Милунка Савић
| Милунка Савић | ||
|---|---|---|
|
|
||
| Лични подаци | ||
| Датум рођења | 1890. | |
| Место рођења | Копривница код Рашка (.svg){kind=small} Краљевина Србија) |
|
| Датум смрти | 5. октобар 1973. | |
| Место смрти | Београд ( СФРЈ) |
|
| Војска | Војска Србије | |
| Године служења | 1912 - 1918. | |
| Највиши чин | Наредник | |
| Битке и ратови | Брегалничка битка Опсада Скадра Колубарска битка ... |
|
Милунка Савић била је наредник у Другом пуку и српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата. Рањавана је у борбама девет пута.
Биографија [уреди]
Рођена 1890. (или 1892, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина) године у селу Копривница код Рашке, Милунка Савић се у балканским ратовима 1912. и 1913. године борила као добровољац, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол је откривен од стране болничког особља које је видело њене ране после Брегалничке битке, скоро годину дана после њеног приступања српској војсци. У Првом светском рату се нарочито истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима.
Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу Милош Обилић. Једина је жена у свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.[1]
Након Првог светског рата се удала и добила ћерку након чега се преселила у Београд. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи 20 година као чистачица у Државној хипотекарној банци. Ипак, одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, она ће изабрати да живи у Београду, али људи су брзо заборавили њене заслуге. За све то време, Милунка је ишколовала тридесеторо деце коју је доводила са села и изводила на прави пут.
За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу у којој је лечила партизанске и четничке рањенике. Године 1943. болница је откривена а Милунка Савић је ухапшена. Била је затворена у логору на Бањици где је провела шест месеци ишчекујући стрељање. Када је један немачки официр прегледавао спискове предвиђених за стрељање наишао је и на име Милунке Савић. Питао је да ли је то чувена хероина из Првог светског рата и наредио да је пусте. Милунка је пуштена и нису је узнемиравали да краја рата. Након рата, комунистичка власт јој 1945. додељује пензију. Старост проводи у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима, на која је одлазила у српској униформи и са ордењем. Након продаје куће, 1972. године додељен јој је мали стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. После три шлога, умире у том стану 5. октобра 1973. године.
Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду. На њеној бившој кући на Вождовцу, данас Улица Милунке Савић, постављена је спомен-плоча.[2]
Референце [уреди]
- ^ Милунка међу бомбашима („Вечерње новости“, 20. април 2013), приступљено 21. априла 2013.
- ^ Пред Милунком су и генерали салутирали („Блиц“, 8. август 2010), Приступљено 9. 4. 2013.
Спољашње везе [уреди]
- Строј каплара Милунке („Вечерње новости“, 19. новембар 2007)
- Милункин пут до легенде („Православље“, 15. фебруар 2008)
- Милункин српски непоклек („Православље“, 15. март 2008)
- Пред Милунком су и генерали салутирали („Блиц“, 8. август 2010)
- Милунка Савић: хероина, па чистачица, Марко Лопушина, Вечерње новости, репортаже, 12. март 2011.
- Емисија Квадратуре круга посвећена Милунки Савић
- Извор који говори о њеном преоблачењу у мушкарца
