Strast

Strast (grč. παθος, lat. passio, - strast, stradanje, trpnja) je veoma jako osećanje prema nekome ili nečemu. Strast se razlikuje od afekta time što ona ne nastupa kao trenutno stanje, nego predstavlja trajno usmerenje čitave čovekove duše.

Za strast se često vezuje seksualna tematika, ali ona može biti i profesionalna, životna itd. Vrednovanje neke strasti se vrši prema tome da li je ona usmerena na niže ili na više vrednosti, odnosno kakva dela izaziva. U mnogim filozofijama i religijama se pobeđivanje strasti smatra najvećom vrlinom.

Filozofsko viđenje

Stoici su kao ideal zagovarali apatiju ili ukidanje strasti zbog njihove škodljivosti. Filozofija renesanse je otkrila pozitivnu ulogu afekata. Spinoza prigovora onim filozofima koji »strasti zamišljaju kao poroke» i razlikuje strasti prema tome da li povećavaju (radost) ili smanjuju (žalost) moć našega delovanja. Spinoza smatra da se neka strast može ograničiti i ukloniti samo suprotnom i jačom strašću. Kant razlikuje strasti i afekte, označujući »afekt kao vodu koja probija nasip a strast kao veliku reku koja se u svom koritu sve dublje probija».

„ Bez strasti nije ništa veliko stvoreno niti se bez nje može stvoriti. ” — Hegel

Ernst Bloh među „afektima iščekivanja“ razlikuje negativne afekte (strah, teskoba), koji su uprkos otporu »potpuno trpni«, i pozitivne afekte kao što je nada. Za Bloha nada sadrži »bitno pravu budućnost« ili bitak koji još nije ispunjen.

„ Nada, taj antiafekt iščekivanja protiv straha i teskobe, je najljudskije od svih unutrašnjih uzbuđenja i dostupna je samo ljudima; ona se ujedno odnosi spram najdaljeg i najsvetlijeg horizonta. Ona je u unutrašnjosti prohteva koji subjekt ne samo ima, nego se iz njega, kao neispunjen, suštinski sastoji. ” — Ernst Bloh

Budističko viđenje

„ Postoje čulni utisci, poželjni, ugodni, prijatni i dragi, koji podstiču želju i izazivaju strast. I čovek im se raduje, oduševljava se njima i oni ga obuzimaju. Ako im se čovek raduje, oduševljava se njima i oni ga obuzimaju, onda se u njemu javlja užitak. Pošto nastane užitak, javlja se i strast. Ispunjen strašću, čovek je zapravo u ropstvu. ” — Gotama Buda

Hrišćansko viđenje

Strasti su u teološkom smislu, posebne slabosti i lična svojstva ljudske prirode koja, kad se ne drže u granicama prirode, mogu uneti grešno stanje i mogu dovesti do propadljivosti i smrti. Strasti najbolje otkrivaju strastvenu crtu i dvojnost ljudske prirode, odnosno pokazuju da su prirodne sposobnosti, zbog izopačenja slobodne volje, postale izvor greha koji otvara vrata truležnosti ili propadljivosti. U ljudskoj prirodi postoje, naime, ne samo prirodni afekti, nego i naklonost prema grehu vezana za te afekte. Mi poznajemo afekte kao „slabosti“, kao nerazumne težnje i grešna uzbuđenja. Bestrašće ili čistota, otud, jesu rezultat čovečne volje da drži afekte u granicama „razuma“ prirode, da slušanjem Hrista izleči strasne i nerazumne nagone volje. Isus Hristos je primio afekte, pretrpeo je dragovoljno ljudska stradanja (φθορα), ali On ih je oslobodio njihovog grešnog karaktera Svojim bezgrešnim rođenjem, Svojim neporočnim životom i Svojim vaskrsenjem. Što se tiče prirodnih afekata, On je istovetan sa nama, te otuda i Njegova sposobnost da strada radi nas. Međutim, On je prirodnim afektima oduzeo njihovu grešnu naklonost i tako u našu prirodu uneo nepropadljivost da se „ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno obuče u besmrtnost“ (1. Kor. 15, 53). On je apsolutno slobodan od greha blagodareći nepromenjivoj stalnosti Njegove slobodne volje; strastvenu crtu naše prirode ispravio je neizmenjivošću Svoje slobodne volje (Maksim Ispovednik, Odgovori Talasiju 42).

Pravoslavno-psihološko viđenje

Strast - to je snažna i stalna želja da se učini neki greh, želja koja se koristi svakom mogućnošću za svoju za svoju materijalizaciju koja stvara mogućnost za to. Strasti guraju čoveka prema grehu iznutra tako da čovek sam sebe uništava, koristeći se pritom snagom svoje sopstvene duše. Strasti u čovekovu dušu prodiru na razne načine, one mogu biti nasleđene od roditelja, ili isto tako mogu niknuti i postepeno se u čovekovoj duši formirati kroz vaspitanje, kroz učenje ili kroz slike projave strasti, postupke i reči strasnih ljudi, što sve ostavlja traga u dečijoj duši. Trostepena šema razvoja delatne strasti:

• Za prvi stepen karakteristično je slaganje tj. srazmernost između spoljašnjeg nadražaja, predloga i stepena u kom se strast pokazuje. (Mnogo su vređali-mnogo sam se uvredio, malo su vređali-malo sam se uvredio).

• Na drugom stepenu srazmernost nestaje.( Mnogo su vređali-mnogo sam se uvredio, malo su vređali-svejedno sam se mnogo uvredio).

• Na trećem stepenu, greh izraste do nivoa strasti i pokorava sebi čoveka onaj koji vređa više nije potreban-čovek sam uporno traži i zbog čega će se uvrediti, čime će se pohvaliti, na čemu će iskaliti bes, kojim povodom će se napiti, itd. Treći stepen na kojem se definiše kao robovanje strasti i obuzetost njome. U tom slučaju strast primorava čoveka da aktivno traži povod za njeno zadovoljavanje.

Islamsko viđenje

„ Najbolji je džihad da se čovjek bori protiv svojih prohtjeva i svojih strasti. ” — Muhamed

„ Uzvišeni Bog uzdiže i povećava vrijednost onog mladića, koji obuzdava svoje strasti i ne predaje se požudama. ” — Muhamed

Vidi još

• Bestrašće
• Strast (časopis)