Милунка Савић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милунка Савић

MilunkaSavic.jpg
Милунка Савић са орденом

Лични подаци
Пуно име Милунка Савић – Глигоревић
Надимак Српска Јованка Орлеанка
Датум рођења 1890.
Место рођења Копривница код Рашке (Застава Србије Кнежевина Србија)
Датум смрти 5. октобар 1973.
Место смрти Београд (Застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије СФРЈ)
Војска Војска Србије
Године служења 19121918.
Највиши чин Наредник
Битке и ратови Брегалничка битка
Опсада Скадра
Колубарска битка ...
Одликовања Ордена Карађорђеве звезде
Орден Легије части (два пута)
Ратни крст са златном палмом
Milunka Savić.jpg

Милунка Савић – Глигоревић (Копривница, 1890Београд, 5. октобар 1973) била је српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“, жена са највише одликовања у историји ратовања.[1] Рањавана је у борбама девет пута. Због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка Орлеанка“.

Биографија[уреди]

Рођена је 1890. године (или 1892, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина) у селу Копривница код Јошаничке Бање[2] у Рашкој, од мајке Данинце и оца Раденка, као најстарије дете.[3] Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана.[4][3] Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године,[3] и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић.[5]

У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.[6]

У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима.[6] У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године.[7] Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је "гвоздени пук" био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.[8]

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.[9]

Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи.[10] Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића[11] из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921-2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.[12][4] Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бањалуку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.[13]

Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.[11]

На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века.[10][13] Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села..

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.[14]

За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Недићеве полиције и шест месеци провела у злогласном логору Бањица.

Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију.[13] Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић,[14] на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године.[7] Породична кућа је продата 1974. године.[15]

Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду.

Ордење[уреди]

Милунка Савић је најодликованија жена Првог светског рата. Нека од њених одликовања су[16][7][17]:

Домаћа одликовања[уреди]

Инострана одликовања[уреди]

  • Орден Легије части IV степена (официр)
  • Орден Легије части V степена (витез)
  • француски Ратни крст са златном палмом, као једина жена
  • Руски орден Светог Ђорђа
  • Медаља за храброст Енглеске Св. Михајла првог реда

У њену част[уреди]

На њеној бившој кући на Вождовцу, у улици која данас носи њено име постављена је спомен-плоча. У Јошаничкој Бањи је 1995. године[2] подигнут споменик у природној величини, вајара Љубише Манчића.[14][18][a]

Њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице[10] у Алеју великана, 40 година након смрти, 10. новембра 2013. године.[19][20][b]

Удружње ратних добровољаца 1912—1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду, Милунку Савић је прогласило за свог почасног члана.[18] Радио телевизија Србије је снимила документарни филм посвећен њој. Ауторка филма је Слађана Зарић, а режисерка Ивана Стивенс. Филм је премијерно приказан октобра 2013.[11] У Дому војске у Београду направљена је и мултимедијлна изложба, дело исте ауторке, која је приказана у септембру и октобру 2013. године.[7] [16]

У Београду, Ваљеву, Зрењанину[17], Јагодини, Краљеву, Косјерићу, Крушевцу,[21] Младеновцу,[22] Нишу, Параћину, Шапцу,[23] као и у Степановићеву и Јошаничкој Бањи.

Напомене[уреди]

  1. ^ Према речима њеног унука, приликом постављања спомен-плоче, као и за подизање споменика, породица није консултована, па споменик у Јошаничкој Бањи не личи на Милунку[14]
  2. ^ У неким медијима стојало је да је већ била сахрањена у Алеји великана уз највеће државне и војне почасти,[14] али се то није догодило. Сахрањена је најпре у породичној гробници, а на њеној сахрани говорили су тада високи официри ЈНА и представници Друштва за неговање традиција ослободилачких споменика и ратова[18]

Референце[уреди]

  1. ^ Станковић, Бранко (20. 10. 2012.). „Квадратура круга“. rts.rs. РТС Приступљено 10. 11. 2013.. 
  2. ^ а б „Јошаничка Бања“. srpskoblago.rs. Српско Благо. 23. 7. 2012. Приступљено 12. 11. 2013.. 
  3. ^ а б в Пешић, Новица (9. 9. 2013.). „Одмена млађем брату“. novosti.rs. Вечере новости Приступљено 10. 11. 2013.. 
  4. ^ а б Ђурић, Антоније (15. 2. 2008). Ђаковац, Александар. ed. „Милункин пут до легенде - Из књиге "Жене Солунци говоре"“. Православље (Београд: СПЦ) 982. ISSN 0555-0114 Приступљено 10. 11. 2013.. 
  5. ^ Пешић, Новица (10. 9. 2013.). „Одзив као у сватове!“. novosti.rs. Вечерње новости Приступљено 10. 11. 2013.. 
  6. ^ а б Пешић, Новица (19. 11. 2007.). „Строј каплара Милунке“. novosti.rs. Вечерње новости Приступљено 10. 11. 2013.. 
  7. ^ а б в г „Милунка Савић, хероина Великог рата“. rts.rs. РТС. 19. 9. 2013. Приступљено 10. 11. 2013.. 
  8. ^ Петровић, Светлана (21. 6. 2012.). [сабор.срб/чланци/187 „Милунка Савић“]. сабор.срб. Удружење Сабор Срба и пријатеља Срба Приступљено 11. 11. 2013.. 
  9. ^ Милунка међу бомбашима („Вечерње новости“, 20. април 2013), приступљено 21. априла 2013.
  10. ^ а б в „Посмртни остаци Милунке Савић положени у Алеју великана“. beograd.rs. Град Београд. 10. 11. 2013. Приступљено 10. 11. 2013.. 
  11. ^ а б в Зарић, Слађана (7. 10. 2013.). „Милунка Савић – хероина Великог рата“. rts.rs. РТС Приступљено 10. 11. 2013.. 
  12. ^ Пешић, Новица (19. 9. 2013.). „Лекција оца Раденка“. novosti.rs. Вечерње новости Приступљено 10. 11. 2013.. 
  13. ^ а б в Лопушина, Марко (12. 3. 2011.). „Милунка Савић: Хероина, па чистачица“. novosti.rs. Вечерње новости Приступљено 10. 11. 2013.. 
  14. ^ а б в г д Кривокапић, Бранислав (8. 8. 2010.). „Пред Милунка су и генерали салутирали“. blic.rs. Блиц онлајн Приступљено 10. 11. 2013.. 
  15. ^ Кућа Милунке Савић избраздана пукотинама и нагризена влагом („Политика“, 17. новембар 2013)
  16. ^ а б „У Дому Војске отворена изложба посвећена Милунки Савић“. mod.gov.rs. Министарство одбране Републике Србије. 25. 9. 2013. Приступљено 11. 11. 2013.. 
  17. ^ а б „Решење о промени назива улице Берберска-болница ђ у улицу Милунка Савић у Зрењанину“. zrenjanin.rs. Званична презентација града Зрењанина. 4. 2. 2013. Приступљено 11. 11. 2013.. 
  18. ^ а б в Пешић, Новица (22. 9. 2013.). „Власт огрешила душу“. novosti.rs. Вечерње новости Приступљено 11. 11. 2013.. 
  19. ^ „Хероина која личи на своју земљу“. rts.rs. РТС. 10. 11. 2013. Приступљено 10. 11. 2013.. 
  20. ^ Милунка Савић сахрањена у Алеји великана уз мелодију песме Тамо далеко („Вечерње новости“, 10. новембар 2013)
  21. ^ „Нови и стари називи улица“. krusevac.rs. Град Крушевац. 10. 9. 2010. Приступљено 11. 11. 2013.. 
  22. ^ „Нови називи улица“. mladenovac.rs. Градска општина Младеновац Приступљено 11. 11. 2013.. 
  23. ^ „План града“. sabac.org. Град Шабац Приступљено 11. 11. 2013.. 

Спољашње везе[уреди]