Пређи на садржај

Франсоа Оланд

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Франсоа Оланд
Франсоа Оланд
Лични подаци
Датум рођења(1954-08-12)12. август 1954. (70 год.)
Место рођењаРуан, Француска
НародностФранцуз
Породица
СупружникСеголен Роајал (ванбрачно)
Валери Тривеле
Политичка каријера
Политичка
странка		Социјалистича партија
15. мај 2012 — 14. мај 2017.
Председник владеЖан-Марк Еро
Мануел Валс
ПретходникНикола Саркози
НаследникЕмануел Макрон
71. су-кнез Андоре
15. мај 2012 — 14. мај 2017.
Председник владеАнтони Марти
ПретходникНикола Саркози
НаследникЕмануел Макрон
Први секретар Социјалистичке партије
27. новембар 1997 — 27. новембар 2008.
ПретходникЛионел Жоспен
НаследникМартин Обри
Градоначелник Тула
17. март 2001 — 17. март 2008.
ПретходникРејмонд-Макс Оуберт
НаследникБернар Комбе
Потпис

Франсоа Жерар Жорж Никола Оланд (фр. François Gérard Georges Nicolas Hollande; Руан, 12. август 1954) је бивши председник Француске и бивши су-кнез Андоре, француски политичар, члан Социјалистичке партије, као чији је кандидат победио на изборима за председника државе. У првом кругу избора имао је 28,63% процената гласова, 1,5% више од главног противкандидата, тадашњег председника Николе Саркозија.[1] У другом кругу је освојио 51,67% процената гласова и постао председник Француске.[2][3]

Франсоа Оланд је 11. јануара 2013. одобрио захтев владе Малија за страну помоћ и наредио француској војсци да се укључи у сукоб.[4]

Председник Француске (2012–2017)

[уреди | уреди извор]
Оланд (десно) и одлазећи председник Никола Саркози у Јелисејској палати на дан инаугурације, 15. маја 2012.
Оланд током састанка у Каркасону у мају 2015.

Оланд је инаугурисан 15. маја 2012, а недуго затим је именовао Жан-Марка Ероа за свог премијера. Био је први председник из Социјалистичке партије откако је Франсоа Митеран напустио функцију 1995. Председник Француске Републике је један од два заједничка шефа држава Кнежевине Андоре. Оланд је био домаћин посете Антонија Мартија, шефа владе, и Висенса Матеуа Заморе, лидера парламента.[5][6]

Такође је именовао Беноа Пугу за начелника војног штаба, Пјера-Ренеа Лемаса за свог генералног секретара и Пјера Беснара за шефа кабинета.[7] Оландов комплетни Савет министара постао је први икада у Француској који је показао родни паритет, са 17 мушкараца и 17 жена, а сваки члан је морао да потпише нови „етички кодекс“ који је поставио значајна ограничења на њихово понашање и компензацију, изнад оних за постојећи закон.[8] Прва мера коју је донела нова влада била је смањење плата председнику, премијеру и осталим члановима владе за 30%.[8]

Буџет

[уреди | уреди извор]

Оландова економска политика је широка, укључујући подршку стварању европске агенције за кредитни рејтинг, раздвајање кредитирања и улагања у банке, смањење удела електричне енергије произведене нуклеарном енергијом у Француској са 75 на 50% у корист обновљивих извора енергије, спајање пореза на доходак и Општег социјалног доприноса (CSG), стварање додатних 45% за додатни приход од 150.000 евра, ограничавање пореских рупа на максимално 10.000 евра годишње и довођење у питање олакшице солидарности на богатство (ИСФ, Impot de Solidarite sur la Fortune) мера која би требало да донесе 29 милијарди евра додатних прихода. Оланд је такође наговестио своју намеру да примени стопу пореза на доходак од 75% на приходе изнад 1.000.000 евра годишње, да обезбеди обезбеђење развојних фондова за депривирана предграђа и да се врати на дефицит од нула процената БДП до 2017. године.[9][10] Порески план се показао контроверзним, а судови су га прогласили неуставним 2012. године, да би потом заузели супротан став о преправљеној верзији 2013. године.[11][12]

Оланд је такође најавио неколико реформи у образовању, обећавајући да ће запослити 60.000 нових наставника, да створи додатак за студирање и обуку на основу провере имовинског стања, и да успостави узајамно користан уговор који би омогућио генерацији искусних запослених и занатлија да буду чувари и наставника млађих новозапослених, чиме је отворено укупно 150.000 субвенционисаних радних места. Ово је допуњено обећањем помоћи малим и средњим предузећима, стварањем МСП-а оријентисаних на улагања јавних банака, и смањењем стопе пореза на добит предузећа на 30% за средња предузећа и 15% за мала.

Оландова влада је најавила планове за изградњу 500.000 јавних домова годишње, укључујући 150.000 друштвених, финансираних удвостручавањем плафона Ливрета А, чиме регион ставља на располагање своје земљиште локалне самоуправе у року од пет година. У складу са дугогодишњом политиком Социјалистичке партије, Оланд је најавио да ће се старосна граница за одлазак у пензију вратити на 60 година, за оне који су давали доприносе више од 41 године.

Венчање и усвајање од истополних парова

[уреди | уреди извор]

Оланд је такође најавио своју личну подршку истополним браковима и усвајању за ЛГБТ парове, и изнео планове да се бави овим питањем почетком 2013. године.[13] У јулу 2012, премијер Жан-Марк Еро је најавио да ће „у првој половини 2013. право на брак и усвајање бити отворено за све парове, без дискриминације“, потврђујући ово изборно обећање Оланда.[14][15] Предлог закона о легализацији истополних бракова, познат као Предлог закона бр. 344, представљен је Народној скупштини Француске 7. новембра 2012. Дана 12. фебруара 2013. Народна скупштина је усвојила предлог закона са 329 према 229 гласова.[16] Десничари су се противили закону. Сенат је 12. априла одобрио комплетан предлог закона већином од 171 према 165, уз мање амандмане. Народна скупштина је 23. априла усвојила измењени предлог закона са 331 за и 225 гласова, а након усвајања закона од стране Уставног савета Француске, потписао га је председник Оланд 18. маја 2013. године, уз прва истополна венчања по закону која се одржавају једанаест дана касније.[17]

Пензиона реформа

[уреди | уреди извор]

Као председник, Оланд је спроводио реформу пензионог система у Француској. Показало се да је процес био веома споран, а чланови парламента, синдикати и општа јавност били су против. Широм Париза одржани су масовни протести и демонстрације. Упркос противљењу, француски парламент је у децембру 2013. усвојио реформу која је имала за циљ да смањи пензиони дефицит за који се очекује да ће достићи 20,7 милијарди евра (28,4 милијарде долара) до 2020. ако се ништа не уради. Уместо да подиже старосну границу за обавезно пензионисање, као што су саветовали многи економисти, Оланд је тежио повећању доприноса, остављајући старосну границу за одлазак у пензију нетакнутом. Реформа је имала тежак пут у парламенту, два пута ју је одбацио Сенат, где Оландова Социјалистичка партија има незнатну већину, пре него што је добила довољну подршку на коначном гласању пред доњим домом парламента. Радници у француском приватном сектору видеће да ће се величина и трајање њихових пензијских доприноса само скромно повећати у оквиру реформе, док ће њихове пензије у великој мери остати нетакнуте.[18]

Оланд прегледа трупе током војне параде на Дан Бастиље 2013.
Оланд са јапанским премијером Шинзом Абеом у Токију 7. јуна 2013.
Оланд и Барак Обама у авиону Ер Форс Уан, 10. фебруар 2014.
Лидери Белорусије, Русије, Немачке, Француске и Украјине на самиту Минск II, 11–12. фебруара 2015.
Оланд са британском премијерком Терезом Меј у Паризу 21. јула 2016.

Спољни послови

[уреди | уреди извор]

Као председник, Оланд је обећао рано повлачење француских борбених трупа присутних у Авганистану 2012. године.[19][20] Он се такође обавезао да ће закључити нови уговор о француско-немачком партнерству, залажући се за усвајање Директиве о заштити јавних услуга. Оланд је предложио „убрзање успостављања француско-њемачке државне службе, стварање француско-немачке истраживачке канцеларије, стварање француско-немачког индустријског фонда за финансирање заједничких кластера конкурентности и успостављање заједничког војног штаба „.[21] Поред тога, Оланд је изразио жељу да „уједини позиције председника Европске комисије и Европског савета (које тренутно имају Жозе Мануел Барозо и Херман ван Ромпеј) у једну канцеларију [...] и да га директно бирају“ посланици Европског парламента.[21]

Оланд је 11. јануара 2013. одобрио извршење операције Сервал, која је имала за циљ да сузбије активности исламистичких екстремиста на северу Малија.[19] Интервенција је била популарна у Малију, пошто је Оланд обећао да ће његова влада учинити све што може да „обнови Мали“.[22] Током своје једнодневне посете Бамаку, главном граду Малија, 2. фебруара 2013. године, рекао је да је то „најважнији дан у [његовом] политичком животу“.[23] Године 2014, Оланд је извео неке од ових трупа из Малија и проширио их по остатку Сахела у оквиру операције Баркане, у покушају да обузда џихадистичке милитанте.[24][25][26][27] Дана 27. фебруара 2014, Оланд је био специјални почасни гост у Абуџи, који је примио нигеријски председник Гудлак Џонатан на прослави спајања Нигерије 1914. године, 100-годишњице.[28] У јулу 2014. Оланд је изразио подршку праву Израела да се брани током сукоба између Израела и Газе 2014. и рекао израелском премијеру Бенјамину Нетанјахуу: „Француска оштро осуђује ове агресије [Хамаса].“[29]

Оланд је у септембру 2015. године упозорио бивше земље источног блока да не одбијају обавезне мигрантске квоте ЕУ, рекавши: „Они који не деле наше вредности, они који не желе ни да поштују те принципе, морају да почну да постављају себи питања о својим место у Европској унији“.[30]

Оланд је подржао интервенцију предвођену Саудијском Арабијом у Јемену,[31] поново снабдевајући саудијску војску.[32] Француска је одобрила 18 милијарди долара (16 милијарди евра) у продаји оружја Саудијској Арабији 2015. године.[33] Француска банка БНП Парибас је 2014. пристала да плати казну од 8,9 милијарди долара, највећу икада за кршење америчких санкција Ирану у то време.[34] У октобру 2016, Оланд је рекао: „Када (Европска) комисија крене на Гугл или дигиталне гиганте који не плаћају порезе који би требали у Европи, Америка се увреди. Па ипак, они прилично бесрамно траже 8 милијарди од БНП-а или 5 милијарди од Дојче банка.“[35]

Рејтинзи одобрења

[уреди | уреди извор]

Анкета IFOP-а објављена у априлу 2014. показала је да је Оландов рејтинг опао за пет поена од претходног месеца марта на 18%, што је пало испод његовог ранијег најнижег нивоа од 20% у фебруару током исте године.[36] У новембру 2014, његов рејтинг је достигао најнижи ниво од 12%, према анкети YouGov.[37] Међутим, након пуцњаве у Чарли Хебду у јануару 2015. године, одобравање Оланда је драматично порасло, достигавши 40% према анкети IFOP-а две недеље након напада,[38] иако је истраживање Ipsos-Le Point почетком фебруара показало да је његов рејтинг поново опао на 30%.[39]

Оланд је најнепопуларнији председник Француске Пете републике. У септембру 2014, његов рејтинг одобравања је пао на 13% према истраживању IFOP/JDD, чиме је постао први француски лидер у модерним временима који је икада прешао праг од 20%.[40] Годину дана пре краја његовог мандата, у априлу 2016, његов рејтинг је био 14 одсто, а истраживања су предвиђала да ће, уколико се кандидује за други мандат, бити поражен у првом кругу председничких избора 2017.[41] До новембра 2016. Оландов рејтинг одобравања је био само 4%.[42]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „François Hollande”. elysee.fr (на језику: француски). 22. 11. 2018. Приступљено 15. 1. 2022. 
  2. ^ Blic:Fransoa Oland novi predsednik Francuske, Приступљено 7. 5 .2012.
  3. ^ Média, Prisma. „François Hollande - La biographie de François Hollande avec Gala.fr”. Gala.fr (на језику: француски). Приступљено 15. 1. 2022. 
  4. ^ „Французи настављају акције у Малију – Викивести” (на језику: (језик: српски)). Sr.wikinews.org. Приступљено 18. 01. 2013. 
  5. ^ „"François Hollande, co-prince d'Andorre, reçoit des responsables de la principauté"”. Архивирано из оригинала 27. 05. 2014. г. , 20 minutes, 26 July 2012
  6. ^ „"Entretien du Président de la République, M. François Hollande avec MM. Marti et Mateu, Chef du Gouvernement et Syndic Général de la Principauté d’Andorre"”. Архивирано из оригинала 09. 07. 2014. г. , French embassy to Andorra, 30 July 2012
  7. ^ „Le cabinet du Président de la République”. Архивирано из оригинала 18. 05. 2012. г.  elysee.fr 15 May 2012
  8. ^ а б „France: Hollande réunit son gouvernement, baisse son salaire de 30%”. Le Parisien. 17. 5. 2012. Архивирано из оригинала 4. 9. 2012. г. Приступљено 2. 2. 2013. 
  9. ^ Samuel, Henry (26. 1. 2012). „François Hollande outlines manifesto for French presidency challenge”Неопходна новчана претплата. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала 12. 1. 2022. г. Приступљено 6. 5. 2012. 
  10. ^ „"2% de croissance": Hollande s'explique”. Le Figaro. 26. 1. 2012. Архивирано из оригинала 29. 7. 2013. г. Приступљено 6. 5. 2012. 
  11. ^ Fouquet, Helene (29. 12. 2012). „French Court Says 75% Tax Rate on the Rich Is Unconstitutional”. Bloomberg. Архивирано из оригинала 4. 11. 2014. г. Приступљено 16. 6. 2013. (потребна претплата)
  12. ^ Petroff, Alanna (30. 12. 2013). „France's 75% 'millionaire tax' to become law”. Money.cnn.com. Архивирано из оригинала 11. 12. 2021. г. Приступљено 26. 8. 2014. 
  13. ^ „Unpopular French President Nicolas Sarkozy Desperately Woos Les Gais”. Queerty.com. 30. 3. 2012. Архивирано из оригинала 29. 7. 2013. г. Приступљено 6. 5. 2012. 
  14. ^ [1] Архивирано 2012-07-07 на сајту Wayback Machine
  15. ^ „Le mariage et l'adoption homosexuels pour début 2013”. Le Figaro. 3. 7. 2012. Архивирано из оригинала 18. 1. 2017. г. Приступљено 23. 10. 2012. 
  16. ^ Шаблон:In lang „Loi sur le mariage pour tous : les députés adoptent l'article 1”. Архивирано из оригинала 21. 10. 2020. г. Приступљено 2. 2. 2013. ..
  17. ^ „French constitutional court approves gay-marriage bill”. France 24. 17. 5. 2013. Архивирано из оригинала 13. 6. 2013. г. Приступљено 16. 6. 2013. 
  18. ^ Dilorenzo, Sarah (14. 5. 2013). „France approves major labor reform package”. yahoo.com. Архивирано из оригинала 26. 1. 2021. г. Приступљено 4. 1. 2014. 
  19. ^ а б Chrisafis, Angélique (13. 1. 2013). „Mali: high stakes in 'Hollande's war'”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 18. 2. 2022. г. Приступљено 2. 2. 2013. 
  20. ^ Fouquet, Helene (26. 1. 2012). „Socialist Hollande Pledges Tax Breaks End, Eased Pension Measure”. Bloomberg. Архивирано из оригинала 9. 12. 2014. г. Приступљено 6. 5. 2012. (потребна претплата)
  21. ^ а б EurActiv.com, based on reporting by EurActiv.fr. „François Hollande: Towards a European 'New Deal'?”. EurActiv. Архивирано из оригинала 1. 3. 2012. г. Приступљено 6. 5. 2012. 
  22. ^ Andrew Harding (2. 2. 2013). „French President Hollande pledges to help rebuild Mali”. BBC News. Архивирано из оригинала 10. 1. 2022. г. Приступљено 16. 6. 2013. 
  23. ^ „The Bamako Effect”. The Economist. 9. 2. 2013. Архивирано из оригинала 27. 9. 2018. г. Приступљено 28. 8. 2017. (потребна претплата)
  24. ^ „France sets up anti-Islamist force in Africa's Sahel”. BBC News. 14. 7. 2014. Архивирано из оригинала 1. 12. 2017. г. Приступљено 26. 8. 2014. 
  25. ^ „French President visits America”. CNN.com. Архивирано из оригинала 15. 6. 2021. г. Приступљено 26. 8. 2014. 
  26. ^ „Politics with side of caviar: Obama welcomes Hollande at state dinner”. CNN.com. 12. 2. 2014. Архивирано из оригинала 31. 3. 2017. г. Приступљено 26. 8. 2014. 
  27. ^ „François Hollande arrives in United States: No more 'freedom fries' as Obama rolls out red carpet”. The Daily Telegraph. London. 10. 2. 2014. Архивирано из оригинала 2. 12. 2020. г. Приступљено 13. 2. 2014. 
  28. ^ „Security issues dominate as France's Hollande visits Nigeria”. M.news24.com. 27. 2. 2014. Архивирано из оригинала 20. 2. 2016. г. Приступљено 26. 8. 2014. 
  29. ^ „France, Germany 'Strongly Condemn' Rockets on Israel”. Israel national news. 9. 7. 2014. Архивирано из оригинала 5. 3. 2021. г. Приступљено 11. 10. 2016. 
  30. ^ „Migrant crisis: Hungarian PM Viktor Orban proposes EU border force to patrol Greek frontier”. International Business Times. 23. 9. 2015. Архивирано из оригинала 24. 5. 2021. г. Приступљено 29. 9. 2015. 
  31. ^ "„France voices support for Saudi campaign in Yemen”. Архивирано из оригинала 09. 12. 2021. г. ". France 24. 12 April 2015.
  32. ^ „Pressure mounts on Western powers to halt arms sales to Saudi Arabia”. Архивирано из оригинала 13. 10. 2016. г. ". France 24. 23 August 2016.
  33. ^ "„Arms sales to Saudi 'illicit' due to civilian deaths in Yemen: campaigners”. Архивирано из оригинала 08. 12. 2021. г. ". Reuters. 22 August 2016.
  34. ^ „French bank fined for violating US sanctions”. Deutsche Welle. 20. 10. 2015. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 9. 1. 2019. 
  35. ^ „France's Hollande criticises huge U.S. fines against corporate Europe”. Reuters. 12. 10. 2016. Архивирано из оригинала 8. 3. 2021. г. Приступљено 9. 1. 2019. 
  36. ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 26. 8. 2014. г. Приступљено 12. 8. 2014. 
  37. ^ Sage, Alexandria (6. 11. 2014). „Hollande popularity plumbs new low in mid-term French poll”. Reuters. Архивирано из оригинала 14. 4. 2019. г. Приступљено 7. 11. 2014. 
  38. ^ Sharkov, Damien (19. 1. 2015). „French President's Popularity Rating Doubles Following Paris Attacks”. Newsweek. Архивирано из оригинала 19. 4. 2021. г. Приступљено 11. 2. 2015. 
  39. ^ „Hollande, Valls approval ratings drop - poll”. Reuters. 9. 2. 2015. Архивирано из оригинала 14. 4. 2019. г. Приступљено 11. 2. 2015. 
  40. ^ „François Hollande devient le président le plus impopulaire de la Ve République”. Le Monde (на језику: француски). 4. 9. 2014. Приступљено 20. 7. 2016. 
  41. ^ „14% contre 28% pour Sarkozy à la même époque : Hollande président le plus impopulaire de la Ve République” (на језику: француски). My TF1 News. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала 10. 7. 2016. г. Приступљено 20. 7. 2016. 
  42. ^ „"Mon Dieu, François Hollande’s Approval Rating Is at 4 Percent"”. Архивирано из оригинала 01. 11. 2021. г. Приступљено 18. 1. 2017. , Emily Tamkin. Foreign Policy. 2 November 2016.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Икона за клице

Овај чланак везан за политичаре је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франсоа_Оланд&oldid=28803356”