Дидје Дешан

С Википедије, слободне енциклопедије
Дидје Дешан
Лични подаци
Пуно име Дидје Клод Дешан
Датум рођења (1968-10-15)15. октобар 1968. (55 год.)
Место рођења Бајон, Француска
Висина 1,74 m
Позиција Везни
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1985—1990
1989—1994
1990—1991
1994—1999
1999—2000
2000—2001		 Нант
Марсељ
→ Бордо
Јувентус
Челси
Валенсија		 111
123
29
124
27
13		 (4)
(6)
(3)
(4)
(0)
(0)
Репрезентативна каријера**
1989—2000 Француска 103 (4)
Тренерска каријера
2001—2005
2006—2007
2009—2012
2012—		 Монако
Јувентус
Марсељ
Француска
* Датум актуелизовања: 11. март 2018.
** Датум актуелизовања: 11. март 2018.

Дидје Клод Дешан (франц. Didier Claude Deschamps; 15. октобар 1968) француски је фудбалски тренер и бивши фудбалер баскијског порекла.[1][2]

Каријера[уреди | уреди извор]

Клубови[уреди | уреди извор]

Кренуо је у аматерском Авирон Бајону паралелно са школовањем. Као таквог уочили су га скаути Нанта, за које је потписао у априлу 1983. За клуб је дебитовао 27. септембра 1985. Отишао је након 111 утакмица и оставио дубок траг у том клубу.

Године 1989. завршио је у Марсељу одакле је првобитно отишао на позајмицу у Бордо, али се вратио за годину дана. У Марсељу је затим кренуо на свој пут ка светском врху. Од 1991. до 1993. освојио је три титуле првака државе, а 1993. и титулу првака Европе као капитен клуба са свега 25 година.[3] Ни пре ни после Марсеља нити један француски клуб није освојио тај наслов, а Дешан је најмлађи капетан који је подигао тај трофеј.

Године 1994. отишао је из Француске у италијански Јувентус, са којим се наосвајао трофеја. Чак три Скудета, један италијански куп, два суперкупа и 1996. још једном Лигу шампиона.[4]

Потом је Дешан провео једну годину у енглеском Челсију, додавши и ФА куп својој богатој ризници трофеја. Након тога био је у шпанској Валенсији где је 2001. завршио играчку каријеру.

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Није кренуо у најбоље време. Мишел Платини позвао га је на сусрет против Југославије 1989. године. Било је то време кад се Французи нису успели квалификовати на два узастопна Светска првенства 1990. и 1994.

Кад је на место тренера сео Еме Жаке почела је обнова националне екипе пред Европско првенство 1996. Првобитно је капитен био велики Ерик Кантона, но, након што је овај зарадио вишегодишњу суспензију селектор је кренуо у велику реконструкцију. Кантона, Жан-Пјер Папен и Давид Жинола морали су уступити своја места младим играчима попут Зидана. Дешан је одабран за капитена ове будуће „Златне генерације“.

Први пут је капитенску траку понео против Немачке. На првенству Европе 1996. у Енглеској, Французи су стигли до полуфинала које им је било највећи фудбалски успех од 1986.

Уследио је период француске доминације у фудбалу кад је ова сјајна генерација дошла до изражаја. Године 1998. на свом терену, Дешан је одвео тим до титуле првака света победом од 3:0 у финалу против Бразила што је најуверљивија победа у финалима светских првенстава досад.[5] За две године у финалу Европског првенства у Белгији и Холандији пала је у драматичном мечу Италија опет са Дешаном као капитеном.[6]

Након тога Дидје се опростио од репрезентације 2000. године.[7] Дотад су те 103 одигране утакмице биле рекордни број наступа за „Триколоре“, а сада је на 4. месту. У марту 2004. Пеле га је уврстио међу највећих 125 фудбалера свих времена.[8]

Тренер[уреди | уреди извор]

Након завршене каријере кренуо је као тренер. Први клуб био је прволигаш Монако. Већ 2003. био је проглашен француским тренером године. Исте године освојио је Лига куп, а 2004. са екипом без великих имена дошао до финала Лиге шампиона где је бољи био португалски Порто са 3:0.[9] Дана 19. септембра 2005. након лоших резултата напустио је клуб.

Иако се чинило да ће преузети место тренера Марсеља, Дешан се одлучио за врло занимљив и тежак посао враћања, скандалима погођеног, Јувентуса из друге лиге до некадашњих величина. Он је 10. јула 2006. службено наследио Фабија Капела.[10] Први сусрет на месту тренера „Старе Даме“ био је победа од 8:0 над Алесандријом. Првобитно није добро кренуло, са испадањем у купу, те мучењем са ратнички настројеним друголигашима са југа Италије. Но, убрзо се Јувентус почео пењати према врху Серије Б и успео се вратити у прву лигу.

Дана 5. маја 2009. потврђено је из Олимпик Марсеља да је Дешан њихов нови тренер од сезоне 2009/10. У првој сезони на клупи доноси титулу првака у тај клуб након 18 година чекања. Након пар сезона у Марсељу, 2012. преузима кормило репрезентације Француске.[11]

Успеси[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Basques in the 2018 World Cup”. euskalkazeta.com (на језику: енглески). 
  2. ^ „Pays Basque : la fierté du fief de Didier Deschamps”. francetvinfo.fr (на језику: француски). 
  3. ^ The story of Marseilles' tainted 1993 Cup triumph
  4. ^ Deschamps, the French Connection
  5. ^ „1998 FIFA World Cup France ™ - Matches - Brazil-France - FIFA.com”. Архивирано из оригинала 05. 03. 2015. г. Приступљено 02. 06. 2016. 
  6. ^ Trezeguet's golden moment makes French history
  7. ^ Deschamps announces international retirement
  8. ^ Pelé's Choice of 125 Living Players
  9. ^ UEFA Champions League 2003/04 - History - Monaco-Porto
  10. ^ Dešam kreće u nemoguću misiju
  11. ^ Dešam selektor Francuske
  12. ^ а б в „Didier Deschamps”. Eurosport.com. Приступљено 30. 12. 2015. 
  13. ^ „D. Deschamps”. Soccerway. Приступљено 30. 12. 2015. 
  14. ^ а б в „Deschamps”. UEFA.com. Приступљено 30. 12. 2015. 
  15. ^ „France - Footballer of the Year”. RSSSF. 8. 1. 2010. Приступљено 16. 10. 2015. 
  16. ^ „Pele's list of the greatest”. BBC Sport. 4. 3. 2004. Приступљено 15. 6. 2013. 
  17. ^ „Palmarès Trophées UNFP - Oscars du football - Meilleur entraîneur de Ligue 1”. Архивирано из оригинала 17. 06. 2016. г. Приступљено 15. 06. 2016. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Дидје Дешан на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дидје_Дешан&oldid=26490265”