Оливер Кан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Оливер Кан
Оливер Кан 2004 године
Оливер Кан 2004 године
Лични подаци
Пуно име Оливер Ролф Кан[1]
Надимак Кинг Кан, Титан, Вулкан
Датум рођења (1969-06-15)15. јун 1969.(48 год.)
Место рођења Карлсруе, Западна Немачка
Висина 188 цм
Позиција Голман
Јуниорски клубови
1975—1987 Карлсруе
Сениорски клубови *
Год. Клуб Ута. (Гол.)
1987—1994
1994—2008
Карлсруе
Бајерн Минхен
128 (0)
429 (0)
Репрезентација **
Год. Репрезентација Ута. (Гол.)
1994—2006 Њемачка Немачка 86 (0)

 * Датум актуелизовања: 27. јун 2015.
** Датум актуелизовања: 27. јун 2015.

Оливер Ролф Кан (нем. Oliver Kahn; рођен 15. јуна 1969. године у Карлсруеу, Баден-Виртемберг, Немачка[2]) је пензионисани немачки фудбалски голман. Каријеру је отпочео у омладионском тиму Карлсруеа 1975. године. Дванаест година касније, Кан је дебитовао за први тим. Године 1994 прешао је у Бајерн Минхен за 4.6 милиона немачких марака, где је играо до краја своје каријере 2008. године. Његово командовање на голу[3] и агресивни стил допринели су да му новинари наметну надимак Der Titan (Титан), а навијачи надимак Vol-Kahn-o (Вулкан).[4]

Кан је један од најуспешнијих немачких фудбалера у скоријој историји. Освојио је Бундеслигу осам пута, шест пута је освајао немачки куп, освојио је УЕФА куп 1996., а 2001. године освојио је Лигу шампиона и Интерконтинентали куп. Његови наступи донели су му четири узастопна избора за најбољег европског фолмана, три награде за најбољег голмана Света и два тррофеја за најбољег фудбалера Немачке. На светском првенсту 2002. године Кан је постао први и једини голман у историји турнира који је освојио Златну лопту.

Од 1994. до 2006. године Кан је био део немачког националног тима, у којем је играо као стартер након повлачења Адреаса Кепкеа. На светском првенсту 2002. године, његов тим је стигао до финала. Иако је Немачка више пута критикована због слабе партије, Кан је био одлучујући фактор тима све до финала, у коме је Немачка изгубила од Бразила, а Кан је направио грешку код првог гола Бразила.[5] Проглашен је за најбољег играча турнира и примио Златну лопту.

Клупска каријера[уреди]

Карлсруе[уреди]

Са шест година Кан се придружио фудбалском клубу Карлсруе за који је његов отац Ролф играо од 1962. до 1965. године.[3] Почео је као играч, пре него што је постао голман.[6] Кан је прикључен првом тиму у сезони 1987/88. На почетку је био резерва Александру Фамули. Кан је дебитовао 27. новембра 1987. у победи свог тима резултатом 4-0 против Келна. Међутим, био је резерва све до 1990. године, када је Винфрид Шефер одлучио да он буде стартер уместо Фармуле.[7] У наредним годинама, Кан је постао први голман тима. Сматран је за кључног играча и мотиватора у тиму Карлсруеа, који је стигао до полуфинала УЕФА купа у сезони 1993/94.[8] У осминифинала његов тим је на домаћем терену победио Валенсију резултатом 7-0, након што је први меч изгубио резултатом 3-1 на Местаљи.[9][10] Немачки новинари су утакмицу назвали „Чудо на Вајлдпарк стадиону“.[11] Тим је у полуфиналу изгубио од Аустије из Салцбурга.[12][13]

Бајерн Минхен[уреди]

Оливер Кан на тренингу Бајерн Минхена

Канови наступи у дресу Карлсруеа довели су до тога да Бајерн Минхен покаже интересовање за његово довођење.[14] Довели су га као замену за Раимонда Аумана на почетку сезоне 1994/95, за тада рекордну суму за његово позицију од 4.6 милиона марака (2,385 евра)[7] и одмах је постао први голман екипе. Иако је доживео повреду укрштених лигамената, која га је удаљила од терена скоро шест месеци, Кан је дебитовао за репрезентацију два месеца након опоравка.[15] У Финалу купа УЕФА 1996. године Бајерн је победио Бордо резултатом 3-1.[16] У сезони 1996/97, Кан је освојио своју прву титулу у Бундеслиги са Бајерном, Немачки куп[17] и био је проглашен за најбољег голмана Немачке, други пут у својој каријери (први пут 1994. године).[тражи се извор]

Године 1999. Бајерн Минхен је стигао до финала Лиге шампиона, у коме се састао са Манчетер Јунајтедом на Камп ноу. Иако је играч Бајерна Марио Баслер донео предност своме тиму у шестом минуту, два гола Тедија Шерингема и Оле Гунар Солшера у зауставном периоду донели су Манчестеру победу.[18] Исте године, Међународни завод за истоију фудбала и статистику прогласио га је најбољим голманом света.[19]

Кан је на утакмици против Ханзе Росток одигране 3. марта 2001. године зарадио искључење након инцидетна. Бајерн је губио резултатом 2-3 у последњим минутима утакице, а Кан се приликом корнера ушуњао у шеснаестерац, скочио и закуцао лопту у противничку мрежу. Одмах је добио црвени картон и био искључен из игре.[20] У Финалу Лиге шмапиона 2001. године потив Валенсије проглашен је за играча утакмице.[21] Утакмица је завршена резултатом 1-1, а Кан је приликом извођења пенала одбранио три и тиме донео победу свом тиму.[22][23] Примио је и УЕФА награду за фер плеј на овом мечу, након што је пришао разочараном Сантијагу Канизарезу како би га утешио.[24] Исте године Бајерн је освојио Интерконтинентални куп на националном стадиону у Токију савладавши аргентински тим Боку Јуниорс.[23]

Повредне, лични проблеми и недостатак мотивације били су разлог за драстичан пад форме Оливера Кана у сезони 2002/03.[25][26] Све је кулминирало када је Кан примио гол, након слабог шута Роберта Карлоса против Реал Мадрида у првом колу, елиминационе рунде Лиге шампиона у сезони 2003/04. због чега је његов тим испао из такмичења.[27] Дејли мејл га је критиковао због грешке: „Још једном је на великом такмичењу Кану пресудио Бразилац, као у финалу светког првенства 2002. године. Само што то овог пута није био Ривалдо након чијег шута се Кан обрукао, већ Роберто Карлос из слободног ударца који се показао катастофалним за Бајерн".[тражи се извор] Кан је са Бајерном освојио Бундеслигу наредне сезоне.

Године 2006. пре утакмице са Арминијом Билефелд у Минхену, Михаел Ренсинг је загревао Кана. Један од удараца погодио је Кана у око, што је изазвало оток и оштећење вида, па није могао да брани. Иако је бранио Ренсинг Бајерн је тај меч победио резултатом 2-0.[28]

Кан на опроштајној утакмици 2. септембра 2008. године

Кан је најавио да ће испоштовати свој уговор и одиграти сезону 2007/08.[29] Са 197 утакмица без примљеног гола, Кан је најбољи у историји Бундеслиге.[тражи се извор] Са 38 година, 2. септембра 2007. године одиграо је 535. меч у Бундеслиги и тако постао лидер међу голманима по одиграним утакмицама.[тражи се извор] Кан је своју последњу утакмицу у европским такмичењим одиграо у поразу свог тима од Зенита 4-0 у полуфиналу УЕФА купа 1. маја 2008. године.[30] Последњу утакмицу у Бундеслиги одиграо је против Херте 17. маја 2008. године, а меч је завршен резултатом 4-1 у корист Бајерна.[тражи се извор]

Након двадесетогодишње каријере, од којих је четрнаест одиграо за Бајерн из Минхена окончао је своју каријеру 2. септембра 2008. године у опроштајном мечу против Немачке репрезентације који је завршен резултатом 1-1.[31] Његов последњи наступ за Бајерн био је 27. маја 2008. године на Солт Лејк стадиону у Колкати, у пријатељском мечу против Мохун Багана из Индије током Бајернове азијске турнеје. Око 120 хиљада људи гледало је меч. Утакмица је завршена резултатом 0-3 у корист Бајерна, а Кана је заменио Михаел Ренсинг у 55. минуту.[32]

Репрезентација[уреди]

Кан је први пут позван у репрезентацију Немачке као резерва на светском првенству 1994. године,[33] међутим дебитовао је тек 23. јуна 1995. у победи Немачке против Швајцарске 2-1,[34] само два месеца након што се опоравио од повреде укршентих лигамената.[15] Заједно са Оливером Реком, Кан је био резервни голман тима који је освојио Европско првенсто 1996. године у Енглеској.[35][36] Светско првенсто 1998. године одржано у Француској провео је седећи на клупи за резерве, и тако је било све док Андреас Кепке није објавио да се повлачи из репрезентације на крају турнира. Његовим одласком Кан је постао први голман репрезентације.[37] Две године касније на европском првенству 2000. године на коме су Немци бранили титулу првака, испали су у групној фази,[38] Кан је постао капитен тима, преузевши капитенску траку од нападача Оливера Бирхофа.[39]

Кан је имао једну од најгорих партија у репрезентативној каријери против Енглеске у Минхену 2001. године. Немачка је била фаворит, пошто је претходно савладала Енглеску резултатом 0-1 на Вемблију.[40] Међутим, Енглеска је разбила Немачку у Минхену резултатом 1-5, а Мајкл Овен је постигао хет трик.[41] Упркос поразу, Немачка је успела да се квалификује на Светско првенство, након што је у баражу била боља од Украјине, а Кан је остао први избор за предстојеће Светско првенство.[42][43] Те године, Кан је од стране Међународног завода за иторију фудбала и статистику проглашен најбољим голманом света, други пут у својој каријери.[44]

Упркос малим очекивањима на светском првенству 2002. године.[45] Немачка је успела да дође до финала. Током целог првенства Кан је примио само 3 гола, од чега је 2 примио у самом финалу.[46] Играјући са истегнутим лигаментима домалог прста десне руке, Кан је примио први гол, тако што је испустио Ривалдов шут до нападача Роналда у 67. минуту утакмице. Када се утакмица завршила, а Бразил постао шампион света, стајао је сам разочаран на гол линији.[47] Међутим, никада није своју грешку правдао повредом.[48]

"Нема утехе...Била је то једина грешка коју сам направио у седам утакмица, а кажњени смо брутално"

— Оливер Кан након пораза у финалу Светског првенства 2002. године[5]
Кан на тренингу репрезентације 2004. године

Проглашен је за најбољег голмана турнира и постао је први голман у историји који је добио Златну лопту, награду за најбољег фудбалера турнира.[49] Такође, постао је први немачки голман, који није примио гол на пет утакмица на светском првенству.[50] Кан је задржао место првог голмана и на европском првенсту 2004. године,[51] али је Немачка поново била елиминисана у групној фази такмичења. Након турнира Кан је капитенску траку предао Михаелу Балаку.[52]

Нови селектор Немачке Јирген Клинсман, који је заменио Рудија Фелера, усвојио је принцип ротације и мењао своје голмане, Кана и Јенса Лемана, који је тада бранио за Арсенал, како би повећао конкуренцију између њих.[53] Дана 7. априла 2006. године након две године борбе за место првог голмана, Клинсман је објавио да ће Леман бити први голман на Светском првенсту 2006. године.[54] Кан је одлучио да остане у тиму као резервни голман и конкуренција Леману. Упркос великој борби за позицију првог голмана пре самог турнира, Кан је отворено прихватио Клинсманову одлуку да буде резерва. Кан и Леман су се загрлили и руковали, а Кан је пружио подршку свом колеги пре извођења пенала у четвртфиналном мечу против Аргентине.[55] На конференцији за медије после утакмице, Кан је јавно хвалио Лемана због два пенала која је одбранио.[56]

Након што је Италија елиминисала Немачку у полуфиналу, Кан је добио прилику да брани у утакмици за треће место против Португала, који је Немачка добила резултатом 3-1. На овом како ће се испоставити његовом последњем мечу у репрезентативној каријери, Кан је био капитен, пошто Михаел Балак није играо због повреде.[57] Иако га је својом партијом засенио Бастијан Швајнштајгер, Кан је одиграо на високом нивоу и имао је неколико добрих одбрана.[58] Кан је одбранио ударац португалског нападача Паулете, након што је прошао његову одбрану, а касније је обранио ударац Дека који је упутио унутар казненог порстора.[59] Након меча Кан је објавио да ће се повући из репрезентације.[57] Током своје репрезентативне каријере, Кан је убележио 86 наступа, од којих је на 49 био капитен тима.[60] Никада није освоијо злато на Светском првенсту, али је био други 2002. и трећи 2006. године.[21][61]

Телевизијска каријера[уреди]

Након Европксог првенства 2008. године придружио се спортској редакцији ЗДФ телевизије као стручни консултант на утакмицама репрезентације Немачке.[62] Године 2009. био је део жирија у емисији Централне кинеске телевизије, која је имала за циљ да пронађе најбољег младог голмана у Кини.[63] Године 2011. отпочео је преговоре са телевизијским каналом Sat.1, како би исти формат био приказан на Немачкој телевизији под именом „Никад не одустај – Канов принцип“, у којој би победник освојио уговор и шансу да игра у клубу из Бундеслиге.[64]

Приватан живот[уреди]

Кан је рођен у Карлсруеу. Делом је летонског порекла,[65] његова баба и његов отац рођени су у Лијепаји.[66] Има старијег брата Аксела, који је играо у другој лиги за Карлсруе.[67]

Године 2009. Шалке му је понудио место тренера, али је ту понуду одбио.[68] Две године касније, у априлу 2011. године Немачки суд је казнио Кана са 125 хиљада евра, због неплаћања пореза, јер није пријавио куповину скупоцене одеће у вредности од 6 хиљада евра коју је купио у Дубаију.[69]

Кан подржава Лигу Минхена у уличном фудбалу Bunt kickt gut,[70] која се сматра пионирским пројектом организације уличног фубала у Немачкој, и Европским моделом, интеркултуралног разумевања, образовних вредности и превенција зависности.[71] Под покровитељством је Sepp-Herberger фондације која промовише фудбал у школама, клубовима и затворима[72] и Удружења Џастин Роскола чији је циљ заштита младих од насиља, алкохола и дроге.[73]

Тренерску лиценцу добио је 2010. године,[64] након што је студирао економију на Универзитету у Хагену где је добио звање Мастер, пословне администрације.

Везе[уреди]

Године 1999. Кан је оженио Симон, са којом има два детета: Катарина-Марију (рођену 28. децембра 1998.) и Давида (рођеног 7. марта 2003).[74] Пар је прекинуо своју везу у септембру 2003. године, а након тога од 2003. до 2008. године Кан је био у вези са Вереном Керт, која је била веома медијски прораћена. Кан и Симон су се на кратко помирили 2009. године, пре него што су се и званично развели исте године.

Дана 8. јула 2011. године Кан је у Минхену оженио девојку Свењу. Пар има сина Џулијана (рођеног 1. фебруара 2011. године).[75]

Репутација[уреди]

Кан је широм Света цењен због своје издржљивости коју је показао у превазилажењу стреса и притиска током каријере.[76]

Током Светског првенства 2002. у Јапану и Јужној Кореји, Кан је стекао репутацију и у Азији.[77] Учествовао је у неколико телевизијских реклама.[78] Године 2008. његова воштана фигура откривена је у берлинском огранку музеја Мадам Тисо.[79] Кан је предмет песме Olli Kahn немачке поп групе Die Prinzen.[80]

Због своје силне појаве и утицаја који је имао на одбрану током своје професионалне каријере, Кан је добио надимак „Титан“.[81]

Статистика[уреди]

Клубови[уреди]

Натупи у клубовима Лига Куп Међународна такмичења Укупно
Сезона Клуб Лига Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова
Немачка Лига Куп Немачке Европа Укупно
1987/88 ФК Карлсруе Бундеслига[82] 2 0 0 0 2 0
1988/89 2 0 0 0 2 0
1989/90 0 0 0 0 0 0
1990/91 22 0 0 0 22 0
1991/92 37 0 2 0 39 0
1992/93 34 0 5 0 39 0
1993/94 31 0 3 0 10 0 44 0
1994/95 Бајерн Минхен 23 0 21 0 5 0 30 0
1995/96 32 0 2 0 12 0 46 0
1996/97 32 0 4 0 2 0 38 0
1997/98 34 0 8 0 8 0 50 0
1998/99 30 0 8 0 13 0 51 0
1999/00 27 0 5 0 13 0 45 0
2000/01 32 0 4 0 16 0 52 0
2001/02 32 0 5 0 14 0 51 0
2002/03 33 0 6 0 6 0 45 0
2003/04 33 0 5 0 8 0 46 0
2004/05 32 0 7 0 10 0 49 0
2005/06 31 0 6 0 7 0 44 0
2006/07 32 0 2 0 9 0 44 0
2007/08 26 0 7 0 9 0 42 0
Укупно Немачка 557 0 81 0 142 0 780 0
Укупно у каријери 557 0 81 0 142 0 780 0

1 Укључујући и Немачки Супер куп[83]

Репрезентација[уреди]

Репрезентација Немачке[83]
Година Наступа Голова
1994 0 0
1995 2 0
1996 3 0
1997 3 0
1998 7 0
1999 6 0
2000 10 0
2001 10 0
2002 15 0
2003 9 0
2004 11 0
2005 7 0
2006 3 0
Укупно 86 0

Успеси[уреди]

Карлсруе
  • Oberliga Baden-Württemberg: 1989/90
  • Verbandsliga Nordbaden: 1988/89
Бајерн Минхен

Извор:

Репрезентација

Извор:[19]

Индивидуалне награде[уреди]

Извор: [84]

Референце[уреди]

  1. „FIFA World Cup Germany 2006 – List of Players” (PDF). Fédération Internationale de Football Association (FIFA). стр. 12. Приступљено 26. 7. 2013. 
  2. Rollin, Jack. „Kahn's article on Encyclopædia Britannica Online”. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 15. 6. 2011. 
  3. 3,0 3,1 Lawrence, Amy (30. 6. 2002). „'Gorilla' with 1,000 arms”. The Guardian. Архивирано из оригинала на датум 5. 7. 2014. Приступљено 20. 6. 2014. 
  4. „Many new challenges ahead”. DFB.de. 2. 9. 2008. Архивирано из оригинала на датум 5. 7. 2014. Приступљено 20. 6. 2014. 
  5. 5,0 5,1 „Agony of 'world's best goalkeeper'. CNN. Turner Broadcasting System, Inc. 30. 7. 2002. Архивирано из оригинала на датум 9. 10. 2012. Приступљено 11. 5. 2011. 
  6. „Werdegang Oliver Kahn” [Career of Oliver Kahn] (на језику: немачком). Oliver Kahn official website. Приступљено 24. 4. 2011. [мртва веза]
  7. 7,0 7,1 Becker, Sven (31. 8. 2007). „Kahn strahlte ungeheure Dominanz aus”. Bundesliga.de (на језику: немачком). Bundesliga. Приступљено 16. 7. 2013. [мртва веза]
  8. Gieselmann, Dirk. „Uefa-Cup-Historie – Die Geburt des Euro-Eddy”. Spiegel Online (на језику: немачком). Spiegel-Verlag. Архивирано из оригинала на датум 29. 3. 2009. Приступљено 27. 4. 2011. 
  9. „El Valencia, muy superior al Karlsruhe, debió sentenciar” (PDF). ABC (на језику: шпанском). 21. 10. 1993. Приступљено 29. 8. 2014. 
  10. Ortego, Enrique (3. 11. 1993). „7–0: El Valencia escribe la página más dramática de su historia europea” (PDF). ABC (на језику: шпанском). Приступљено 29. 8. 2014. 
  11. „Karlsruher SC – Steckbrief” (на језику: немачком). WeltFussball.de. Архивирано из оригинала на датум 2. 9. 2008. Приступљено 27. 4. 2011. 
  12. „Karlsruhe pay dearly for draw”. New Straits Times. Google News Archive. 31. 3. 1994. Приступљено 29. 8. 2014. 
  13. „Austria qualifies for first UEFA final”. The Hour. Google News Archive. Associated Press. 13. 4. 1994. Приступљено 29. 8. 2014. 
  14. „Oliver Kahn – world cup 2010”. ESPN Soccernet. ESPN Inc. Архивирано из оригинала на датум 26. 10. 2012. Приступљено 27. 4. 2011. 
  15. 15,0 15,1 „King Kahn says Auf Wiedersehen”. FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. Архивирано из оригинала на датум 22. 5. 2010. Приступљено 27. 4. 2011. 
  16. „1995/96: Klinsmann sparks Bayern triumph”. UEFA's Official Site. UEFA Europa League. Архивирано из оригинала на датум 12. 2. 2010. Приступљено 28. 4. 2011. 
  17. „Ligapokal 1997 Spielplan” (на језику: немачком). WeltFussball.de. Архивирано из оригинала на датум 1. 9. 2011. Приступљено 28. 4. 2011. 
  18. „1998/99: Solskjaer trifft Bayern ins Mark”. UEFA's Official Site (на језику: немачком). UEFA Champions League. Архивирано из оригинала на датум 25. 5. 2010. Приступљено 28. 4. 2011. 
  19. 19,0 19,1 „Erfolge und Titel” (на језику: немачком). Oliver Kahn official website. Приступљено 18. 5. 2011. [мртва веза]
  20. „Spiele von Oliver Kahn 2000/2001” (на језику: немачком). Архивирано из оригинала на датум 8. 11. 2004. Приступљено 11. 11. 2007. 
  21. 21,0 21,1 „Colossus Kahn brings bittersweet career to an end”. ESPN FC. Hamburg: ESPN.com. Reuters. 15. 5. 2008. Архивирано из оригинала на датум 22. 3. 2014. Приступљено 28. 4. 2011. 
  22. „Bayern wins Champions League on penalties”. CNN Sports Illustrated. Time Inc. Reuters. Архивирано из оригинала на датум 9. 6. 2001. Приступљено 11. 11. 2007. 
  23. 23,0 23,1 „Shutout specialists lift Bayern to glory”. FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. Архивирано из оригинала на датум 20. 2. 2008. Приступљено 1. 5. 2011. 
  24. „Team of 2001: Goalkeepers”. Champions' League Official Site. UEFA. 10. 12. 2001. Архивирано из оригинала на датум 8. 1. 2012. Приступљено 18. 5. 2011. 
  25. „Was hinter uns passiert, interessiert uns nicht” [What happens behind us, we don't care]. Spiegel Online (на језику: немачком). Spiegel-Verlag. 7. 1. 2003. Архивирано из оригинала на датум 24. 10. 2012. Приступљено 5. 5. 2011. 
  26. „Oliver Kahn: Mindermotivation passé”. Frankfurter Allgemeine (на језику: немачком). Frankfurter Allgemeine GmbH. 7. 1. 2003. Архивирано из оригинала на датум 18. 10. 2012. Приступљено 5. 5. 2011. 
  27. „Kahn's blunder gifts Madrid a draw”. CNN. Munich: Time Warner Company. 24. 2. 2004. Архивирано из оригинала на датум 8. 4. 2006. Приступљено 5. 5. 2011. 
  28. „Quirky Injuries”. goalkeepersaredifferent.com. Архивирано из оригинала на датум 5. 2. 2003. Приступљено 11. 11. 2007. 
  29. „Kahn legt sich fest: 2008 ist Schluss” (на језику: немачком). 11 Freunde. 7. 1. 2007. Архивирано из оригинала на датум 10. 8. 2007. Приступљено 11. 11. 2007. 
  30. Traemann, Kai (2. 9. 2007). „Kahn: "Ich bin froh, dass alles vorbei ist!". Bild (на језику: немачком). Hamburg: Axel Springer AG. DPA. Архивирано из оригинала на датум 4. 10. 2012. Приступљено 5. 5. 2011. 
  31. „Oliver Kahn bids farewell to football”. Der Spiegel. Spiegel Online. 3. 3. 2008. Архивирано из оригинала на датум 7. 9. 2008. Приступљено 8. 5. 2011. 
  32. „Modern great Kahn bids adieu in Kolkata”. FC Bayern Munich Website. 27. 5. 2008. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2008. Приступљено 24. 7. 2008. 
  33. „Squad profiles: Oliver Kahn”. BBC's Official Site. BBC. 8. 4. 2002. Архивирано из оригинала на датум 15. 8. 2002. Приступљено 11. 5. 2011. 
  34. „Players Info Kahn”. German Football Association. Приступљено 26. 6. 2009. 
  35. „Golden Goal für die Ewigkeit”. ARD (на језику: немачком). 12. 4. 2008. Архивирано из оригинала на датум 16. 10. 2009. Приступљено 10. 5. 2009. 
  36. „Players Info Kahn”. German Football Association. Архивирано из оригинала на датум 16. 10. 2012. Приступљено 26. 6. 2009. 
  37. „Kahn's Champions League nightmare”. BBC's Official Site. BBC. 26. 5. 2009. Архивирано из оригинала на датум 27. 5. 2009. Приступљено 11. 5. 2011. 
  38. „Portugal team of the decade 2000-2010”. Goal.com. Архивирано из оригинала на датум 23. 7. 2009. Приступљено 11. 5. 2011. 
  39. „Ballack und Lahm: Konstellation wie Bierhoff/Kahn” [Ballack and Lahm: Constellation as Bierhoff/Kahn]. Kölnische Rundschau (на језику: немачком). Frankfurt am Main. 1. 9. 2010. Архивирано из оригинала на датум 29. 9. 2011. Приступљено 11. 5. 2011. 
  40. „Double farewell: Keegan resigns after England defeat at Wembley”. CNN Sports Illustrated. 8. 10. 2000. Архивирано из оригинала на датум 12. 5. 2001. Приступљено 23. 6. 2011. 
  41. „Awesome England thrash Germany”. BBC Sport. BBC. 1. 9. 2001. Архивирано из оригинала на датум 5. 9. 2002. Приступљено 3. 11. 2009. 
  42. „Ballack's moment of glory”. FIFA. Fédération Internationale de Football Association. 14. 11. 2001. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2009. Приступљено 11. 5. 2010. 
  43. „Colossus Kahn brings bittersweet career to an end”. FIFA. Fédération Internationale de Football Association. 15. 5. 2008. Архивирано из оригинала на датум 22. 3. 2014. Приступљено 11. 5. 2011. 
  44. Kramer, Jörg (6. 7. 2009). „Die Vermessung der Fußballwelt”. Der Spiegel (на језику: немачком). Spiegel Online. Архивирано из оригинала на датум 26. 10. 2012. Приступљено 11. 5. 2011. 
  45. „Brazil crowned world champions”. BBC Sport. BBC. 30. 6. 2002. Архивирано из оригинала на датум 26. 10. 2012. Приступљено 11. 5. 2011. 
  46. Ubha, Ravi (10. 8. 2010). „Brazil leads the early favorites for the 2010 World Cup”. ESPN FC. BBC Sport. Архивирано из оригинала на датум 16. 12. 2002. Приступљено 11. 5. 2011. 
  47. Powel, Jeff (1. 7. 2002). „An epic tale of two heroes as the drum beats again for the beautiful game”. Mail Online. London: Daily Mail. Архивирано из оригинала на датум 20. 9. 2011. Приступљено 12. 5. 2011. 
  48. McNulty, Phil (1. 7. 2002). „Kahn shoulders the blame”. BBC Sport. Yokohama: BBC. Архивирано из оригинала на датум 3. 8. 2002. Приступљено 12. 5. 2011. 
  49. „Kahn wins Golden Ball award”. BBC Sport. 2. 7. 2002. Архивирано из оригинала на датум 15. 10. 2002. Приступљено 3. 11. 2009. 
  50. „FIFA World Cup - complete stats: clean sheets - 2002”. ESPN World cup 2010. ESPN. Архивирано из оригинала на датум 26. 10. 2012. Приступљено 23. 6. 2011. 
  51. „Das Losglück hat uns verlassen” [The luck of the draw has left us]. Frankfurter Allgemeine Zeitung (на језику: немачком). Frankfurter Allgemeine Zeitung GmbH. 1. 12. 2003. Архивирано из оригинала на датум 18. 10. 2012. Приступљено 23. 6. 2011. 
  52. Brown, Oliver (20. 11. 2009). „Michael Ballack: Germany star player at World Cup 2010”. The Daily Telegraph. London: Telegraph Media Group Limited. Архивирано из оригинала на датум 25. 11. 2011. Приступљено 11. 5. 2011. 
  53. Palmer, Martin (7. 11. 2004). „Stop the Kahn-Lehmann feud, says Bayern boss”. The Guardian; The Observer. London. Архивирано из оригинала на датум 21. 12. 2013. Приступљено 12. 5. 2011. 
  54. „Lehmann ist die neue Nummer eins”. Sport ARD (на језику: немачком). ARD. dpa/sid. 7. 4. 2006. Приступљено 12. 5. 2011. 
  55. Walker, Michael (1. 7. 2006). „Lehmann's penalty heroics send Germany into raptures”. The Guardian. Berlin: Guardian News and Media Limited. Архивирано из оригинала на датум 13. 6. 2008. Приступљено 12. 5. 2011. 
  56. Whelan, Barry (28. 7. 2006). „Kahn praises Lehmann but stills feels frustration”. Monsters and Critics. WotR Ltd. dpa. Архивирано из оригинала на датум 22. 7. 2012. Приступљено 12. 5. 2011. 
  57. 57,0 57,1 „Germany keeper Kahn quits international football”. ESPN FC. Stuttgart: ESPN. Reuters. 8. 7. 2006. Архивирано из оригинала на датум 26. 10. 2012. Приступљено 12. 5. 2011. 
  58. Glindmeier, Mike (8. 7. 2006). „Deutschland feiert den dritten Platz”. Der Spiegel (на језику: немачком). Stuttgart: Spiegel Online. Архивирано из оригинала на датум 9. 5. 2007. Приступљено 12. 5. 2011. 
  59. „Germany 3–1 Portugal”. BBC Sport. 8. 7. 2006. Архивирано из оригинала на датум 6. 7. 2006. Приступљено 3. 11. 2009. 
  60. „Oliver Kahn - Sein Leben” [Oliver Kahn - His life]. TZ Online (на језику: немачком). 12. 4. 2008. Архивирано из оригинала на датум 22. 7. 2011. Приступљено 10. 5. 2009. 
  61. „Germany is third”. Spiegel Online. 7. 9. 2006. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2007. Приступљено 16. 6. 2011. 
  62. „Oliver Kahn wird der neue Klopp beim ZDF”. Die Welt (на језику: немачком). Axel Springer AG. 24. 4. 2008. Архивирано из оригинала на датум 11. 5. 2008. Приступљено 15. 5. 2011. 
  63. „Oliver Kahn to launch reality TV show in China”. China Daily (на језику: немачком). 18. 7. 2009. Архивирано из оригинала на датум 21. 6. 2009. Приступљено 15. 5. 2011. 
  64. 64,0 64,1 Levitz, David (21. 8. 2011). „Former Germany captain to launch reality show”. Deutsche Welle. Архивирано из оригинала на датум 12. 10. 2012. Приступљено 21. 8. 2011. 
  65. „Kahn hat lettische Wurzeln” (на језику: немачком). UEFA. 18. 6. 2004. Архивирано из оригинала на датум 17. 7. 2011. Приступљено 22. 2. 2011. 
  66. „Der Viertel-Lette”. Süddeutsche Zeitung (на језику: немачком). 18. 6. 2004. Архивирано из оригинала на датум 12. 9. 2012. Приступљено 15. 5. 2011. 
  67. Osang, Alexander (5. 6. 2002). „Wer kann mir noch was sagen?” [Who can tell me something?]. Spiegel Online (на језику: немачком). Spiegel-Verlag. Архивирано из оригинала на датум 24. 10. 2012. Приступљено 15. 5. 2011. 
  68. „Oliver Kahn sieht seine Zukunft nicht auf Schalke” [Oliver Kahn does not see his future at Schalke]. DerWesten (на језику: немачком). WAZ NewMedia GmbH & Co. 11. 3. 2009. Архивирано из оригинала на датум 8. 11. 2010. Приступљено 15. 5. 2011. 
  69. „Oliver Kahn fined €125,000 for tax evasion”. The Local. 21. 4. 2011. Архивирано из оригинала на датум 24. 4. 2011. Приступљено 14. 5. 2011. 
  70. „Oliver Kahn mit Laureus-Preis geehrt”. Die Welt (на језику: немачком). Axel Springer AG. 10. 11. 2010. Архивирано из оригинала на датум 21. 10. 2012. Приступљено 15. 5. 2011. 
  71. „Historie”. Bunt kickt gut (на језику: немачком). Bunt kickt gut's Official Site. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2011. Приступљено 15. 5. 2011. 
  72. „Oliver Kahn gibt in JVA Iserlohn den Anstoß für neues Leben”. Foundation Sepp Herberger's Official Site (на језику: немачком). German Football Association. 13. 4. 2011. Архивирано из оригинала на датум 1. 5. 2011. Приступљено 15. 5. 2011. 
  73. „Justin Rockola Soforthilfe” [Justin Rockola emergency]. Oliver Kahn official website (на језику: немачком). Архивирано из оригинала на датум 25. 3. 2012. Приступљено 15. 5. 2011. 
  74. „Oliver und Simone Kahn: Scheidung” (на језику: немачком). Gala.de. 18. 8. 2009. Архивирано из оригинала на датум 22. 7. 2011. Приступљено 15. 5. 2011. 
  75. „Oliver Kahn soll zum dritten Mal Vater geworden sein” [Oliver Kahn will become father for the third time]. Die Welt (на језику: немачком). Axel Springer AG. 6. 2. 2011. Архивирано из оригинала на датум 7. 2. 2011. Приступљено 15. 5. 2011. 
  76. „German Information Centre Pretoria”. German Government. Архивирано из оригинала на датум 6. 10. 2011. Приступљено 23. 6. 2011. 
  77. „Gesucht: Chinas Titan”. Süddeutsche Zeitung (на језику: немачком). Süddeutsche Zeitung GmbH. 9. 12. 2008. Архивирано из оригинала на датум 5. 7. 2011. Приступљено 15. 5. 2011. 
  78. „Kahn wirbt für dubiose japanische Kreditgesellschaft”. Der Spiegel (на језику: немачком). Spiegel-Verlag. 21. 6. 2004. Архивирано из оригинала на датум 23. 6. 2004. Приступљено 15. 5. 2011. 
  79. „Oliver Kahn's wax figure at Berlin's Madam Tussaud's Museum”. Madam Tussaud's Berlin Official Site (на језику: немачком). Merlin Entertainments Group. 18. 7. 2009. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2008. Приступљено 15. 5. 2011. 
  80. „Olli Kahn”. Amazon.com. Приступљено 24. 7. 2008. 
  81. „Der Titan sagt Servus” (на језику: немачком). Vanity Fair. 13. 7. 2007. Архивирано из оригинала на датум 10. 12. 2007. Приступљено 11. 11. 2007. 
  82. „Kahn, Oliver” (на језику: немачком). kicker. Архивирано из оригинала на датум 19. 7. 2010. Приступљено 5. 5. 2014. 
  83. 83,0 83,1 „Oliver Kahn”. FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. Архивирано из оригинала на датум 20. 12. 2011. Приступљено 25. 6. 2011. 
  84. „Keepers Profiles: Oliver Kahn”. Goalkeeping Museum. 24 Hour Trading Ltd. Архивирано из оригинала на датум 12. 6. 2011. Приступљено 9. 6. 2011. 
  85. „FORMER RESULTS”. IFFHS.de. Приступљено 23. 1. 2015. 
  86. „Ronaldo completes unprecedented treble, Hamm retains”. FIFA.com. Приступљено 21. 1. 2015. 

Спољашње везе[уреди]