Boja

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ukoliko ste tražili nešto drugo, pogledajte članak Boja (višeznačna odrednica).
Kružna paleta boja

Boje vidljive ljudskom oku[1]

Boja Raspon talasnih dužina Frekvencijski raspon
crvena ~ 625 – 740 nm ~ 480 – 405 THz
narandžasta ~ 590 – 625 nm ~ 510 – 480 THz
žuta ~ 565 – 590 nm ~ 530 – 510 THz
zelena ~ 500 – 565 nm ~ 600 – 530 THz
cijan ~ 485 – 500 nm ~ 620 – 600 THz
plava ~ 440 – 485 nm ~ 680 – 620 THz
ljubičasta ~ 380 – 440 nm ~ 790 – 680 THz

Boja je pojam koji se odnosi na određeni svetlosni osećaj fizičke osobine svetlosti, čija kretanja registruje vizuelni aparat (oko i deo mozga zadužen za interpretaciju podataka), a koja dolazi iz nekog izvora ili se odbija sa površine neke materije. Zraci svetlosti su elektromagnetna kretanja tačno određenih talasnih dužina. Ljudsko oko registruje sve one koji se nalaze u opsegu između 3600 i 7800 angstrema.[2][3] Deo ostalih svetlosnih kretanja se može osetiti pomoću drugih čulnih organa.[1]

Boja, talasna dužina, frekvencija i energija svetlosti
Boja

(nm)

(THz)

(μm−1)

(eV)

(kJ mol−1)

Infracrvena >1000 <300 <1.00 <1.24 <120
Crvena 700 428 1.43 1.77 171
Narandžasta 620 484 1.61 2.00 193
Žuta 580 517 1.72 2.14 206
Zelena 530 566 1.89 2.34 226
Plava 470 638 2.13 2.64 254
Ljubičasta 420 714 2.38 2.95 285
Bliska ultraljubičasta 300 1000 3.33 4.15 400
Daleka ultraljubičasta <200 >1500 >5.00 >6.20 >598

Kada kretanje na određenoj talasnoj dužini dođe do ljudskog oka, ono izaziva određen nadražaj koji ima za rezultat percepciju boje: žute, plave, crvene, itd. Ako u oko dospe snop kretanja svih talasnih dužina tada se registruje bela boja. Ako neka materija odbija zrake svetlosti svih talasnih dužina, tada se ta materija vidi kao bela. Suprotno tome je kada određena materija upija sve zrake, odnosno ne odbija ni jednu talasnu dužinu, onda se ta materiju vidi kao crna.[4][5] Između te dve granice nalazi se ceo spektar boja.[6]

Kada se pusti da bela sunčeva svetlost padne na staklenu prizmu, ona se lomi pod različitim uglovima, razlažući se na sastavne delove, koji izlaze na drugoj strani prizme u obliku šarene trake boja. Taj efekat se naziva sunčev spektar boja. U sunčevom spektru se mogu jasno videti devet boja sa posebnim prelazima. Tih devet boja čine: crvena, narandžasta, žuta, žutozelena, zelena, zelenoplava, plava, indigo i ljubičasta. Te boje takođe se mogu videti posle kiše, kada se sunčevi zraci lome kroz kišne kapi razlažući se na spektar boja (duga). Ljudsko oko razlikuje 160 nijansi boja sunčevog spektra. Ovo ne predstavlja ukupan broj boja koje ljudsko oko može da razazna. Normalno ljudsko oko razlikuje oko deset miliona boja.

Boja se, takođe, odnosi na praškastu materiju ili pigment, koji ima svojstvo da oboji neku površinu. Pigmenti, u sklopu sa vezivnim sredstvima, se koriste kao sredstvo za bojenje i njihovim međusobnim mešanjem se mogu dobiti sve boje.

Problematikom boja su se tokom istorije ljudske civilizacije bavili mnogi ugledni i učeni ljudi među kojima se naročito istakao njemački fizičar Vilhelm Ostvald, koji je i prvi napravio danas opšte prihvaćenu podjelu boja prema hromatskim svojstvima.

Objašnjenje[uredi | uredi izvor]

Kad se posmatra u punoj veličini, ova slika se sastoji od oko 16 miliona piksela, svaki od kojih korespondira različitoj boji punog seta RGB boja. Ljudsko oko može da razlikuje oko 10 miliona različitih boja.[7]
Disperzija kod optičke prizme uzrokuje da se bela svetlost razloži na dugine boje.
Aditivno mešanje boja: postoje tri primarne boje: crvena, zelena i plava, kombinovanjem kojih se u oku stvara utisak svih ostalih boja.

Boja je čulni doživljaj koji nastaje kada svetlost karakterističnog spektra pobudi receptore u mrežnjači oka.[8] Boju se takođe pripisuje površinama objekata, materijalima, svetlosnim izvorima, itd. zavisno od njihovih svojstava apsorpcije, refleksije ili emisije svetlosnog spektra.

U vidnom spektru, zavisno od skupa boja koje ljudsko oko može raspoznati, dolaze redom crvena, narandžasta, žuta, zelena, plava, ljubičasta. Zbog toga je i naziv za područje u spektru elektromagnetnih talasa učestalosti (frekvencije) ispod svetlosnog talasa koji odgovara crvenoj boji infracrveno zračenje, a iznad učestalosti talasa za ljubičastu boju ultraljubičasto zračenje. Ljudsko oko ne zapaža to zračenje (tada se vidi druga boju koja je u pozadini), ali ga zapažaju vidni organi nekih životinja, na primer pčela. Spektar boja se može videti ako se snop bele svetlosti usmeri na optičku prizmu, čime dolazi do njenog rasipanja (disperzije). Infracrveno zračenje se može zapaziti na drugi način: ako se na njegovom putu u rasutom spektru nađe termometar, temperatura biva povišena - ljudski organizam doživljava to zračenje kao toplotu.

Tradicionalna podela boja u umetnosti je na osnovne i složene. Tri osnovne boje su: crvena, žuta i plava. Osnovne se ne mogu dobiti mešanjem drugih boja. One se zovu i primarne boje. Tri složene boje dobijaju se mešanjem osnovnih boja: crvena + žuta = narandžasta, plava + žuta = zelena i plava + crvena = ljubičasta. Te boje se nazivaju i sekundarne. Tercijarne boje dobijaju se mešanjem primarnih i sekundarnih (na primer plavozelena, žutozelena i druge).

Druga podela boja je na tople (crvena, žuta, narandžasta) i hladne (plava, ljubičasta, zelena). Tako su podeljene zato što se u prirodi mogu primetiti uz određena toplotna stanja (crveno – vatra, plavo – more). U neutralne boje spadaju smeđa, kafena i slično.

Komplementarne boje su dve boje od koje jedne nema ni malo u drugoj boji. One se nalaze na suprotnim stranama Ostvaldovog kruga boja. To su: narandžasta i plava (zato što narandžasta nastaje mešanjem crvene i žute, tj. u sebi nema nimalo plave boje), ljubičasta i žuta, crvena i zelena.

Dugine boje obuhvataju spektar šest boja (primarne i sekundarne) koje se mogu videti propuštanjem zraka svetlosti kroz trostranu kristalnu prizmu.[9]

Nauka koja se bavi proučavanjem boja zove se optika.

U drugim delatnostima sistemi boja se se određuju na temelju praktičnih i tehnoloških razloga. Kod aditivnog mešanja boja koje se koristi u televiziji i računarstvu najveći raspon prikaza boja dobija se kada su primarne boje crvena, zelena i plava. Kod suptraktivnog mešanja boja koje se koristi u fotografiji i štamparstvu primarne su boje cijan, magenta i žuta, pri čemu se u štamparstvu radi postizanja većeg kontrasta dodaje još i pigment crne boje.

Simbolično značenje boja[uredi | uredi izvor]

Prostorije u boji.

Boje su uvek imale i veliku simboličku vrednost. Na primer zlatna boja (posebno u hrišćanskom slikarstvu) predstavlja isijavanje duha i svetosti, dok je ljubičasta (purpurna ili porfirna) vladarska boja. Rimski carevi koji su nasledili titulu dobijali dodatak Porfirogent (rođen u porfiru) zbog retkog ljubičastog kamena – porfira koji su carevi dovozili iz dalekog Egipta.

Simbolička vrednost boje menja se zavisno od okruženja.[10] Crveno je, na primer, boja ljubavi, ali u političkom životu ona označava komunizam. Zelena je boja nade, ali ujedno i islama, i pokreta za zaštitu prirode – zelenih. U evropskom kulturnom krugu crno je boja žalosti i pokore, međutim na dalekom istoku, npr. u Indiji, to je bela boja. Ostale boje su isto tako simbolične: žuta je boja židovstva, ali i Vatikana; crna je boja fašizma i terora uopšte; ružičasta označava optimizam, ljubičasta ljubomoru, itd.

U novom veku boje su najvažniji činioci državnih zastava. Bojom su označeni i sportski klubovi. Boja je često odrednica nekog grada (u Londonu crveni autobusi i trgovi...). Boje su i sastavni delovi zaštitnih znakova pojedinih proizvoda (crvena podloga za bela slova – Koka-kola, ljubičasta Milka, itd.).

Crvena - ljubav, strast, radost, tamnocrvena - vrag, revolucionarna boja svih zastava.
Plava - aristokracija, istina, vernost, plemenitost.
Zelena - mir (maslinova grana, lovorov vijenac), nada, besmrtnost (evergrin).
Žuta - um, pamet, svetlo, razum.
Ljubičasta - čarobnjaštvo, pokora, strpljenje, umetnost.
Narandžasta - plodnost, sjaj, bogatstvo.
Ružičasta - slatkoća, sramežljivost, nježnost, devojaštvo.
Grimizna - čast, kraljevstvo, kardinalska boja, dostojanstvo, bogatstvo, uzvišenost.
Bela - čistoća, mir.
Crna - tuga, bolest, smrt, nesreća, teror.

Psihološko delovanje boja[uredi | uredi izvor]

Svaka boja ima određeno psihološko delovanje, to jest izaziva razne osećaje. Ovo su primeri nekih boja i njihovih delovanja:

Crvena - snažno, razdražujuće delovanje, popravlja raspoloženje, ubrzava puls, disanje i mišićnu napetost.
Žuta - deluje podsticajno, izaziva radost i veselje, i predstavlja nadu. Velike je vidljivosti i upotrebljava se u prometu.
Narandžasta - deluje svečano, veselo, izaziva osećaj zdravlja, životne radosti.
Zelena - odmara, deluje blago, stvara unutrašnji mir, odmara vid.
Plava - deluje smirujuće, suprotno od crvene, pasivno, hladno, potiče koncentraciju i umiruje.
Ljubičasta - deluje mistično, tajanstveno, očaravajuće i prigušuje strasti.
Bela - umara.

Prostorno delovanje boja[uredi | uredi izvor]

U ljudskom oku tople boje se čine bližima, a hladne daljima, iako se nalaze na istoj udaljenosti odoka. Prostorne vrednosti su ponajbolje iskoristili slikari u umetnosti ( koloristička perspektiva), a posebno fovisti.

Svojstva boja[uredi | uredi izvor]

Funkcija osetljivosti oka prikazana je na dijagramu kojemu se na apscisi nalaze talasne dužine približno je simetrična kriva s oštrim maksimumom jednakim jedinici na talasnoj dužini 555 nm za dnevnu osetljivost (crno) i 507 nm za noćnu osetljivost (zeleno). Njezina je vrednost za talasnu dužinu 600 nm 0,63, a za talasne dužine 380 i 780 nm iznosi 0.
Prema teoriji Tomasa Janga i Hermana fon Helmholca, ljudsko oko ima tri odvojena receptora osetljiva za tri osnovne boje (crveno, zeleno i plavo).

Boja ima različita svojstva: hromatska, tonska i kontrastna. Osnovna su svojstva (karakteristike) svake boje njen ton (zavisi od frekvenciji emitovanog odnosno reflektovanog zračenja), sjajnost (zavisi od jačine ili intenziteta zračenja) i zasićenost (zavisi od čistoće boje, to jest od dodatka crne ili bele primese).

Mešanjem pojedinih boja spektra dobivaju se različiti tonovi, to jest nove, druge boje. Mešanjem dve boje kojima položaj u spektru nije udaljen nastaje boja koja leži između njih (na primer narandžasta boja dobijena mešanjem crvene i žute). Kao rezultat mešanja nekih boja udaljenih u spektru (komplementarnih, na primer ljubičaste i žute) nastaje bela boja. Ako se čiste, hromatske boje, mešaju sa belom, dobivaju se jasne, svetle boje; ako se mešaju s crnom, nastaju tamne, zagasite boje.

Izrađeni su različiti sistemi za klasifikaciju pojedinih nijansi boja (Ostvaldova skala, Manselova specifikacija boja), koji se primenjuju u prirodnim naukama, za dekoracije i drugo. Prema teoriji Tomasa Janga i Hermana fon Helmholca, ljudsko oko ima tri odvojena receptora osetljiva za tri osnovne boje (crveno, zeleno i plavo), a osećaj boje nastaje superpozicijom ta tri osnovna osećaja; prema tome, normalno je oko polihromatično. Dihromatično oko je osetljivo za dve boje, a monohromatično za jednu boju (slepoća za boje je daltonizam).

Pojedine boje imaju različito psihofiziološko delovanje, pa se dele na tople (crvena, narandžasta, žuta) i hladne (plava, ljubičasta). Plavi ambijent smiruje, a crveni stimuliše i uzbuđuje. Gete je podelio boje na pozitivne i negativne; ljubičastu boju povezivao je s veseljem, crvenu s moći, modru s mirom i hladnoćom, zelenu s privlačenjem, tamnožutu sa smešnim, svetložutu s plemenitim. Dve ili više boja zajedno mogu izazvati osećaj harmonije. Odabiranje i kombinovanje skladnih boja važno je kako u likovnoj umetnosti, tako i u industrijskom oblikovanju, dekoraciji prostorija, izradi odeće i mnogih proizvoda namenjenih širokoj potrošnji.

Boje i prozirnost tela[uredi | uredi izvor]

Kada zraci svetlosti svih boja padnu na površinu tela, oni se delimično odbijaju, a delimično prodiru u telo. Ako površina odbija sve zrake bele svetlosti koji na nju padaju u istom iznosu, takva se površina naziva savršeno belom površinom. Površina koja sve zrake koje na nju padaju apsorbuje, i ništa ne biva reflektovano, zove se savršeno crna površina. Ako površina odbija samo jedan deo zraka bele svetlosti koja na nju pada, a drugi propušta u telo, onda površina izgleda obojeno. Njena boja odgovara smesi onih obojenih zraka koje površina odbija. Takva je na primer boja cveća, tkanina i raznih drugih neprozirnih tela.

Ako telo propušta sve zrake koje na njega padaju, ono se zove prozirnim telom. Potpuno prozirnih tela nema. Postoji samo prozirnost za zrake određene talasne duljine. Jedno te isto fizičko telo može biti prozirno za jedne zrake, a neprozirno za druge. Ogledi pokazuju da su voda, led i staklo prozirni za vidljive, a skoro neprozirni za sve nevidljive zrake. Kamena so, ugljen disulfid i ozon prozirni su za vidljive i infracrvene zrake, a neprozirni za ultraljubičaste zrake. Kvarc je proziran za ultraljubičaste zrake.[11]

Hromatska svojstva[uredi | uredi izvor]

Boje se prema hromatskim svojstvima dele na šarene i nešarene, tj. hromatske i ahromatske (neutralne). Šarene ili hromatske boje su sve one koje se nalaze unutar sunčevog spektra, a nešarenim ili ahromatskim pripadaju crna, bijela i sive, koje se takođe nazivaju „neboje“.

Boje koje se nalaze unutar sunčevog spektra se dele na:

  • Primarne ili osnovne boje
  • Sekundarne boje
  • Tercijarne boje

Primarne ili osnovne boje[uredi | uredi izvor]

Crvena, plava i žuta spadaju u primarne ili boje prvog reda. Međusobnim mešanjem ove tri boje dobijaju se sve ostale.

Sekundarne boje[uredi | uredi izvor]

Boje drugog reda, ili sekundarne boje, dobijaju se kada se pomešaju dve osnovne boje u meri 1:1 tako da, u sekundarnoj boji postoje dve primarne boje.

  1. crvena + plava = ljubičasta
  2. plava + žuta = zelena
  3. žuta + crvena = narandžasta

Tako proizlazi da su narandžasta, zelena i ljubičasta boje drugog reda.

Tercijarne boje[uredi | uredi izvor]

U boje trećeg reda, ili tercijarne boje, ubrajaju se sve ostale nijanse boja koje nastaju mešanjem jedne osnovne i jedne sekundarne boje u različitim merama. Delimo ih na čiste i neutralne.

Tonska svojstva[uredi | uredi izvor]

Dodavanjem ahromatskih boja, bele ili crne, nekoj drugoj boji nastaje tonalitet boja. Tonalitet je količina svetla u nekoj boji. Bela i crna, mešane sa nekom hromatskom bojom menjaju njen tonalitet ili, bolje rečeno, čine je svetlijom ili tamnijom.

Ahromatski tonovi[uredi | uredi izvor]

Ahromatski tonovi nastaju kao rezultat mešanja ahromatskih boja, čime nastaje siva. Njih predstavljaju sve nijanse sive boje.

Svetli hromatski tonovi[uredi | uredi izvor]

Svetli hromatski tonovi nastaju dodavanjem bele u čistu boju.

Zagašeni hromatski tonovi[uredi | uredi izvor]

Zagašeni hromatski tonovi nastaju dodavanjem crne u čistu boju.

Mutni hromatski tonovi[uredi | uredi izvor]

Nastaju mešanjem sive i čiste boje.

Tercijarni čisti i neutralni tonovi[uredi | uredi izvor]

Tercijarni čisti tonovi podrazumevaju sve nijanse boje koji se dobijaju, na primer, mešanjem žute i crvene u različitim razmerama, osim narandžaste, koja je sekundarna boja. Isto važi i za sve ostale kombinacije osnovnih boja.

Neutralni tercijarni tonovi su rezultat mešanja jedne osnovne i jedne sekundarne boje. Na primer, kada se žuta potamni ljubičastom ili narandžasta plavom nastaju neutralni tonovi trećeg reda.

Degradacija boje[uredi | uredi izvor]

Degradacijom boje postižu se tonske vrednosti boje. Bilo koja čista boja poseduje kolorističku jačinu, intenzitet i žarkost. Dodavanjem crne i bele u čistu boju gube se te vrednosti. Taj fenomen se naziva degradacija boje.

Pigmentne boje kao materijal u likovnoj umetnosti[uredi | uredi izvor]

Pod imenom pigmentnih boja se podrazumevaju boje, rečeno slikarskim rečnikom, raznobojne praškove materije koje sačinjavaju elementarnu sirovinu za pravljenje umetničkih boja. Ove boje se nalaze u prirodi ili su hemijski proizvodi i prema tome se dele na prirodne boje ili zemljane boje i hemijske boje koje su dobijene hemijskim postupcima.

Prirodne boje se nazivaju boje od raznobojne zemlje koje su nastale kao produkt raspadanja stene i minerala. Ove boje pre upotrebe treba preraditi što danas čine fabrike boja, putem ispiranja vodom, taloženjem, sušenjem, mlevenjem ili prosejavanjem.

Hemijske boje nastaju kao rezultat hemijskog procesa pri čemu se od dva rastvora dobija talog koji se ispira, zatim se suši, melje i prosejava, te u vidu raznobojnog praška dolazi u slikarstvo kao sirovina za pravljenje umetničkih boja.

Pigmentne boje se dele na osnovne boje i pomoćne boje. Pomoćne boje su neboje bela i crna. Kombinovane boje su one boje koje su nastale kombinovanjem osnovnih boja. One mogu biti umetničke boje i boje za krečenje. Boje za krečenje su boje kojima se dodaje gips ili kaolin da bi se dobile veće količine boje i koriste se za studije ili za krečenje i druge primenjene svrhe.

Veziva za boje[uredi | uredi izvor]

Veziva za boje su oni materijali u slikarstvu koji posle isparenja svojih rastvarača ili svoje tečne strane prelaze u čvrsto stanje i vezuju se u sebi kao i za podlogu za koju prionu.

Veziva za boje mogu biti mineralna, kao na primer kreč, ili organska kao gumirabika, smola sa voća, dekstrin, med, šećer, na čijim lepljivim osobinama počiva uglavnom akvarel i gvaš, zatim kazein, sirovo kokošije jaje, kao i sušiva ulja koja su spojna sredstva novijeg datuma. Sušivost ulja počiva na njegovoj osobini da deo ispari a deo pređe u čvrsto stanje i u tome prelasku ulje u čvrsto stanje koje je jedna složena materija počiva njegova lepljivost i upotreba kao vezivo za boje u uljanom slikarstvu.

Veziva za boje su vosak, tutkalo, kazein, gumi arabikum, tragant, med, štirak, dekstrin, gašeni kreč, krečno mleko, itd.

Poreklo reči u srpskom jeziku[uredi | uredi izvor]

Reč boja potiče iz turskog jezika (boya - što označava boju kao materijal, farbu). Originalna, davno zaboravljena, slovenska reč koja je označavala ovaj termin u srpskom jeziku je cvet/cvjat.

Boje kao materijal mogu biti: slikarske (uljane, vodene, tempere, drvene boje, tuš u boji...), molerske ili građevinarske (farba), stolarske, boje za metal (farba)...

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Bohren, Craig F. (2006). Fundamentals of Atmospheric Radiation: An Introduction with 400 Problems. Wiley-VCH. ISBN 978-3-527-40503-9. [mrtva veza]
  2. ^ Wyszecki, Günther; Stiles, W. S. (1982). Colour Science: Concepts and Methods, Quantitative Data and Formulae (2nd izd.). New York: Wiley Series in Pure and Applied Optics. ISBN 978-0-471-02106-3. 
  3. ^ R. W. G. Hunt (2004). The Reproduction of Colour (6th izd.). Chichester UK: Wiley–IS&T Series in Imaging Science and Technology. str. 11–12. ISBN 978-0-470-02425-6. 
  4. ^ Pastoureau, Michael (2008). Black: The History of a Color. Princeton University Press. str. 216. ISBN 978-0691139302. 
  5. ^ boje, [1] "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2017.
  6. ^ Arthur C. Hardy and Fred H. Perrin. The Principles of Optics. McGraw-Hill Book Co., Inc., New York. 1932.
  7. ^ Judd, Deane B.; Wyszecki, Günter (1975). Color in Business, Science and Industry. Wiley Series in Pure and Applied Optics (third изд.). New York: Wiley-Interscience. стр. 388. ISBN 978-0-471-45212-6. 
  8. ^ Arikawa, K (новембар 2003). „Spectral organization of the eye of a butterfly, Papilio”. J. Comp. Physiol. A Neuroethol. Sens. Neural. Behav. Physiol. 189 (11): 791—800. PMID 14520495. doi:10.1007/s00359-003-0454-7. 
  9. ^ Waldman, Gary (2002). Introduction to light : the physics of light, vision, and color (Dover изд.). Mineola: Dover Publications. стр. 193. ISBN 978-0-486-42118-6. 
  10. ^ Berlin, B. and Kay, P., Basic Color Terms: Their Universality and Evolution, Berkeley: University of California Press, 1969.
  11. ^ Velimir Kruz: "Tehnička fizika za tehničke škole", "Školska knjiga" Zagreb, 1969.

Литература[uredi | uredi izvor]

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]