Николај Краснов

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Николај Петрович Краснов
Николај Петрович Краснов.jpg
Николај Петрович Краснов
Датум рођења(1864-10-23)23. октобар 1864.
Место рођењас. Хоњатинo, Московска област
 Руска Империја
Датум смрти8. децембар 1939.(1939-12-08) (75 год.)
Место смртиБеоград
 Краљевина Југославија

Николај Петрович Краснов (рус. Никола́й Петро́вич Красно́в; Хоњатино, Москва, 23. октобар 1864Београд, 8. децембар 1939) је био један од најзначајнијих архитеката који је својим стваралаштвом, како у области архитектуре и урбанизма, тако и у области ентеријера и примењене уметности оставио значајан траг у изгледу Београда, али и бројних градова и варошица широм Србије. Најзначајнији је представник академског историзма у српској међуратној архитектури.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 23.октобар 1864. у Хоњатину (Москва, Русија), студије сликарства, вајарства и архитектуре завршио је на Московском уметничком училишту 1885. године. У звање градског архитекте на Јалти на Криму постављен је 1888. и на тој дужности је био све до 1899. године. Градио је репрезентативне објекте за племство и културну елиту, реконструисао историјске грађевине, саградио Женску гимназију. На Јалти је изградио дворац. „Ливадија“, летњиковац цара Николаја I, 1911. године, након чега постаје „архитекта руског царског двора“. Две године касније добио је титулу „академик архитектуре“ петроградске Академије уметности.

У таласу руских емиграната који су своју домовину напустили након Октобарске револуције 1917. године, емигрира 1919. године у Галипоље и на Малту, а затим на позив управе Савеза руских инжењера и техничара у Краљевини СХС после тридесет година плодног рада, долази у Београд 1922. године. Краснов се врло брзо укључио у савремене токове српске архитектуре, запослио се у Архитектонском одељењу Министарства грађевина, где је радио у звању контрактуалног инжењера, грађевинског инспектора и руководиоца Одсека за монументалне грађевине и споменике, испољавајући своје високо стваралачко умеће и користећи га за изградњу престонице своје нове домовине, која га је свесрдно прихватила, и убрзо постаје цењени државни и дворски архитекта. У периоду од 1923. до 1939. године радио је на пројектовању, грађењу, довршавању, адаптацији и украшавању најзначајнијих државних здања, многобројних профаних зграда, црква и спомен – обележја, бавио се сликарством и дизајнирањем намештаја. Ауторским третманом хералдичке декорације на фасадама својих објеката обележио је читаво једно раздобље српске архитектуре.

Николај Петрович Краснов преминуо је 8. децембра 1939. године у Београду. Сахрањен је на руској парцели београдског Новог гробља.

Дела[уреди | уреди извор]

Дела ван Београда[уреди | уреди извор]

Током непуне две деценије колико је стварао у Краљевини Југославији оставио изузетно вредан архитектонски опус. Његов први рад у Министарству грађевина било је уређење Кур-салона у Бањи Ковиљачи, затим Реконструкцију Његошеве заветне цркве на Ловћену урадио је, по жељи краља Александра Карађорђевића, у периоду 1923-1925. године, капела је срушена 1974. године да би на њеном месту био подигнут Његошев маузолеј. Унутрашње уређење цркве св. Ђорђа на Опленцу извео је у периоду од 1924. до 1932. године. Израдио је нацрте за кандила, полијелеје, лустере, прстенове за намештање застава, фењере у цркви и крипти, нацрте за врата, делове мермерног намештаја и остали покретни инвентар. Целокупан декор цркве усклађен је са програмом мозаика у храму, и сви радови у опленачкој цркви изведени су у академизованом српско-византијском стилу. Камени иконостас и престоли из цркве Св. Ђорђа на Опленцу, данас се налазе у цркви Св. Александра Невског у Београду. 3амак политичара Алексе Савића на Хисару код Прокупља урадио је у сарадњи са архитектом Министарства грађевина Драгутином Маслаћем, 1928. године., луксузна вила изведена је у духу романтичарског историзма. Његово дело је и Банска палата на Цетињу, коју је урадио у сарадњи са архитектом Радмилом Јеврић, подигнута 1932. године и изведена у облику масивног издуженог блока са три унутрашња дворишта, представља репрезентативну палату у центру Цетиња. Иконостас нове капеле на војничком гробљу у Скопљу, изграђене према пројектима руског неимара Хоменка, извео је од оникса у академизованом српско-византијском стилу, 1932. године. На главном градском тргу у Власотинцу током 1931—32. године подигао је спомен-чесму палим родољубима у Ослободилачким ратовима Србије 1912-1918. На гробљу српских ратника на солунском Зејтинлику у периоду од 1933. до 1936. године према пројекту Николаја Краснова и архитекте Александра Васића гробови су обележени истоветним мермерним надгробним споменицима у форми крста и распоређени у десет гробних парцела. На гробљу је подигнута костурница према Васићевом пројекту из 1926, који је накнадно разрадио Краснов. Осим што је утицао на спољни изглед костурнице дајући јој изглед строге и затворене целине, извео је и нацрте архитектонске пластике у ентеријеру, декоративни пресек куполе, извршио распоред икона над улазом и одредио облик полијелеја. Красновљево последње дело је спомен-костурница на острву Виду у Грчкој из 1938-1939. године. Меморијална грађевина је академски обликована и усклађена с природним амбијентом који га окружује. Костурница је спомен на последње станиште многобројних српских војника из Првог светског рата. Њена лепота произилази из чистих, неутралних фасадних површина, обрађених без сувише декорације.

Спомен-костурница на Виду спада у најзрелија остварења српске меморијалне архитектуре у периоду између два светска рата.

Ентеријер Дома народне скупштине Републике Србије
Палата Министарства шума и рудника, 1928. година
Архив Србије.
Табла са информацијама о аутору и градњи Архива Србије.

Дела у Београду[уреди | уреди извор]

Најзначајније објекте подигао је у српској престоници, који и данас својом архитектуром представљају најрепрезентативнији грађевински фонд настао у периоду између два светска рата.

Неизведени пројекти[уреди | уреди извор]

Архитектонски опус Николаја Краснова, осим бројних изведених дела, чини и низ неизведених пројеката и конкурсних радова: пројекат доградње спрата Ужичке гимназије (1923), пројекат за две спомен-чесме у српско-византијском стилу (1924), нацрт фасаде Гимназије у Чачку (1924), пројекат спомен-обележја са костурницом у Требулићима (1927), пројекат споменика у Мрчајевцима (1928), пројекат преуређења простора око Спомен-капеле војводе Путника на Новом гробљу (1929), конкурсни пројекат за палату Аграрне банке у сарадњи са архитектом Димитријем М. Леком (1931). пројекат реконструкције Министарства грађевина (1931), конкурсни рад за Бели двор на Дедињу (1934), пројекат спомен-обележја у македонском селу Грбавчу (1933), пројекат костурнице српских војника у Тирани (1937), пројекат ловачке кућице на краљевском имању у Петровчићу код Београда (1938).

Споменик Николају Петровичу Краснову[уреди | уреди извор]

Споменик Кранову у Београду, позициониран преко пута зграде Архива Србије

Налази се на Новом гробљу у Београду, Руска парцела 90, гроб 63

Руско гробље у Београду настало је у другој деценији двадесетог века, када је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца пружила уточиште за неколико десетина хиљада емиграната из Русије после Октобарске револуције. Ту се налазе посмртни остаци руских војсковођа, културних и научних радника и уметника; архитекти: Николај Краснов, Виктор Лукомски, професори: Степан Кулбакин, Фјодар Тарановски, Григорије Острогорски, Сергеј Тројицки, сликари: Степан Колесников, Леонид Шејка и други. На руским парцелама смештено је 755 гробница у којима су посмртни остаци преко три хиљаде људи. У току су радови на реконструкцији руских парцела – „Руски некропољ“, који ће добити специјални статус и чији ће основни задатак бити очување културно-историјског наслеђа Србије у Русији.

У Београду постоји улица названа по њему, ту је 2016. постављена и спомен-плоча.[1] Подигнут му је споменик испред Архива Србије 2019. године.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]