Reprezentacija Sovjetskog Saveza u hokeju na ledu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sovjetski Savez
Nadimak Crvena mašina
Savez SHL SSSR
Najviše nastupa Aleksandar Maljcev (319)
Najbolji strelac Aleksandar Maljcev (212)
Najviše poena Sergej Makarov (248)
IIHF šifra URS
Prva međunarodna utakmica
 Istočna Nemačka 2:23 SSSR Sovjetski Savez
(Istočni Berlin, Istočna Nemačka; 22. april 1951)
Najveća pobeda
Sovjetski Savez SSSR 28:2 Italija 
(Kolorado Springs, SAD; 26. decembar 1967)
Najveći poraz
 Kanada 8:2 SSSR Sovjetski Savez
(Otava, Kanada; 9. januar 1968)
 Čehoslovačka 9:3 SSSR Sovjetski Savez
(Prag, Čehoslovačka; 21. mart 1975)
Svetsko prvenstvo
Učešća 34 (prvi put 1954.)
Najbolji rezultat pobednici 22 puta
Olimpijske igre
Učešća 9 (prvi put 1956.)
Najbolji rezultat 7 zlatnih medalja


Hokejaška reprezentacija Sovjetskog Saveza (rus. Сборная СССР по хоккею с шайбой), poznata i kao Crvena mašina (rus. Красная машина) bila je nacionalna selekcija u hokeju na ledu koja je predstavljala Sovjetski Savez u međunarodnim takmičenjima. Akcijama reprezentacije koordinirao je Savez hokeja na ledu Sovjetskog Saveza, sportska federacija koja je delovala od 1946. do 1992. godine. Hokejaški savez Sovjetskog Saveza punopravnim članom IIHF-a postao je 1. aprila 1952. godine. Prvu zvaničnu međunarodnu utakmicu Sovjeti su odigrali u Istočnom Berlinu protiv domaćina Istočne Nemačke, 22. aprila 1952, i tom prilikom slavili protiv domaćina sa ubedljivih 23:2.

Sovjeti su bili ubedljivo najuspešniji nacionalni tim u istoriji savremenog sporta, i to ne samo u hokeju na ledu. Od debitantskog nastupa na Svetskom prvenstvu 1954. godine, pa sve do raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine, Crvena mašina je učestvovala na ukupno 34 svetska prvenstva i na 9 olimpijskih turnira. Sovjeti su bili jedini tim koji je na svim takmičenjima na kojima je učestvovao osvajao medalje, uključujući i 22 titule prvaka sveta (uz još 7 srebrnih i 5 bronzanih medalja) i 7 zlatnih olimpijskih medalja (uz još po jedno srebro i bronzu). Takav sportski niz uspeha nikada nije ponovila ni jedna nacionalna reprezentacija u bilo kojem sportu.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza kontinuitet rezultata Sovjetskog tima prelazi na Savez hokeja na ledu Rusije, odnosno prenesen je na reprezentaciju Rusije.

Međunarodna hokejaška federacija je 2008. godine povodom obeleževanja 100 godina od svog osnivanja proglasila najbolju ekipu stoleća u ovom sportu. Ukupno 56 hokejaških stručnjaka iz 16 zemalja sveta u idealnu šestorku stoleća uvrstilo je čak 4 hokejaška reprezentativca Sovjetskog Saveza (golman Vladislav Tretjak, odbrambeni igrač Vjačeslav Fetisov, napadači Valerij Harlamov i Sergej Makarov).[1]

Reprezentacija Sovjetskog Saveza je zvanično odigrala 914 utakmica i ostvarila učinak od čak 738 pobeda, 65 utakmica je završeno nerešeno, a poraženi su u 110 utakmica. Najviše nastupa za nacionalni tim ostvario je Aleksandar Maljcev (319) koji je ujedno sa 212 postignutih pogodaka i najbolji strelac svih vremena. Najviše poena (kombinovano golova i asistencija) zabeležio je Sergej Makarov sa 248 poena (189 golova i 59 u 315 odigranih utakmica).

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Sovjetski tim na otvaranju SP 1954.
Gornji deo dresa Sovjetskog tima

Iako se hokej na ledu na području Rusije igrao još krajem 19. veka, ovaj sport je ostao u senci hokeja sa loptom (bendija) koji je smatran ruskim nacionalnim sportom sve do sredine 20. veka. Iako hokej na ledu nije bila popularna igra u to vreme postojalo je nekoliko klubova čiji predstavnici su inicirali (zajedno sa predstavnicima hokejaškog sporta iz Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva, Švajcarske, Belgije i Nemačke Imperije) i osnivanje Međunarodne lige hokeja na ledu (preteče IIHF-a). Međutim predstavnici ruske hokejaške škole se ipak nisu pojavili na inaugurativnoj sednici posvećenoj osnivanju MLHL koja je održana u Parizu 15. i 16. maja 1908. godine. Tadašnja Rusija postaje punopravnim članom Međunarodne hokejaške lige 17. februara 1911. Međutim kako članstvo u ovoj organizaciji nije donelo očekivani pozitivan uticaj na razvoj hokeja na ledu, Rusija se već 25. septembra iste godine povukla iz članstva. Reakcije sportske javnosti na novi vid hokeja (takozvani kanadski hokej) bile su veoma oštre i često se isticala sumnjičavost u vezi sa budućnošću ovog sporta. Tako je o novoj igri u magazinu Fizičko vaspitanje i sport (rus. Журнал Физкультура и спорт) iz 1932. (izdanje broj 9) pisalo kako „nova igra ima primitivan i individualan karakter, veliki nedostatak kreativnosti i da se ni po jednom osnovu ne može meriti sa hokejom sa loptom“.

Intenzivniji razvoj hokeja na ledu u Sovjetskom Savezu počinje sa odlukom Svesovjetskog komiteta za sport i fizičku kulturu iz 1946. o pokretanju nacionalnog prvenstva. Takmičenje je počelo 22. decembra iste godine utakmicama u Moskvi, Lenjingradu, Rigi, Kaunasu i Arhangelsku. Iste godine osnovana je i Svehokejaška sekcija (VSH) (rus. Всесоюзная секция хоккея) koja je pored hokeja na ledu bila zadužena i za hokej na travi i bendi.

Prvu međunarodnu utakmicu odigrali su hokejaši iz Moskve protiv čehoslovačke ekipe LTC iz Praga (i pobedili sa 6:3) 1948. godine. Tri godine kasnije, 1951. Olimpijski komitet Sovjetskog Saveza postao je punopravni član MOK-a, što je otvorilo prostor i za članstvo VSH u IIHF (što se i desilo 1. aprila 1952. godine). Članstvom u IIHF sovjetski hokejaši su dobili priliku da nastupaju u međunarodnim takmičenjima.

Svehokejaška sekcija je 1. jula 1959. preimenovana u „Federaciju hokeja na ledu i hokeja sa loptom Sovjetskog Saveza“ (rus. Федерация хоккея с шайбой и хоккея с мячом СССР). Posebno telo zaduženo isključivo za hokej na ledu osnovano je 17. oktobra 1967. kao „Sovjetska hokejaška federacija“ (rus. Федерация хоккея СССР). U okvirima nacionalne federacije postojala je i sekcija koja je bila zadužena isključivo za hokej na ledu u tadašnjoj Ruskoj SFSR. Kao nezavisno sportsko telo Hokejaška federacija Rusije (osnovana 12. novembra 1991) i službeno je 19. januara 1992. postala naslednik nekadašnje sovjetske federacije koja je prestala da postoji sa raspadom Sovjetskog Saveza.[2]

Poslednju zvaničnu utakmicu reprezentacija Sovjetskog Saveza odigrala je na „Kupu Nemačke” u Frankfurtu na Majni 10. novembra 1991. godine protiv selekcije Švedske. Rezultat je bio 2:2, a sovjetski tim je osvojio prvo mesto na tom turniru.

Nastupi na svetskim prvenstvima[uredi | uredi izvor]

Akronim Sovjetskog Saveza na dresu sovjetskog tima

Sovjetska reprezentacija debitovala je na velikoj sceni na Svetskom prvenstvu 1954. u Stokholmu. Od ukupno 7 odigranih utakmica na tom prvenstvu, sovjetski hokejaši su ostvarili 6 ubedljivih pobeda, dok su sa domaćinom Švedskom odigrali nerešeno (1:1) i potpuno neočekivano osvojili svoju prvu titulu svetskog prvaka. Ta godina je ujedno značila i početak gotovo 4 decenije dominacije sovjetskog tima na svetskim hokejaškim terenima. Istorijsku prvu titulu svetskog prvaka za sovjetski tim osvojili su Nikolaj Pučkov, Grigorij Mkrtičan (golmani), Alfred Kučevski, Dmitrij Ukolov, Aleksandar Vinogradov, Pavel Žiburtovič, Genrih Sidorenkov (odbrambeni igrači), i napadači Vsevolod Bobrov, Viktor Šuvalov, Aleksej Gurišev, Jurij Krilov, Mihail Bičkov, Aleksandar Uvarov, Valentin Kuzin, Jevgenij Babič, Nikolaj Hlistov i Aleksandar Komarov. Treneri su bili Arkadij Černišov i Vladimir Jegorov.

Na ukupno 34 nastupa na svetskim prvenstvima, Sovjeti su osvojili 34 medalje, od čega 22 zlata, 7 srebrnih i 5 bronzanih medalja. Jedino svetsko prvenstvo na kojem Sovjeti nisu osvojili medalju bilo je ono iz 1962. kada su domaćin bile Sjedinjene Države (gradovi Kolorado Springs i Denver), a koje je sovjetski tim bojkotovao zbog političkih razloga.

Godina Domaćin prvenstva Rezultat
1954. Švedska Stokholm (Švedska) Zlato
1955. Zapadna Nemačka Krefeld / Dortmund / Keln (Zapadna Nemačka) Srebro
1957. Sovjetski Savez Moskva (SSSR) Srebro
1958. Norveška Oslo (Norveška) Srebro
1959. Čehoslovačka Prag / Bratislava (Čehoslovačka) Srebro
1961. Švajcarska Ženeva / Lozana (Švajcarska) Bronza
1962. Sjedinjene Američke Države Kolorado Springs / Denver (SAD) Bez učešća
1963. Švedska Stokholm (Švedska) Zlato
1965. Finska Tampere (Finska) Zlato
1966. Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubljana (SFR Jugoslavija) Zlato
1967. Austrija Beč (Austrija) Zlato
1969. Švedska Stokholm (Švedska) Gold
1970. Švedska Stokholm (Švedska) Zlato
1971. Švajcarska Bern / Ženeva (Švajcarska) Zlato
1972. Čehoslovačka Prag (Čehoslovačka) Srebro
1973. Sovjetski Savez Moskva (SSSR) Zlato
1974. Finska Helsinki (Finska) Zlato
1975. Zapadna Nemačka Minhen / Diseldorf (Zapadna Nemačka) Zlato
1976. Poljska Katovice (Poljska) Srebro
1977. Austrija Beč (Austrija) Bronza
1978. Čehoslovačka Prag (Čehoslovačka) Zlato
1979. Sovjetski Savez Moskva (SSSR) Zlato
1981. Švedska Geteborg / Stokholm (Švedska) Zlato
1982. Finska Helsinki / Tampere (Finska) Zlato
1983. Zapadna Nemačka Diseldorf / Dortmund / Minhen (Zapadna Nemačka) Zlato
1985. Čehoslovačka Prag Čehoslovačka) Bronza
1986. Sovjetski Savez Moskva (SSSR) Zlato
1987. Austrija Beč (Austrija) Srebro
1989. Švedska Stokholm / Sedertelje (Švedska) Zlato
1990. Švajcarska Bern / Fribur (Švajcarska) Zlato
1991. Finska Turku / Helsinki / Tampere (Finska) Bronza

Napomena: U tabeli se ne nalaze rezultati ostvareni u okviru Zimskih olimpijskih igara čiji rezultati su se ujedno računali i kao rezultati svetskih prvenstava.

Sovjetski Savez je u 4 navrata bio organizator svetskih prvenstava, a sve utakmice igrale su se u Moskvi. Sovjeti su u tri navrata uspevali da na domaćem terenu osvoje zlatne medalje, i to sva tri puta bez i jednog izgubljenog boda. Na prvenstvu 1957. koje je takođe igrano u Moskvi, ekipa Sovjetskog Saveza osvojila je srebrnu medalju nakon dva remija, sa Čehoslovačkom (2:2) i Švedskom (4:4).

Kako su se u to vreme rezultati sa svetskih prvenstava prenosili i na evropska prvenstva Sovjetski Savez je osvojio 27 titula evropskih prvaka, 6 puta su bili srebrni, a jednom bronzani.

Nastupi na Zimskim olimpijskim igrama[uredi | uredi izvor]

Sovjetski tim je Zimskim olimpijskim igrama debitovao na turniru u italijanskoj Kortini d'Ampeco 1954. godine. Na tom turniru Sovjeti su ostvarili svih 7 pobeda i ubedljivo osvojili svoju prvu zlatnu olimpijsku medalju. Na olimpijskim turnirima sovjetski tim je nastupao ukupno 9 puta uz osvojenih 7 zlatnih, i po jednu srebrnu i bronzanu medalju.

Ekipa je na Olimpijskim igrama u periodu 1956—1992. odigrala ukupno 70 utakmica i ostvarila impresivne 62 pobede (uz još 6 poraza i 2 nerešena rezultata). Postigli su ukupno 467 golova, ili 6,67 golova po utakmici, dok su protivnički napadači 127 puta uspevali da upute pak iza leđa sovjetskih golmana (ili u proseku 1,81 primljeni go po utakmici).

Godina Domaćin prvenstva Rezultat
1956. Italija Kortina d'Ampeco (Italija) Zlato
1960. Sjedinjene Američke Države Skvo Vali (SAD) Bronza
1964. Austrija Inzbruk (Austrija) Zlato
1968. Francuska Grenobl (Francuska) Zlato
1972. Japan Saporo (Japan) Zlato
1976. Austrija Inzbruk (Austrija) Zlato
1980. Sjedinjene Američke Države Lejk Plesid (SAD) Srebro
1984. Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Sarajevo (SFR Jugoslavija) Zlato
1988. Kanada Kalgari (Kanada) Zlato

Igračka statistika[uredi | uredi izvor]

Igrači sa najviše nastupa za reprezentaciju[uredi | uredi izvor]

Igrač Broj nastupa
Golmani
Vladislav Tretjak 289
Viktor Konovalenko 117
Nikolaj Pučkov 89
Odbrambeni igrači
Vjačeslav Fetisov 309
Aleksej Kasatonov 299
Valerij Vasiljev 283
Vasilij Pervuhin 281
Vladimir Lutčenko 278
Zinetula Biljaletdinov 244
Napadači
Aleksandar Maljcev 319
Sergej Makarov 315
Valerij Harlamov 290
Boris Mihajlov 286
Vladimir Petrov 279
Vladimir Krutov 254
Andrej Homutov 226
Aleksandar Jakušev 221
Sergej Kapustin 208
Igor Larionov 200
Vjačeslav Bikov 198
Viktor Žluktov 196

Igrači sa najviše pogodaka za reprezentaciju[uredi | uredi izvor]

Igrač Broj golova
Odbrambeni igrači
Vjačeslav Fetisov 96
Aleksej Kasatonov 58
Valerij Vasiljev 44
Vladimir Lutčenko 33
Ivan Tregubov 30
Aleksandar Ragulin 29
Aleksandar Gusev 29
Napadači
Aleksandar Maljcev 212
Boris Mihajlov 204
Sergej Makarov 190
Valerij Harlamov 189
Vladimir Petrov 185
Vladimir Krutov 149
Vjačeslav Staršinov 147
Aleksandar Jakušev 145
Anatolij Firsov 134
Sergej Kapustin 118
Veniamin Aleksandrov 113
Vladimir Vikulov 104

Treneri sovjetske reprezentacije[uredi | uredi izvor]

Viktor Tihonov bio je jedan od najuspešnijih sovjetskih trenera

U periodu od 1953. do 1991. sovjetski tim je vodilo ukupno 5 trenera:[3]

Godine Trener Uspeh
1953. Anatolij Tarasov
1953—1957. Arkadij Černišov 3 titule prvaka Evrope
2 titule prvaka sveta
zlatna olimpijska medalja
1958—1960. Anatolij Tarasov 3 titule prvaka Evrope
1961—1972. Arkadij Černišov 8 titula prvaka Evrope
9 titula svetskog prvaka
3 zlatne olimpijske medalje
1972—1974. Vsevolod Bobrov 2 titule prvaka sveta
2 titule prvaka Evrope
1974—1977. Boris Kulagin titula prvaka sveta
titula prvaka Evrope
zlatna olimpijska medalja
1977—1991. Viktor Tihonov 10 titula prvaka Evrope
8 titula svetskog prvaka
2 zlatne olimpijske medalje

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reprezentacija Sovjetskog Saveza u hokeju na ledu na Vikimedijinoj ostavi.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „IIHF Centennial All-Star Team” (na jeziku: engleski). IIHF. 18. 5. 2008. Arhivirano iz originala 27. 2. 2014. g. Pristupljeno 15. 12. 2014. 
  2. ^ Federaciя hokkeя Rossii - Istoriя Federacii. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. april 2016) Pristupljeno 24. novembra 2013.
  3. ^ Сайт любителей хоккея World of Hokkey. Подраздел: Сборная России Архивирано на сајту Wayback Machine (18. април 2014)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Репрезентација_Совјетског_Савеза_у_хокеју_на_леду&oldid=26989474”