio u programu svih Zimskih olimpijskih igara do sada. Međunarodna klizačka organizacija (ISU) jedna je od najstarijih sportskih organizacija, pa organizuje Svetska prvenstva u brzom klizanju još od 1893. godine.

Najuspešniji takmičari dolaze iz Holandije, koja je jedna od retkih zemalja u kojoj ovaj sport ima široku popularnost i gde su brzi klizači i klizačice prave sportske zvezde.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 178. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Åge Dalby, Jan Greve, Per Jorsett, Olympiske vinterleker 1924–2006, "Akilles forlag". Dalby, Åge (2006). Olympiske vinterleker 1924-2006. Akilles. str. 29. ISBN 82-7286-162-3. 
  3. ^ Wat is Langebaanschaatsen Arhivirano 2009-03-05 na sajtu Wayback Machine, KNSB.nl
  4. ^ „History of the World Championship Allround Men”. SpeedskatingResults.com. Pristupljeno 10. 9. 2012. 
  5. ^ Knut Bjørnsen i Per Jorsett, Skøytesportens stjerner, J. W. Cappelens forlag, 1971, pp. 183
  6. ^ „Evolution of the world record 5000 meters Men”. SpeedskatingResults.com. Pristupljeno 10. 9. 2012. 
  7. ^ "Less Orange During the Uneven Years", nrc.nl, 1. 7. 1999.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Dianne Holum (1984). The Complete Handbook of Speed Skating. Enslow Publishers. ISBN 0-89490-051-X. 
  • USOC: A Basic Guide to Speed Skating, Griffin Publishers - Torrance, Ca. A Basic Guide to Speed Skating. Griffin Publishing. 2002. ISBN 1-58000-087-8. 
  • Barry Publow: Speed on Skates, Human Kinetics Publishers - Champaign, Ill. Publow, Barry (1999). Speed on Skates. Human Kinetics. ISBN 0-88011-721-4. 
  • Matthias Opatz: Taschenfibel Eisschnelllauf (Pocketguide Speedskating), Lotok Publ. - Stedten-upon-Ilm, Germany. Opatz, Matthias (2005). Eisschnelllauf: Taschenfibel. LOTOK. ISBN 3-939088-00-5. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Brzo klizanje na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Брзо_клизање&oldid=27551817”