Пређи на садржај

Тројна антанта

С Википедије, слободне енциклопедије
Европски војни савези пред Први свјетски ратТројни савез и Тројна антанта
Руски постер из 1914. који приказује неодлучну Британију (десно) и Маријану (лево) које очекују од Мајке Русије (у средини) да их предводи у рату.

Тројна антанта је био споразум о разумјевању Руске Империје, Француске Републике и Уједињеног Краљевства Велике Британије и Ирске, након потписивања Англо-руског савеза 30. августа 1907. године. Разумјевање између три силе, допуњено је споразумима са Јапаном и Португалијом, представљало је снажан противтег Тројном савезу Њемачког царства, Аустроугарске и Краљевине Италије, мада Италија није стала на страну Њемачке и Аустроугарске током Првог свјетског рата, него се придружила Силама Антанте (Лондонски споразум).

Историчари и даље воде полемику о значају система савеза у Великом рату. На почетку Првог свјетског рата 1914. године, све три земље Тројне антанте ушле су у рат као Савезнице против Централних сила, Њемачка и Аустроугарске.[1]

Поријекло

[уреди | уреди извор]

Француска изолација

[уреди | уреди извор]

Русија је раније била члан Лиге три цара заједно са Њемачком и Аустроугарском, савез основан 1873. године између Александра II Николајевича, Франца Јозефа и Вилхелма I. Савез је био дио плана њемачког канцелара Ота фон Бизмарка који је за циљ имао изолацију француске дипломатије; плашио се да Француска има реваншистичке тежње и жељу да поврати своје губитке од 1871. године[2] и да се бори против прогресивних осјећања која су конзервативним владарима била узнемирујућа, као што је Прва интернационала.[3]

Међутим, Лига је била суочена са великим проблемима због растућих тензија између Русије и Аустроугарске. Ове тензије су углавном биле везане за Балкан гдје су се, са растом национализма и наставком урушавање Османског царства, водиле борбе за независност од Турске.[4]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Robert Gildea, Barricades and Borders: Europe 1800-1914 (3rd ed. 2003) ch 15
  2. ^ Feuchtwanger 2002. стр. 216.
  3. ^ Gildea 2003. стр. 237.
  4. ^ Henig 2002. стр. 3.

Литература

[уреди | уреди извор]