Peter Debi

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Peter Debi
Peter Debye
Debije-boerhaave.jpg
Rođen24 mart, 1884(1884-03-24)
Mastriht, Holandija
Umro2 novembar, 1966(1966-11-02) (82)
Itaka (Njujork), SAD
DržavljanstvoHolandija / Sjedinjene Države
PoljaFizika, Hemija
InstitutijeUniverzitet u Cirihu (1911–12)
Univerzitet u Utrehtu (1912–14)
Univerzitet u Getingenu (1914–20)
ETH Cirih (1920–27)
Univerzitet u Lajpcigu (1927–34)
Univerzitet u Berlinu (1934–39)
Univerzitet Kornel (1940–50)
Alma materUniverzitet u Ahenu
Univerzitet u Minhenu
MentorArnold Zomerfeld
Važniji studentiLars Onzange
Pol Šerer
Džordž K. Frankel
Fric Cviki
Poznat poDebijev model
Debijeva relaksacija
Debijeva frekvencija
Značajna priznanjaRumfordova medalja (1930)
Faradejova predavačka nagrada (1933)
Lorencova medalja (1935)
Nobelova nagrada za hemiju (1936)
Nagrada Vilarda Gibsa (1949)
Maks Plankova medalja (1950)
Prislijeva medalja (1963)
Nacionalna medalja za nauku (1965)
Molekul vode je primer polarnog molekula, a veličina njihove polarnosti određena je električnim dipolnim momentom. Negativni naboj je predstavljen plavom bojom, pozitivni naboj je prikazan plavom bojom, dok je belo neutralno.
Ajnštajn-Debijeova teorija toplotne provodnosti čvrstog tela.

Peter Debi, sa punim imenom Peter Josef Vilijam Debi (engl. Peter Debye, hol. Petrus Josephus Wilhelmus Debije, Mastriht, 24. mart 1884. – Itaka (Njujork), 2. novembar 1966.), holandsko-američki fizičar i fizički hemičar. Profesor univerziteta u Holandiji, Švajcarskoj i Nemačkoj, direktor Instituta Kajzer Vilhelm u Berlinu. Godine 1940. otišao u SAD, gde je na Univerzitetu Kornel radio kao profesor do penzije (1950). Razvio teoriju o polarizirajućem delovanju električnog polja na molekule i istraživao njihove dipolne momente, čime je unapredio spoznaje o međuatomskim udaljenostima i strukturi molekula. Proširio Ajnštajnovo objašnjenje toplotne provodnosti čvrstog tela na niskim temperaturama (Ajnštajn-Debijeva teorija toplotno provodnosti čvrstoga tela, 1912.). Utemeljio metodu istraživanja kristalne strukture praškastih uzoraka difrakcijomom rendgenskih zraka (Debi-Šererova metoda, 1916.). Sa Erihom Hikelom postavio je teoriju (Debi-Hikelova teorija, 1923.) o električnoj provodljivosti i termodinamičkoj ravnoteži razređenih rastvora jakih elektrolita, čime je proširio Arenijusovu teoriju disocijacije soli u rastvoru na pozitivne i negativne jone. Pritom je pretpostavio da su pojedini joni okruženi oblakom jona suprotnog naboja, a otklon od idealnih rastvora objasnio je delovanjem međujonskih privlačnih i odbojnih sila. Godine 1936. je dobio Nobelovu nagradu za hemiju.[1]

Biografija[уреди]

Detinjstvo i mladost[уреди]

Rođen je kao Peter Josef Vilijam Debi u Mastrihtu, Holandiji. Školovao se na Univerzitetu u Aachenu. Studirao je matematiku i klasičnu fiziku, i 1905. je dobio zvanje inženjera elektrotehnike. 1907. je objavio svoj prvi rad, matematičko rešenje problema koji ukljućuje vrtložne struje.

Godine 1906. je dobio posao kao asistent na Univerzitetu u Minhenu, gde je postao i doktor nauka 1908, radeći na pritisku elektromagnetnog zračenja. Godine 1910. je izveo jednačinu za Plankov zakon, za koju je i sam Maks Plank potvrdio da je jednostavniji izvod nego njegov.

Kada je 1911. Albert Ajnštajn postao profesor na Univerzitetu u Pragu, tada je Debi preuzeo njegovo staro mesto profesora na Univerzitetu u Cirihu. Nakon toga radio je na univerzitetima u Utrehtu 1912, Getingenu 1913, Cirihu 1920, Lajpcigu 1927. i Berlinu 1934, gde je opet nasledio Ajnštajna. Od 1937. do 1939. godine bio je predsednik Nemačkog udruženja fizičara.

Godine 1913. se Debi oženio sa Matilde Alberer, s kojom je imao sina Petera P. Debi (rođen 1916.) i kćer Matilde Marija (rođena 1921.). Njegov sin je postao isto fizičar, pa su radili povremeno i zajedno.

Naučni doprinos[уреди]

Njegov prvi naučni doprinos bio je primena ideje o dipolnom momentu (raspodela pozitivnog i negativnog električnog naboja u električnim sistemima), kod električnog naboja nesimetričnih molekula (na primer voda). Godine 1912. je razvio jednačine za odnos momenta dipola u zavisnosti o temperature i dielektričnoj konstanti. Zbog te zasluge, merna jedinica momenta dipola debi je nazvana u njegovu čast. Osim toga, 1912. je proširio Ajnštajnovu teoriju o toplotnom kapacitetu, za niže temperature, dodavši uticaj niskofrekventnih fonona.

Godine 1913. je proširio teoriju Nilsa Bora o atomskoj strukturi, uvodeći eliptičnu orbitu. Godine 1915. Debi je izračunao uticaj temperature na rendgensku difrakciju za ispitivanje kristala (Debi-Volerov faktor). Godine 1923. je poboljšao teoriju Svanta Avgusta Arenijusa o električnoj provodljivosti u rastvoru elektrolita (Debijeva dužina). Godine 1923. Debi je razvio teoriju za objašnjenje Komptonovog učinka, kada dolazi do pomaka rendgenskih zraka u interakciji s elektronima.

Ajnštajn-Debijeva teorija toplotne provodnosti čvrstoga tela[уреди]

Ajnštajn-Debijeva teorija toplotne provodnosti čvrstoga tela je objašnjenje odstupanja toplotne provodnosti od Dulong-Petitovog zakona i temperaturne zavisnosti na niskim temperaturama pomoću oscilovanja atoma u atomskoj rešetki (fononski model). Uvođenjem karakteristične Debijeve temperature Θ dobijena je ista vrednost toplotne provodnosti jednostavnih čvrstih materija po molu za iste iznose T/Θ, gde je T termodinamička temperatura. U metalima, zbog pobuđivanja elektrona u viša stanja, toplotna provodnost ima dodatni (na niskim temperaturama linearni) član. U klasičnoj statističkoj fizici toplotna provodnost nekog čvrstog tela je konstantna. Međutim, pri niskim temperaturama toplotna provodnost se smanjuje zbog kvantnih učinaka. U blizini temperature apsolutne nule toplotna je provodnost srazmerna sa kubom temperature T³ i kod same nule iščezava.[2]

Kasniji rad[уреди]

Od 1934. do 1939. godine bio je profesor na prestižnom Humboltovom univerzitetu u Berlinu. Godine 1939. je otputovao u Sjedinjene Američke Države, gde je radio kao profesor na Univerzitetu Kornel, Njujork. Godine 1946. postaje američki državljanin. Tu je radio na tehnici rasipanja svetlosti za određivanje relativne molekularne mase molekula polimera. Započeo je da proučava sintetičke gume, a kasnije je nastavio rad sa belančevinama i makromolekulima.

Godine 1966. je umro od srčanog udara.[3][4]

Reference[уреди]

  1. ^ Debye, Peter, [1] "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2016.
  2. '^ Ajnštajn-Debijeva teorija toplotne provodnosti čvrstoga tela, [2] "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2016.
  3. ^ „Peter Joseph Wilhelm Debye (1884 - 1966)”. Приступљено 27. 03. 2009. 
  4. ^ Debye is buried in the rear section of the cemetery, near the northwestern corner.

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]