Арне Тизелијус

С Википедије, слободне енциклопедије
Арне Тизелијус
Арне Тизелијус
Лични подаци
Датум рођења(1902-08-10)10. август 1902.
Место рођењаСтокхолм, Шведска Шведска
Датум смрти29. октобар 1971.(1971-10-29) (69 год.)
Место смртиУпсала, Шведска Шведска
ОбразовањеУниверзитет Упсала
Научни рад
Пољехемија
ИнституцијаУниверзитет Упсала
Познат поелектрофореза
НаградеНобелова награда за хемију (1948)
Тизелијусова лупа изложена у музеју Нобелове награде

Арне Вилхелм Каурин Тизелијус (10. август 1902 – 29. октобар 1971) био је шведски биохемичар који је 1948. године добио Нобелову награду за хемију „за своја истраживања електрофорезе и адсорпционе анализе, посебно за своја открића у вези са сложеном природом серумских протеина“. [1] [2] [3] [4] [5] [6] [7] [8] [9] [10] [11]

Састанак Атомског комитета 1945, Тизелијус трећи са десна

Образовање[уреди | уреди извор]

Тизелијус је рођен у Стокхолму. Након смрти његовог оца, породица се преселила у Гетеборг где је ишао у школу, а након дипломирања у локалној гимназији 1921. студирао је на универзитету у Упсали, специјализирајући се за хемију.

Каријера и истраживање[уреди | уреди извор]

Тизелијус је постао истраживач у лабораторији Теодора Сведберга 1925. године и докторирао 1930. године на методи проучавања електрофорезе протеина. Од тада до 1935. године објавио је више радова о дифузији и адсорпцији зеолита, која се јавља у природи, а ове студије је наставио у току једногодишње посете Хју Стот Тејлоровој лабораторији у Универзитету Принстон, уз подршку Рокфелер фондације. По повратку у Упсалу наставио је да се интересује за протеине и примену физичких метода на биохемијске проблеме. То је довело до знатно побољшане методе електрофоретске анализе коју је он усавршио наредних година.

Тизелијус је активно учествовао у реорганизацији научних истраживања у Шведској у годинама након Другог светског рата и био је председник Међународне уније за чисту и примењену хемију 1951–1955. Био је председник одбора Нобелове фондације 1960–1964.[12]

Цитати Арнеа Тизелијуса[уреди | уреди извор]

Живимо у свету у коме се чини да се разлика између истинитог и лажног све више замућује манипулацијом чињеницама, експлоатацијом некритичких умова и загађењем језика. Арне Тизелијус[13]

Награде и почасти[уреди | уреди извор]

  • 1948. Нобелова награда за хемију
  • 1949. Изабран за страног сарадника Националне академије наука (САД)[14]
  • 1957. Изабран за страног члана Краљевског друштва (Велике Британије)[1] [15]
  • Златна медаља Пол Карер 1961.[16]

У његову част назван је лунарни кратер Тизелијус.

Лични живот[уреди | уреди извор]

Тизелијус је био ожењен, са двоје деце. Преминуо је од срчаног удара 29. октобра 1971. у Упсали. Његова супруга умрла је 1986.[17]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Kekwick, R. A.; Pedersen, K. O. (1974). „Arne Tiselius 1902-1971”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 20: 401—428. PMID 11615762. doi:10.1098/rsbm.1974.0018 Слободан приступ. 
  2. ^ Kyle, R. A.; Shampo, M. A. (2005). „Arne Tiselius—father of electrophoresis”. Mayo Clinic Proceedings. 80 (3): 302. PMID 15757008. 
  3. ^ Tiselius, A. (1937). „A new apparatus for electrophoretic analysis of colloidal mixtures”. Transactions of the Faraday Society. 33: 524—1933. doi:10.1039/tf9373300524. 
  4. ^ A Tiselius (1930). „The moving-boundary method of studying the electrophoresis of proteins”. Nova Acta Regiae Societatis Scientiarum Upsaliensis. Ser. IV, Vol. 7 (4). 
  5. ^ Tiselius, A. (1968). „Reflections from Both Sides of the Counter”. Annual Review of Biochemistry. 37: 1—24. PMID 4875715. doi:10.1146/annurev.bi.37.070168.000245 Слободан приступ. 
  6. ^ Putnam, F. W. (1993). „Alpha-, beta-, gamma-globulin—Arne Tiselius and the advent of electrophoresis”. Perspectives in Biology and Medicine. 36 (3): 323—337. PMID 7685077. doi:10.1353/pbm.1993.0030. 
  7. ^ Kay, L. E. (1988). „Laboratory technology and biological knowledge: The Tiselius electrophoresis apparatus, 1930–1945”. History and Philosophy of the Life Sciences. 10 (1): 51—72. PMID 3045854. 
  8. ^ Hjertén, S. (1973). „Dedication to Professor Arne Tiselius”. Annals of the New York Academy of Sciences. 209 (1): 5—7. Bibcode:1973NYASA.209....5H. PMID 4577171. doi:10.1111/j.1749-6632.1973.tb47513.x. 
  9. ^ Hertén, S. (1972). „Arne Tiselius. 1902-1971”. Journal of Ultrastructure Research. 39 (5): 624—628. PMID 4556330. doi:10.1016/S0022-5320(72)90126-8. 
  10. ^ Hjertén, S. (1972). „Arne Tiselius 1902–1971”. Journal of Chromatography. 65 (2): 345—348. PMID 4552643. 
  11. ^ The Nobel Prize in Chemistry 1948. Nobelprize.org. Retrieved on 2017-10-02.
  12. ^ The Nobel Foundation: A Century of Growth and Change. Nobelprize.org. Retrieved on 2017-10-02.
  13. ^ SGU, The Skeptics Guide to the Universe. „Podcast #709 - February 9th, 2019”. Приступљено 9. 2. 2019. 
  14. ^ „Arne Tiselius”. www.nasonline.org. 
  15. ^ Nobel Lecture Electrophoresis and Adsorption Analysis as Aids in Investigations of Large Molecular Weight Substances and Their Breakdown Products from Nobelprize.org website
  16. ^ „List of Recipients”. University of Zurich. Архивирано из оригинала 21. 7. 2015. г. Приступљено 5. 12. 2015. 
  17. ^ Ingrid Margareta Tiselius (Dahlén) (1905 - 1986) - Genealogy

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • Arne Tizelijus on Nobelprize.org including the Nobel Lecture on December 13, 1948 Electrophoresis and Adsorption Analysis as Aids in Investigations of Large Molecular Weight Substances and Their Breakdown Products
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арне_Тизелијус&oldid=26235055”