Gljive

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Fungi
Vremenski raspon: Rani Devon – sadašnjost
A collage of five fungi (clockwise from top-left): a mushroom with a flat, red top with white-spots, and a white stem growing on the ground; a red cup-shaped fungus growing on wood; a stack of green and white moldy bread slices on a plate; a microscopic, spherical grey semitransparent cell, with a smaller spherical cell beside it; a microscopic view of an elongated cellular structure shaped like a microphone, attached to the larger end is a number of smaller roughly circular elements that collectively form a mass around it
U smeru kazaljki na satu odozgo levo:
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
(nerangirano): Opisthokonta
(nerangirano): Holomycota
(nerangirano): Zoosporia
Carstvo: Fungi
(L.) R.T.Moore[1]
Subkingdoms/Phyla/Subphyla[2]
Blastocladiomycota
Chytridiomycota
Glomeromycota
Microsporidia
Neocallimastigomycota

Dikarya (inc. Deuteromycota)

Ascomycota
Pezizomycotina
Saccharomycotina
Taphrinomycotina
Basidiomycota
Agaricomycotina
Pucciniomycotina
Ustilaginomycotina

Subphyla incertae sedis

Entomophthoromycotina
Kickxellomycotina
Mucoromycotina
Zoopagomycotina

Gljive su članovi velike grupe eukariotskih organizama koji obuhvataju mikroorganizme kao što su kvasci i plesni, kao i bolje poznate pečurke. Ti organizmi se klasifikuju kao carstvo, gljive, koje je zasebno od biljki, životinja, protista, i bakterija. Jedna od glavnih razlika je da gljivični ćelijski zidovi sadrže hitin, za razliku od ćelijskih zidova biljki i nekih protista, koji sadrže celulozu, i za razliku od ćelijskih zidova bakterija. Ova i niz drugih razlika pokazuju da su gljive zasebna grupa srodnih organizama, koja se naziva Eumycota (prave gljive ili Eumycetes), koji imaju zajedničkog pretka (monofiletska grupa). Ova gljivična grupa je različita od strukturno sličnih miksomiceta (sluzave plesni) i oomiceta (vodene plesni). Grana biologije posvećena izučavanju gljiva je poznata kao mikologija (od grčkog μύκης, mukēs, sa značenjem „gljiva“). Mikologija se često smatra granom botanike, mada je ona zasebno carstvo u biološkoj taksonomija. Genetičke studije su pokazale da su gljive srodnije sa životinjama, nego sa biljkama.

Gljive po broju vrsta spadaju u najrasprostranjenije organizme na Zemlji, i predstavljaju posebno carstvo eukariota. Zajedničko za gljive i biljke su biljni hormoni, a zajedničko za gljive i životinje su hitinski ćelijski zid, pigment melanin i enzimi prisutni u mitohondrijama. Danas je poznato oko 100.000 vrsta gljiva, a pretpostavlja se da ih ima 15 puta više. Nauka o gljivama — mikologija (od grčkog μύκης - gljiva, λόγος - nauka) — prošla je dug razvojni put. Njenim rodonačelnikom smatra se grčki filozof Aristotel, koji je dao prve opise gljiva.[3][4]

Gljive su rasprostranjene širom sveta, ali je uprkos toga većina njih neupadljiva zbog male veličine njihovih struktura, i njihovog skrivenog životnog stila u zemljištu, na mrtvoj materiji, i u simbiozi sa biljkama, životinjama, ili drugim gljivama. One postaju uočljive tokom zrenja, bilo kao pečurke ili buđ. Gljive imaju esencijalnu ulogu u dekompoziciji organske materije, kao i fundamentalne uloge u prehrambenom ciklusu i razmeni. One su dugo korištene kao direktan izvor hrane, kao što su pečurke i tartufi, kao kvasac u hlebu, i u fermentaciji raznih prehrambenih produkata, kao što je vino, pivo, i sos od soje. Od 1940-tih, gljive se koriste za produkciju antibiotika. Odnedavno razni enzimi proizvedeni gljivama nalaze industrijsku primenu i koriste se kao komponenta deterdženata. Gljive se takođe koriste kao biološki pesticidi za kontrolu korova, biljnih bolesti i insektnih štetočina. Mnoge vrste proizvode bioaktivna jedinjenja zvana mikotoksini, kao što su alkaloidi i poliketidi, koji su toksični za životinje i ljude. Plodonosne strukture nekih vrsta sadrže psihotropna jedinjenja i konzumiraju se rekreaciono ili u tradicionalnim duhovnim svečanostima. Gljive mogu da razlažu proivedene materijale i zgrade, i da postanu značajni patogeni za ljude i životinje. Gubitak useva usled gljivičnih bolesti (npr., Magnaporthe grisea) ili kvarenje hrane mogu da imaju veliki uticaj na ljudske zalihe hrane i lokalne ekonomije.

Carstvo gljiva se sastoji od enormno različitih taksona sa raznolikim ekologijama, strategijama životnih ciklusa, i morfologijama u opsegu od jednoćelijskih vodenih Chytridiomycota do velikh pečurki. Međutim, malo je poznato o istinskoj bioraznolikosti carstva gljiva, koje se procenjuje na 1,5 miliona do 5 miliona vrsta, pri čemu je oko 5% njih formalno klasifikovano. Još od pionirskih taksonomskih radova naučnika Karl fon Line, Hristijan Henrih Person i Elijas Magnus Fris tokom 18. i 19. veka, gljive su bile klasifikovane na osnovu njihove morfologije (npr., karakteristika kao što su boja spora ili mikroskopskih svojstava) ili fiziologije. Napreci u molekularnoj genetici su omogućili inkorporaciju DNK analize u taksonomiju, koja povremeno dovodi u pitanje istorijska grupisanja bazirana na morfologiji i drugim svojstvima. Filogenetičke studije objavljene tokom zadnje dekade su pomogle u preobličavanju klasifikacija carstva gljiva, koje se deli u jedno potcarstvo, sedam fila, i deset potfila.

Grupa svih gljiva prisutnih u datoj oblasti ili geografskom regionu je poznata pod nazivom mikobiota, e.g., „mikobiota Irske“.[5]

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Ćelije gljivične hife
1- Hifalni zid 2- Septum 3- Mitohondrija 4- Vakuola 5- Ergosterolni kristal 6- Ribozom 7- Nukleus 8- Endoplazmatični retikulum 9- Lipidno telo 10- Ćelijska membrana 11- Apikalno telašce 12- Golđijev aparat

Pre uvođenja molekularnih metoda za filogenetičku analizu, taksonomisti su smatrali da su gljive član biljnog carstva zbog sličnosti životnih stilova: gljive i bilje su uglavnom nepokretne, i postoje sličnosti u pogledu opšte morfologije i staništa. Poput biljki, gljive obično rastu u zemljištu, i u slučaju pečurki formiraju upadljiva voćna tela, koja ponekad podsećaju na biljke, kao na primer kod mahovine. Gljive se danas smatraju zasebnim carstvom, jasno razdvojenim od biljaka i životinja, od kojih izgleda da su se odvojile pre oko jedne milijarde godine.[6][7] Neka morfološka, biohemijska, i genetička svojstva su zajednička sa drugim organizmima, dok su druga jedinstvena za gljive, što ih jasno odvaja od drugih carstava:

Zajednička svojstva[uredi | uredi izvor]

Kultura gljivica u Petrijevoj šolji
Poput drugih eukariota, ćelije gljiva sadrže membranom obavijeno jedro sa hromozomima koji sadrže DNK sa nekodirajućim regionima zvanim introni i kodirajućim regionima zvanim eksoni. Gljive imaju membranom okružene citoplazmične organele, kao što su mitohondrija, membrane koje sadrže sterol, i ribozomi 80S tipa.[8] One imaju karakteristični opseg rastvornih ugljenih hidrata i skladišnih jedinjenja, uključujući šećerne alkohole (e.g., manitol), disaharide, (e.g., trehaloza), i polisaharide (e.g., glikogen, koji je isto tako prisutan kod životinja[9]).
  • Sa životinjama:
Gljivama nedostaju hloroplasti i one su heterotrofni organizmi i stoga su im neophodne pripremljena organska jedinjenja kao izvor energije.[10]
  • Sa biljkama:
Gljive imaju ćelijski zid[11] i vakuole.[12] One mogu da se reprodukuju na seksualni i aseksualni način, i poput bazalnih biljnih grupa (kao što su paprati i mahovine) proizvode spore. Slično mahovini i algama, gljive tipično imaju haploidna jedra.[13]
Više gljive, euglenoidi, i neke bakterije proizvode aminokiselinu L-lizin sledeći specifični niz biosintetičkih koraka, zvani α-aminoadipatni put.[14][15]
  • Ćelije većine gljiva rastu kao cevaste, izdužene, i koncima slične (filamentozne) strukture i nazivaju se hife, koje mogu da sadrže višestruka jedra i da budu proširene na vrhovima. Svaki vrh sadrži set agregiranih vezikula — ćelijskih struktura koje sadrže proteine, lipide, i druge organske molekule — zvane Spitzenkörper.[16] gljive i oomicete rastu kao filamentozne hifalne ćelije.[17] U kontrastu s tim, organizmi sličnog izgleda, poput filamentoznih zelenih algi, rastu putem ponavljajućih ćelijskih deoba unutar ćelijskog lanca.[9]
  • Više od 70 vrsta gljiva, kao i neke biljke i životinje, manifestuju fenomen bioluminiscencije.[18]

Jedinstvena svojstva[uredi | uredi izvor]

  • Neke vrste rastu kao jednoćelijski kvasci koji se reprodukuju pupljenjem ili binarnom deobom. Dimorfne gljive mogu da pređu između faze kvasca i faze hifa u responsu na promene uslova životne sredine.[19]
  • Gljivični ćelijski zid se sastoji od glukana i hitina. Dok je glukan isto tako prisutan u biljkama, a hitin u egzoskeletu zglavkara,[20][21] gljive su jedini organizmi koji kombinuju ta dva strukturna molekula u svom ćelijskom zidu. Za razliku od ćelijskih zidova biljki i oomiceta, ćelijski zidovi gljiva ne sadrže celulozu.[22]
A whitish fan or funnel-shaped mushroom growing at the base of a tree.
Omphalotus nidiformis, bioluminescentna pečurka[23]

Većina gljiva nema efektivan sistem za transport na daljinu vode i nutrijenata, kao što je ksilem i floem kod mnogih biljaka. Da bi prevazišle ta ograničenja, neke gljive, kao što je Armillaria, formiraju rizomorfe,[24] koji podsećaju na korene biljki i izvode slične funkcije. Još jedna karakteristika koja je zajednička sa biljkama je biosintetički put za proizvodnju terpena koji koristi mevalonsku kiselinu i pirofosfat kao hemijske gradivne blokove.[25] Međutim, biljke imaju dodatne terpenske puteve na njihovim hloroplastima, strukturama koje nedostaju gljivama.[26] Gljive proizvode nekoliko sekundarnih metabolita koji su slični ili identični po strukturi sa biljnim metabolitima.[25] Mnogi biljni i gljivični enzimi koji formiraju ta jedinjenja se međusobno razlikuju u sekvenci i drugim karakteristikama, što ukazuje na različito poreklo i evoluciju tih enzima kod gljiva i biljki.[25][27]

Raznovrsnost[uredi | uredi izvor]

Gljive na panju

Gljive su rasprostranjene širom sveta, i rastu u širokom opsegu staništa, uključujući ekstremna okruženja, kao što su pustinje ili oblasti sa visokim koncentracijama soli[28] ili jonizujuće radijacije,[29] kao i na sedimentima u dubokom moru.[30] Neke mogu da prežive intenzivnu UV i kosmičku radijaciju prisutnu pri svemirskom putovanju.[31] Većina raste u kopnenim okruženjima, mada nekoliko vrsta žive delom ili u potpunosti u vodenim staništima, kao što je Chytridiomycota Batrachochytrium dendrobatidis, parazit koji je odgovoran za smanjenje vodozemačkih populacija širom sveta. Taj organizam provodi deo svog životnog ciklusa kao pokretna zoospora, što mu omogućava da se pokreće kroz vodu i da uđe u vodozemnog domaćina.[32] Drugi primeri vodenih gljiva su one koje žive u hidrotermalnim oblastima okeana.[33]

Taksonomi su formalno opisali oko 100.000 vrsta gljiva,[34] mada globalna bioraznovrsnost gljivičnog carstva nije u potpunosti izučena.[35] Na bazi poređenja odnosa broja vrsta gljiva i biljki u datim okruženjima, procenjuje se da carstvo gljiva sadrži oko 1,5 miliona vrsta.[36] Nedavne (2011) procene sugerišu da verovatno ima preko 5 miliona vrsta.[37] U mikologiji, vrste su istorijski razlikovane putem različitih metoda i koncepata. Klasifikacija bazirana na morfološkim karakteristikama, kao što su veličina i oblik spora ili plodonosnih struktura, je tradicionalno dominirala gljivičnom taksonomijom.[38] Vrste se isto tako mogu razlikovati po njihovim biohemijskim i fiziološkim karakteristikama, kao što je njihova sposobnost da metabolizuju određene biohemikalije, ili njihovoj reakciji na hemijske testove. Koncept bioloških vrsta razlikuje vrste na osnovu njihove sposobnosti da se pare. Primena molekularnih alata, kao što je DNK sekvenciranje i filogenetička analiza u izučavanju raznovrsnosti je znatno unapredila rezoluciju i unela robustnost u procene genetičke raznovrsnosti unutar raznih taksonomskih grupa.[39]

Dva tipa jestivih gljiva

Građa[uredi | uredi izvor]

Gljive su jednoćelijski ili višećelijski eukariotski organizmi čije somatsko telo može da bude:

  1. celularno (kod primitivnih sluzavih gljiva)
  2. plazmodijalno (kod složenijih sluzavih gljiva)
  3. nemicelijsko (kod kvasaca)
  4. micelijsko (kod pravih gljiva).

U prvu vrstu gljiva sa celularnim somatskim telom spadaju primitivne sluzave gljive. To je najprimitivnija organizacija gljiva koja ima široko rasprostranjenje. To su jednoćelijski organizmi sa jedrom i bez ćelijskog zida. Tipična vrsta ovih gljiva su miksamebe. Gljive sa celularnim somatskim telom u svim fazama svog razvoja zadržavaju individualnost ćelija. Za razliku od njih kod složenijih sluzavih gljiva sa plazmodijalnim somatskim telom dolazi do udruživanja ćelija u krupnu, višejedarnu protoplazmatičnu masu u kojoj pojedinačne ćelije gube svoju individualnost, usled nedostatka ćelijskog zida. Ta masa naziva se plazmodijum. Tipičan primer je rod Physamum.

Nemicelijsko telo kod kvasaca odlikuju ćelije koja na površini svog tela imaju diferenciran, nežan omotač. Ponekad, procesom somatskog razmnožavanja koje se označava kao pupljenje nastaju relativno kratki nizovi ćelija koje se još nisu odvojile jedne od drugih i takva tvorevina označava se kao prividna micelija („pseudomicelija“). Upravo zbog gljiva sa nemicelijskim somatskim telom dolazi do dizanja testa, tako da ova vrsta gljiva ima široku upotrebu.

Gljive obuhvataju jednoćelijske i višećelijske organizme, koji se razmnožavaju polno i bespolno, ili isključivo bespolno. Telo višećelijskih gljiva organizovano je u vidu micelija ili pseudomicelija. Micelija (micelijum) je mreža hifa koja poput paukove mreže, prorasta supstrat i može se prostirati na više hektara površine (kao kod vrste Armillaria ostoyae). Hifa je niz ćelija gljive. Na vrhu hife kod parazitskih oblika nalaze se zaobljeni izdanci zvani haustorije koji prodiru u ćelije, upijaju hranu i njome hrane gljivu. Plodišta razvijaju gljive (makromicete) da bi se bespolno razmnožavale. Svako plodište oslobađa spore. Jedno plodište livadske pečurke proizvede oko 16 milijardi spora. Klijanjem spora na odgovarajućoj podlozi nastaje nova micelija.

Raznovrsnost[uredi | uredi izvor]

U jestive gljive spadaju više gljive iz razdela Ascomycota i Basidiomycota.

Ascomycota[uredi | uredi izvor]

Imaju značaj u ljudskoj ishrani i proizvodnji antibiotika. Određene vrste s plodonosnim telima su jestive. Jedna od najkvalitetnijih jestivih gljiva iz ovog razdela jeste Okrugli smrčak (Morchella esculenta).Kvasci imaju veoma široku primenu u prehrambenoj industriji, a pre svega u proizvodnji hleba.

Basidiomycota[uredi | uredi izvor]

One su hrana mnogim životinjama, kao i ljudima. Veliki broj vrsta se može koristiti u ishrani.U našim krajevima najpoznatije jestive gljive iz ovog razdela su vrganj (Boletus edulis), lisičarka (Cantharellus cibarius), bukovača (Pleurotus ostreatus) i rudnjača (Agaricus campestris).

  • Smrčci

(Morchella)Visina 5 do 15 cm. Okruglast, valjkasto kupast, uzdužno naboran, smeđi šešir. Beličasta šuplja drška.

Nalaze se u proleće u niskoj travi u proređenim šumama, od oko 300 do 3.000 metara nadmorske visine. Ima ih više vrsta i svi su jestivi (običan smrčak, debelonogi smrčak, kupasti smrčak, rebrasti smrčak).

  • Hrčci

(Gyromytra) Visina 3 do 8 cm. Šešir im je vijugavo naboran, veoma krt i lomljiv, kestenjaste boje. Drška je uzduž rebrasta i šupljikava.

  • Rudnjača

(Agaricus campester) Visipa 5 do 9 cm. Šešir prečnika 5 do 12 cm. Čisto bela gljiva, svilenkaste ili "plišane" pokožice, ponekad malo crvenkasto-smeđa sa tamnijim krljuštima. Listići su prema starosti prvo beli, pa mesnato ružičasti i na kraju čokoladno smeđi. Drška kratka i najčešće prema dnu sužena, bela, sa jednostavnim, često prolaznim prstenom. Miris ugodno osvežavajući, a belo jedro meso pomalo posmeđi, odnosno pocrveni na preseku. Nalazi se ponekad u velikim količinama, na đubrenim livadama, u nižim i brdskim svetlijim šumama, u proleće i u jesen.

  • Đurđevača

(Tricholoma georgii) (reduša, đurđevka, jurjevka, ranka, brusnica)Visina 6 do 9 cm. Šešir 4 do 10 cm. Listići pod šeširom su veoma gusti. Cela miriše na brašno. Nalazi se od kraja marta do maja, na ivicama šuma, u travi i u šumarcima, do visine od oko 1.000 metara nadmorske visine. Česta je u severnoj Srbiji

  • Biserka

(Amanita rubescens) (bisernica, crvenkasta muhara)Visoka 10 do 20 cm. Šešir (6 do 15 cm) i drška su smeđe boje, koja može da pređe u bledu. Po površini šešira su raspoređene tačkaste i ljuspaste krpice od ostatka opne, koje kiša lako spere. Suknjica je bela, a zadebljanje drške (pri osnovi) je pokriveno ljuspastim i bradavičastim ostacima vrećice. Kožica sa šešira se lako guli. Meso je snežno belo, sočno, jedro, bez mirisa.

  • Lisičarka

(Cantharellus cibarius) (lisičica, lisica)Visina 3 do 10 cm. Šešir od 3 do 12 cm. Promenljive je boje, od žute do narandžaste, s belkastim tonom. Listići su svetliji od šešira, dugo silaze niz dršku. Meso je žućkasto bele boje, prijatnog mirisa breskve, ukus slatkast. [40]

Način pripreme[uredi | uredi izvor]

Najčešće se konzumiraju termički obrađene gljive, ali sirove se lakše vare. Termička obrada uključuje kuvanje, dinstanje, pečenje, flambiranje... Ukupna nedeljna količina gljiva u ishrani ne treba da pređe 1-1,5 kilograma. Gljive mogu da se konzerviraju na razne načine (usoljavanje, sušenje, mariniranje, pasterizacija...).[41]

Podela gljiva po načinu života[uredi | uredi izvor]

Gljive predstavljaju poseban oblik života na Zemlji koji je razvio tri osnovne strategije preživljavanja u prirodi. Osnovna im je podjela na:

Gljive mogu biti simbionti koje žive u zajednici sa mnogim biljnim vrstama i imaju međusobnu korist. Gljive zadržavaju vodu u miceliju, a tu vodu koriste biljke koje pomoću korenja izvlače mineralne materije neophodne za rast gljiva; saprofiti (razlagači) bez čijeg delovanja u prirodi ne bi moglo doći do razlaganja organskih materija biljnog porekla. Kaže se da, da nema gljiva, šume bi se ugušile u vlastitom otpadu; i paraziti - Dermatofiti - koje napadaju žive biljke, životinje, ljude i druge gljive. Kroz mrežu tankih hifa, gljive upijaju hranu iz žive ili nežive organske materije.

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Gljive se razmnožavaju na različite nepolne i polne načine. Najjednostavniji oblik razmnožavanja je vegetativno razmnožavanje putem odeljivanja micelija. Pri nepolnom razmnožavanju, sporama je značajna velika različitost, pa se tako najprimitivniji tipovi, koji žive u vodi, razmnožavaju pomoću zoospora sa cilijama koje nastaju u zoosporangijama. Primitivni tipovi gljiva koji žive na kopnu razmnožavaju se različitim sporama obavijenim membranom. Te spore mogu nastati unutar sporangija (endospore) ili izvan sporangija (konidije).

Način polnog razmnožavanja gljiva je takođe različit. Kod arhimiceta polni rasplod nastaje kopulacijom muških i ženskih polnih ćelija, koje nastaju u posebnim polnim organima gljive. Kod fikomiceta polne ćelije se sastoje samo od jezgra, tako da se oplodnja obavlja uz pomoć oplodnih cevčica. Kod mešinarki i stapičarki došlo je do potpune redukcije polnih organa.

Galerija[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Moore, R. T. (1980). „Taxonomic proposals for the classification of marine yeasts and other yeast-like fungi including the smuts”. Botanica Marina. 23: 361—373. 
  2. ^ The classification system presented here is based on the 2007 phylogenetic study by Hibbett et al.
  3. ^ Simpson 1979, str. 883
  4. ^ According to one 2001 estimate, some 10,000 fungal diseases are known. Struck C (2006). „Infection strategies of plant parasitic fungi”. Ur.: Cooke BM, Jones DG, Kaye B. The Epidemiology of Plant Diseases. Berlin, Germany: Springer. str. 117. ISBN 978-1-4020-4580-6. 
  5. ^ „LIAS Glossary”. Pristupljeno 14. 8. 2013. 
  6. ^ „Evolutionary biology: a kingdom revised”. Nature. 443 (7113): 758—761. 2006. Bibcode:2006Natur.443..758B. PMID 17051197. doi:10.1038/443758a.  |first1= zahteva |last1= u Authors list (pomoć)
  7. ^ Baldauf SL, Palmer JD (1993). „Animals and fungi are each other's closest relatives: congruent evidence from multiple proteins”. Proceedings of the National Academy of Sciences U.S.A. 90 (24): 11558—11562. PMC 48023 Slobodan pristup. PMID 8265589. doi:10.1073/pnas.90.24.11558. 
  8. ^ Deacon, str. 4
  9. ^ a b Deacon, str. 128–29
  10. ^ Alexopoulos et al.. str. 28–33.
  11. ^ Alexopoulos et al.. str. 31–32.
  12. ^ Shoji JY, Arioka M, Kitamoto K (2006). „Possible involvement of pleiomorphic vacuolar networks in nutrient recycling in filamentous fungi”. Autophagy. 2 (3): 226—227. PMID 16874107. doi:10.4161/auto.2695. 
  13. ^ Deacon 2005, str. 58
  14. ^ Zabriskie TM, Jackson MD (2000). „Lysine biosynthesis and metabolism in fungi”. Natural Product Reports. 17 (1): 85—97. PMID 10714900. doi:10.1039/a801345d. 
  15. ^ Xu H, Andi B, Qian J, West AH, Cook PF (2006). „The α-aminoadipate pathway for lysine biosynthesis in fungi”. Cellular Biochemistry and Biophysics. 46 (1): 43—64. PMID 16943623. doi:10.1385/CBB:46:1:43. 
  16. ^ Alexopoulos et al.. str. 27–28.
  17. ^ Alexopoulos et al.. str. 685.
  18. ^ Desjardin 2010.
  19. ^ Alexopoulos et al.. str. 30.
  20. ^ Alexopoulos et al.. str. 32–33.
  21. ^ Bowman SM, Free SJ (2006). „The structure and synthesis of the fungal cell wall”. BioEssays. 28 (8): 799—808. PMID 16927300. doi:10.1002/bies.20441. 
  22. ^ Alexopoulos et al.. str. 33.
  23. ^ Desjardin DE, Perry BA, Lodge DJ, Stevani CV, Nagasawa E (2010). „Luminescent Mycena: new and noteworthy species”. Mycologia. 102 (2): 459—477. PMID 20361513. doi:10.3852/09-197. 
  24. ^ Mihail JD, Bruhn JN (2005). „Foraging behaviour of Armillaria rhizomorph systems”. Mycological Research. 109 (11): 1195—1207. PMID 16279413. doi:10.1017/S0953756205003606. 
  25. ^ a b v Keller NP, Turner G, Bennett JW (2005). „Fungal secondary metabolism–from biochemistry to genomics”. Nature Reviews Microbiology. 3 (12): 937—947. PMID 16322742. doi:10.1038/nrmicro1286. 
  26. ^ Wu S, Schalk M, Clark A, Miles RB, Coates R, Chappell J (2007). „Redirection of cytosolic or plastidic isoprenoid precursors elevates terpene production in plants”. Nature Biotechnology. 24 (11): 1441—1447. PMID 17057703. doi:10.1038/nbt1251. 
  27. ^ „Gibberellin biosynthesis in fungi: genes, enzymes, evolution, and impact on biotechnology”. Applied Microbiology and Biotechnology. 66 (6): 597—611. 2005. PMID 15578178. doi:10.1007/s00253-004-1805-1.  |first1= zahteva |last1= u Authors list (pomoć)
  28. ^ Vaupotic T, Veranic P, Jenoe P, Plemenitas A (2008). „Mitochondrial mediation of environmental osmolytes discrimination during osmoadaptation in the extremely halotolerant black yeast Hortaea werneckii”. Fungal Genetics and Biology. 45 (6): 994—1007. PMID 18343697. doi:10.1016/j.fgb.2008.01.006. 
  29. ^ Dadachova E, Bryan RA, Huang X, Moadel T, Schweitzer AD, Aisen P, Nosanchuk JD, Casadevall A (2007). „Ionizing radiation changes the electronic properties of melanin and enhances the growth of melanized fungi”. PLoS ONE. 2 (5): e457. Bibcode:2007PLoSO...2..457D. PMC 1866175 Slobodan pristup. PMID 17520016. doi:10.1371/journal.pone.0000457. 
  30. ^ Raghukumar C, Raghukumar S (1998). „Barotolerance of fungi isolated from deep-sea sediments of the Indian Ocean”. Aquatic Microbial Ecology. 15 (2): 153—163. doi:10.3354/ame015153. 
  31. ^ Sancho LG, de la Torre R, Horneck G, Ascaso C, de Los Rios A, Pintado A, Wierzchos J, Schuster M (2007). „Lichens survive in space: results from the 2005 LICHENS experiment”. Astrobiology. 7 (3): 443—454. Bibcode:2007AsBio...7..443S. PMID 17630840. doi:10.1089/ast.2006.0046. 
  32. ^ Brem FM, Lips KR (2008). „Batrachochytrium dendrobatidis infection patterns among Panamanian amphibian species, habitats and elevations during epizootic and enzootic stages”. Diseases of Aquatic Organisms. 81 (3): 189—202. PMID 18998584. doi:10.3354/dao01960. 
  33. ^ Le Calvez T, Burgaud G, Mahé S, Barbier G, Vandenkoornhuyse P (2009). „Fungal diversity in deep sea hydrothermal ecosystems”. Applied and Environmental Microbiology. 75 (20): 6415—6421. PMC 2765129 Slobodan pristup. PMID 19633124. doi:10.1128/AEM.00653-09. 
  34. ^ This estimation is determined by combining the species count for each phyla, based on values obtained from the 10th edition of the Dictionary of the Fungi (Kirk et al., 2008): Ascomycota, 64163 species (p. 55); Basidiomycota, 31515 (p. 78); Blastocladiomycota, 179 (p. 94); Chytridiomycota, 706 (p. 142); Glomeromycota, 169 (p. 287); Microsporidia, >1300 (p. 427); Neocallimastigomycota, 20 (p. 463).
  35. ^ Mueller GM, Schmit JP (2006). „Fungal biodiversity: what do we know? What can we predict?”. Biodiversity and Conservation. 16: 1—5. doi:10.1007/s10531-006-9117-7. 
  36. ^ Hawksworth, D. L. (2006). „The fungal dimension of biodiversity: magnitude, significance, and conservation”. Mycological Research. 95 (6): 641—655. doi:10.1016/S0953-7562(09)80810-1. 
  37. ^ Blackwell, M. (2011). „The Fungi: 1, 2, 3 ... 5.1 million species?” (PDF). American Journal of Botany. 98 (3): 426—438. PMID 21613136. doi:10.3732/ajb.1000298. Arhivirano iz originala (PDF) 30. 10. 2015. g. Pristupljeno 14. 04. 2017. 
  38. ^ Kirk et al.. str. 489.
  39. ^ Hibbett DS, Binder M, Bischoff JF, Blackwell M, Cannon PF, Eriksson OE, et al. (2007). „A higher level phylogenetic classification of the Fungi” (PDF). Mycological Research. 111 (5): 509—547. PMID 17572334. doi:10.1016/j.mycres.2007.03.004. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 03. 2009. g. Pristupljeno 14. 04. 2017. 
  40. ^ „Jestive gljive”. fruskagora.rs. 
  41. ^ „Jestive gljive” (PDF). gljivari.org.rs. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Simpson, DP. (1979). Cassell's Latin Dictionary (5 izd.). London, UK: Cassell Ltd. str. 883. ISBN 978-0-304-52257-6. 
  • Ainsworth, GC. (1976). Introduction to the History of Mycology. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-11295-6. 
  • Alexopoulos CJ, Mims CW, Blackwell M (1996). Introductory Mycology. John Wiley and Sons. ISBN 978-0-471-52229-4. 
  • Chandler, PJ. (2010). A Dipterist's Handbook (2nd Edition). The Amateur Entomologists' Society. str. 1—525. 
  • Deacon, J. (2005). Fungal Biology. Cambridge, Massachusetts: Blackwell Publishers. ISBN 978-1-4051-3066-0. 
  • Hall, IR. (2003). Edible and Poisonous Mushrooms of the World. Portland, Oregon: Timber Press. ISBN 978-0-88192-586-9. 
  • Hanson JR. (2008). The Chemistry of Fungi. Royal Society Of Chemistry. ISBN 978-0-85404-136-7. 
  • Jennings DH, Lysek G (1996). Fungal Biology: Understanding the Fungal Lifestyle. Guildford, UK: Bios Scientific Publishers Ltd. ISBN 978-1-85996-150-6. 
  • Kirk PM, Cannon PF, Minter DW, Stalpers JA (2008). Dictionary of the Fungi. 10th ed. Wallingford, UK: CAB International. ISBN 978-0-85199-826-8. 
  • Taylor EL, Taylor TN (1993). The Biology and Evolution of Fossil Plants. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. ISBN 978-0-13-651589-0. 
  • H.O. Schwantes (1996). Biologie der Pilze. Ulmer. Stuttgart. ISBN 978-3-8252-1871-3. 
  • Schön, Georg (2005). Pilze – Lebewesen zwischen Pflanze und Tier. München: Verlag C.H. Beck. ISBN 978-3-406-50860-8. 
  • H. Dörfelt (1989). Lexikon der Mykologie. Stuttgart, New York: Gustav Fischer Verlag. ISBN 978-3-437-20413-5. 
  • H. Dörfelt; H. Heklau (1998). Die Geschichte der Mykologie. Einhorn-Verlag, Schwäbisch Gmünd. ISBN 978-3-927654-44-0. 
  • E. Müller; W. Loeffler (1992). Mykologie, Grundriss für Naturwissenschaftler und Mediziner. 5. Auflage. Thieme. Stuttgart, New York. ISBN 978-3-13-436805-5. 
  • P.M. Kirk (2001). Ainsworth and Bisby's Dictionary of the Fungi. 9. Auflage. Wallingford, Utrecht. ISBN 978-0-85199-377-5. 
  • G.Witzany (2012). Biocommunication of Fungi. 1. Auflage. Dortrecht. ISBN 978-94-007-4263-5. 
  • R. Flammer; E. Horak (2003). Pilzvergiftungen. Schwabe Verlag. Basel. ISBN 978-3-7965-2008-2. 
  • H. Hof (2003). Candida, Aspergillus und Co: Pathogene Pilze. In: Pharmazie in unserer Zeit. 32. str. 96—103. ISSN 0048-3664. 
  • E. Horak; M. Moser (2005). Röhrlinge und Blätterpilze in Europa. München, Heidelberg: Elsevier Spektrum Akademischer Verlag. ISBN 978-3-8274-1478-6. 
  • J.-M. Polese; H. Chaumeton (2005). Pocket Guide Pilze. Köln: Könemann Tandem Verlag. ISBN 978-3-8331-1314-7. 
  • M. Flück (2002). Welcher Pilz ist das? Erkennen, Sammeln, Verwenden. Stuttgart: Kosmos Naturführer. ISBN 978-3-440-08042-9. 
  • Gerhardt, Ewald (2010). Der große BLV Pilzführer für unterwegs. 5. Auflage. BLV München. ISBN 978-3-8354-0644-5. 
  • Winkler, Rudolf. 2000 Pilze einfach bestimmen, Buch und CD. Aarau, Schweiz: AT Verlag. ISBN 978-3-85502-531-2. 
  • Steier, August (1950). Pilze. In: Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft (RE). Band XX,2. Stuttgart. str. 1372—1386. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Gljive na Vikimedijinoj ostavi.
Vikivrste imaju više informacija o članku Gljive.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гљиве&oldid=27550110”