Жута грозница

С Википедије, слободне енциклопедије
Жута грозница
СинонимиЖута куга[1] бронзе јохн[2]
ТЕМ микрографија вируса жуте грознице (увећање 234.000 пута)
СпецијалностиИнфективна болест
Симптомигрозница, дрхтавица, мишићни бол, жута кожа[3]
КомпликацијеЗатајење јетре, крварење[3]
Време појаве3–6 дана након излагања[3]
Трајање3–4 дана[3]
УзроциВирус жуте грознице који шире комарци[3]
Дијагностички методТестови крви[4]
ПревенцијаВакцина жуте грознице[3]
ЛечењеПалијативна нега[3]
Фреквенција~127.000 озбиљних случаја (2013)[3]
Смртност5.100 (2015)[5]

Жута грозница је болест коју проузрокује вирус жуте грознице (YFV, из рода Flavivirus), кога преноси комарац Aedes aegypti. Ови комарци не могу да се хране и развијају на температури нижој од 23 °Ц и због тога је жута грозница болест тропских предела. Међутим, у условима авионског саобраћаја њихово преношење је преко лета могуће и крајеве са умереном климом.

Жута грозница[1] је акутна вирусна болест.[6] У већини случајева се јављају следећи симптоми: грозница, језа, губитак апетита, мучнина, бол у мишићима и то нарочито леђним и главобоље.[6] Обично за пет дана долази до побољшања.[6] Код неких људи се један дан након побољшања поново јавља грозница и бол у стомаку, а као последица оштећења јетре јавља се жутило коже.[6] Ако дође до овога, повећава се и ризик од појаве крварења и проблема са бубрезима .[6]

Узрочник болести је вирус жуте грознице, који се шири уједом женке комарца.[6] Он погађа само људе, остале примате и неколико врста комараца.[6] У градовима се шири првенствено путем комараца врсте Аедес аегyпти .[6] Вирус представља РНК вирус рода Флавивирус.[7] Ову болест није лако разликовати од других болести, нарочито у почетним фазама.[6] У случају сумње на ову болест потребно је урадити анализу крви путем методе полимеразна ланчана реакција да би се потврдило присуство болести.[4]

Постоји сигурна и ефикасна вакцина против жуте грознице, па је за путовања у неке земље неопходна претходна вакцинација.[6] Међу осталим мерама за спречавање заражавања налази се смањење популације комараца који су преносници ове болести.[6] У подручјима где је жута грозница уобичајена, а вакцинација није, за спречавање избијања болести је веома важна рана дијагностика и имунизација већег дела становништва.[6] Када дође до заражавања примењује се симптоматско лечење, јер нема неких специфичних ефикасних мера против самог вируса.[6] Код озбиљнијих случајева болести долази до смртног исхода код око половине случајева оболелих особа које нису лечене.[6]

Сваке године жута грозница узрокује 200.000 случајева заражавања и 30.000 смртних случајева,[6] од чега се готово 90% случајева јавља у Африци.[4] У деловима света где је ова болест честа живи скоро милијарда људи.[6] Она се често јавља у тропским пределима Јужне Америке и Африци, али не и у Азији.[6][8] Од 1980-тих година број случајева оболелих од жуте грознице је у порасту.[6][9] Верује се да је то последица слабијег имунитета људи, пораста броја људи који живе у градовима и њихових учесталих селидби, као и климатских промена.[6] Ова болест је пореклом из Африке, одакле се проширила на Јужну Америку путем трговине робљем у XVII веку.[1] Од XVII века догодило се неколико великих избијања ове болести у Америкама, Африци и Европи.[1] У XVIII и XIX веку се жута грозница сматрала једном од најопаснијих заразних болести.[1] Вирус жуте грознице је први откривени људски вирус.[7]

Знаци и симптоми[уреди | уреди извор]

Жута грозница започиње након раздобља инкубације од три до шест дана.[10] У већини случајева испрва долази само до благе инфекције са врућицом, главобољом, дрхтањем, боловима у леђима, умором, мучнином, губитком апетита и каткад повраћањем.[11] У тим случајевима, инфекција траје само три до четири дана.

У око 15% случајева, заражени улазе у другу, токсичну фазу болести са дуготрајном врућицом, којој следи жутица због оштећења јетре, те болови у стомаку. У неким случајевима, долази до крварења из десни, очију, а из пробавног тракта се појављује крваво повраћање, због чега је шпански назив за жуту грозницу vomito negro („црно повраћање”).[12] Токсична фаза је смртоносна у отприлике 20% случајева, те је стога свеукупна стопа смртности те болести око 3%.[13] У најтежим епидемијама, морталитет каткад прелази и 50%.[14]

Они који преживе болест стичу доживотни имунитет,[15] те нормално нема трајних оштећења органа.[16]

Узрок[уреди | уреди извор]

Жуту грозницу узрокује вирус жуте грознице, РНК вирус пречника од 40 до 50 nm, тип врсте која припада групи Flaviviridae.[7] То је била прва болест за коју је доказано да се преноси комарцима и филтрираним људским серумом, а то је доказао Волтер Рид око 1900.[17] РНА вируса дуг је око 11.000 нуклеотида и има један отворени оквир читања који кодира полипротеин. Домаћинова протеаза реже овај полипротеин у три структурна (C, prM, E) и седам неструктурних протеина (NS1, NS2A, NS2B, NS3, NS4A, NS4B, NS5); а бројеви одговарају распореду гена у геному који кодирају ове протеине.[18] Минимална 3’UTR регија вируса жуте грознице (YFV) потребна је за заустављање 5'-3' егзонуклеазе домаћина XRN1. UTR садржи PKS3 псеудочворну структуру која служи као молекуларни сигнал да се заустави егзонуклеаза, те је једини ресурс који вирус користи од домаћина за производњу подгеномског флавивируса РНК (сфРНК). СфРНК копије су резултат недовршене деградације вирусног генома егзонуклеазом те су битни за вирусову патогенезу.[19] Жута грозница спада у групу хеморагијских грозница.

Вируси инфицирају, између осталог, моноците, макрофаге и дендритске ћелије. Они се причврсте за површину ћелије уз помоћ одређеног рецептора, те се уносе помоћу везикула. Унутар ендозома, смањени pH ствара фузију ендозомске мембране са вирусном овојницом. Капсид улази у цитосол, разграђује се, те испушта геном. Повезивање рецептора, као и фузија мембране, се катализирају протеином Е, који мења своју конформацију при ниским пХ вредностима, што пак ствара преобликовања из 90 хомодимера у 60 хомотример.[18]

Након уласка у ћелију домаћина, вирусни геном се репликује у ендоплазматичном ретикулуму (ЕР) и у тзв. пакетима везикула. Испрва, незрели облик вирусне честице се формира унутар ЕР-а, чији M-протеин још није попримио зрели облик, те је стога назначен као прМ (прекурзор M) и сачињава комплекс са протеином Е. Незреле честице се процесују у Голџијевом апарату уз помоћ протеина домаћина фурина, који поспешује сазревање прМ у M. Овај процес испушта Е из комплекса, који сада може да преузме своје место као зрели, инфективни вирус.[18]

Пренос[уреди | уреди извор]

Aedes aegypti сисе крв

Вирус жуте грознице се углавном шири угризом комарца Aedes aegypti, али и друге врсте као што су тиграсти комарци (Aedes albopictus) могу такође да послуже као вектор овом вирусу. Попут других арбовируса који се шире уз помоћ комараца, вирус жуте грознице убира женка комарца када упија крв зараженог човека или примата. Вируси стижу до стомака комарца, те ако му је концентрација висока, вириони инфицирају епително ткиво те се тамо репликују. Потом стижу до циркулаторног система комарца и одатле иду до пљувачне жлезде. Када комарац следећи пут сисе крв, он убаци слину у рану, а вирус се од места убода шири кроз крв угризене особе. Уочен је и пренос вируса женке комарца на њена јаја, а потом и на ларве. Ова инфекција вектора без претходног оброка крвљу игра значајну улогу у избијању изненадних епидемија болести.[20]

Одигравају се три епидемиолошки различита инфективна циклуса,[9] у којима се вирус преноси са комарца на човека и на друге примате. „Урбани циклус” укључује једино комарца A. aegypti. Добро је адаптиран на урбана подручја, те може да преноси и друге болести, као што су денга грозница и чикунгуња. Урбани циклус је одговоран за већину епидемија жуте грознице у Африци. Изузев епидемије 1999. године у Боливији, овај урбани циклус више не постоји у Јужној Америци.

Други је „циклус прашуме” где Aedes africanus (у Африци) или комарци рода Haemagogus и Sabethes (у Јужној Америци) служе као вектори. У прашумама, комарци инфицирају примате; болест је већином без симптома код афричких примата. У Јужној Америци, тако се још једином заразе људи, што објашњава и ниску појаву те болести на том континенту. Људи који се заразе у прашуми потом шире вирус у насељена подручја.[9]

У Африци постоји и трећи, тзв. „циклус саване”, а одиграва се између прашуме и урбаног циклуса. Укључени су различити комарци рода Aedes. У недавној историји је то постао главни начин ширења жуте грознице по Африци.[21]

Патогенеза[уреди | уреди извор]

Након преноса са комарца, вирус се репликује у лимфним чворовима те инфицира првенствено дендритске ћелије. Одатле стижу у јетру и инфицирају хепатоците (веројатно индиректно преко Купферових ћелија), што доводи до еозинофилске деградације тих ћелија и испуштања цитокина. Структуре познате као Каунсилманова тела појављују се у цитоплазми хепатоцита што указује на њихову некрозу.[22][23]

Смртност се може јавити услед поплаве цитокина, шока и вишеструког затајења органа.[13]

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Дијагноза жуте грознице је клиничка, и често се ослања на пребивалиште заражене особе током времена инкубације. Благи случајеви болести могу се потврдити једино виролошки. Пошто такви благи случајеви могу допринети месним епидемијама, сваки потенцијални случај жуте грознице се озбиљно мора лечити.

Ако се сумња на жуту грозницу, вирус се не може потврдити све до 10 дана након болести. Директно се потврђује обрнутом полимеразном ланчаном реакцијом при чему се геном вируса увећава.[4] Још један директан приступ је изолација вируса и његово узгајање у кулутуи ћелија уз помоћ крвне плазме; за ово је потребно и до четири недеље.

Елиса тест током акутне фазе болести, који користи одређени IgM за жуту грозницу или повећање у специфичном ИгГ-титру (у поређењу са ранијим узорком) може да потврди жуту грозницу. Заједно са клиничким симптомима, детектовање ИгМ-а или четвороструко повећање ИгГ-титра сматра се довољним да укаже на жуту грозницу. Ови тестови могу међусобно деловати, као и са другим флавивирусима.

Биопсија јетре може да потврди упалу и некрозу хепатоцита и детектовати вирусне антигене. Због тенденције крварења пацијената жуте грознице, биопсија је једино препоручљива пост мортем да потврди узрок смрти.

У диференцијалној дијагнози, инфекције жуте грознице мора се разликовати од других грозница као што су маларија, ебола, Ласа вирус, Марбург вирус и други.

Превенција[уреди | уреди извор]

Превенција жуте грознице обухвата вакцинацију и избегавање угриза комараца у подручјима у којима се јавља та болест. Институцијске мере спречавања ове болести укључују програме за вакцинацију и побољшање услова за контролу размножавања комараца. Мреже против комараца смањују случајеве и маларије и жуте грознице.

Вакцинација[уреди | уреди извор]

Уверење које потврђује да је нека особа званично вакцинисана против жуте грознице

Вакцинација се препоручује за све особе које путују у подручја захваћена жутом грозницом, јер странци често оболе пуно теже од домородаца, ако се заразе. Заштита започиње 10. дана након вакцинације код 95% особа,[24] те траје најмање 10 година. Око 81% особа је и даље имуно и након 30 година. Живи вакцинацијски калем 17Д је 1937. развио Макс Тејлер.[24] Светска здравствена организација (WХО) препоручује рутинске вакцинације за особе које живе у тим регијама између деветог и дванаестог месеца након рођења.[4] Једна од четири особе добију грозницу, болове и црвенило на месту ињекције.[25]

У врло ретким случајевима (1:200.000 до 300.000[24]), вакцинација може узроковати нуспојаве, које су смртоносне у 60% случајева. То је веројатно због генетске морфологије имунског система. Још једна нуспојава је инфекција нервног система, која се исто догађа у једном на 200.000 до 300.000 случајева, која може узроковати менингоенцефалитис те је смртоносна у мање од 5%[24] случајева.[4][13]

Године 2009. одиграло се до тада највеће вакцинисање против жуте грознице у западној Африци, првенствено у државама Бенин, Либерија и Сијера Леоне.[26][27] Завршено је 2015, а у њему је 12 милиона особа директно вакцинисано против те болести.[26] Према организацији WХО, масовна вакцинација не може да елиминише жуту грозницу, јер је присутан велик број инфицираних комараца у урбаним подручјима тих земаља, али ће се значајно смањити број инфицираних особа.[26] WХО је објавила да планира вакцинације и у другим афричким државама, те да би се 160 милиона људи на том континенту могло наћи у опасности, ако та организација не добије додатно финансирање за масовно вакцинисање.[28]

Године 2013. WХО је изјавила да је „једна доза вакцине довољна да створи доживотни имунитет против жуте грознице”.[29]

Неке државе у Азији су у опасности од појаве жуте грознице, пошто се и тамо јављају комарци који преносе ту болест, иако се до сада није појавила значајнија епидемија на том континенту. Како би се смањила опасност од тог вируса, неке државе захтевају претходно вакцинисање страних посетилаца, ако су прошли кроз појас подручја жуте грознице. Вакцинација се мора потврдити уверењем које вреди 10 дана након вакцинације, те траје 10 година. WХО је објавила попис држава које захтевају вакцинисање против жуте грознице.[30] У појединим случајевима где вакцинација није могућа, захтева се уверење од WХО да је та особа изузета од вакцинисања. Иако 32 од 44 државе у којима се ендемски јавља жута грозница имају програме вакцинације, у многима је мање од 50% њиховог становништва вакцинисано.[4]

Контрола вектора[уреди | уреди извор]

Постер за сузбијање денге и жуте грознице од комараца у Парагвају

Контрола преноситеља вируса жуте грознице, комарца Aedes aegypti, је од кључне важности, посебно стога што тај исти комарац може ширити денга грозницу и болест чикунгуња. A. aegypti се размножава у води, на пример у инсталацијама на подручјима где су резервоари питке воде, или у месном отпаду; посебно у гумама, конзервама и пластичним боцама у којима се налазе локве воде. Ови услови су чести у урбаним подручјима земаља у развоју.

Постоје две главне стратегије за смањење популације комараца. Једна је уништење ларви. Мере су предузимају да се смањи акумулација воде у којима се развијају ларве. Користе се ларвициди, као и рибе које једу ларве, и копеподи рода Mesocyclops који су се користили у Вијетнаму за сузбијање денга грознице. На овај начин су уништени комарци-вектори у неколико подручја. Слични поступци су корисни и за сузбијање жуте грознице. Пирипроксифен се препоручује као хемијски ларвицид, посебно стога што је безбедан за људе и делотворан у малим дозама.[4]

Друга је стратегија да се смањи популација одраслих комараца, про чему се користе клопке за комарце и пестициди. Завесе и боце с водом се могу напрскати инсектицидима, али кориштење истих по кући WХО не препоручује због опасности по здравље људи и животиња. Мрежа за комарце је делотворна, јер спречава улазак комараца у кућу.[4]

Лечење[уреди | уреди извор]

Као и код других инфекција флавивирусом, нема познатог лека за жуту грозницу. Препоручује се хоспитализација и интензивна њега због брзог напредовања болести у појединим случајевима. Користе се различите методе за лечење болести, иако нису особито успешне; пасивна имунизација након појаве симптома је веројатно без учинка. Рибавирин и други антивирусни лекови, као и лечење са интерферонима, немају позитиван учинак на пацијента.[13] Симптоматичко лечење укључује хидратацију и помоћ против болова уз помоћ лекова као што су парацетамол (ацетаминофен у САД-у). Аспирин није препоручљив због ефекта заустављања грушања, што може бити катастрофално у случајевима унутарњег крварења које за собом вуче жута грозница.

У модерном добу, мало се тога променило у лечењу пацијената. Користе се противмере за шок, неравнотежу електролита, затајење бубрега и других компликација ове инфекције, које помажу у смањивању смртности.[31]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Ендемски распон жуте грознице у Африци (2009)
Ендемски распон жуте грознице у Јужној Америци (2009)

Жута грозница је учестала у тропским и суптропским регијама Јужне Америке и Африке. Иако се главни вектор (Aedes aegypti) јавља и у Азији, Пацифику и Аустралији, жута грозница се не јавља у тим деловима Земље.

Предложена су разна објашњења за ово, од тога да су комарци на истоку мање способни да шире вирус, преко тога да болест никада није уведена у те регије, јер није било размене робова из Африке, али ниједно није задовољавајуће.[32][33][34] Прекоатлантска размена робова из Африке је веројатно донела овај вирус у Западну хемисферу.[35] У свету око 600 милиона особа живи у ендемским подручјима. WХО наводи да се 200.000 случајева жуте грознице јавља сваке године, од којих умире око 30.000 особа; број пријављених случајева је пуно мањи од ове процене. 90% инфекција догађа се у Африци.[4][36]

Филогенетска анализа је идентификовала седам генотипа вируса жуте грознице, те се претпоставља да су другачије адаптирани за људе и за вектор A. aegypti. Пет генотипа (Ангола, Средишња/Источна Африка, Источна Африка, Западна Африка I и II) се јавља једино у Африци. Западноафрички генотип I налази се у Нигерији и околним подручјима.[37] Овај тип је посебно вирулентан и заразан, те је често одговоран за масовне епидемије ове болести. Три генотипа у Источној и Средишњој Африци јављају се у регијама где су епидемије ретке. Две недавне епидемије у Кенији (1992–1993) и Судану (2003 и 2005) су укључивале генотип Источне Африке, који је остао непознат до избијања истих.[38]

У Јужној Америци, идентификована су два генотипа (Јужноамерички генотип I и II).[9] На темељу филогенетске анализе, сматра се да потичу из Западне Африке[39] те су први пут уведени у Бразилу.[40] Сматра се да је датум када су уведени у Јужну Америку 1822. (95% интервала сигурности од 1701. до 1911).[40] Историјски записи показују да су се епидемије жуте грознице одиграле у Рецифеју, Бразилу, између 1685. и 1690. Болест је наизглед нестала те се следећа епидемија одиграла тек 1849. Веројатно су уведени када су робови из Африке пребачени у Јужну Америку. Генотип I је подељен у пет категорија, од А до Е.[41]

Особе које дођу у контакт с тим регијама повремено преносе овај вирус и на друге државе. У САД-у је тако забележен случај увезене жуте грознице 1924. и 1996, када се један мушкарац вратио из Бразила, где је посетио прашуму.[42] Од 1956. до 1983, забележено је 2.255 случајева заразе жутом грозницом у Јужној Америци, иако се сматра да је стваран број непријављених укупних случајева можда и до 10–20 пута већи.[31]

Историја[уреди | уреди извор]

Карлос Финлеј
Волтер Рид

Еволуционо порекло жуте грознице лежи у Африци, са преносом болести са примата на људе.[43][44] Вирус је вероватно потекао из Источне или Средишње Африке те се проширио по Западној Африци. Био је ендемичан на том континенту, те су домороци стекли имунитет против њега. Када су избијале епидемије ове болести по афричким селима у којим су пребивали колонизатори, већина Европљана је преминула, док су домороци патили од грипе, и они су већином преживели.[1] Овај феномен, у којем становништво стиче имунитет на жуту грозницу због изложености током детињства, се зове адаптивни имунски систем.[45] Овај вирус, као и његов преносник A. aegypti, су вероватно увезени у Америке трговањем робљем из Африке.

Прво значајно избијање жуте грознице Новог света се вероватно догодило 1647. на острву Барбадос.[46] Избијање су записали шпански колонизатори 1648. на Јукатану, где су домородци Маје болест прозвали xekik („крвно повраћање”). Године 1685. Бразил је претрпео прву епидемију у Рецифеју. Прво колоквијално спомињање болести „жута грозница” забележено је 1744.[47] Историчар Ј. Р. Макнил сматра да су поремећаји екологије и околине узроковане плантажама шећера створили услове да се комарци рашире и да вирус почне да напада људе.[48] Дефорестација је исто тако смањила заступљеност птица и других животиња које једу комарце и њихове ларве.

Иако је жута грозница најчешћа у тропским подручјима, ни север САД-а није изузет од случајева избијања те болести. То се прво догодило у Њујорку 1668, а једна озбиљна епидемија погодила је Филаделфију 1793. године.[49] Енглески колонизатори у Филаделфији и француски у долини реке Мисисипи су забележили велике епидемије 1669. године, па и оне касније забележене у 18. и 19. веку.

Град на југу САД-а, Њу Орлеанс, погодило је неколико већих избијања у 19. веку, нарочито 1833. и 1853. Најмање 25 већих избијања ове болести је забележено у Америкама у 18. и 19. веку, а најтеже су били погођени Картагена у Чилеу 1741, Куба 1762. и 1900, Санто Доминго 1803, те Мемфис 1878. Неколико већих избијања забележено је и у Европи. Гибралтар је погођен жутом грозницом 1804, 1814. и поновно 1828. године.[50] Барцелона је претрпела губитак неколико хиљада грађана током избијања жуте грознице 1821. Урбане епидемије су се одиграле и у САД-у све до 1905, а задња је погодила Њу Орлеанс.[51]

У колонијална времена и током Наполеонских ратова, Западноиндијска острва на Карибима су се сматрала посебно опаснима за војнике који су тамо послати. Стопа морталитета у британским гарнизонима на Јамајци је била седам пута већа од оних у Канади, већином од жуте грознице, али и других тропских болести попут маларије.[52] I енглеске и француске снаге су десетковане од „жуте опасности”. Пошто су хтели да преузму контролу над уносном трговином шећера у Сант Доминку на Хаитима, и да обнове француску империју Новог света, Наполеонове снаге су послале армију да тамо сузбије побуну робова. Ј. Р. Макнил сматра да је жута грозница одговорна за око 35.000 до 45.000 жртава ове армије током тог сукоба.[53] Само 1/3 француских војника је преживела, те се вратила у Француску. Наполеон је одустао од тог острва, а 1804. Хаити је прогласио своју независност као друга република на Западној хемисфери.

Надгробни споменик у Њу Орлеансу из 1878. посвећен жртвама жуте грознице.

Епидемија жуте грознице 1793. у Филаделфији, која је тада била главни град Сједињених Држава, довела је до смрти хиљада особа, преко 9% становништва. Проглашено је ванредно стање, те је влада морала да евакуише град, укључујући и председника Џорџа Вашингтона.[54] Друге епидемије су погодиле Балтимор, Њу Орлеанс и Њујорк у 18. и 19. веку. Узроковале су око 100.000–150.000 смртних случајева.[55]

Године 1853, Клутијевил у Луизијани је претрпео епидемију жуте грознице током лета, те је преминуло 68 од укупно 91 мештана. Месни доктор је закључио да су преносници (комарци) стигли пошиљком из Њу Орлеанса.[56][57] Брод који је превозио болесне особе стигао је у Хемптон Роудс на југоистоку Вирџиније јуна 1855.[58] Болест се брзо проширила по заједници, те усмртила и до 3.000 особа, углавном мештана градова Норфолк и Портсмут. Године 1873, Шривпорт, Луизијана је изгубио готово 1/4 свог становништва од жуте грознице. Године 1878. око 20.000 особа је помрло од распрострањене епидемије у долини реке Мисисипи.[59] Те године, Мемфис је имао необично високу количину кише која је довела до пораста броја комараца. Резултат је била епидемија жуте грознице масовних размера.[60] Бродска компанија Џон D. Портер је забележила огроман прилив особа које су бежале из Мемфиса према северу у нади да ће избећи болест, али путницима није било дозвољено да се искрцају због страха од ширења жуте грознице на њиховим одредиштима. Брод је путовао по реци два месеца пре него је напокон добио дозволу да се путници искрцају.[61] Последња велика епидемија у САД-у била је 1905. у Њу Орлеансу.[9][62]

Језекиљ Стоун Вигинс, познат и као „пророк Отаве”, је наводио псеудонаучне теорије и тврдио да је узрок појаве жуте грознице у Џексонвилу, Флорида 1888. био астрономске природе:

„Планете су били у истој равни као и Сунце и Земља те је то узроковало, изузев циклона, земљотреса, итд., и гушћу атмосферу која је задржавала више угљеника и створила микробе. Марс има необично густу атмосферу, али његови становници су вероватно заштићени од грознице од њихових новооткривених канала, које су можда направљени да апсорбују угљеник и спрече ту болест.”[63]

Карлос Финлеј, кубански доктор и научник, је први 1881. предложио да се жута грозница можда преноси путем комараца, а не људским додиром.[64][65] Пошто су губици од жуте грознице у Шпанско-америчком рату 1890-их били крајње високи, војни доктори су започели са истраживањима које је водио Волтер Рид, а тим је састављен од разних доктора (Џејмс Карол, Аристидес Аграмонт, Џеси Вилијам Лазир). Успешно су потврдили Финлајеву „хипотезу комарца”. Жута грозница је била први вирус за који је доказано да се преноси путем комараца. Доктор Вилијам Горгас је применио ова сазнања и искоренио жуту грозницу из Хаване. Такође је водио кампању против жуте грознице током изградње Панамског канала, након што су претходни напори са француске стране пропали (делом и због смртности због појаве жуте грознице и маларије које су десетковале раднике).[9]

Пацијент који болује од жутице

Иако је др. Рид добио велике заслуге у Сједињеним Државама, јер је „победио” жуту грозницу, он је пуне заслуге дао др. Финлају због открића преносника, и начина контролисања. Др. Рид је често цитирао Финлајеве публикације у сопственим чланцима, те му дао заслуге за откриће.[66] Прихватање Финлајевог рада је био један од најважнијих фактора у успешном раду комисије Волтера Рида 1900.[67] Применом ових спознаја, влада Сједињених Држава је избрисала жуту грозницу из Кубе, а касније и из Панаме. Историчар Франсоа Делапорт ипак сматра да су и сами Финлај и Рид постали успешни градећи свој рад на темељу мање познатих научника, мада им нису увек давали заслуге.[68] Др. Рид је исто тако први употребио појам „медицински пристанак” током својих истраживања на Куби, како би осигурао да учесници знају да улазе у ризик пре почетка тестирања.[69]

Макс Тејлер

У раздобљу 1920–1923, Међународни здравствени одбор (ИХБ) је покренуо скупу, али успешну кампању искорењивања жуте грознице у Мексику. ИХБ је тиме стекао поштовање мексичке федералне владе, што је пак довело и до побољшања америчко-мексичких односа, који у прошлости нису били добри. Ово је био важан корак унапред у побољшању светског здравља.[70]

Године 1927, научници су изоловали вирус жуте грознице у Западној Африци.[71] Након тога, развијене су две вакцине током 1930-их. Вакцину 17Д је развио јужноафрички микробиолог Макс Тејлер на Рокефелер институту у Њујорку. Ову вакцину је широко користила америчка војска током Другог светског рата.[46] Тејлер је користио кокошија јаја за узгој вирус, за шта је награђен Нобеловом наградом за физиологију или медицину 1951. Француски тим је развио неуротропску вакцину (ФНВ), која је добијена из ткива мозга миша. Међутим, пошто је ова вакцина била повезана са високом стопом појаве енцефалитиса, ФНВ није више препоручена након 1961. године. 17Д се и даље користи и преко 400 милиона доза је дистрибуирано до 2015. Мало је истраживања спроведено с циљем развија нове вакцине. Неки научници се брину да би та стара технологија могла да постане преспора и неделотворна, те стога недовољна да се заустави нека нова епидемија жуте грознице. Нове вакцине, на темељу веро ћелија, тренутно се истражују те би могле заменити 17Д у будућности.[4]

Кориштењем контрола преносника и строгих програма вакцинисања, урбани циклус жуте грознице је готово искорењен у Јужној Америци. Од 1943, догодила се само једна епидемија у урбаном подручју, у градићу Санта Круз де ла Сијера, Боливија. Ипак, од 1980-их, број случајева жуте грознице је у поновном расту, а A. aegypti се вратио у градска подручја. Ово је делом због ограничења примене инсектицида, као и пресељења инсеката услед климатских промена. Епидемија у Парагвају 2008. је испрва сматрана да је урбане природе, али је то касније оповргнуто.[4]

У Африци, већина програма се ослањала на вакцинацију. Ипак, нису били успешни јер нису разбили круг преноса вируса преко мајмуна. Мере за вакцинацију су занемарене у неким државама, због чега је опасност од ширења овог вируса у будућности извесна.[4]

Истраживање[уреди | уреди извор]

На моделу хрчка оболелог од жуте грознице, рана примена антивирусног рибавирина се показала као делотворан третман многих патолошких својства болести.[72] Лечење рибавирином током првих пет дана након инфекције вируса је побољшало стопе преживљавања, смањило оштећење ткива јетре и слезине, спречило хепатостаничну стеатозу, те нормализовало нивое аланин-аминотрансферазе, маркера оштећене јетре. Механизам деловања рибавирина у смањивању патологије јетре током инфекције жуте грознице је веројатно сличан његовој активности при лечењу сродног вируса хепатитиса C.[72] Пошто рибавирин није успео да побољша преживљавање у вирулентном моделу инфекције жуте грознице, претходно је био одбачен као потенцијална терапија.[73]

У прошлости, жута грозница је истраживана као потенцијално биолошко оружје.[74]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Олдстоне, Мицхаел (2009). Вирусес, Плагуес, анд Хисторy: Паст, Пресент анд Футуре. Оxфорд Университy Пресс. стр. 102—4. ИСБН 9780199758494. 
  2. ^ Базин, Хервé (2011). Ваццинатион: а хисторy фром Ладy Монтагу то генетиц енгинееринг. Монтроуге: Ј. Либбеy Еуротеxт. стр. 407. ИСБН 9782742007752. Архивирано из оригинала 23. 2. 2017. г. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж „Yеллоw февер Фацт схеет Н°100”. Wорлд Хеалтх Организатион. мај 2013. Архивирано из оригинала 19. 2. 2014. г. Приступљено 23. 2. 2014. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Толле, M. А. (април 2009). „Мосqуито-борне дисеасес”. Цурр Пробл Педиатр Адолесц Хеалтх Царе. 39 (4): 97—140. ПМИД 19327647. дои:10.1016/ј.цппедс.2009.01.001. 
  5. ^ ГБД 2015 Морталитy анд Цаусес оф Деатх, Цоллабораторс. (8. 10. 2016). „Глобал, регионал, анд натионал лифе еxпецтанцy, алл-цаусе морталитy, анд цаусе-специфиц морталитy фор 249 цаусес оф деатх, 1980–2015: а сyстематиц аналyсис фор тхе Глобал Бурден оф Дисеасе Студy 2015”. Тхе Ланцет. 388 (10053): 1459—1544. ПМЦ 5388903 Слободан приступ. ПМИД 27733281. дои:10.1016/с0140-6736(16)31012-1. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п „Yеллоw февер Фацт схеет Н°100”. Wорлд Хеалтх Организатион. мај 2013. Приступљено 23. 2. 2014. 
  7. ^ а б в Линденбацх, Б. D.; et al. (2007). „Flaviviridae: The Viruses and Their Replication”. Ур.: Knipe, D. M.; P. M. Howley. Fields Virology (5th изд.). Philadelphia, PA: Lippincott Williams & Wilkins. стр. 1101. ISBN 978-0-7817-6060-7. 
  8. ^ „CDC Yellow Fever”. Приступљено 12. 12. 2012. 
  9. ^ а б в г д ђ Barrett AD, Higgs S (2007). „Yellow fever: a disease that has yet to be conquered”. Annu. Rev. Entomol. 52: 209—29. PMID 16913829. doi:10.1146/annurev.ento.52.110405.091454. 
  10. ^ „CDC: Yellow fever—Symptoms and treatment”. Приступљено 10. 11. 2010. 
  11. ^ „Yellow fever”. WHO. Приступљено 13. 8. 2009. 
  12. ^ Chastel, C. (avgust 2003). „[Centenary of the discovery of yellow fever virus and its transmission by a mosquito (Cuba 1900–1901)]”. Bull Soc Pathol Exot (на језику: Francuski). 96 (3): 250—6. PMID 14582304. 
  13. ^ а б в г Monath, T. P. (april 2008). „Treatment of yellow fever”. Antiviral Res. 78 (1): 116—24. PMID 18061688. doi:10.1016/j.antiviral.2007.10.009. 
  14. ^ Tomori, O. (2004). „Yellow fever: the recurring plague”. Crit Rev Clin Lab Sci. 41 (4): 391—427. PMID 15487593. doi:10.1080/10408360490497474. 
  15. ^ Modrow, S.; et al. (2002). Молекуларе Вирологие – Еине Еинфüхрунг фüр Биологен унд Медизинер (2нд изд.). Спектрум Академисцхер Верлаг. стр. 182. ИСБН 978-3-8274-1086-3. 
  16. ^ Рогерс ДЈ, Wилсон АЈ, Хаy СИ, Грахам АЈ (2006). „Тхе глобал дистрибутион оф yеллоw февер анд денгуе”. Адв. Параситол. 62: 181—220. ПМЦ 3164798 Слободан приступ. ПМИД 16647971. дои:10.1016/С0065-308X(05)62006-4. 
  17. ^ Стаплес ЈЕ, Монатх ТП (28. 8. 2008). „Yеллоw февер: 100 yеарс оф дисцоверy”. ЈАМА : тхе Јоурнал оф тхе Америцан Медицал Ассоциатион. 300 (8): 960—2. ПМИД 18728272. дои:10.1001/јама.300.8.960. 
  18. ^ а б в Сампатх А, Падманабхан Р (2009). „Молецулар таргетс фор флавивирус друг дисцоверy”. Антивирал Ресеарцх. 81 (1): 6—15. ПМЦ 2647018 Слободан приступ. ПМИД 18796313. дои:10.1016/ј.антивирал.2008.08.004. 
  19. ^ Силва, Патрициа А. Г. C. (2010). „Ан РНА Псеудокнот Ис Реqуиред фор Продуцтион оф Yеллоw Февер Вирус Субгеномиц РНА бy тхе Хост Нуцлеасе XРН1”. Јоурнал оф Вирологy. 84: 11395—11406. ПМИД 20739539. дои:10.1128/јви.01047-10. Архивирано из оригинала 08. 09. 2017. г. Приступљено 12. 03. 2019. 
  20. ^ Фонтенилле D, Диалло M, Мондо M, Ндиаyе M, Тхоннон Ј (1997). „Фирст евиденце оф натурал вертицал трансмиссион оф yеллоw февер вирус ин Аедес аегyпти, итс епидемиц вецтор”. Трансацтионс оф тхе Роyал Социетy оф Тропицал Медицине анд Хyгиене. 91 (5): 533—5. ПМИД 9463659. дои:10.1016/С0035-9203(97)90013-4. 
  21. ^ „Yеллоw февер фацт схеет”. WХО—Yеллоw февер. Приступљено 18. 4. 2006. 
  22. ^ Рyан, К. Ј.; C. Г. Раy., ур. (2004). Схеррис Медицал Мицробиологy (4тх изд.). МцГраw Хилл. ИСБН 978-0-8385-8529-0. 
  23. ^ Qуаресма ЈА, Баррос ВЛ, Паглиари C, Фернандес ЕР, Гуедес Ф, Такакура ЦФ, Андраде ХФ, Васцонцелос ПФ, Дуарте MI (2006). „Ревиситинг тхе ливер ин хуман yеллоw февер: вирус-индуцед апоптосис ин хепатоцyтес ассоциатед wитх ТГФ-бета, ТНФ-алпха анд НК целлс ацтивитy”. Вирологy. 345 (1): 22—30. ПМИД 16278000. дои:10.1016/ј.вирол.2005.09.058. 
  24. ^ а б в г Барретт АД, Теуwен ДЕ (јун 2009). „Yеллоw февер ваццине – хоw доес ит wорк анд wхy до раре цасес оф сериоус адверсе евентс таке плаце?”. Цуррент Опинион ин Иммунологy. 21 (3): 308—13. ПМИД 19520559. дои:10.1016/ј.цои.2009.05.018. 
  25. ^ Yеллоw Февер Ваццине Информатион Статемент. Центерс фор Дисеасе Цонтрол анд Превентион. 30.3. 2011.
  26. ^ а б в „Тwелве миллион Wест Африцанс гет yеллоw февер ваццинес”. ББЦ Неwс. 23. 11. 2009. 
  27. ^ „Wест Африца: 12м то бе ваццинатед фор yеллоw февер”. Тимес Ливе. 22. 11. 2009. Архивирано из оригинала 24. 11. 2009. г. Приступљено 20. 11. 2014. 
  28. ^ Небехаy, С. (17. 11. 2009). „Масс ваццинатионс то фигхт yеллоw февер ин Африца”. Реутерс. 
  29. ^ WХО | Yеллоw февер ваццинатион боостер нот неедед Архивирано на сајту Wayback Machine (9. јун 2013). Wхо.инт (2013-05-17)
  30. ^ „Цоунтрy лист: Yеллоw февер ваццинатион реqуирементс анд рецоммендатионс; малариа ситуатион; анд отхер ваццинатион реqуирементс” (ПДФ). WХО. 2013. стр. 32. Архивирано из оригинала (ПДФ) 05. 04. 2015. г. 
  31. ^ а б Монатх, Тхомас П. (1987). „Yеллоw Февер: А Медицаллy Неглецтед Дисеасе. Репорт он а Семинар”. Ревиеwс оф Инфецтиоус Дисеасес. 9 (1): 165—175. ЈСТОР 4454045. 
  32. ^ Ваинио, Ј.; Ф. Цуттс., ур. (1998). Yеллоw Февер. WХО Дивисион оф Емергинг анд отхер Цоммуницабле Дисеасес Сурвеилланце анд Цонтрол. 
  33. ^ Монатх, Т. П. (1989). „Тхе абсенце оф yеллоw февер ин Асиа: хyпотхесес. А цаусе фор цонцерн?”. Вирус Инф Еxцх Неwслетт: 106—7. 
  34. ^ Цатхеy ЈТ, Марр ЈС (2014). „Yеллоw февер, Асиа анд тхе Еаст Африцан славе траде”. Транс Р Соц Троп Мед Хyг. 108 (5): 252—7. ПМИД 24743951. дои:10.1093/трстмх/тру043. 
  35. ^ Брyант ЈЕ, Холмес ЕЦ, Барретт АД (2007). „Оут оф Африца: а молецулар перспецтиве он тхе интродуцтион оф yеллоw февер вирус инто тхе Америцас”. ПЛоС Патхог. 3 (5): е75. ПМЦ 1868956 Слободан приступ. ПМИД 17511518. дои:10.1371/јоурнал.ппат.0030075. 
  36. ^ Барнетт, Елизабетх D. Инфецтиоус Дисеасес (2007). „Yеллоw Февер: Епидемиологy анд Превентион”. Цлиницал. 44 (6): 850—856. ЈСТОР 4485249. 
  37. ^ Мутеби ЈП, Барретт АД (2002). „Тхе епидемиологy оф yеллоw февер ин Африца”. Мицробес Инфецт. 4 (14): 1459—1468. ПМИД 12475636. дои:10.1016/С1286-4579(02)00028-X. 
  38. ^ Еллис БР, Барретт АД (2008). „Тхе енигма оф yеллоw февер ин Еаст Африца”. Рев Мед Вирол. 18 (5): 331—346. ПМИД 18615782. дои:10.1002/рмв.584. 
  39. ^ Мутеби ЈП, Ријнбранд РЦ, Wанг Х, Рyман КД, Wанг Е, Фулоп ЛД, Титбалл Р, Барретт АД (2004). „Генетиц релатионсхипс анд еволутион оф генотyпес оф yеллоw февер вирус анд отхер мемберс оф тхе yеллоw февер вирус гроуп wитхин тхе Флавивирус генус басед он тхе 3' нонцодинг регион”. Ј Вирол. 78 (18): 9652—9665. ПМЦ 515011 Слободан приступ. ПМИД 15331698. дои:10.1128/ЈВИ.78.18.9652-9665.2004. 
  40. ^ а б Аугусте АЈ, Лемеy П, Пyбус ОГ, Суцхард МА, Салас РА, Адесиyун АА, Барретт АД, Тесх РБ, Wеавер СЦ, Царрингтон CV (2010). „Yеллоw февер вирус маинтенанце ин Тринидад анд итс дисперсал тхроугхоут тхе Америцас”. Ј Вирол. 84 (19): 9967—9977. ПМЦ 2937779 Слободан приступ. ПМИД 20631128. дои:10.1128/ЈВИ.00588-10. 
  41. ^ де Соуза РП, Фостер ПГ, Саллум МА, Цоимбра ТЛ, Маеда АY, Силвеира ВР, Морено ЕС, да Силва ФГ, Роццо ИМ, Ферреира ИБ, Сузуки А, Осхиро ФМ, Петрелла СМ, Переира ЛЕ, Катз Г, Тенган ЦХ, Сицилиано MM, Дос Сантос CL (2010). „Детецтион оф а неw yеллоw февер вирус линеаге wитхин тхе Соутх Америцан генотyпе I ин Бразил”. Ј Мед Вирол. 82 (1): 175—185. ПМИД 19950229. дои:10.1002/јмв.21606. 
  42. ^ МцФарланд, Јоy M.; Баддоур, Ларрy M.; Нелсон, Јефферy Е.; Елкинс, Сандра К.; Цравен, Роберт Б.; Цропп, Бруце C.; Гwонг-Јен Цханг; Гриндстафф, Алан D.; Цраиг, Аллен С.; Русселл Ј. Смитх (1997). „Импортед Yеллоw Февер ин а Унитед Статес Цитизен”. Цлиницал Инфецтиоус Дисеасес. 25 (5): 1143—1147. ЈСТОР 4460167. 
  43. ^ Гоулд ЕА, де Ламбаллерие X, Занотто ПМ, Холмес ЕЦ (2003). „Оригинс, еволутион, цоадаптатионс wитхин тхе генус Флавивирус”. Адванцес ин Вирус Ресеарцх. 59: 277—314. ИСБН 9780120398591. ПМИД 14696332. дои:10.1016/С0065-3527(03)59008-X. 
  44. ^ Брyант, ЈЕ; Холмес, ЕЦ; Барретт, АД (18. 5. 2007). „Оут оф Африца: а молецулар перспецтиве он тхе интродуцтион оф yеллоw февер вирус инто тхе Америцас.”. ПЛОС Патхогенс. 3 (5): е75. ПМЦ 1868956 Слободан приступ. ПМИД 17511518. дои:10.1371/јоурнал.ппат.0030075. 
  45. ^ МцНеилл, Ј. Р. (2010). Мосqуито Емпирес: Ецологy анд wар ин тхе греатер Цариббеан, 1620–1914. НY: Цамбридге Университy Пресс. стр. 44–45. 
  46. ^ а б МцНеилл, Ј. Р. (1. 4. 2004). „Yеллоw Јацк анд Геополитицс: Енвиронмент, Епидемицс, анд тхе Стругглес фор Емпире ин тхе Америцан Тропицс, 1650–1825”. ОАХ Магазине оф Хисторy. 18 (3): 9—13. дои:10.1093/магхис/18.3.9. 
  47. ^ Види:
  48. ^ МцНеилл, Јохн (2010). Мосqуито Емпирес: Ецологy анд Wар ин тхе Греатер Цариббеан, 1620-1914. Неw Yорк, НY: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-511-67268-2. Приступљено 23. 6. 2015. 
  49. ^ Миллер, Јацqуелyн C (2005). „Тхе Wагес оф Блацкнесс: Африцан Америцан Wоркерс анд тхе Меанингс оф Раце дуринг Пхиладелпхиа'с 1793 Yеллоw Февер Епидемиц”. Тхе Пеннсyлваниа Магазине оф Хисторy анд Биограпхy. 129 (2): 163—194. 
  50. ^ „Гибралтар'с 1804 Yеллоw Февер Сцоурге: Тхе Сеарцх фор Сцапегоатс”. Оxфорд Јоурналс—Јоурнал оф тхе Хисторy оф Медицине анд Аллиед Сциенцес. Приступљено 5. 4. 2013. 
  51. ^ Јохн Пиерце анд Јим Wритер (2005). Yеллоw Јацк: Хоw Yеллоw Февер равагед Америца анд Wалтер Реед Дисцоверед Итс Деадлy Сецретс. Хобокен: Јохн Wилеy & Сонс. стр. 3. 
  52. ^ МцНеилл, ЈР (2002). „Yеллоw февер анд геополитицс: енвиронмент, епидемицс, анд тхе стругглес фор емпире ин тхе Америцан тропицс, 1650-1900.”. Хисторy ноw (Цхристцхурцх, Н.З.). 8 (2): 10—6. ПМИД 20690235. 
  53. ^ МцНеилл, Ј.Р. (2010). Моаqуито Емпирес: Ецологy анд wар ин тхе греатер Цариббеан, 1620–1914. Цамбридге Университy Пресс. стр. 259. 
  54. ^ „Yеллоw Февер Аттацкс Пхиладелпхиа, 1793”. ЕyеWитнесс то Хисторy. Приступљено 14. 8. 2009. 
  55. ^ Паттерсон, К. D. (1992). „Yеллоw февер епидемицс анд морталитy ин тхе Унитед Статес, 1693–1905”. Социал сциенце & медицине (1982). 34 (8): 855—865. ПМИД 1604377. дои:10.1016/0277-9536(92)90255-О. 
  56. ^ Тхе Трансацтионс оф тхе Америцан Медицал Ассоциатион, Волуме IX, ТК анд ПГ Цоллинс, 1856, стр. 704, "Yеллоw Февер ат тхе Виллаге оф Цлоутиервилле, Ла, ин тхе Yеарс 1853 анд 1854"; Самуел О. Сцруггс, M.D.
  57. ^ Неw Орлеанс Генесис Јуне 1970, стр. 261-262, "Цлоутиервилле Yеллоw Февер Деатхс, 1853"
  58. ^ Мауер, Х. Б. „Мосqуито цонтрол ендс фатал плагуе оф yеллоw февер”. етеxт.либ.виргиниа.еду. Архивирано из оригинала 12. 12. 2012. г. Приступљено 11. 6. 2007. 
  59. ^ Цросбy, Моллy Цалдwелл (2006). Тхе Америцан Плагуе. Неw Yорк: Берклеy Публисхинг Гроуп. стр. 75. 
  60. ^ „Yеллоw Февер — тхе плагуе оф Мемпхис”. ХисторицМемпхис.цом. 
  61. ^ „1878 Епидемиц”. ПБС. 29. 9. 2006. 
  62. ^ „Тхе Теннессее Енцyцлопедиа оф Хисторy анд Цултуре:Yеллоw Февер Епидемицс”. Теннессее Хисторицал Социетy. 
  63. ^ Јохн W. Цоwарт, "Yеллоw Јацк ин Јацксонвилле, Yеллоw Февер виситед Дувал Цоунтy, Флорида, ин 1888" Архивирано на сајту Wayback Machine (5. јануар 2013), Хисторицал Теxт Арцхиве
  64. ^ Царлос Јуан Финлаy (пресентед: Аугуст 14, 1881 ; публисхед: 1882) "Ел мосqуито хипотетицаменте цонсидерадо цомо агенте де трасмисион де ла фиебре амарилла" (Тхе мосqуито хyпотхетицаллy цонсидеред ас ан агент ин тхе трансмиссион оф yеллоw февер) Аналес де ла Реал Ацадемиа де Циенциас Мéдицас, Фíсицас y Натуралес де ла Хабана, 18 : стр. 147–169. Доступно он-лине на енглеском на:
  65. ^ Цхавес-Царбалло Е (2005). „Царлос Финлаy анд yеллоw февер: триумпх овер адверситy”. Мил Мед. 170 (10): 881—5. ПМИД 16435764. 
  66. ^ Пиерце, Ј.Р.; Wритер, Ј. (2005). Yеллоw Јацк: Хоw Yеллоw Февер Равагед Америца анд Wалтер Реед Дисцоверед Итс Деадлy Сецретс. Wилеy. стр. 171. ИСБН 978-0-471-47261-2. 
  67. ^ „Пхиллип С. Хенцх Wалтер Реед Yеллоw Февер Цоллецтион”. УВА Хеалтх Сциенцес: Хисторицал Цоллецтионс. Архивирано из оригинала 2. 9. 2006. г. Приступљено 6. 5. 2006. 
  68. ^ Делапорте, Францоис (1991). Тхе Хисторy оф Yеллоw Февер: Ан Ессаy он тхе Биртх оф Тропицал Медицине. Цамбридге: МИТ Пресс. стр. 89–90. 
  69. ^ Цросбy, Моллy Цалдwелл (2006). Тхе Америцан Плагуе:. Неw Yорк: Берклеy Публисхинг Гроуп. стр. 177. 
  70. ^ Бирн АЕ, Солóрзано А (1999). „Публиц хеалтх полицy парадоxес: сциенце анд политицс ин тхе Роцкефеллер Фоундатион'с хоокwорм цампаигн ин Меxицо ин тхе 1920с”. Соц Сци Мед. 49 (9): 1197—213. ПМИД 10501641. дои:10.1016/с0277-9536(99)00160-4. 
  71. ^ Бигон, Лиора (2014). „Транснатионал Нетwоркс оф Администратинг Дисеасе анд Урбан Планнинг ин Wест Африца: Тхе Интер-Цолониал Цонференце он Yеллоw Февер, Дакар, 1928”. ГеоЈоурнал. 79 (1): 103—111. ИССН 1572-9893. дои:10.1007/с10708-013-9476-з. 
  72. ^ а б Сбрана Е, Xиао СY, Гузман Х, Yе M, Травассос да Роса АП, Тесх РБ (2004). „Еффицацy оф пост-еxпосуре треатмент оф yеллоw февер wитх рибавирин ин а хамстер модел оф тхе дисеасе”. Ам Ј Троп Мед Хyг. 71 (3): 306—12. ПМИД 15381811. 
  73. ^ Хуггинс, ЈW (1989). „Проспецтс фор треатмент оф вирал хеморрхагиц феверс wитх рибавирин, а броад-спецтрум антивирал друг”. Рев Инфецт Дис. 11 (Суппл 4): С750—61. ПМИД 2546248. дои:10.1093/цлинидс/11.Супплемент_4.С750. 
  74. ^ Ендицотт, С.L.; Хагеман, Е. (1998). Тхе Унитед Статес анд Биологицал Wарфаре: Сецретс фром тхе Еарлy Цолд Wар анд Кореа. Индиана Университy Пресс. стр. 165, 213. ИСБН 978-0-253-33472-5. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Модроw, С.; et al. (2002). Молекуларе Вирологие – Еине Еинфüхрунг фüр Биологен унд Медизинер (2нд изд.). Спектрум Академисцхер Верлаг. стр. 182. ИСБН 978-3-8274-1086-3. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Žuta_groznica&oldid=27554036”