Александар Николић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Александар Николић

Aleksandar nikolic.jpg

Личне информације
Пуно име Александар Николић
Надимак Аца, Професор
Датум рођења (1924-10-28)28. октобар 1924.
Место рођења Сарајево,  Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти 12. март 2000.(2000-03-12) (75 год.)
Место смрти Београд,  СР Југославија
Про каријера 1945 — 1951.
Млади клубови
Године: Клубови:
1942—1943 КК Обилић
Сениорски клубови
Године: Клубови:
1945
1945
1945—1946
1946—1949
1949—1950
1950—1951
Црвена звезда
Југословенска армија
Партизан
Црвена звезда
Железничар
БСК Београд
Тренерска каријера
Године: Клубови:
1951—1965
1959—1961
1961—1963
1964—1967
1969—1973
1973—1974
1974—1976
1976—1978
1978—1980
1980—1982
1982—1983
1983—1984
1984—1985
Југославија
Партизан
ОКК Београд
Петрарка Падова
Игнис Варезе
Црвена звезда
Алко Фортитудо
Југославија
Борац Чачак
Виртус Синодин
Карера Венеција
Скаволини Пезаро
Удине
Репрезентација
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНР Југославија 10 (37)
Награде

Александар Николић (Сарајево, 28. октобар 1924Београд, 12. март 2000) је био познати југословенски и српски кошаркаш и тренер. Због заслуга за развој кошарке у бившој Југославији, Николић се често назива „Отац југословенске кошарке“.[1] Њему у част хала на Богословији у Београду носи његово име.

Биографија[уреди | уреди извор]

Александар Николић потиче из богате породице Ђорђа Николића, који је у време Александровог рођења имао 62 године. Николић је стицајем околности рођен у Сарајеву, али се преселио у Београд док је још био дете. Гимназију „Краљ Александар Карађорђевић“ је завршио 1943, а затим је студирао право и медицину на Београдском универзитету.[2] Од 1944. до 1945. је служио у НОВЈ. Дипломирао је 1946. Био је професор на Факултету за физичку културу у Београду, због чега је остао упамћен по надимку „Професор“.

Играчка каријера[уреди | уреди извор]

Иако је током рата играо кошарку у Београду, по ослобођењу је био део новоформираног клуба Црвена звезда, заједно са Небојшом Поповићем, Рашом Шапером и Бором Станковићем.[3] Након тога, с обзиром да је био војни обавезник, наступао је за селекцију ЈНА са којом је освојио Југословенско првенство 1945. године. После тога играчку каријеру Николић наставља у Партизану (1945—1946) али се после само годину дана враћа у Црвену звезду (1947—1949). Са Црвеном звездом је три пута освајао Првенство Југославије (1947, 1948. и 1949). Касније је играо и у Железничару из Чачка (1949—1950) и БСК Београду (1950—1951). Одиграо је 10 утакмица за репрезентацију Југославије.

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

Након завршетка играчке каријере, Николић је 1951. постао селектор репрезентације Југославије и на том месту је остао до 1965. године. Под Николићевим вођством, Југославија је освојила злато на Медитеранским играма 1959. године, сребрне медаље на Европским првенствима 1961. и 1965, као и бронзу 1963. На Светском првенству 1963. освојено је сребро. Такође је био први тренер клубова ОКК Београд, Партизана и италијанске Петрарке из Падове. 1966. је изабран за најбољег европског тренера, што му је поново пошло за руком 1979. године.

Године 1969. Николић је постао тренер Игниса из Варезеа. У периоду од 4 године (1969—1973), Игнис је освојио три национална првенства, три европске титуле, три италијанска купа и два интернационална купа (светска првенства за клубове). Тим Варезеа из 1970. и 1973. је победио у сва четири такмичења у којима је играо, што пре ником није успело. Тим Игниса из сезоне 1972/73 је често проглашаван најбољим тимом у историји италијанске и европске кошарке. Након тога враћа се у домаћу кошарку као први тренер Црвене звезде. Са Звездом успева да освоји Куп победника Купова, што је до данас највећи успех у историји клуба.

Након 11 година одсуства из репрезентације Југославије, Николић се вратио 1976. и предводио репрезентацију на Европском првенству 1977. и Светском првенству 1978. На оба првенства је освојено злато.

У лето 1991. године на позив Драгана Кићановића вратио се у Партизан и преузео улогу саветника новог тренера клуба из Хумске Жељка Обрадовића који је тада тек почињао своју тренерску каријеру. Као плод те сарадње у сезони 1991/92. Партизан је освојио триплу круну, првенство и куп Југославије, али и најважнији трофеј који је неки клуб из Србије освојио – Евролигу историјским тријумфом на финалном турниру у Истанбулу.

Као тренер Николић је имао однос победа и пораза 357 : 200 на клупском нивоу и 101 : 39 на репрезентативном нивоу. У Кошаркашку Кућу славних Николић је уврштен 1998. године.[1] Николић је такође био тренер двојици будућих чланова Куће славних: Бориславу Станковићу и Крешимиру Ћосићу.

Приватни живот и смрт[уреди | уреди извор]

Александар Николић је умро 12. марта 2000. у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Био је ожењен и имао две ћерке. Године 2007. Божидар Маљковић је покренуо иницијативу да се хали Пионир промени име у Дворана Александра Николића.

Признања[уреди | уреди извор]

ФИБА му је 1995. доделила Орден части. У Алкобендасу предграђу Мадрида, Шпанија, 1. марта 2007. године, отворена је Кућа славних Међународне кошаркашке федерације. У првој групи чланова куће, заједно са још 5 кошаркашких тренера који су задужили светски кошаркашки спорт налази се и име Александра Николића.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 Александар „Аца“ Николић Архивирано на сајту Wayback Machine (29. октобар 2012), www.hoophall.com
  2. ^ „Ekskluzivno: Nepoznati detalji o profesoru Aci Nikoliću”. kosmagazin.com. Приступљено 01. 09. 2019. 
  3. ^ (језик: енглески)„Kalemegdan, cradle of Serbian basketball”. Евролига. 18. 1. 2018. Приступљено 23. 8. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Претходник:
Небојша Поповић
селектори Југославије
Наследник:
Ранко Жеравица
Претходник:
Мирко Новосел
селектори Југославије Наследник:
Петар Сканси
Претходник:
Мирко Марјановић
тренери Партизана Наследник:
Божидар Мунћан
Претходник:
Братислав Ђорђевић
тренери Црвене звезде Наследник:
Немања Ђурић