Dušan Simović

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Dušan Simović
Dušan Simović.jpg
Dušan Simović, vojno lice i političar
Biografija
Datum rođenja (1882-10-28)28. oktobar 1882.
Mesto rođenja Kragujevac
Kraljevina Srbija
Datum smrti 26. avgust 1962.(1962-08-26) (79 god.)
Mesto smrti Beograd
FNRJ
Državljanstvo Jugoslovensko
Religija Pravoslavac
Profesija vojno lice (armijski general)
27. mart 1941. — 11. januar 1942.
Naslednik Slobodan Jovanović
21. avgust 1941. — 11. januar 1942.
Naslednik Dragoljub Mihailović
15. septembar 1938. — 3. januar 1940.
Naslednik Petar Kosić
Načelnik Generalštaba Jugoslovenske kraljevske vojske
27. mart 1941. — 15. april 1941.
Naslednik Danilo Kalafatović

Dušan Simović (Kragujevac, 28. oktobar 1882Beograd, 26. avgust 1962) je bio srpski vojskovođa, armijski general Vojske Kraljevine Jugoslavije, načelnik Glavnog generalštaba a posle državnog udara kojim je zbačena pronemačka vlada i proglašenja kralja Petra II Karađorđevića za punoletnog postao je predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije. U egzilu je nakon rekonstrukcije vlade postao ministar vazduholovstva i mornarice pored položaja predsednika vlade koji je zauzimao. Nosilac je više odlikovanja. U inostranstvu opredelio se za podršku NOP[1] i pozvao druge da ga podrže. Posle rata bio je jedan od svedoka protiv Draži Mihailovića na njegovom suđenju.

Biografija[uredi]

Rođen je 28. oktobra 1882. u Kragujevcu. Osnovnu školu i dva razreda gimnazije je završio u rodnom gradu. Još kao gimnazijalac dosta se interesovao za vojne stvari i vojnički poziv. Zbog svog velikog interesovanja za vojna pitanja, napušta gimnaziju i upisuje vojnu akademiju u Beogrady. Vojnu akademiju je završio 1900. godine, kada je proizveden u čin artiljerijskog potporučnika. Višu školu Vojne akademije završio je 1905, a generalštabnu pripremu 1912. godine. U balkanskim ratovima 1912-1913 i Prvom svetskom ratu 1914—1918. pokazao se kao odličan oficir i u čin generalštabnog majora unapređen je 1913, a potpukovnika 1915. godine. Na Solunskom frontu je bio komandant Sedmog pešadijskog puka. No, još na Solunskom frontu, Simović se interesovao za vazduhoplovstvo i protiv-vazdušnu odbranu. Svakim danom se sve više zanimao za radove Mihaila Petrovića, čitajući njegove izveštaje u balkanskim ratovima, kao i njegove studije o vazduhoplovstvu. Tako se prelomio i odlučio da se posle rata posveti vazduhoplovstvu. Godine 1918. određen je za delegata Srpske vlade i Vrhovne komande kod Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu. U periodu do početka drugog rata, posvećuje se isključivo vazduhoplovstvu.

Glavnokomandujući vazduhoplovnih snaga postaje 1936. i na tom položaju ostaje sve do 1938. kada ga je zamenio general Milutin Nedić. U međuvremenu, čin vazduhoplovnog generala dobija januara 1938, a već maja iste godine postaje načelnik Glavnog generalštaba sve do 1940. godine. Na položaju načelnika Glavnog generalštaba je nasledio generala Milutina Nedića. Kao načelnik Glavnog generalštaba, zalagao se za to da se u slučaju Nemačkog napada na Jugoslaviju pruži otpor koji će trajati sve dok se i saveznici ne pridruže jugoslovenskoj vojsci, a u slučaju neuspeha da se vojska povuče prema Grčkoj i time stvori novi Solunski front. Ovakva njegova razmišljanja nisu prihvaćena, pa je aprila 1940. morao dužnost načelnika da preda generalu Petru Kosiću.

Vojni puč[uredi]

Dušan Simović stoji dok Vlatko Maček polaže zakletvu.

Aktivno je pratio tok zbivanja, a kada je potpisano pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, uzeo je učešća, zajedno sa brigadnim generalom Borivojem Mirkovićem, pukovnikom Dragutinom Savićem, vazduhoplovnim pukovnikom Stjepanom Burazovićem, generalštabnim pukovnikom Miodragom Lazićem i drugim oficirima u zaveri protiv vlade Dragiše Cvetkovića.

Kad je završen vojni puč i srušeno namesništvo kneza Pavla, Simović je izabran za novog predsednika vlade, a pored toga pripala mu je i dužnost načelnika generalštaba po drugi put. No, Simović nije imao mnogo vremena da pripremi vojsku za predstojeći rat. Na dan venčanja njegove ćerke, Nemci su napali Jugoslaviju 6. aprila 1941. Simović, kao predsednik vlade, i načelnik generalštaba u Aprilskom ratu imao je mnogo problema. Prvo dolazi do izdajstva na frontu, a zatim do raspada vlade, jer su nekolicina ministra, proosovinski orijentisanih, podnela ostavke. Simović se sa svojom vladom nalazi u Crnoj Gori, u Nikšiću, gde je 13. aprila 1941. održana poslednja sednica vlade pred odlazak iz zemlje.

Dušan Simović, kralj Petar II i Radoje Knežević u Londonu

Simović je podneo kralju Petru II ostavku na mesto šefa Generalštaba i predložio za to mesto armijskog generala Danila Kalafatovića, tadašnjeg komandanta pozadine, koji će potpisati kapitulaciju. Simović odlazi iz zemlje 15. aprila zajedno sa svojom ženom i bratom. Posle dočeka na aerodromu „Agrenion“ u Atini, engleskim avionom odlazi u London.

Ubrzo, međutim, Simović je pokazao svoju političku nesposobnost.[2] Nije verovao profesionalnim političarima[2], pokušao da iskoristi svoju popularnost[3] stečenu u puču da formira vladu od onih osoba koje izabere tokom rata.[4] Čim je stigao u London, vlada je pokušala da se reorganizuje tako što bi zadržala glavne ministarske portfelje i smanjila broja ministara.[2] Ministar spoljnih poslova Momčilo Ninčić i drugi srpski ministri su kritikovali Simovićevu autoritarnost, koju je pokušao da sagradi zahvaljujući hrvatskim i Slovenci ministrima, da bi zatim počeo da kritikuje Hrvate.[5] Političari su se, uprkos svojim razlikama, na kraju ujedinili protiv Simovića.[4][6] Međutim, zbog njegove popularnosti u to vreme, odlučili su da ne zahtevaju otvoreno njegovu smenu kod kralja[4]. Simović je takođe imao većinsku podršku oficira koji su emigrirali posle invazije sila Osovine na Jugoslaviju.[7] U međuvremenu, britanske službe koje su bile u većim kontaktu sa Jugoslovenima su uskoro ocenili slabost kabineta i unutrašnje razlike.[8] Već početkom jeseni Britanci su pokazali razočarenje u rad jugoslovenske vlade, koju su smatrali „slabom, podeljenom, teškom, tvrdoglavom, uobraženom i neobaveštenom, nepredusretljivom“.[5]

Do oktobra 1941, jugoslovenska vlada nije dobijala vesti o situaciji na Balkanu[9], gde je u leto 1941. Komunistička partija Jugoslavije podigla ustanak protiv nemačke okupacije. Uticaj Simovićeve vlade na ono što se desilo u Jugoslaviji je bio nikakav.[9] Tokom leta, vlada je počela da prima pojedinačne izveštaje o pokretu otpora pukovnika Dragoljuba Mihailovića i britanska i jugoslovenska propaganda su ga ubrzo pretvorile u legendu.[9] Još jedna kriza u kojoj vlada bila uključena i koja je podrivala njen ugled kod saveznika bila je Kairska afera, koja je izbila zbog rivalstva starijih oficira bliksih Simoviću i generalu Bori Mirkoviću i mlađih oficira i ministra dvora Radoja Kneževića oko kontrole ono malo jugoslovenske vojske koja je pobegla iz zemlje sa vladom.

Mihailović je za političare bio idealna zamena za Simovića[9]: vojni heroj koji nije mogao da se meša u državne poslove kao Simović u Londonu. Oficiri koji su se protivili, Simović i srpski političari su brzo pružili podršku Mihailoviću, što je ubrzalo pad premijera Simovića.[5] Simovićev kabinet je bio veoma razjedinjen i političari su se protivili Simoviću. Krajem 1941. oni su podneli pismo kralju Petru optuživši Simovića za nesposobnost, grupno podneli ostavke[6][10], pa je kralj Petar smenio Simovića 10. januara 1942.[9][11][12]

Penzionisan je 11. januara 1943. godine. U inostranstvu se opredelio za NOP, vraća se u Beograd 1945. i učestvuje kao svedok na suđenju Draži Mihailoviću 1946. godine. Kao vojni pisac objavio je veliki broj knjiga i radova. Nosilac je više odlikovanja, a za zasluge u ratovima Srbije dobio je dva puta Karađorđevu zvezdu sa mačevima četvrtog sterpena, U Beogradu je ostao do svoje smrti. Za života je bio oženjen Stanom, ćerkom Milorada Tadića, apotekara iz Valjeva, i Frosine, domaćice.[13] Imali su sina i ćerku.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. http://znaci.net/00001/53_38.pdf
  2. 2,0 2,1 2,2 Pavlowitch (1981). str. 92.
  3. Pavlowitch (1971). str. 123.
  4. 4,0 4,1 4,2 Pavlowitch (1981). str. 93.
  5. 5,0 5,1 5,2 Tomasevich (1975). str. 268.
  6. 6,0 6,1 Kay (1991). str. 7.
  7. Tomasevich (1975). str. 262.
  8. Kay (1991). str. 3.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 Pavlowitch (1981). str. 95.
  10. Tomasevich (1975). str. 269.
  11. Roberts (1973). str. 53.
  12. Pavlowitch (1971). str. 124.
  13. Milorad Radojčić: „Babići iz Valjeva“. str. 44–45, u publikaciji „Glasnik“, broj 44, Istorijski arhiv Valjevo, 2010. godine.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Prethodnik:
armijski general
Milutin Nedić

Načelnik Generalštaba Jugoslovenske kraljevske vojske
1938—1940.

Naslednik:
armijski general
Petar Kosić
Prethodnik:
armijski general
Petar Kosić
Načelnik Generalštaba Jugoslovenske kraljevske vojske
1941.
Naslednik:
generalštab postao vrhovna komanda
Prethodnik:
nastavio službovanje
Načelnik Štaba Vrhovne komande Kraljevine Jugoslavije
1941.
Naslednik:
armijski general
Danilo Kalafatović
Prethodnik:
armijski general
Bogoljub Ilić
ministar vojske i mornarice
Ministar vazduhoplovstva i mornarice
Kraljevine Jugoslavije u egzilu
1941—1942.
Naslednik:
brigadni general
Dragoljub Mihailović
ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva