Džordž Vea

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Džordž Vea
Vea 2019. godine.
Puno imeDžordž Mane Opong Vea
Datum rođenja(1966-10-01)1. oktobar 1966. (57 god.)
Mesto rođenjaMonrovija, Liberija
SupružnikKlar Vea
DecaTimoti, Džordž, Tita
Politička karijera
Politička
stranka		Kongres za Demokratsku Promenu
25. predsednik Liberije
22. januar 2018 — 22. januar 2024.
PotpredsednikDžuel Tejlor
PrethodnikElen Džonson Serlif
NaslednikDžozef Boakai
Fudbalska karijera
Visina 1,84 m
Pozicija napadač
Seniorska karijera
Godine Klub Nast. (Gol)
  • 1985—1986
  • 1986—1987
  • 1987
  • 1987—1988
  • 1988—1992
  • 1992—1995
  • 1995—2000
  • 2000
  • 2000
  • 2000—2001
  • 2001—2003
  • 10
  • 23
  • 2
  • 18
  • 103
  • 96
  • 114
  • 11
  • 7
  • 19
  • 8
  • (7)
  • (24)
  • (1)
  • (14)
  • (47)
  • (32)
  • (46)
  • (3)
  • (1)
  • (5)
  • (13)
Reprezentativna karijera
1988—2007  Liberija 75 (18)

Džordž Vea (engl. George Weah; Monrovija, 1. oktobar 1966) liberski je političar i bivši fudbaler. Vea je bivši predsednik Liberije i bivši liberijski fudbaler.

Vea je na izborima u oktobru 2017. izabran za predsednika, umesto Elen Džonson Serlif.[1] Vea se politikom bavi od završetka fudbalske karijere, a poznat je i kao veliki humanitarac.[2] Tokom fudbalske karijere je igrao na poziciji napadača. Bio je kandidat na izborima za predsednika 2005, ali je izgubio upravo od Džonson Serlif.[2] Prvi je afrički fudbaler koji je postao predsednik države.[3]

Nakon početka karijere u Liberiji, Vea provodi 14 godina igrajući za klubove u Francuskoj, Italiji i Engleskoj. Arsen Venger, u to vreme trener Monaka ga je prvi doveo u Evropu 1988. godine. U PSŽ prelazi 1992. i sa njima 1994 osvaja Ligu 1 i postaje najbolji strelac UEFA Lige šampiona u sezoni 1994/95. Za FK Milan potpisuje 1995, i tamo provodi četiri uspešne sezone u kojima je Seriju A osvojio dva puta.[4] Pred kraj karijere odlazi u Premijer ligu gde je imao dve kratke epizode sa Čelsijem i Mančester Sitijem, sa kojim osvaja FA kup. Ubrzo se vraća u Francusku gde je nastupao za Olimpik Marselj, da bi igračku karijeru završio u Al Džaziri iz Abu Dabija, UAE. Sportski magazin 442 (Four-Four-Two) ga stavlja u grupu najboljih fudbalera koji nikada nisu osvojili Ligu šampiona.[5]

Na međunarodnoj sceni Vea je predstavljao Liberiju 75 puta, i postigao je 18 golova, a i dva puta je učestvovao na Afričkom kupu nacija. Dres sa brojem 14 Liberija povlači na prijateljskom meču koji je Vea odigrao 2018. Smatra se jednim od najboljih igrača koji nikada nije igrao na Svetskom prvenstvu.[6][7]

Smatra se za jednog od najboljih fudbalera sa Afričkog kontinenta, 1995 dobija nagradu FIFA fudbaler godine i takođe dobija Zlatnu loptu, što ga čini prvim, i do 2020 jedinim Afričkim fudbalerom koji je osvojio te dve nagrade. Imenovan je za Afričkog fudbalera godine 1989, 1994, i 1995, a 1996. godine dobija nagradu Afričkog fudbalera veka. Poznat po svom ubrzanju, brzini, veštini u driblingu, i golgeterskim sposobnostima, FIFA je opisala Veu kao „preteču današnjih multi-funkcionalnih napadača”.[8] Pele ga 2004. imenuje u Fifa 100 listu najboljih živih svetskih fudbalera.[9]

Dana 22. januara 2018. stupio je na dužnost predsednika Republike Liberije, kao 25. predsednik po redu.

Mladost i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Džordž Vea je rođen i odrastao u Klara Taun okrugu glavnog grada Monrovije.[10] Pripada Kru etničkoj grupi, koja se uglavnom nalazi u Velikom Kru okrugu na jugoistoku Liberije, koji je jedan od najsiromašnijih delova države.[11] Njegov otac, Vilijam T. Vea Stariji[12] je bio mehaničar,[13] dok mu je majka Ana Kvajevea (preminula 2013)[14] bila prodavačica.[13] Ima tri brata, Vilijam, Mozes, i Volo.[14] Jedan je od trinaestoro dece, koje je uglavnom odgajila njegova posvećeno hrišćanska baba sa očeve strane,[13][10] Ema Klondžlale Braun nakon razvoda njegovih roditelja[10] dok je Džordž još uvek bio beba.[13] Pohađao je više razrede osnovne škole na muslimanskom kongresu, i srednju školu Wells Hairston High School, koju navodno napušta u poslednjoj godini.[15] Sa 15 godina počinje da igra fudbal za ekipu Young Survivors, odakle kasnije prelazi u druge lokalne klubove, Mighty Barrolle i Invincible Eleven, gde je igrao kao starter.[10] Pre nego što mu je fudbalska karijera omogućila odlazak u inostranstvo, Vea je radio kao telefonski operater za Liberijsku telekomunikacijsku korporaciju.[11]

Klupska karijera[uredi | uredi izvor]

Počeci u Liberiji, Kamerunu, Monako i Francuska[uredi | uredi izvor]

Vea je bio veliko iznenađenje. Nikada nisam video da neki igrač tako eksplodira na sceni kao što je on to uradio.

—Arsen Venger[16]

Nakon što je na početku karijere veoma uspešno nastupao u domaćem prvenstvu Liberije, gde je osvojio nekoliko domaćih trofeja (uključujući Liberijsku Premijer ligu i Liberijski kup),[16] tadašnji selektor fudbalske reprezentacije Kameruna Klod Le Rua otkriva Vein talenat, i te vesti prenosi Arsenu Vengeru. Vea prelazi u Evropu 1988. iz kamerunskog kluba Toner Jaunde za samo £12,000,[17][18] kada ga Arsen Venger dovodi u Monako, klub koji je tada trenirao. Venger je lično odleteo u Afriku pre potpisivanja ugovora sa Veom,[10] a sam Vea ga navodi kao osobu koja je imala značajan uticaj na njegovu karijeru.[19] Tokom svog boravka u Monaku, osvaja priznanje Afričkog fudbalera godine za 1989, što mu je bila prva velika nagrada, i doneo ju je u domovinu da je proslavi sa celom Liberijom.[20][21] Takođe osvaja Kup Francuske u sezoni 1990/91. i pomaže Monaku da dođe do finala Kupa pobednika kupova u sezoni 1991/92, gde postiže četiri gola na devet mečeva.

Vea proslavlja gol tokom meča između PSŽ-a i Napolija u drugoj rundi Kupa UEFA 1992/93.

Nakon perioda u Monaku, Vea prelazi u PSŽ za koji igra u veoma uspešnom periodu 1992–1995, i za to vreme osvaja Kup Francuske 1993. i 1995, prvenstvo Francuske 1994, Liga kup Francuske 1995. Bio je i najbolji strelac Lige šampiona u sezoni 1994/95. sa sedam postignutih golova, od kojih je jedan protiv Bajerna iz Minhena, 23. novembra 1994, u grupnoj fazi, svojevrsni evrogol.[16][22] PSŽ u toj sezoni ispada u polufinalu takmičenja. Tokom njegovog boravka u klubu, PSŽ dolazi i do polufinala Kupa UEFA 1992/93, i polufinala Kupa pobednika kupova u sezoni 1993/94. U tom periodu Vea postiže 16 golova u 25 evropskih mečeva.[16] Priznanje za Afričkog fudbalera godine osvaja drugi put u karijeri u 1994.[16]

Milan i individualni uspeh[uredi | uredi izvor]

U Milan prelazi 1995. godine, i pridružuje se napadu kog su činili Dejan Savićević, Roberto Bađo, i ponekad Marko Simone, dok je trener ekipe bio Fabio Kapelo. Titulu odmah osvaja 1996. i postaje najbolji strelac lige, a skudeto ponovo osvaja 1999. Tokom boravka u Milanu stiže do finala Kupa Italije 1998, i osvaja drugo mesto u Superkupu Italije 1996. i 1999. godine.[4] Uprkos dominaciji u evropskim takmičenjima početkom devedesetih, Milan je bio slabiji u ovom periodu, pa je njihov najbolji uspeh bilo polufinale u Kupu UEFA 1995/96.


Tokom svog boravka u Milanu, Vea je postigao i nekoliko fenomenalnih golova, od kojih je jedan postigao na San Siru protiv Helas Verone kada je započeo prodor od ivice svog kaznenog prostora nakon izvedenog kornera Helas Verone.[23] Dok su svi njegovi saigrači branili korner, Vea je započeo juriš direktno ka protivničkom golu, ostavljajući saigrače iza sebe.[23] Njegov saigrač u to vreme, Zvonimir Boban je izjavio: "Bio je to neverovatan nalet. Svi smo se pitali 'Kada će da stane? Kada će da stane? Neće da stane! Nikad se neće zaustaviti!'".[23] Akciju završava šutom u donji levi ugao, i postizanjem gola, na opšte oduševljenje publike.[16][21]

Zbog svojih igara i u PSŽ-u i Milanu, Vea je primio brojna individualna odlikovanja u 1995: osvaja Zlatnu loptu, nagradu francuskog časopisa, Onze Mondial, Onze d'Or i nagradu FIFA fudbaler godine, postajući tako prvi, i za sada jedini Afrički fudbaler koji je osvojio ove nagrade. Titulu FIFA fudbalera godine je posvetio Arsenu Vengeru, rekavši da je zahvaljujući njemu uspeo da postane igrač svetske klase.[24] Te godine osvaja i titulu Afričkog fudbalera godine, treći put u karijeri, i imenovan je za "Onze de Onze" od strane francuskog časopisa "Onze Mondial".[16] U 1996. godini završava na drugom mestu u trci za FIFA fudbalera godine, ali je zato osvojio FIFA fer-plej nagradu, i proglašen je od strane sportskih novinara širom sveta za Afričkog fudbalera veka.[16]

Kontroverza 1996.[uredi | uredi izvor]

Vea je bio suspendovan na šest mečeva u evropskim takmičenjima nakon što je 20. novembra 1996 polomio nos portugalskom odbrambenom igraču Žoržu Kosti u tunelu za igrače, posle nerešenog meča protiv Porta u Ligi šampiona. Vea je rekao da je eksplodirao zbog frustracije koja je izazvana Koštinim rasističkim izjavama tokom oba meča protiv Porta. Košta je snažno demantovao optužbe o rasizmu, a UEFA ga nije suspendovala jer nije bilo svedoka koji bi potvrdili Veinu priču, čak ni među njegovim saigračima iz Milana. Vea je kasnije pokušao da se izvini Košti, međutim to nailazi na snažan odgovor Portugalca, koji je smatrao optužbe o rasizmu kao povredu ličnog ugleda i časti, pa je zato tražio sudsko poravnanje sa Veom.[25] Zbog navedenog incidenta je Košta morao da ode na operaciju koja ga je odvojila od terena na tri nedelje. Uprkos incidentu, Džordž Vea te godine ipak dobija FIFA fer-plej nagradu.[26]

Boravak u Engleskoj[uredi | uredi izvor]

Stvar koja najviše zapanjuje kod Vee je da su genijalnost na terenu i velikodušnost van terena zastupljeni u podjednakoj meri. Lično isplaćuje svoju nacionalnu selekciju. Plaćanje putnih troškova saigračima koji putuju na mečeve, snabdevanje dresova, čak i ponuda bonusa za pobedu su do sada koštali oko desetine hiljada dolara. On je najpoznatiji ambasador svoje države. U domovini ga zovu Kralj Džordž, i toliko mu se dive da bi voleli da jednog dana postane predsednik.

—Ejmi Lorens, novinarka lista The Guardian, tekst potiče iz aprila 2000.[17]

U Premijer ligu je došao 11. januara 2000. u Čelsi kao pozajmljeni igrač Milana, i po ugovoru je trebao da ostane u Zapadnom Londonu do kraja sezone 1999/2000.[27] Uprkos tome što je prošao svoj igrački vrhunac, njegovo vreme u Engleskoj se smatra uspešnim, pogotovo od strane Čelsijevih navijača kojima se naročito dopao nakon što je na debiju postigao gol za pobedu protiv gradskog rivala Totenhema,[28] i nakon golova protiv Vimbldona[29] i Liverpula.[30] Postigao je i dva ključna gola u FA kupu za sezonu 1999/2000; jedan protiv Lestera[31] i jedan protiv Džilingema.[32] Učinak u kupu mu je omogućio mesto u startnoj postavi u finalu, gde je Čelsi sa 1:0 pobedio Aston Vilu.[33]

Tadašnji menadžer Čelsija Đanluka Vijali nije otkupio Vein ugovor, pa je Vea 1. avgusta 2000, zvanično napustio Milan, i kao slobodni agent je potpisao za Mančester Siti, ekipu koja je te sezone izborila promociju u Premijer ligu iz Čempionšipa, za ugovor na dve godine od 30.000£ nedeljno.[34] Odbio je ponudu vlasnika Milana Berluskonija od milion funti.[35] Za Siti je odigrao 11 mečeva u svim takmičenjima, i postigao je četiri gola, pre nego što je napustio klub 16. oktobra 2000, nešto više od dva meseca nakon što ga je potpisao, jer je bio nezadovoljan što ga je menadžer Džo Rojl previše često stavljao na klupu. Odigrao je svih 90 minuta na samo tri od 11 mečeva za Siti.[36] Za Siti je, slično kao u Čelsiju, postigao jedan gol protiv Liverpula u ligaškom meču,[37] i tri puta protiv Džilingema u Liga kupu, od kojih jedan u prvom meču[38] i dva u revanšu.[39]

Kasniji tok karijere[uredi | uredi izvor]

Nakon boravka u Engleskoj, vraća se u Francusku gde je kratko nastupao za Olimpik iz Marselja do maja 2001. Kasnije je nastupao za Al-Džaziru u prvoj ligi UAE-a, gde je i završio fudbalsku karijeru 2003. sa 37 godina.[16] Trebalo je 2001. da zaigra za Metrostars, ekipu iz Njujorka/Nju Džerzija u MLS, ali je ipak odlučio da potpiše za Al-Džaziru.[40]

Reprezentativna karijera[uredi | uredi izvor]

Nakon debija za reprezentaciju Liberije protiv Sijera Leonea 1986. godine, Vea je za preko 20 godina odigrao 75 mečeva, i postigao je 18 golova.[41] Vea je, kao jednu od manjih nacija u fudbalskom svetu i večitih autsajdera, mnogo podržao nacionalnu selekciju: osim toga što je bio prva zvezda ekipe, kasnije ih je trenirao, pa i u velikoj meri finansirao iz svojih ličnih prihoda. Uprkos svim njegovim naporima, Liberija se nije nijednom kvalifikovala za Svetsko prvenstvo. Najbliže kvalifikovanju je bila za Svetsko prvenstvo 2002, kada im je falio samo jedan bod za prolaz. Sa druge strane je pomogao Liberiji da se plasira na Afrički kup nacija 1996. i 2002, gde je Liberija oba puta bila eliminisana u grupnoj fazi takmičenja.[16]

Većina medija ga smatra za jednim od najboljih fudbalera koji nikad nije igrao na Svetskom prvenstvu.[6][42][43]

Jedan od najboljih Afričkih fudbalera svih vremena, Džordž Vea je, kao njegov imenjak Džordž Best pre njega, bio sprečen da nastupa na Svetskom prvenstvu, jer je u fudbalskom smislu igrao za sitnu ribu.

— Skot Marej, članak u listu The Guardian o Veinom "usamljenom naporu" da odvede svoju naciju na Svetsko prvenstvo.[42]

Poslednju utakmicu u nacionalnom dresu je odigrao sa 51 godinom u specijalno organizovanoj prijateljskoj utakmici između Nigerije, kada je već bio aktuelni predsednik svoje države. Njegov dres sa brojem 14, koji je nosio na vrhuncu karijere, je nakon tog meča povučen iz upotrebe, a Vea je dobio ovacije kada je zamenjen.[44]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „I TO SE DEŠAVA: Nekadašnji fudbaler Milana predsednik države”. novosti.rs. 12. 10. 2017. Pristupljeno 12. 10. 2017. 
  2. ^ a b Miloradović, Nikola (11. 10. 2017). „Bivši osvajač "Zlatne lopte" postao predsednik!”. sportske. net. Pristupljeno 12. 10. 2017. 
  3. ^ "George Weah elected Liberian president". BBC News (29 December 2017). “Africa has now produced its first ex-footballer head of state”. Retrieved 29 November 2020
  4. ^ a b „AC Milan Hall of Fame: George Weah”. AC Milan. Pristupljeno 30. 11. 2020. 
  5. ^ „The 25 best players never to win the Champions League. #19 Weah”. FourFourTwo. Pristupljeno 30. 11. 2020. 
  6. ^ a b Baxter, Kevin (17. 5. 2014). „World Cup: Best players never to play in it or never to win a title”. Los Angeles Times. Pristupljeno 30. 11. 2020. 
  7. ^ „Weah: Ballon d'Or put me and Liberia on the map”. FIFA.com. 22. 6. 2018. Arhivirano iz originala 23. 06. 2018. g. Pristupljeno 30. 11. 2020. „Whenever football fans name the best players never to have played at the World Cup finals, Weah is one of the first to be mentioned.” 
  8. ^ „Iconic Weah a true great”. FIFA. Arhivirano iz originala 20. 07. 2015. g. Pristupljeno 13. 12. 2014. 
  9. ^ „Pele's list of the greatest”. BBC News. 4. 3. 2004. Pristupljeno 30. 11. 2020. 
  10. ^ a b v g d Nkemnacho, Kenneth (14. 3. 2016). Be An Icon: Discover how ordinary people became extraordinary. eBook Versions. ISBN 978-1-8439-6385-1. 
  11. ^ a b Bonna Mba, Okyere; Bonna, Okyere (8. 9. 2009). Africa's Football Legends. Xlibris Corporation. ISBN 978-1-4415-7657-6. 
  12. ^ „Arsene Wenger wrongly celebrates George Weah's election win”. Vanguard. 12. 10. 2017. 
  13. ^ a b v g „Weah, George”. Encyclopedia.com. 
  14. ^ a b „George Weah's Mother Dies In Ghana”. Liberia Entertainment. 17. 3. 2013. 
  15. ^ Okinyo, Collins (29. 12. 2017). „President-Elect George Oppong Weah, from top footballer to Liberia Presidency”. Soka25East. 
  16. ^ a b v g d đ e ž z i "Iconic Weah a true great" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. jul 2015). FIFA. Retrieved 17 November 2013
  17. ^ a b Lawrence, Amy (9. 4. 2000). „The wonder of Weah”. The Guardian. Pristupljeno 16. 10. 2018. 
  18. ^ „Arsène Wenger to get honour from Liberia's George Weah”. BBC Sport. Pristupljeno 22. 8. 2018. 
  19. ^ „On The Spot: George Weah”. The Daily Telegraph. London. Arhivirano iz originala 14. 10. 2007. g. Pristupljeno 9. 12. 2006. 
  20. ^ "Iconic Weah a true great" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. jul 2015). FIFA. Retrieved 17 November 2013
  21. ^ a b „A forensic analysis of George Weah's wonderful solo goal against Verona”. Planetfootball.com. Pristupljeno 16. 10. 2018. 
  22. ^ „UEFA 60 Great goals: Weah”. UEFA. Pristupljeno 15. 12. 2014. 
  23. ^ a b v „The Joy of Six: Goals from corners”. The Guardian. Pristupljeno 16. 10. 2018. 
  24. ^ „Weah: Ballon d'Or put me and Liberia on the map”. FIFA. 27. 12. 2015. Arhivirano iz originala 10. 03. 2016. g. Pristupljeno 03. 12. 2020. 
  25. ^ „Court postpones Weah trial”. BBC Sport. 28. 2. 2001. Arhivirano iz originala 10. 9. 2002. g. Pristupljeno 28. 2. 2001. 
  26. ^ „Weah's Ban Puts Soccer's Fairness Rule on the Line”. International Herald Tribune. Pristupljeno 19. 6. 2008. [mrtva veza]
  27. ^ „Weah cleared for debut”. BBC Sport. 12. 1. 2000. 
  28. ^ „Winner for Weah on debut”. BBC Sport. 12. 1. 2000. Pristupljeno 5. 11. 2009. 
  29. ^ Ridley, Ian (12. 2. 2000). „Olsen's flying circus on downward spiral”. The Guardian. Pristupljeno 5. 11. 2009. 
  30. ^ „Weah gives Liverpool the Blues”. BBC Sport. 29. 4. 2000. Pristupljeno 5. 11. 2009. 
  31. ^ Brodkin, Jon (30. 1. 2000). „Blues see red and yellow”. The Guardian. Pristupljeno 5. 11. 2009. 
  32. ^ Thorpe, Martin (20. 2. 2000). „Chelsea bring Gills down to earth”. The Guardian. Pristupljeno 5. 11. 2009. 
  33. ^ Malam, Colin (21. 5. 2000). „Chelsea 1 Aston Villa 0”. The Telegraph. Arhivirano iz originala 24. 10. 2007. g. Pristupljeno 10. 5. 2012. 
  34. ^ Rich, Tim (2. 8. 2000). „Weah joins Royle's revolution”. The Independent. 
  35. ^ „Weah snubs golden handshake”. BBC Sport. 19. 8. 2000. 
  36. ^ Nixon, Alan (17. 10. 2000). „Weah's blue moon affair lasts 11 games”. The Independent. 
  37. ^ „Hamann double sees off City”. BBC Sport. 9. 9. 2000. Pristupljeno 5. 11. 2009. 
  38. ^ „Manchester City 1–1 Gillingham”. BBC Sport. 20. 9. 2000. Pristupljeno 5. 11. 2009. 
  39. ^ „Gillingham 2–4 Man City (agg: 3–5)”. BBC Sport. 26. 9. 2000. Pristupljeno 5. 11. 2009. 
  40. ^ Yannis, Alex (7. 9. 2001). „Weah's Moves Wow MetroStars”. The New York Times. str. B7. Pristupljeno 10. 2. 2019. 
  41. ^ „Curtain falls on end of the Weah show”. Guardian. 
  42. ^ a b Murray, Scott (22. 11. 2013). „The Joy of Six: football greats who never made the World Cup”. The Guardian. Pristupljeno 10. 4. 2018. 
  43. ^ Sarahs, Paul (10. 10. 2017). „Russia 2018: The best players never to feature at the FIFA World Cup”. Yahoo! News. Pristupljeno 10. 4. 2018. 
  44. ^ „George Weah: Former World Player of the Year plays for Liberia, aged 51”. BBC Sport. 11. 9. 2018. Pristupljeno 11. 9. 2018. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џорџ_Веа&oldid=27513921”