Пређи на садржај

Ислам у Босни и Херцеговини

С Википедије, слободне енциклопедије
Удео муслимана у Босни и Херцеговини по општинама, 2013.

Ислам је најраспрострањенија религија у Босни и Херцеговини.[1] Месно становништво је први пут дошло у контакт са исламом у 15. и 16. веку након османског освајања Босне.

Муслимани чине највећу религијску заједницу у Босни и Херцеговини (50,7%), док друге две велике групе чине православци (30,7%), од којих се скоро сви изјашњавају као Срби, и католици (15,2%), који се скоро сви изјашњавају као Хрвати.[2] Друга процена коју је урадила Истраживачка агенција Пју каже да су 52% становништва муслимани, 35% православци и само 8% католици.[3]

Готово сви муслимани у Босни и Херцеговини се изјашњавају као Бошњаци. До 1993. године, Босанце муслиманске културе или порекла (без обзира на верску праксу) југословенске власти су дефинисале као Муслимане у етнонационалном смислу (отуда велико М), иако су неки људи бошњачког или муслиманског порекла идентификовали своју националност (у етничком смислу пре него стриктно у погледу држављанства) као „југословени” пре почетка 1990-их. Мала мањина небошњачких муслимана у Босни и Херцеговини су Албанци, Роми и Турци.

Иако традиционално присташе сунизма из ханифијске правне школе, истраживање из 2012. показало је да 54% муслимана у Босни и Херцеговини себе сматра само муслиманима, док је 38% рекло да су сунити.[4] Постоји и мала суфијска заједница, која се првенствено налази у средњој Босни.[5] Такође је присутна и мала заједница шиита.[6] Готово сви муслимански џемати у Босни и Херцеговини помињу Исламску заједницу у Босни и Херцеговини као своју верску организацију.

Устав Босне и Херцеговине гарантује слободу вероисповијести,[7] која се поштује у целој земљи.

Историја

[уреди | уреди извор]

Османско доба

[уреди | уреди извор]

Ислам је у великим размерама на Балкан овело Османско царство средином до краја 15. века, које је преузело контролу над већим делом Босне 1463. године и заузело Херцеговину 1480-их. Током следећег века, Босанци — састављени од староседелачких хришћана и словенских племена који су живели у Краљевини осни под именом Бошњани[8] — су у великом броју прешли на ислам током исламизације Босне под османском влашћу. Током османског доба, име Бошњанин је трансформисано у садашње Бошњак, са суфиксом -ак који је заменио традиционални -анин. До почетка 1600-их, отприлике две трећине становништва Босне су били муслимани.[9] Босна и Херцеговина је остала провинција у Османском царству и стекла је аутономију након устанка у Босни 1831. године. Велики број џамија подигнут је широм покрајине. Већина џамија подигнутих током отоманског доба биле су релативно скромне конструкције, често са једним минаретом и централном молитвеном салом са неколико суседних фоајеа.

Аутроугарско доба

[уреди | уреди извор]

Након Берлинског конгреса 1878. године, Босна и Херцеговина је дошла под контролу Аустроугарске. Аустроугарска је 1908. формално анектирала ову територију. За разлику од постреконквисте Шпаније, аустроугарске власти нису покушавале да конвертују грађане ове новостечене територије јер је Децембарским уставом гарантована слобода вероисповести, па је Босна и Херцеговина остала с мноштво муслимана.

Босна и Херцеговина, заједно са Албанијом и Косовом и Метохијом, били су једини делови Османског царства на Балкану у којима је велики број људи прешао у ислам, а ту је остао и након стицања независности. У другим областима бившег Османског царства где су муслимани чинили већину или су почели да чине већину, ти муслимани су или протерани, асимиловани/хршћанизовани, масакрирани или су побегли негде другде (мухаџири).

Послератно доба

[уреди | уреди извор]

Многи исламски верски објекти су оштећени или уништени током рата у Босни и Херцеговини током 1990-их година, са до 80% од преко 4000 различитих објеката,[10] а неколико џамија је обновљено уз помоћ средстава Саудијске Арабије и других земаља Блиског истока.

Историјски гледано, муслимани у Босни и Херцеговини су одувек практиковали облик ислама који је под јаким утицајем суфизма. Међутим, од рата у Босни и Херцеговини појединци група страних бораца са Блиског истока који су се борили на страни Армије Републике Босне и Херцеговине (Ел Муџахид), остали су неко време и покушавали да шире вахабизам међу локалним становништвом. Са веома ограниченим успехом, ови странци су само стварали трвење између локалног муслиманског становништва, огрезлог у сопственој традиционалној пракси вере, и без икаквог претходног контакта са овом врстом ислама, и њих самих.[11]

Демографија

[уреди | уреди извор]

Колико се често муслимани у Босни и Херцеговини моле[12]

  Неколико пута дневно (27%)
  Једном дневно (6%)
  Неколико пута недељно или једном недељно (22%)
  Неколико пута месечно или ретко (28%)
  Никад (14%)
  Не знају/одбили да одговоре (3%)

На попису из 2013. године верска припадност становништва је била: ислам (1.790.454 лица) и муслиманска (22.068 лица). Ислам има 1,8 милиона следбеника, што чини око 51% становништва у Босни и Херцеговини. Истраживање центра Пју каже да у Босни и Херцеговини има 52% муслимана.[3] Највећи удео муслимана у Босни и Херцеговини имају општине Бужим (99,7%) и Теочак (99,7%).

Кантон Становништво (2013) Број муслимана[13] %
Федерација Босне и Херцеговине 2.219.220 1.581.868 71,3%
Тузлански кантон 445.028 395.921 89,0%
Зеничко-добојски кантон 364.433 303.994 83,4%
Кантон Сарајево 413.593 350.594 84,8%
Унско-сански кантон 273.261 252.758 92,5%
Средњобосански кантон 254.686 147.809 58,0%
Херцеговачко-неретвански кантон 222.007 91.395 41,2%
Република Српска 1.228.423 172.742 14,1%
Брчко Дистрикт 83.516 35.844 42,9%
Босанско-подрињски кантон Горажде 23.734 22.372 94,3%
Посавски кантон 43.453 8.341 19,2%
Кантон 10 84.127 7.904 9,3%
Западнохерцеговачки кантон 94.898 780 0,8%
Босна и Херцеговина 3.531.159 1.790.454 50,7%
Проценат муслимана према попису становништва
Година Прој Проценат
1872. 630.456[14] 51%
1879. 448.613Пад 38,73%Пад
1885. 492.710Раст 36,88%Пад
1895. 548.632Раст 34,99%Пад
1910. 612.137Раст 32,25%Пад
1921. 588.244Пад 31,07%Пад
1931. 718.079Раст 30,90%Пад
1948. 788.403Раст 30,73%Пад
1953. 891.800Раст 31,3%Раст
1961. 842.247Пад 25,69%Пад
1971. 1.482.430Раст 39,57%Раст
1981. 1.630.033Раст 39,52%Пад
1991. 1.902.956Раст 43,47%Раст
2013. 1.790.454Пад 50,70%Раст

Савремени односи

[уреди | уреди извор]
Текија од Пехаре у Зеници

За већину Бошњака који се изјашњавају као муслимани, вера често служи као веза са заједницом, а верска пракса је ограничена на повремене посете џамији (посебно за време Рамазана и два Бајрама) и значајне обреде прелаза као што су акика, вјенчање и смрт. Женске мараме, или хиџаб, носи само мањина Бошњакиња, или само у верске сврхе (као што је чаршаф за молитву и одлазак у џамију).

Верски поглавари из три главне верске заједнице тврде да се међу млађим особама повећава обред као израз повећане идентификације са својим етничким наслеђем, добрим делом због националног верског препорода који је настао као након рата у Босни и Херцеговини.[15] Поглавари три главне верске заједнице су приметили да уживају већу подршку својих верника након завршетка рата у Босни и Херцеговини.[15] Међутим, с друге стране, насиље и беда узрокована верским сукобима навели су мали број Босанаца да у потпуности одбаце религију. Ова атеистичка заједница суочава се са дискриминацијом и често је вербално нападају верске вође. Према последњем попису, отворено декларисани атеисти чине 0,79% становништва БиХ.[16]

Према истраживању јавног мњења из 1998. године, 78,3% Бошњака у Федерацији Босне и Херцеговине изјаснило се као религиозно.[17]

У Босни и Херцеговини постоји осам муфтија у већим општинама широм земље: Сарајеву, Бихаћу, Травнику, Тузли, Горажду, Зеници, Мостару и Бањој Луци. Поглавар Исламске заједнице у Босни и Херцеговини је Хусеин Кавазовић.[18]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Bosnia and Herzegovina”. United States Department of State. Приступљено 17. 6. 2024. 
  2. ^ „Bosnia and Herzegovina”. The World Factbook (на језику: енглески). Central Intelligence Agency. 6. 6. 2024. Приступљено 17. 6. 2024. 
  3. ^ а б „PEW Research” (PDF). 
  4. ^ „The World's Muslims: Unity and Diversity” (PDF). Pew Research Center. 2012. стр. 30. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 1. 2017. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  5. ^ „EKSKLUZIVNO- N1 sa dervišima: Pogledajte rijetko viđene snimke mističnih obreda”. Ba.n1info.com. Архивирано из оригинала 31. 7. 2018. г. Приступљено 4. 1. 2018. 
  6. ^ „Concerns Grow over Bosnian Shia-Sunni Divide | Balkan Insight”. 9. 11. 2016. 
  7. ^ „Freedom of religion Law..., Official Gazette of B&H 5/04” (PDF). Mpr.gov.ba. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 12. 2016. г. Приступљено 4. 1. 2018. 
  8. ^ Bašić, Denis (2009). The roots of the religious, ethnic, and national identity of the Bosnian-Herzegovinan [sic] Muslims. University of Washington. ISBN 978-1-109-12463-7. 
  9. ^ Malcolm 1995, стр. 71.
  10. ^ Shatzmiller, Maya (2002). Islam and Bosnia: Conflict Resolution and Foreign Policy in Multi-Ethnic States. Queens University School of Policy. стр. 100. 
  11. ^ „Radical Islamists Seek To Exploit Frustration In Bosnia”. Rferl.mobi. Приступљено 14. 6. 2016. 
  12. ^ https://assets.pewresearch.org/wp-content/uploads/sites/11/2017/05/09154356/Central-and-Eastern-Europe-Topline_FINAL-FOR-PUBLICATION.pdf Шаблон:Bare URL PDF
  13. ^ „Ethnic composition of Bosnia & Herzegovina 2013”. 
  14. ^ Karpat, K.H. (1985). Ottoman population, 1830—1914: demographic and social characteristics. Madison, Wis: University of Wisconsin Pres. 
  15. ^ а б „Bosnia and Herzegovina: International Religious Freedom Report 2006”. U.S. Department of State—Bureau of Democracy, Human Rights, and Labor. 2006-09-15. 
  16. ^ Dubensky, Joyce S. (2016). Peacemakers in Action: Profiles in Religious Peacebuilding. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 391. ISBN 978-1-107-15296-0. Приступљено 4. 1. 2018. 
  17. ^ Velikonja, Mitja (2003). Religious separation and political intolerance in Bosnia-Herzegovina. Texas A&M University Press. стр. 261. ISBN 1-58544-226-7. Приступљено 6. 1. 2011. 
  18. ^ „Islamska zajednica u Bosni i Hercegovini – Početna”. Rijaset.ba. Архивирано из оригинала 2015-09-24. г. Приступљено 14. 6. 2016. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Додатна литература

[уреди | уреди извор]