Predrag Danilović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Predrag Danilović
Saša Danilović 1995. godine
Lični podaci
Puno ime Predrag Danilović
Nadimak Saša
Datum rođenja (1970-02-26)26. februar 1970. (54 god.)
Mesto rođenja Sarajevo, SFRJ
Državljanstvo Srbija
Visina 2,01 m
Informacije o karijeri
NBA draft 1992. / 1. runda / 43. pik
Odabrao: Golden Stejt voriorsi
Pro karijera 1988—2000
Pozicija bek
Seniorska karijera
Godine Klub
1988—1992
1992—1995
1995—1997
1997
1997—2000		 Partizan
Virtus Bolonja
Majami hit
Dalas maveriksi
Virtus Bolonja
Reprezentativna karijera
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Savezna Republika Jugoslavija SFR / SR Jugoslavija
Statistika Uredi na Vikipodacima na basketball-reference.com
Statistika  Uredi na Vikipodacima na nba.com
Medalje
Košarka
Olimpijske igre
Srebrna medalja — drugo mesto 1996. Atlanta SR Jugoslavija
Evropsko prvenstvo
Zlatna medalja — prvo mesto 1989. Jugoslavija SFR Jugoslavija
Zlatna medalja — prvo mesto 1991. Italija SFR Jugoslavija
Zlatna medalja — prvo mesto 1995. Grčka SR Jugoslavija
Zlatna medalja — prvo mesto 1997. Španija SR Jugoslavija
Bronzana medalja — treće mesto 1999. Francuska SR Jugoslavija

Predrag Danilović – Saša (Sarajevo, 26. februar 1970) je bivši jugoslovenski i srpski košarkaš. Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je četiri Evropska prvenstva i srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1996. Proglašen je za evropskog igrača godine 1995. i najkorisnijeg igrača italijanskog prvenstva 1998.

Predrag Danilović je sa Vladom Divcem, Žarkom Paspaljem, Sašom Đorđevićem, Zoranom Savićem, Dejanom Bodirogom i Željkom Rebračom osnovao humanitarnu organizaciju Grupa 7. Bio je dugogodišnji predsednik KK Partizan, sa kojim je došao do velikog broja domaćih titula. Od 15. decembra 2016. godine vrši funkciju predsednika Košarkaškog saveza Srbije.

Karijera[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Danilović je rođen u Sarajevu u porodici hercegovačkih Srba (od oca Milana iz sela Orašje Zupci u blizini Trebinja i majke Vuke iz sela Kukričje u blizini Bileće).[1] Odrastao je u naselju Alipašino polje u blizini glavne zgrade RTV Sarajevo. Već dobro upućen u ulični basket, počeo je da igra košarku u Bosni gde ga je trenirao Mladen Ostojić. Njegov talenat je bio evidentan od početka i nije trebalo dugo pre nego što je počeo privlačiti pažnju većih klubova kao što su Partizan, čiji je pomoćni trener Duško Vujošević primetio Danilovića na inter-republičkom takmičenju mladih košarkaša, gde je Danilović predstavljao SR Bosnu i Hercegovinu.

Partizan[uredi | uredi izvor]

Nezadovoljan statusom u Bosni, Danilović prelazi u Partizan, koji je u to vreme trenirao Duško Vujošević. Međutim, pošto nije dobio ispisnicu od svog bivšeg kluba, godinu dana nije mogao da igra za Partizan. U leto 1987. je upisao srednju školu u američkom gradiću Kukvil u državi Tenesi. Ovde je proveo sedam meseci, a onda se vratio u Jugoslaviju.

Konačno debituje za Partizan u sezoni 1988/89. i pomaže timu da osvoji Kup Jugoslavije i Kup Radivoja Koraća, pobedom u dvomeču sa Kantuom. Prve sezone se više izdvajao sjajnom odbranom (prosečno je beležio ispod 10 poena po meču). Sledeće sezone podiže nivo igre, ali sjajnu sezonu u najavi prekida teška povreda, Danilović je slomio nogu i morao na dužu pauzu. Te sezone odigrao je samo 11 utakmica, a morao je da propusti i osvajanje zlata na SP u Argentini 1990. godine. Po povratku, u sezoni 1990/91. igra sjajno i beleži u proseku oko 15 poena za Partizan u domaćoj ligi, poslednjoj sezoni stare Jugoslavije.

Sezona 1991/92. ostaće upamćena kao najblistavija u istoriji Partizana, predvođenog upravo Danilovićem i Sašom Đorđevićem. Osvojena je liga i kup, nove, okrnjene Jugoslavije, a na evropskoj sceni, titula prvaka Evrope iako je Partizan zbog rata u bivšoj Jugoslaviji, samo četvrtfinalnu utakmicu protiv Knora odigrao pred svojim navijačima. MVP fajnal-fora nove FIBA Evrolige te 1992. godine je bio Predrag Danilović.[2] U polufinalu je postigao 22, a u finalu 25 poena. Osvojena je tripla kruna! Te sjajne sezone prosek mu je bio oko 20 poena po meču i u domaćem prvenstvu i u Evropi.

Na NBA draftu 1992. godine odabrali su ga Golden Stejt voriorsi kao 43. pika.[3]

Virtus Bolonja[uredi | uredi izvor]

Danilović je pred sezonu 1992/93, potpisao dvogodišnji ugovor sa Virtusom iz Bolonje (tada pod sponzorskim imenom Knor), a posle je produžio ugovor na još jednu sezonu. Za tri godine u Italiji, Danilović predvodi Knor do tri titule prvaka u žestokoj konkurenciji Kukočevog Benetona i Đorđevićeve Olimpije iz Milana. U Evropi tih godina Knor (kasnije Bukler pa Kinder) je ispadao u četvrtfinalnim mečevima protiv evropskih velikana Real Madrida, Olimpijakosa i Panatinaikosa. Brojke koje je Danilović beležio tih godina u Italiji bile su fantastične, uvek oko 25 poena u proseku, prve sezone je šutirao trojke preko 50%.

NBA[uredi | uredi izvor]

U junu 1995. godine Danilović je prešao u Majami Hit, koji su u trejdu sa Golden Stejtom dobili prava na Danilovića. Za razliku od mnogih jugoslovenskih i evropskih zvezda u to vreme, Danilović odmah dobija zapaženu ulogu i poziciju startera u NBA. Imao je odlične statistike u početku, ali ga je prve sezone znatno omela povreda zgloba šake, te je odigrao tek dvadesetak mečeva, najbolji protiv Finiks sansa kada je postigao 30 poena.[4] Stigao je da se oporavi od povrede na vreme za plej-of, ali su Majami tamo čekali Čikago bulsi sa Majklom Džordanom i lako ih izbacili iz dalje trke za prstenom. Naredna sezona bila je konstantnija, ali je uprava Majamija odlučila da ga trejduje, te je drugi deo sezone odigrao u dresu Dalasa. Kao zabeležena rola te godine ostaju 7/7 trojke u Medison skver gardenu protiv Njujork niksa.[5] Po dolasku u Dalas je često bio najefikasniji igrač ekipe, ali su Mevsi tada imali slabiji sastav, te su dobijali u proseku tek svaku četvrtu utakmicu. Za dve sezone u NBA ligi Danilović je prosečno postizao 12,8 poena po utakmici.[6]

Virtus Bolonja[uredi | uredi izvor]

Sredinom 1997. godine na iznenađenje mnogih Danilović se vratio u Evropu, i to u svoj bivši klub Virtus, koji je tada nosio ime Kinder Bolonja po slavnom sponzoru. Sjajnim partijama odveo je Kinder do evropskog trona. Osvojena je prva Evroliga u istoriji kluba, u finalu je savladan atinski AEK, rezultatom 58:44 uz Danilovićevih 13 poena.[7] Prosek u Evroligi te sezone bio mu je sjajnih 18 poena po meču. U povratničkoj sezoni Danilović donosi Kinderu titulu šampiona Italije neverovatnim primerom individualnog kvaliteta. Naime, u petoj odlučujućoj utakmici finala prvenstva Italije te 1998. godine, protiv gradskog rivala Fortituda, 16 sekundi pre kraja Kinder je bio u zaostatku 68:72. Ali tada, Danilović dobija loptu i traži sebi poziciju za šut, nalazi je 8 m od koša sa sredine, veliki Dominik Vilkins ga je pri šutu zakačio, sudija svira prekršaj, a lopta prolazi kroz obruč! Nastaje velika euforija u hali i šansa za 3+1 i produžetak. Naravno, Danilović realizuje dodatno bacanje i vodi svoj tim u dodatnih 2×5 minuta. Tamo je sa novim poenima, nekoliko sjajnih asistencija i još jednom trojkom, dokrajčio rivala za konačnih 86:77 i i svojih 20 poena.[8][9] Danilović je bio ne samo MVP finala već i cele sezone. Tadašnja italijanska liga bila je neverovatno kvalitetna, posebno ako se govori o dve pomenute ekipe iz Bolonje. Za Kinder su pored Danilovića nastupali Antoan Rigodo, Rašo Nesterović, Zoran Savić, Augusto Bineli, Hugo Skonokini itd. Za Fortitudo je igrao, prema Danilovićevim rečima, njegov najveći rival, Karlton Majers.[1] Pored njega tu su bili Gregor Fučka, Dominik Vilkins, Đakomo Galanda...

Zbog problema sa povredom, priključio se ekipi Kindera tek sredinom sezone 1988/99, ali ga to nije sprečilo da nastavi sa sjajnim partijama. Te 1999. godine sa Kinderom osvaja Kup Italije, ali je na iznenađenje mnogih, Žalgiris “skinuo” Kinder sa evropskog trona u finalu Evrolige, dok u prvenstvu titulu osvaja Vareze. Sezona 1999/00. bila mu je i poslednja u karijeri, nakon čega se Danilović na iznenađenje mnogih sa samo 30 godina penzioniosao.[10]

Naravno, legenda kao što je to Danilović bio i ostao u Bolonji i Italiji, nije mogla da se oprosti od košarke tek tako. Krajem novembra 2000. godine, organizovan je veliki oproštaj kojem su prisustvovali svi Danilovićevi bivši saigrači i rivali. Pred prepunom dvoranom odigrana je i revijalna utakmica između Kindera i Partizana. Danilović je u prvom poluvremenu nastupio za Partizan, a u drugom za Kinder. Meč je prekinut nekoliko minuta pre kraja i tada su svi u dvorani ispratili odlazak u legendu jednog od najboljih evropskih bekova 20. veka.[11]

U martu 2014. godine Virtus Bolonja je u čast Predraga Danilovića svečano povukla dres sa brojem 5 koji je Danilović nosio dok je igrao za ovaj tim.[12]

Reprezentacija[uredi | uredi izvor]

Predrag Danilović (srednji red, prvi sleva) sa reprezentacijom Jugoslavije na Evrpskom prvenstvu 1989. u Zagrebu.

Posle samo jedne sezone u prvom timu, ondašnji selektor Dušan Ivković ga je pozvao u reprezentaciju za Evropsko prvenstvo 1989. u Zagrebu, na kom je Jugoslavija lako došla do zlatne medalje. Zbog povrede je propustio Svetsko prvenstvo 1990. u Argentini, ali je na Evropskom prvenstvu 1991. u Rimu osvojio svoje drugo zlato. Nakon sankcija je osvojio Evropsko prvenstvo 1995. u Atini pobedom nad Litvanijom 96:90, nakon tri godine odsustvovanja sa međunarodne scene zbog sankcija. FIBA ga je 1995. proglasila za najboljeg košarkaša Evrope te godine.

Između dve sezone u NBA je sa reprezentacijom osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti, a 1997. je osvojio zlato na Evropskom prvenstvu 1997. u Barseloni.

Zbog hirurškog zahvata na zglobu je propustio Svetsko prvenstvo 1998. u Atini. Avgusta iste godine je imenovan za jugoslovenskog ambasadora dobre volje. Bio je deo reprezentacije SR Jugoslavije sa kojom je osvojio bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu 1999. u Francuskoj. Danilović je 2000. godine je bio kapiten reprezentacije SR Jugoslavije na Olimpijskim igrama u Sidneju sa kojom je stigao do 6. mesta. Na kraju ove sezone, Danilović je prestao aktivno da se bavi košarkom.

Nakon igračke karijere[uredi | uredi izvor]

Oktobra 2000. je zajedno sa Žarkom Paspaljem imenovan za potpredsednika KK Partizan, dok je Vlade Divac imenovan za predsednika. Međutim, pošto je Divac još uvek bio aktivan igrač, Danilović ga je zamenjivao na mestu predsednika.

Tokom privatizacije Knjaza Miloša, Danilović je ponudio malim akcionarima 3.500 dinara ako prodaju svoje akcije Vladi Divcu i firmi Danone, ali je na kraju FPP Balkan Limitid postao većinski vlasnik Knjaza Miloša.[13] Tokom leta 2004. godine, Divac i Danilović su podneli ostavke na svoja mesta u Partizanu nezadovoljni stanjem košarke u Srbiji, te zbog nedonošenja Zakona o sportu, kao i pojačanim pritiscima na klub da pristupi regionalnoj ligi. U klub se vratio u leto 2005. godine, nakon ostavke dotadašnjeg predsednika Jovice Pavlovića.

30. maja 2007. nakon polufinalne utakmice plej-ofa prvenstva Srbije protiv Hemofarma u Vršcu, Danilović je pretukao sudiju Marka Jurasa[14]. Nakon utakmice Danilović je sa trenerom Vujoševićem priveden u policiju na saslušanje.[15] Zbog ovog napada Danilović je od strane Košarkaškog saveza Srbije kažnjen sa dve godine zabrane obavljanja funkcija u klubu, ali mu je kazna ublažena na dve godine uslovno.[16] Juras je takođe pokrenuo i krivičnu prijavu. U maju 2013. godine, Predrag Danilović je teško povređen nožem u sukobu sa tadašnjim prijateljem, Brankom Filipovićem "Fidom" u restoranu Kafanica, čiji je Filipović vlasnik.[17]

Danilović je 15. decembra 2016. godine postavljen za predsednika Košarkaškog saveza Srbije.[18]

Ostalo[uredi | uredi izvor]

Predrag Danilović je oženjen Svetlanom, novinarkom RTS-a, sa kojom ima troje dece, kćerke Olgu, koja je juniorski osvajač Rolan Garosa, i Sonju i sina Vuka.

Nagrade[uredi | uredi izvor]

Druge nagrade[uredi | uredi izvor]

Uspesi[uredi | uredi izvor]

Klupski[uredi | uredi izvor]

Pojedinačni[uredi | uredi izvor]

Reprezentativni[uredi | uredi izvor]

SFR Jugoslavija
SR Jugoslavija

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Vuković, Milan (26. 7. 2011). „Hladni car”. Mozzart sport. Pristupljeno 20. 2. 2017. 
  2. ^ „Partizan prvak Evrope (16.04.1992)”. B92. 16. 4. 2005. Pristupljeno 20. 2. 2017. 
  3. ^ „NBA Draft history: 1992 Draft” (na jeziku: engleski). NBA. Pristupljeno 20. 2. 2017. 
  4. ^ Stojković, Nikola (11. 2. 2017). „Više je dao samo Peđa! Jokić drugi na večnoj listi besmrtnih Srba u NBA ligi”. Mozzart sport. Arhivirano iz originala 22. 02. 2017. g. Pristupljeno 20. 2. 2017. 
  5. ^ Miletković, Duško (9. 1. 2016). „SOULY: TOP 20 NBA UTAKMICA EX-YU KOŠARKAŠA”. Koš magazin. Pristupljeno 20. 2. 2017. 
  6. ^ „Predrag Danilovic Past Stats, Playoff Stats, Statistics, History, and Awards”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  7. ^ „F4 History: 1998, A triumph for virtue” (na jeziku: engleski). Euroleague. 1. 3. 2002. Pristupljeno 20. 2. 2017. 
  8. ^ Stanković, Vladimir (31. 5. 2016). „PREDRAG DANILOVIĆ: 3+1”. Koš magazin. Pristupljeno 20. 2. 2017. 
  9. ^ „Predrag Danilović – Trojka uz faul Vilkinsa za titulu Kindera”. sportskasecanja.com. Pristupljeno 20. 2. 2017. 
  10. ^ „Danilović: Umoran sam!”. arhiva.srbija.gov.rs. Pristupljeno 20. 2. 2017. 
  11. ^ Jevtović, Zoran (7. 12. 2000). „Oproštaj Predraga Danilovića”. Vreme. Arhivirano iz originala 22. 02. 2017. g. Pristupljeno 20. 2. 2017. 
  12. ^ RTS: „Juče si bio samo legenda, danas postaješ besmrtan!“ (3. mart 2014)
  13. ^ „Glas javnosti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. 9. maja 2005. Pristupljeno 27. 9. 2013.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  14. ^ „Danilović tukao sudiju Jurasa!”. Blic. 31. 5. 2007. Pristupljeno 27. 9. 2018. 
  15. ^ „Krivična prijava protiv Predraga Danilovića”. rtv.rs. 31. 5. 2007. Pristupljeno 27. 5. 2019. 
  16. ^ „Daniloviću smanjena kazna za Vršac”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  17. ^ „Danilović izboden "u svađi među prijateljima" | Mondo”. Mondo.rs. 18. 5. 2013. Pristupljeno 27. 9. 2013. 
  18. ^ „Danilović i zvanično na čelu KSS!”. B92 sport. 15. 12. 2016. Pristupljeno 15. 12. 2016. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Предраг_Даниловић&oldid=27701268”