Партско царство

Партско царство
Партско царство 94. п. н. е. у свом највећем обиму, током владавине Митридата II (в. 124–91 BC)
Географија
Континент		Азија
Регија		Блиски исток
Главни град		Ктесифон, Екбатана, Хекатомпил, Суза, Митридаткерт, Асак, Рагес
Друштво
Службени језик		Партски (службени, дворски, књижевни) Грчки (службени) Арамејски (lingua franca)
Религија		Зороастризам Вавилонска религија Будизам
Политика
Облик државе		Феудална монархија
— Краљ		Арсак I (први) 247–211. п. н. е.
— Краљ		Артабан IV (последњи) 208–224. н. е.
Законодавна власт		Мегистан
Историја
Историјско доба		Класична антика
— Оснивање		247. п. н. е.
— Укидање		224. н. е.
Географске и друге карактеристике
Површина
— укупно		2800000 km²
Валута		Драхма
Земље претходнице и наследнице
Претходнице:		Наследнице:
	Парни	Сасанидско царство
	Селеукидско царство	Индо-партско краљевство
	Грчко-бактријско краљевство
Површина за 1. годину нове ере према:

Партско царство, познато и као Арсакидско царство (грч. Άρσάκης, пар. 𐭀𐭓𐭔𐭊 Aršak) било је велика иранска политичка и културна сила у древном Ирану од 247. п. н. е. до 224. године нове ере. Његово друго име потиче од оснивача, Арсака I, који је предводио племе Парни у освајању региона Партије на североистоку Ирана, тадашње сатрапије (покрајине) под Андрагором, који се побунио против Селеукидског царства. Митридат I (в. око 171 – 132 п. н. е.) значајно је проширио царство заузевши Медију и Месопотамију од Селеукида. На свом врхунцу, Партско царство се протезало од северних токова Еуфрата, у данашњој централно-источној Турској, до данашњег Авганистана и западног Пакистана. Царство, смештено на трговачком путу Пут свиле између Римског царства у Средоземном басену и династије Хан у Кини, постало је центар трговине и промета.

Парти су у великој мери усвојили уметност, архитектуру, религиозна веровања и краљевска обележја свог културно разноликог царства, које је обухватало персијску, хеленистичку и регионалне културе. Арсакидски двор је у почетку прихватио елементе грчке културе, иако је временом дошло до постепеног оживљавања иранске културне традиције. У модерној историографији, Арсакиди се сматрају првом аутохтоном иранском династијом која је дошла на власт у иранском свету након Ахеменида, за разлику од Селеукида који су представљали хеленистичку владавину након Александра Великог. Арсакидски владари носили су титулу "Краљ краљева", позивајући се на наслеђе Ахеменидског царства; заиста, прихватали су многе локалне краљеве као вазале, док су Ахемениди имали централно постављене, иако углавном аутономне, сатрапе. Партски двор је постављао мали број сатрапа, углавном ван Ирана, али су те сатрапије биле мање и слабије од ахеменидских моћника. Са ширењем арсакидске моћи, седиште централне владе преместило се из Нисе у Ктесифон дуж Тигра (јужно од Багдада), иако су и други градови служили као престонице.

Најранији непријатељи Парта били су Селеукиди на западу и Скити на северу. Међутим, како се Партија ширила ка западу, дошли су у сукоб са Краљевством Јерменија, и на крају са позном Римском републиком. Рим и Партија су се такмичили да успоставе краљеве Јерменије као своје вазале. Парти су уништили војску Марка Лицинија Краса у бици код Каре 53. године п. н. е, а 40–39. п. н. е. партске снаге су заузеле цео Левант изузев Тира од Римљана; Марко Антоније је предводио римски контранапад. Неколико римских царева извршило је инвазију на Месопотамију током Римско-партских ратова у наредних неколико векова, заузимајући градове Селеукију и Ктесифон. Чести грађански ратови између партских претендената на престо показали су се опаснијим за стабилност Царства од стране инвазије, и партска моћ је нестала када се Ардашир I, владар Истахра у Персису, побунио против Арсакида и убио њиховог последњег владара, Артабана IV, 224. године н. е. Ардашир је основао Сасанидско царство, које је владало Ираном и већим делом Блиског истока све до муслиманских освајања у 7. веку, иако је династија Арсакида наставила да живи кроз огранке породице који су владали Јерменијом, Кавкаском Иберијом и Кавкаском Албанијом.

Изворни партски извори, писани на партском, грчком и другим језицима, су оскудни у поређењу са сасанидским, па чак и ранијим ахеменидским изворима. Осим раштрканих клинастих таблица, фрагментарних острака, натписа на стенама, драхми и случајно сачуваних пергамент докумената, већи део партске историје познат је само кроз спољне изворе. Они укључују углавном грчке и римске историје, али и кинеске историје, подстакнуте жељом Хан Кинеза да формирају савезе против Сјонгнуа. Партска уметност је средство за разумевање аспеката друштва и културе који иначе недостају у текстуалним изворима.

Историја

Порекло и оснивање

Сребрна драхма Арсака I (в. око  247 – 211 п. н. е.) са грчким натписом ΑΡΣΑΚΟΥ "од Арсака"

Пре него што је Арсак I основао династију Арсакида, био је поглавица Парна, древног централноазијског племена иранских народа и једног од неколико номадских племена у оквиру конфедерације Дахае. Парни су највероватније говорили источноиранским језиком, за разлику од северозападног иранског језика којим се у то време говорило у Партији. Партија је била североисточна провинција, прво под Ахеменидским царством, а затим под Селеукидским царством. Након освајања региона, Парни су усвојили партски као званични дворски језик, говорећи га уз средњоперсијски, арамејски, грчки, вавилонски, согдијски и друге језике на вишејезичним територијама које ће освојити. Неки академици расправљају о етничком пореклу Арсака I, попут Хашема Каземија и Мостафе Дехпахлавана, који тврде да је он био рођени Парт, а не припадник освајачких Парна.

Није поуздано утврђено зашто је арсакидски двор накнадно изабрао 247. годину п. н. е. за прву годину арсакидске ере. британски археолог Адријан Дејвид Хју Бивар закључује да је то била година када су Селеукиди изгубили контролу над Партијом у корист Андрагоре, именованог сатрапа који се побунио против њих. Стога је Арсак I „антидатирао своје владарске године“ до тренутка када је престала селеукидска контрола над Партијом. Међутим, Веста Сархош Кертис тврди да је то била једноставно година када је Арсак постао поглавица племена Парни. Хома Катузијан и Џин Ралф Гартвејт тврде да је то била година када је Арсак освојио Партију и протерао селеукидске власти, ипак Кертис и Марија Бросијус наводе да Андрагора није био збачен од стране Арсакида све до 238. године п. н. е.

Није јасно ко је непосредно наследио Арсака I. Бивар и Катузијан потврђују да је то био његов брат Тиридат I, кога је заузврат наследио његов син Арсак II 211. године п. н. е. Ипак, Кертис и Бросијус наводе да је Арсак II био непосредни наследник Арсака I, при чему Кертис тврди да се наслеђивање догодило 211. п. н. е, а Бросијус 217. п. н. е. Бивар инсистира да је 138. п. н. е, последња владарска година Митридата I, „први прецизно утврђени владарски датум партске историје“. Због ових и других неслагања, Бивар наводи две различите краљевске хронологије које прихватају историчари. Касније су Парти, од 2. века п. н. е. надаље, изнели фиктивну тврдњу која их је представљала као потомке ахеменидског краља краљева, Артаксеркса II (в. 404 – 358 п. н. е.).

Партија, означена жутом бојом, поред Селеукидског царства (плаво) и Римске републике (љубичасто) око 200. године п. н. е.

Арсак I је једно време учвршћивао свој положај у Партији и Хирканији користећи инвазију селеукидске територије на западу од стране Птолемеја III Еуергета (вл. 246–222. п. н. е.) из Египта. Овај сукоб са Птолемејем, Трећи сиријски рат (246–241. п. н. е.), такође је омогућио Диодоту I да се побуни и формира Грчко-бактријско краљевство у Средњој Азији. Његов наследник, Диодот II, склопио је савез са Арсаком I против Селеукида, али је Арсак привремено протеран из Партије од стране снага Селеука II Калиника (в. 246 – 225 п. н. е.). Након што је провео неко време у изгнанству међу номадским племеном Апасијаке, Арсак I је предводио контранапад и поново заузео Партију. Наследник Селеука II, Антиох III Велики (в. 222 – 187 п. н. е.), није могао одмах да узврати јер су његове трупе биле ангажоване у гушењу побуне Молона у Медији.

Антиох III је покренуо масовну кампању за поновно заузимање Партије и Бактрије 210. или 209. године п. н. е. Упркос неким победама, био је неуспешан, али је преговарао о мировном споразуму са Арсаком II. Овом другом је додељена титула краља (грчки: basileus]) у замену за његово потчињавање Антиоху III као надређеном. Селеукиди нису били у стању да даље интервенишу у партским пословима након све већег продора Римске републике и селеукидског пораза код Магнезије 190. године п. н. е. Фријапатије (в. око  191 – 176 п. н. е.) наследио је Арсака II, а Фраат I (в. око  176 – 171 п. н. е.) је на крају ступио на партски престо. Фраат I је владао Партијом без даљег селеукидског уплитања.

Ширење и консолидација

Драхма Митридата I, која га приказује са брадом и краљевском дијадемом на глави. Полеђина: Херакле/Веретрагна, држи тољагу у левој руци и пехар у десној руци; грчки натпис чита ΒΑΣΙΛΕΩΣ ΜΕΓΑΛΟΥ ΑΡΣΑΚΟΥ ΦΙΛΕΛΛΗΝΟΣ "од Великог краља Арсака Филхелена"

Забележено је да је Фраат I проширио контролу Партије иза Александрових врата и окупирао Апамеја Рагјану. Локације ових места су непознате. Ипак, највеће ширење партске моћи и територије догодило се током владавине његовог брата и наследника Митридата I (вл. око 171–132. п. н. е.), кога Катузијан пореди са Киром Великим (умро 530. п. н. е.), оснивачем Ахеменидског царства.

Односи између Партије и Грчко-Бактрије су се погоршали након смрти Диодота II, када су снаге под Митридатом I заузеле две епархије овог краљевства, тада под Еукратидом I (вл. око 170–145. п. н. е.). Усмеривши поглед на селеукидско царство, Митридат I је напао Медију и заузео Екбатану 148. или 147. године п. н. е; регион је био дестабилизован недавним селеукидским гушењем побуне коју је предводио Тимарх. Ова победа је праћена партским освајањем Вавилоније у Месопотамији, где је Митридат I ковао новац у Селеукији 141. године п. н. е. и одржао званичну церемонију инвеституре. Док се Митридат I повукао у Хирканију, његове снаге су покориле краљевства Елимаида и Харакена и заузеле Сузу. До тог времена, партска власт се протезала на исток све до реке Инд.

Статуа партске жене, мермер из Нисе; Национални историјски музеј, Ашхабад, Туркменистан

Док је Хекатомпил служио као прва партска престоница, Митридат I је успоставио краљевске резиденције у Селеукији, Екбатани, Ктесифону и свом новооснованом граду, Митридаткерту (Ниса), где су грађене и одржаване гробнице арсакидских краљева. Екбатана је постала главна летња резиденција за арсакидско племство. Ктесифон можда није постао званична престоница све до владавине Готарза I (вл. око 90–80. п. н. е.). Према Бросијусу, он је постао место краљевске церемоније крунисања и репрезентативни град Арсакида.

Селеукиди нису били у могућности да одмах узврате јер је генерал Диодот Трифон подигао побуну у престоници Антиохији 142. године п. н. е. Међутим, до 140. године п. н. е. Деметрије II Никатор је био у стању да покрене контра-инвазију на Парте у Месопотамији. Упркос почетним успесима, Селеукиди су поражени, а самог Деметрија су партске снаге заробиле и одвеле у Хирканију. Тамо је Митридат I третирао свог заробљеника са великим гостопримством; чак је удао своју ћерку Родогуну за Деметрија.

Антиох VII Сидет (вл. 138–129. п. н. е.), Деметријев брат, преузео је селеукидски престо и оженио се женом свог брата, Клеопатром Теом. Након што је поразио Диодота Трифона, Антиох је 130. године п. н. е. покренуо поход за поновно заузимање Месопотамије, која је сада била под владавином Фраата II (вл. око 132–127. п. н. е.). Партски генерал Индат поражен је дуж реке Велики Заб, након чега је уследио локални устанак у којем је убијен партски гувернер Вавилоније. Антиох је освојио Вавилонију и заузео Сузу, где је ковао новац. Након што је Антиох напредовао са својом војском у Медију, Парти су затражили мир, који је Антиох одбио да прихвати осим ако се Арсакиди не одрекну свих земаља осим уже Партије, плате велики данак и пусте Деметрија из заточеништва. Арсак је ослободио Деметрија и послао га у Сирију, али је одбио остале захтеве. До пролећа 129. године п. н. е., Међани су били у отвореној побуни против Антиоха, чија је војска током зиме исцрпела ресурсе села. Док је Антиох покушавао да угуши побуне, главна партска сила је упала у регион и убила Антиоха у бици код Екбатане 129. године п. н. е. Његово тело је послато назад у Сирију у сребрном ковчегу; његов син Селеук је постао партски талац, а једна ћерка се придружила Фраатовом харему.

Драхма Митридата II (вл. око 124–91. п. н. е.). Полеђина: стрелац који седи и носи лук; натпис чита "од Краља краљева Арсака, Уваженог/Манифестованог Филхелена."

Док су Парти повратили територије изгубљене на западу, на истоку се појавила нова претња. Године 177–176. п. н. е. номадска конфедерација Сјонгну потиснула је номадске Јуеџије из њихових домовина у данашњој провинцији Гансу у северозападној Кини; Јуеџи су потом мигрирали на запад у Бактрију и потиснули племена Сака (Скита). Саке су биле приморане да се помере даље на запад, где су напале североисточне границе Партског царства. Митридат I је тако био приморан да се повуче у Хирканију након освајања Месопотамије.

Неки од Сака су били ангажовани у Фраатовим снагама против Антиоха. Међутим, стигли су прекасно да би учествовали у сукобу. Када је Фраат одбио да исплати њихове најамнине, Саке су се побуниле, што је он покушао да угуши уз помоћ бивших селеукидских војника, али су и они напустили Фраата и придружили се Сакама. Фраат II је кренуо против ове комбиноване силе, али је погинуо у борби. Римски историчар Јустин извештава да је његов наследник Артабан I (вл. око 128–124. п. н. е.) доживео сличну судбину борећи се против номада на истоку. Он тврди да су Артабана убили Тохари (идентификовани као Јуеџи), иако Бивар верује да их је Јустин помешао са Сакама. Митридат II (вл. око 124–91. п. н. е.) касније је повратио земље изгубљене од Сака у Сакастану.

Кинеска свилаиз Хан из Мавангдуија, 2. век п. н. е. Свила из Кине је можда била најуноснији луксузни предмет којим су Парти трговали на западном крају Пута свиле.

Након повлачења Селеукида из Месопотамије, партски гувернер Вавилоније, Химер, добио је наређење од арсакидског двора да освоји Харакену, којом је тада владао Хиспаосин из Харакс Спасинуа. Када ово није успело, Хиспаосин је напао Вавилонију 127. године п. н. е. и заузео Селеукију. Ипак, до 122. године п. н. е., Митридат II је истерао Хиспаосина из Вавилоније и учинио краљеве Харакене вазалима под партским сизеренством. Након што је Митридат II проширио партску контролу даље на запад, заузевши Дура-Еуропос 113. године п. н. е., уплео се у сукоб са Краљевством Јерменија. Његове снаге су поразиле и свргнуле Артавазда I од Јерменије 97. године п. н. е., узевши његовог сина Тиграна за таоца, који ће касније постати Тигран II "Велики" од Јерменије (вл. око 95–55. п. н. е.).

Индо-партско краљевство, смештено у данашњем Авганистану и Пакистану, склопило је савез са Партским царством у 1. веку п. н. е. Бивар тврди да су ове две државе сматрале једна другу политички једнакима. Након што је грчки филозоф Аполоније Тијанске посетио двор [Вардана I (вл. око 40–47. н. е.) 42. године н. е., Вардан му је обезбедио заштиту каравана док је путовао у Индо-Партију. Када је Аполоније стигао у индо-партску престоницу Таксилу, вођа његовог каравана прочитао је Варданово званично писмо, можда написано на партском, индијском званичнику који је Аполонија третирао са великим гостопримством.

Након дипломатског подухвата Џанг Ћијена у Средњу Азију током владавине цара Вуа (вл. 141–87. п. н. е.), Хан царство Кине послало је делегацију на двор Митридата II 121. године п. н. е. Хан амбасада је отворила званичне трговинске односе са Партијом путем Пута свиле, али није постигла жељени војни савез против конфедерације Сјонгнуа. Партско царство се обогатило опорезивањем евроазијске караванске трговине свилом, најскупљим луксузним производом који су увозили Римљани. Бисери су такође били веома цењен увоз из Кине, док су Кинези куповали партске зачине, парфеме и воће. Егзотичне животиње су такође даване као поклони са арсакидског на хански двор; године 87. н. е. Пакор II послао је лавове и персијске газеле цару Џангу (вл. 75–88. н. е.). Осим свиле, партска роба коју су куповали римски трговци укључивала је гвожђе из Индије, зачине и фину кожу. Каравани који су путовали кроз Партско царство доносили су западноазијско, а понекад и римско луксузно стакло у Кину. Трговци из Согдије, који су говорили источноиранским језиком, служили су као главни посредници у овој виталној трговини свилом између Партије и Хан Кине.

Рим и Јерменија

Бронзана статуа партског племића из светилишта у Шамију у Елимаиди (данашња покрајина Хузестан, Иран, дуж Персијског залива), сада смештена у Националном музеју Ирана. Датирана 50. п. н. е. – 150. н. е., Партска школа.

Јуеџи Кушанско царство у северној Индији у великој мери је гарантовало безбедност источне границе Партије. Тако се од средине 1. века п. н. е. па надаље арсакидски двор фокусирао на обезбеђивање западне границе, првенствено против Рима. Годину дана након што је Митридат II покорио Јерменију, Луције Корнелије Сула, римски проконзул Киликије, састао се са партским дипломатом Оробазом на реци Еуфрат. Њих двојица су постигли договор да ће река служити као граница између Партије и Рима, иако је неколико историчара тврдило да је Сула имао овлашћење само да пренесе ове услове назад у Рим.

Упркос овом споразуму, 93. или 92. године п. н. е. Партија је водила рат у Сирији против племенског вође Лаодике и њеног селеукидског савезника Антиоха X Еусеба (вл. 95–92? п. н. е.), убивши овог другог. Када је један од последњих селеукидских монарха, Деметрије III Еукареј, покушао да опседне Бероју (данашњи Алеп), Партија је послала војну помоћ становницима и Деметрије је поражен.

Након владавине Митридата II, наследио га је његов син Готарз I. Владао је током периода који се у науци назива "Партско мрачно доба", због недостатка јасних информација о догађајима из овог периода у царству, осим низа, очигледно преклапајућих, владавина. Тек са почетком владавине Орода II око око  57 п. н. е., линија партских владара се поново може поуздано пратити. Овај систем подељене монархије ослабио је Партију, омогућавајући Тиграну II од Јерменије да анектира партску територију у западној Месопотамији. Ова земља неће бити враћена Партији све до владавине Синатрука (вл. око 78–69. п. н. е.).

Након избијања Трећег митридатског рата, Митридат VI Понтски (вл. 119–63. п. н. е.), савезник Тиграна II од Јерменије, затражио је помоћ од Партије против Рима, али је Синатрук одбио помоћ. Када је римски командант Лукул кренуо на јерменску престоницу Тигранокерту 69. године п. н. е., Митридат VI и Тигран II затражили су помоћ од Фраата III (вл. око 71–58). Фраат није послао помоћ ни једном ни другом, и након пада Тигранокерте поново је потврдио са Лукулом Еуфрат као границу између Партије и Рима.

Тигран Млађи, син Тиграна II од Јерменије, није успео да узурпира јерменски престо од свог оца. Побегао је код Фраата III и убедио га да крене на нову јерменску престоницу Арташату. Када је ова опсада пропала, Тигран Млађи је поново побегао, овог пута римском команданту Помпеју. Обећао је Помпеју да ће му служити као водич кроз Јерменију, али, када се Тигран II потчинио Риму као клијентски краљ, Тигран Млађи је одведен у Рим као талац. Фраат је захтевао да му Помпеј врати Тиграна Млађег, али је Помпеј одбио. У знак одмазде, Фраат је покренуо инвазију на Кордуену (југоисточна Турска) одакле је, према два супротстављена римска извештаја, римски конзул Луције Афраније истерао Парте војним или дипломатским путем.

Фраата III су убили његови синови Ород II и Митридат IV, након чега се Ород окренуо против Митридата, приморавши га да побегне из Медије у римску Сирију. Аул Габиније, римски проконзул Сирије, кренуо је у подршку Митридату до Еуфрата, али је морао да се врати да помогне Птолемеју XII Аулету (вл. 80–58; 55–51. п. н. е.) против побуне у Египту. Упркос губитку римске подршке, Митридат је успео да освоји Вавилонију и ковао је новац у Селеукији до 54. године п. н. е. Те године, Ородов генерал, познат само као Сурена по имену клана његове племићке породице, поново је заузео Селеукију, а Митридат је погубљен.

Римска мермерна глава тријумвира Марка Лицинија Краса, кога је поразио код Каре Сурена

Марко Лициније Крас, један од тријумвира, који је сада био проконзул Сирије, напао је Партију 53. године п. н. е. као закаснелу подршку Митридату. Док је његова војска марширала ка Кари (данашњи Харан, југоисточна Турска), Ород II је напао Јерменију, пресекавши подршку римског савезника Артавазда II од Јерменије (вл. 53–34. п. н. е.). Ород је убедио Артавазда на брачни савез између престолонаследника Пакора I (умро 38. п. н. е.) и Артаваздове сестре.

Сурена, са војском у потпуности на коњима, одјахао је у сусрет Красу. Сурениних 1.000 катафракта (наоружаних копљима) и 9.000 стрелаца коњаника било је бројчано надјачано отприлике четири према један од стране Красове војске, коју је чинило седам римских легија и помоћне трупе укључујући галску коњицу и лаку пешадију. Користећи караван од око 1.000 камила, партска војска је обезбедила стрелцима коњаницима сталну залиху стрела. Стрелци коњаници су применили тактику "Партски хитац": лажно повлачење како би извукли непријатеља, а затим окретање и пуцање на њих док су изложени. Ова тактика, изведена са тешким композитним луковима на равној равници, десетковала је Красову пешадију.

Са око 20.000 мртвих Римљана, приближно 10.000 заробљених и још око 10.000 који су побегли на запад, Крас је побегао у јерменско село. На челу своје војске, Сурена је пришао Красу, нудећи преговоре, које је Крас прихватио. Међутим, убијен је када је један од његових млађих официра, сумњајући у замку, покушао да га спречи да ујаше у Суренин логор. Красов пораз код Каре био је један од најгорих војних пораза у римској историји. Партска победа зацементирала је њену репутацију као страшне, ако не и једнаке силе са Римом. Са својим пратиоцима из логора, ратним заробљеницима и драгоценим римским пленом, Сурена је путовао око 700 km назад у Селеукију где је прослављена његова победа. Међутим, плашећи се његових амбиција чак и за арсакидски престо, Ород је убрзо након тога наредио погубљење Сурене.

Римски ауреуси са портретима Марка Антонија (лево) и Октавијана (десно), издати 41. године п. н. е. у част оснивања Другог тријумвирата од стране Октавијана, Антонија и Марка Лепида 43. године п. н. е.

Охрабрени победом над Красом, Парти су покушали да заузму територије под римском контролом у западној Азији. Престолонаследник Пакор I и његов командант Осак извршили су препад на Сирију све до Антиохије 51. године п. н. е., али их је одбио Гај Касије Лонгин, који је из заседе убио Осака. Арсакиди су стали на страну Помпеја у грађанском рату против Јулија Цезара, па чак и послали трупе да подрже антицезаровске снаге у бици код Филипа 42. године п. н. е.

Квинт Лабијен, генерал лојалан Касију и Бруту, стао је на страну Партије против Другог тријумвирата 40. године п. н. е.; следеће године напао је Сирију заједно са Пакором I. Тријумвир Марко Антоније није био у могућности да предводи римску одбрану против Партије због свог одласка у Италију, где је окупио своје снаге да се супротстави свом ривалу Октавијану и на крају водио преговоре са њим у Бриндизију.

Након што је Пакорова војска окупирала Сирију, Лабијен се одвојио од главне партске силе да би напао Анадолију, док су Пакор и његов командант Барзафарн напали римски Левант. Покорили су сва насеља дуж медитеранске обале све до Птолемаиде (данашња Акра, Израел), са јединим изузетком Тира. У Јудеји, проримске јеврејске снаге првосвештеника Хиркана II, Фасаела и Ирода поражене су од стране Парта и њиховог јеврејског савезника Антигона II Мататије (вл. 40–37. п. н. е.); овај други је постао краљ Јудеје док је Ирод побегао у своје утврђење на Масади.

Упркос овим успесима, Парти су убрзо протерани са Леванта римском противофанзивом. Публије Вентидије Бас, официр под Марком Антонијем, поразио је и потом погубио Лабијена у бици код Киликијских врата (у данашњој провинцији Мерсин, Турска) 39. године п. н. е. Убрзо након тога, партске снаге у Сирији предвођене генералом Фарнапатом поразио је Вентидије у бици код превоја Аманус.

Као резултат тога, Пакор I се привремено повукао из Сирије. Када се вратио у пролеће 38. године п. н. е., суочио се са Вентидијем у бици на планини Гиндар, североисточно од Антиохије. Пакор је погинуо током битке, а његове снаге су се повукле преко Еуфрата. Његова смрт изазвала је кризу наследства у којој је Ород II изабрао Фраата IV (вл. око 38–2. п. н. е.) за свог новог наследника.

Драхма Фраата IV (вл. око 38–2. п. н. е.). Натпис чита ΒΑΣΙΛΕΩΣ ΒΑΣΙΛΕΩΝ ΑΡΣΑΚΟΥ ΕΥΕΡΓΕΤΟΥ ΕΠΙΦΑΝΟΥΣ ΦΙΛΕΛΛΗΝΟΣ "од Краља краљева Арсака, Уваженог/Манифестованог Доброчинитеља Филхелена"

По ступању на престо, Фраат IV је елиминисао ривалске претенденте убијајући и протерујући сопствену браћу. Један од њих, [Монез, побегао је Антонију и убедио га да нападне Партију. Антоније је поразио партског јудејског савезника Антигона 37. године п. н. е., поставивши Ирода за клијентског краља на његово место. Следеће године, када је Антоније кренуо ка Теодосиопољу, Артавазд II од Јерменије поново је променио савез шаљући Антонију додатне трупе. Антоније је напао Медију Атропатену (данашњи Ирански Азербејџан), којом је тада владао партски савезник Артавазд I од Медије Атропатене, са намером да заузме престоницу Прааспу, чија је локација данас непозната. Међутим, Фраат IV је из заседе напао Антонијев задњи одред, уништивши огроман ован намењен за опсаду Прааспе; након тога, Артавазд II је напустио Антонијеве снаге. Парти су гонили и узнемиравали Антонијеву војску док је бежала у Јерменију. На крају, знатно ослабљена сила стигла је до Сирије. Антоније је намамио Артавазда II у замку обећањем брачног савеза. Заробљен је 34. године п. н. е., парадиран у Антонијевом лажном римском тријумфу у Александрији, Египат, и на крају погубљен од стране Клеопатре VII из Птолемејског краљевства.

Антоније је покушао да склопи савез са Артаваздом I од Медије Атропатене, чији су се односи са Фратом IV недавно погоршали. Ово је напуштено када су се Антоније и његове снаге повукли из Јерменије 33. п. н. е; они су избегли партску инвазију док је Антонијев ривал Октавијан нападао његове снаге на западу. Након пораза и самоубистава Антонија и Клеопатре 30. п. н. е, партски савезник Артаксија II поново је преузео престо Јерменије.

Мир са Римом, дворске интриге и контакт са кинеским генералима

Након пораза Антонија и Клеопатре у Бици код Акцијума 31. п. н. е, Октавијан је консолидовао своју политичку моћ и 27. п. н. е. именован је за Августа од стране Римског сената, поставши први римски цар. Отприлике у то време, Тиридат II је накратко свргнуо Фрата IV, који је, међутим, успео брзо да поврати своју власт уз помоћ скитских номада. Тиридат је побегао код Римљана, повевши са собом једног од Фратових синова. У преговорима који су вођени 20. п. н. е, Фрат је организовао ослобађање свог киднапованог сина. Заузврат, Римљани су добили назад изгубљена легионарска знамења (лат. aquilae) која су била заплењена након пораза Марка Краса 53. п. н. е, као и преживеле ратне заробљенике. Парти су ово видели као малу цену за повратак принца. Август је прославио повратак знамења као политичку победу над Партијом; овај успех је прослављен на новом новцу, изградњом новог храма за смештај знамења, па чак и у ликовној уметности, као што је приказ на оклопу Августа из Прима Порте.

Заједно са принцем, Август је Фрату IV дао и италијанску робињу по имену Муса, која је постала краљица. Да би осигурала да њен син Фратакес наследи престо, Муса је убедила Фрата IV да своје старије синове преда Августу као таоце. Опет, Август је ово искористио као пропаганду, приказујући предају Фратових синова као потчињавање Партије Риму, и наводећи то као велико достигнуће у свом делу Res Gestae Divi Augusti. Када је Фратакес преузео престо као Фрат V (око 2. г. п. н. е. – 4. г. н. е.), Муса се удала за сопственог сина и владала заједно с њим. Партско племство, противећи се инцесту и чињеници да на престолу седи син робиње римског порекла, збацило је овај пар са власти, натеравши их да избегну на римску територију. Фратов наследник, Ород III, владао је само две године, након чега га је наследио Вонон I, који је прихватио римску културу и обичаје током свог боравка у Риму. Партско племство, негодујући због владара наклоњеног Римљанима, подржало је супарничког претендента, Артабана II (владао око 10–38. н. е.), који је на крају поразио Вонона и протерао га у римску Сирију.

Крупан план оклопа на статуи Августа из Прима Порте, који приказује Парта како враћа Августу легионарске стандарде (орлове) које је изгубио Марко Лициније Крас у бици код Каре

Током владавине Артабана II, два јеврејска обична човека и брата, Анилај и Асинај из Нехардеје (близу данашње Фалуџе, Ирак), предводила су побуну против партског гувернера Вавилоније. Након што су поразили гувернера, Артабан II им је доделио право да владају том облашћу, јер се плашио да би они могли изазвати даље побуне у другим деловима царства. Анилајева партска супруга отровала је Асинаја из страха да би он могао напасти Анилаја због њеног брака са нејеврејином. Након тога, Анилај је увучен у оружани сукоб са једним од Артабанових зетова, који га је на крају и поразио. Са уклањањем јеврејског режима, локално вавилонско становништво почело је да малтретира јеврејску заједницу, приморавајући их да емигрирају у Селеукију. Када је и Селеукија устала против партске власти 35–36. године н. е, Јевреји су поново протерани, овог пута од стране локалних Грка и Арамејаца. Прогнани Јевреји су се населили у Ктесифону, Нехардеји и Нисибису.

Иако је Рим био у миру са Партијом, ипак се мешао у њена унутрашња питања. Римски цар Тиберије (владао 14–37. н. е.) укључио се у заверу Фарсмана I од Иберије са циљем да на јерменски престо постави његовог брата Митридата, убивши партског савезника, јерменског краља Арсака. Артабан II је покушао, али није успео да поврати партску контролу над Јерменијом, што је изазвало аристократску побуну која га је приморала да побегне у Скитију. Римљани су ослободили принца таоца, Тиридата III, да влада том регијом као римски савезник. Непосредно пред своју смрт, Артабан је успео да потисне Тиридата III са престола уз помоћ трупа из Хирканије. Након Артабанове смрти 38. године н. е, избио је дуг грађански рат између законитог наследника Вардана I и његовог брата Готарза II. Након што је Вардан убијен током лова, партско племство се 49. године н. е. обратило римском цару Клаудију (владао 41–54. н. е.) са захтевом да ослободи принца таоца Мехердата како би изазвао Готарза. Овај план се изјаловио када су гувернер Едесе и Изат бар Монобаз од Адијабене издали Мехердата; он је заробљен и послат Готарцу, где му је дозвољено да живи након што су му уши одсечене, што је био чин који га је дисквалификовао да наследи престо.

Денар искован 19. п. н. е. за време владавине Августа, са богињом Феронијом приказаном на аверсу, и на реверсу Парт који клечи у знак потчињености док нуди римске војне знакове отете у бици код Каре

Кинески генерал Бан Чао, Генерални заштитник Западних региона, послао је 97. године н. е. свог изасланика Ган Јинга на дипломатску мисију како би стигао до Римског царства. Ган је посетио двор Пакора II у Хекатомпилу пре него што је кренуо према Риму. Путовао је на запад све до Персијског залива, где су га партске власти убедиле да је напоран поморски пут око Арабијског полуострва једини начин да се стигне до Рима. Обесхрабрен овим сазнањем, Ган Јинг се вратио на хански двор и поднео цару Хеу од Хана (владао 88–105. н. е.) детаљан извештај о Римском царству заснован на усменим казивањима његових партски домаћина. Вилијам Вотсон спекулише да су Парти вероватно осетили олакшање због неуспелих напора Ханског царства да отвори дипломатске односе са Римом, посебно након војних победа Бан Чаоа над Сјонгнуима у источној централној Азији (Таримска котлина).

Међутим, кинески записи наводе да је римско посланство, можда само група римских трговаца, стигло у ханску престоницу Луојанг преко Ђијаоџија (северни Вијетнам) 166. године н. е., за време владавине Марка Аурелија (владао 161–180. н. е.) и цара Хуана од Хана (владао 146–168. н. е.). Иако би могло бити случајно, римски златни медаљони из доба династије Антонина, који датирају из времена владавине Марка Аурелија и његовог претходника Антонина Пија, откривени су у месту Оц Ео у Вијетнаму (међу осталим римским артефактима у делти Меконга), локалитету који је један од предложених локација за лучки град „Катигара” дуж „Magnus Sinus-а” (тј. Тајландског залива и Јужног кинеског мора) у Птолемејевој Географији.

Наставак римских непријатељстава и опадање Партије

Мапа кретања трупа током прве две године Римско-партског рата од 58. до 63. године н. е. преко Краљевства Јерменије, са детаљима римске офанзиве на Јерменију и заузимања земље од стране Гнеја Домиција Корбула.

Партски краљ приноси жртву богу Хераклу-Веретрагни. Масџид-е Сулејман, Иран. 2–3. век н. е. Музеј Лувр Sb 7302.

Након што је иберијски краљ Фаразман I од Иберије послао свог сина Радамиста (владао 51–55. н. е.) да изврши инвазију на Јерменију и свргне римског клијентског краља Митридата, Вологас I (владао око 51–77. н. е.) планирао је инвазију како би на престо поставио свог брата, каснијег Тиридата I од Јерменије. Радамист је на крају збачен са власти, а почевши од владавине Тиридата, Партија ће задржати чврсту контролу над Јерменијом – уз кратке прекиде – преко Арсакидске династије Јерменије. Чак и након пада Партског царства, арсакидска лоза наставила је да живи кроз јерменске краљеве. Међутим, не само да се арсакидска лоза наставила преко Јермена, већ се наставила и преко грузијских краљева са Арсакидском династијом Иберије, као и много векова касније у Кавкаској Албанији преко Арсакидске династије Кавкаске Албаније.

Када се Вардан II побунио против свог оца Вологаса I 55. године н. е., Вологас је повукао своје снаге из Јерменије. Рим је брзо покушао да попуни настали политички вакуум. У Римско-партском рату од 58. до 63. године н. е., командант Гнеј Домиције Корбуло постигао је одређене војне успехе против Парта и поставио Тиграна VI као римског клијента. Међутим, Корбулов наследник Луције Цезеније Пет претрпео је тежак пораз од партских снага и побегао из Јерменије. Након мировног споразума, Тиридат I је отпутовао у Напуљ и Рим 63. године н. е. На оба места римски цар Нерон (владао 54–68. н. е.) свечано га је крунисао за краља Јерменије стављајући му краљевску дијадему на главу.

Уследио је дуг период мира између Партије и Рима, при чему римски историчари помињу само инвазију Алана на источне територије Партије око 72. године н. е. Док су Август и Нерон водили опрезну војну политику према Партији, каснији римски цареви вршили су инвазије и покушавали да освоје источни део Плодног полумесеца, срце Партског царства дуж река Тигра и Еуфрата. Појачана агресивност може се делимично објаснити римским војним реформама. Како би парирали снази Партије у пројектилним трупама и коњичким ратницима, Римљани су у почетку користили стране савезнике (нарочито Набатејце), али су касније успоставили сталне auxilia снаге које су допуњавале њихову тешку легионарску пешадију. Римљани су на крају у својим источним провинцијама одржавали пукове коњаника стрелаца (sagittarii) па чак и оклопних катафраката. Ипак, Римљани нису имали јасну велику стратегију у односима са Партијом и овим инвазијама су добили веома мало територије. Примарни мотиви за рат били су унапређење личне славе и политичког положаја цара, као и одбрана римске части од перципираних увреда, попут партског мешања у послове римских клијентских држава.

Рељеф у стени партског краља на планини Бехистун, највероватније Вологаса III (владао око 110–147. н. е.)

Непријатељства између Рима и Партије обновљена су када је Хозроје I (владао око 109–128. н. е.) збацио јерменског краља Санатрука и заменио га Ашхадаром од Јерменије, сином Пакора II, без консултација са Римом. Римски цар Трајан (владао 98–117. н. е.) дао је убити следећег партског кандидата за престо, Партамасириса, 114. године н. е, и уместо тога учинио Јерменију римском провинцијом. Његове снаге, предвођене Лузијем Квијетом, такође су заузеле Нисибис; његова окупација била је кључна за осигурање свих главних путева преко северне месопотамске равнице. Следеће године, Трајан је извршио инвазију на Месопотамију и наишао на мали отпор само од Мехараспа из Адијабене, будући да је Хозроје био заузет грађанским ратом на истоку са Вологасом III. Трајан је провео зиму 115–116. године у Антиохији, али је у пролеће наставио кампању. Марширајући низ Еуфрат, заузео је Дура Еуропос, престоницу Ктесифон и Селеукију, па чак и потчинио Харакену, одакле је посматрао бродове који одлазе за Индију из Персијског залива.

У последњим месецима 116. године н. е, Трајан је заузео персијски град Сузу. Када је Санатрук II окупио снаге у источној Партији да изазове Римљане, његов рођак Партамаспат га је издао и убио: Трајан је Партамаспата крунисао за новог краља Партије. Римско царство никада више неће напредовати тако далеко на исток. Приликом Трајановог повратка на север, вавилонска насеља су се побунила против римских гарнизона. Трајан је био приморан да се повуче из Месопотамије 117. године н. е, надгледајући неуспешну опсаду Хатре током повлачења. Његово повлачење је, према његовим намерама, било привремено, јер је желео да обнови напад на Партију 118. године н. е. и „учини потчињавање Парта стварношћу”, али је Трајан изненада умро у августу 117. године н. е.

Током своје кампање, Трајан је од Сената добио титулу Parthicus (Партски), а ковани су и новчићи који су проглашавали освајање Партије. Међутим, само историчари из 4. века н. е. Еутропије и Фест тврде да је покушао да успостави римску провинцију у доњој Месопотамији.

Парт (десно) са фригијском капом, приказан као ратни заробљеник у ланцима којег држи Римљанин (лево); Лук Септимија Севера, Рим, 203. година н. е.

Трајанов наследник Хадријан (владао 117–138. н. е.) поново је потврдио границу између Рима и Партије на Еуфрату, одлучивши да не врши инвазију на Месопотамију због сада ограничених војних ресурса Рима. Партамаспат је побегао након што су се Парти побунили против њега, али су га Римљани поставили за краља Осроене. Хозроје I умро је током сукоба са Вологасом III, којег је наследио Вологас IV (владао око 147–191. н. е.) који је увео период мира и стабилности. Међутим, Римско-партски рат од 161. до 166. године н. е. почео је када је Вологас извршио инвазију на Јерменију и Сирију, поново заузевши Едесу. Римски цар Марко Аурелије (владао 161–180. н. е.) задужио је савладара Луција Вера (владао 161–169. н. е.) да чува Сирију, док је Марко Стације Приск извршио инвазију на Јерменију 163. године н. е, након чега је уследила инвазија на Месопотамију од стране Авидија Касија 164. године н. е. Римљани су заузели и до темеља спалили Селеукију и Ктесифон, али су били приморани да се повуку када су римски војници заражени смртоносном болешћу (вероватно великим богињама) која је убрзо опустошила римски свет. Иако су се повукли, од овог тренутка град Дура Еуропос остао је у римским рукама.

Када је римски цар Септимије Север (владао 193–211. н. е.) извршио инвазију на Месопотамију 197. године н. е. током владавине Вологаса V (владао око 191–208. н. е.), Римљани су поново марширали низ Еуфрат и заузели Селеукију и Ктесифон. Након што је узео титулу Parthicus Maximus, повукао се крајем 198. године н. е, не успевши, као ни Трајан својевремено, да заузме Хатру током опсаде.

Око 212. године н. е, убрзо након што је Вологас VI (владао око 208–222. н. е.) преузео престо, његов брат Артабан IV (умро 224. н. е.) побунио се против њега и стекао контролу над већим делом царства. У међувремену, римски цар Каракала (владао 211–217. н. е.) збацио је краљеве Осроене и Јерменије како би их поново учинио римским провинцијама. Умарширао је у Месопотамију под изговором да ће се оженити једном од Артабанових кћери, али брак није дозвољен. Као последицу тога, Каракала је заратио са Партијом, освојивши Арбил и опљачкавши тамошње партске гробнице. Каракала је убијен следеће године на путу за Кару од стране својих војника. У бици код Нисибиса, Парти су успели да поразе Римљане, али су обе стране претрпеле тешке губитке. Након овог дебакла, Парти су склопили нагодбу са Макрином (владао 217–218) према којој су Римљани платили Партији преко две стотине милиона „денара” уз додатне поклоне.

Парстко царство, ослабљено унутрашњим сукобима и ратовима са Римом, убрзо је заменило Сасанидско царство. Наиме, убрзо након тога, Ардашир I, локални ирански владар Персиса (модерна провинција Фарс, Иран) из Истахра, почео је да покорава околне територије у пркос арсакидској власти. Суочио се са Артабаном IV у бици код Хормиздагана 28. априла 224. године н. е, можда на локацији у близини Исфахана, поразивши га и успоставивши Сасанидско царство. Међутим, постоје докази који сугеришу да је Вологас VI наставио да кује новац у Селеукији све до 228. године н. е.

Сасаниди не само да су преузели наслеђе Партије као римског персијског непријатеља, већ су такође покушали да обнове границе Ахеменидског царства краткотрајним освајањем Леванта, Анадолије и Египта од Источног римског царства за време владавине Хозроја II (владао 590–628. н. е.). Међутим, изгубили су ове територије од Ираклија — последњег римског цара пре арапских освајања. Ипак, током периода од више од 400 година, они су наследили партско краљевство као главног ривала Рима.

Домаћи и страни извори

Партски златни накит пронађен на гробљу у Ниниви (близу модерног Мосула, Ирак) у Британском музеју

Локални и страни писани извештаји, као и нетекстуални артефакти, коришћени су за реконструкцију партске историје. Иако је партски двор водио записе, Парти нису имали формалну студију историје; најранија универзална историја Ирана, „Хвадај-Намак”, није састављена све до владавине последњег сасанидског владара Издигерда III (владао 632–651. н. е.). Примарни извори о партској историји остају ретки, при чему их је доступно мање него за било који други период иранске историје. Већина савремених писаних записа о Партији садржи грчке, као и партске и арамејске натписе. Партски језик се писао посебним писмом изведеним из царског арамејског канцеларијског писма Ахеменида, а касније се развио у пахлави систем писања.

Сарматско-партска златна огрлица и амајлија, 2. век н. е. Налази се у Уметничком фонду Тамоикин.

Највреднији домаћи извори за реконструкцију тачне хронологије арсакидских владара су метални драхма новчићи које је издавао сваки владар. Они представљају „прелаз са нетекстуалних на текстуалне остатке”, према историчару Геу Виденгрену. Други партски извори који се користе за реконструкцију хронологије укључују клинасте астрономске таблице и колофоне откривене у Вавилонији. Домаћи текстуални извори такође укључују камене натписе, пергаментне и папирусне документе, као и керамичке остраконе. На пример, у раној партској престоници Митрадаткерт/Ниса у Туркменистану, пронађене су велике количине керамичких остракона које пружају информације о продаји и складиштењу артикала попут вина. Заједно са пергаментним документима пронађеним на локалитетима као што је Дура Еуропос, они такође пружају вредне информације о партској државној управи, покривајући питања као што су опорезивање, војне титуле и провинцијска организација.

Партска златна огрлица, 2. век н. е, Иран, Музеј Реза Абаси

Партска керамичка уљана лампа, Покрајина Хузестан, Иран, Национални музеј Ирана

Грчке и латинске историје, које представљају већину материјала који покривају партску историју, не сматрају се потпуно поузданим јер су писане из перспективе ривала и ратних непријатеља. Ови спољни извори углавном се баве великим војним и политичким догађајима, и често игноришу друштвене и културне аспекте партске историје. Римљани су обично приказивали Парте као жестоке ратнике, али и као културно префињен народ; рецепти за партска јела у кувару „Апиције” илуструју њихово дивљење партској кухињи. Аполодор из Артемите и Аријан написали су историје које се фокусирају на Партију, које су данас изгубљене и преживеле су само као цитирани одломци у другим историјама. Исидор Харакски, који је живео за време Августове владавине, пружа приказ партских територија, можда из партског владиног истраживања. У мањој мери, људи и догађаји из партске историје такође су укључени у историје Јустина, Страбона, Диодора са Сицилије, Плутарха, Касија Диона, Апијана, Јосифа Флавија, Плинија Старијег и Херодијана.

Партска историја се такође може реконструисати путем кинеских историјских записа о догађајима. За разлику од грчких и римских историја, ране кинеске историје задржале су неутралнији став када описују Партију, иако навика кинеских хроничара да копирају материјал за своје извештаје из старијих дела (неуврђеног порекла) отежава успостављање хронолошког редоследа догађаја. Кинези су Партију називали „Ānxī” (кинески: 安息, старокинески изговор: ansjək), можда према грчком имену за партски град Антиохија у Маргијани (грчки: Άντιόχεια ἡ ἐν τῇ Μαργιανῇ). Међутим, ово је могло бити и транслитерација имена „Арсак”, према епонимном оснивачу династије. Дела и историјски аутори укључују „Шиђи” (такође познат као „Записи великог историчара”) од Сима Ћена, „Хан шу” (Књига Хана) од Бан Бијаоа, Бан Гуа и Бан Џао, и „Хоу Хан шу” (Књига позног Хана) од Фан Јеа. Они пружају информације о номадским миграцијама које су довеле до ране инвазије Сака на Партију, као и вредне политичке и географске информације. На пример, „Шиђи” (погл. 123) описује дипломатске размене, егзотичне поклоне које је Митридат II дао ханском двору, врсте пољопривредних култура гајених у Партији, производњу вина од грожђа, путујуће трговце и величину и локацију партске територије. „Шиђи” такође помиње да су Парти водили записе „пишући хоризонтално на тракама од коже”, то јест, пергаменту.

У исламским изворима, партска династија се помиње са три имена династичких огранака: Aškāniān (اشکانیان), Ašġāniān и Afġānšāhān (افغون شاهان). Очигледне разлике између имена партских династичких огранака у исламским изворима су заборављене од стране модерних историчара који говоре персијски. Намерно или ненамерно, пошто су преводиоци и редактори арапских извора на персијски променили слово у свим историјским текстовима и такође променили реч „Персија” у „Иран”, права намера исламских историјских извора је заборављена. Као последица тога, ови различити династички огранци постали су једна династија у облику имена Aškāniān (اشکانیان) у новим издањима исламских извора. Међутим, познато је да је краљевска лоза Арсакида преживела у оквиру три владајуће династије које припадају Јерменији, Кавкаској Иберији и Агбанији (Кавкаској Албанији) на Кавказу.

Влада и администрација

Централна власт и полуаутономни краљеви

Новчић Камнаскира III, краља Елимаиде (модерна Покрајина Хузестан), и његове супруге краљице Анзазе, 1. век п. н. е.

У поређењу са ранијим Ахеменидским царством, партска влада била је приметно децентрализована. Један домаћи историјски извор открива да су територије које је надгледала централна влада биле организоване на сличан начин као у Селеукидском царству. Обоје су имали троструку поделу за своје провинцијске хијерархије: партски марзбан, кшатрап и дизпат, слично селеукидској сатрапији, епархији и хипархији. Партско царство је такође садржало неколико подређених полуаутономних краљевстава, укључујући државе Кавкаске Иберије, Јерменије, Атропатене, Кордуене, Адијабене, Едеса, Хатре, Харакене, Елимаиде и Персиса. Државни владари управљали су сопственим територијама и ковали сопствени новац различит од краљевског новца произведеног у царским ковницама. Ово није било другачије од ранијег Ахеменидског царства, које је такође имало неке градове-државе, па чак и удаљене сатрапије које су биле полунезависне, али су „признавале врховну власт краља, плаћале данак и пружале војну подршку”, према Брозијусу. Међутим, сатрапи из партског времена управљали су мањим територијама и можда су имали мање престижа и утицаја од својих ахеменидских претходника. Током селеукидског периода, тренд локалних владајућих династија са полуаутономном влашћу, а понекад и потпуно побуњеничком влашћу, постао је уобичајен, што се одразило на каснији партски стил владања.

Племство

Статуа младог Палмирца у финим партским панталонама, са погребне стеле у Палмири, почетак 3. века н. е.

Краљ краљева био је на челу партске владе. Одржавао је полигамне односе и обично га је наслеђивао његов прворођени син. Попут Птолемејида у Египту, постоји и запис о томе да су се арсакидски краљеви женили својим нећакама, а можда чак и полусестрама; Јосиф Флавије наводи да се краљица Муса удала за сопственог сина, иако би то био екстреман и изолован случај. Брозијус наводи одломак из писма које је на грчком написао краљ Артабан II 21. године н. е, које је упућено гувернеру (са титулом „архонт”) и грађанима града Сузе. Помињу се специфичне државне службе Пожељног пријатеља, Телохранитеља и Благајника, а документ такође доказује да „иако су постојале локалне јурисдикције и поступци за именовање на високе функције, краљ је могао да интервенише у име појединца, преиспита случај и измени локалну пресуду ако би сматрао да је то прикладно”.

Наследне титуле хијерархијског племства забележене током владавине првог сасанидског монарха Ардашира I највероватније одражавају титуле које су већ биле у употреби током партске ере. Постојала су три различита нивоа племства: највиши су били регионални краљеви директно испод Краља краљева, други су били они који су били у сродству са Краљем краљева само путем брака, а најнижи ред били су поглавари локалних кланова и малих територија.

До 1. века н. е, партско племство је стекло велику моћ и утицај у наслеђивању и свргавању арсакидских краљева. Неки припадници племства функционисали су као саветници краља на двору, као и свети свештеници. Страбон, у својој „Географији”, сачувао је тврдњу грчког филозофа и историчара Посејдонија да се Савет Партије састојао од племенитих рођака и магова, две групе из којих су „краљеви били постављани”. Од великих племенитих партских породица наведених на почетку сасанидског периода, само две се експлицитно помињу у ранијим партским документима: Кућа Сурен и Кућа Карен. Историчар Плутарх забележио је да су чланови породице Сурен, први међу племством, имали привилегију да крунишу сваког новог арсакидског Краља краљева током њихових крунисања.

Војска

Партско царство није имало стајаћу војску, али су били у стању да брзо регрутују трупе у случају локалних криза. Постојала је стална оружана стража везана за личност краља, која се састојала од племића, кметова и плаћеника, али је ова краљевска пратња била мала. Гарнизони су такође стално одржавани у пограничним утврђењима; партски натписи откривају неке од војних титула додељених командантима ових локација. Војне снаге су се такође могле користити у дипломатске сврхе. На пример, када су кинески изасланици посетили Партију крајем 2. века п. н. е, „Шиђи” наводи да је 20.000 коњаника послато на источне границе да служе као пратња амбасади, иако је овај број можда претеривање.

Партски коњаник стрелац, сада изложен у Палати Мадама у Торину

Партски катафракт се бори са лавом

Рељеф пешадинца, из Замка Захак, Иран

Комбинација коњаника стрелаца и катафраката чинила је ефикасну окосницу партске војске

Главна ударна снага партске војске били су њени катафракти, тешка коњица са човеком и коњем прекривеним оклопом од верижњаче. Катафракти су били опремљени „контос” копљем за јуриш у непријатељске линије, али нису били опремљени луковима и стрелама које су биле ограничене на коњанике стрелце. Ове јединице су се показале посебно одлучујућим у биткама на отвореном пољу и касније су утицале на традиције тешке коњице у римским и сасанидским војскама. Због цене њихове опреме и оклопа, катафракти су регрутовани из аристократске класе која је, у замену за своје услуге, захтевала одређену меру аутономије на локалном нивоу од арсакидских краљева. Лака коњица је регрутована из класе обичних људи и деловала је као коњаници стрелци; у битку су носили једноставну тунику и панталоне. Користили су композитне лукове и били су у стању да гађају непријатеље док јашу и окренути су од њих; ова техника, позната као партски хитац, била је веома ефикасна тактика. Чини се да је већина партске војске била коњица, из тактичких и стратешких разлога. Сматра се да је лака коњица носила мач у битку, док су катафракти вероватно такође били наоружани кратким мачевима или ножевима. Парти су такође користили камиле у оружаним борбама. Тешка и лака коњица Партије показале су се као одлучујући фактор у бици код Каре, где је партска снага поразила много већу римску војску под Красом. Јединице лаке пешадије, састављене од регрутованих обичних људи и плаћеника, коришћене су за разбијање непријатељских трупа након коњичких јуриша.

Изгледа да Парти никада нису користили ратне кочије у бици. Међутим, краљевске жене су пратиле краља у војним походима и познато је да су се возиле у кочијама и колима. Слично томе, изгледа да су Парти ретко користили ратне слонове. Постоји један помен, од стране Тацита и Касија Диона, о употреби једног ратног слона од стране Вологаса I током Римско-партског рата од 58. до 63. године.

Величина партске војске није позната, као ни величина укупне популације царства. Међутим, археолошка ископавања у некадашњим партским урбаним центрима откривају насеља која су могла да одржавају велику популацију, а самим тим и велики ресурс у људству. Густи популациони центри у регионима попут Вавилоније несумњиво су били привлачни Римљанима, чије су војске могле себи приуштити да живе од земље. Изгледа да је највећа војска коју су Парти подигли бројала 50.000 људи.

Валута

Обично направљен од сребра, грчка драхма, укључујући тетрадрахму, била је стандардна валута која се користила широм Парстког царства. Арсакиди су одржавали краљевске ковнице у градовима Хекатомпил, Селеукија и Екбатана. Највероватније су управљали ковницом и у Митрадаткерту/Ниси. Од настанка царства до његовог колапса, драхме произведене током партског периода ретко су тежиле мање од 3,5 g или више од 4,2 g. Прве партске тетрадрахме, у принципу тешке око 16 g са неким варијацијама, појављују се након што је Митридат I освојио Месопотамију и коване су искључиво у Селеукији.

Друштво и култура

Хеленизам и ирански препород

Новчић Митридата II од Партије. Одећа је партска, док је стил хеленистички (седи на омфалосу). Грчки натпис гласи „Краљ Арсак, филхелен”.

Иако су народи Блиског истока током хеленистичког периода широко прихватили грчку културу Селеукида, партска ера је била сведок иранског културног препорода у религији, уметности, па чак и моди одевања. Свесни и хеленистичких и персијских културних корена свог краљевства, владари Арсакида су се стилизовали по узору на персијског Краља краљева и потврђивали да су такође „филхелени” („пријатељи Грка”). Реч „филхелен” била је исписана на партским новчићима све до владавине Артабана II. Престанак употребе ове фразе означио је оживљавање иранске културе у Партији. Вологас I је био први владар Арсакида који је увео партско писмо и језик на свом кованом новцу поред сада већ готово нечитљивог грчког. Међутим, употреба легенди на грчком алфабету на партским новчићима задржала се све до пропасти царства.

Керамички партски одвод за воду у облику мушке главе, датиран у 1. или 2. век нове ере

Грчки културни утицај није нестао из Партског царства; међутим, постоје докази да су Арсакиди уживали у старогрчком позоришту. Када је Красова глава донета Ороду II, он је, заједно са јерменским краљем Артаваздом II, био заузет гледањем извођења представе „Бакхе” драмског писца Еурипида (око 480–406. п. н. е.). Продуцент представе одлучио је да употреби Красову праву одсечену главу уместо реквизита главе Пентеја.

На свом новцу, Арсак I је приказан у одећи сличној ахеменидским сатрапима. Према А. Шахбазију, Арсак „намерно одступа од селеукидских новчића како би нагласио своје националистичке и краљевске тежње, и назива себе Карни/Карни (грчки: Аутократор), титулом коју су већ носили ахеменидски врховни генерали, као што је Кир Млађи.” У складу са ахеменидским традицијама, рељефне слике владара Арсакида исклесане су на планини Бехистун, где је Дарије I од Персије (владао 522–486. п. н. е.) направио краљевске натписе. Штавише, Арсакиди су тврдили да потичу од Артаксеркса II од Персије (владао 404–358. п. н. е.) како би ојачали свој легитимитет у владању над бившим ахеменидским територијама, тј. као „легитимни наследници славних краљева” древног Ирана. Артабан II је једном од својих синова дао име Дарије и полагао је право на наслеђе Кира. Краљеви Арсакида бирали су типична зороастријска имена за себе, а нека и из „херојске позадине” Авесте, према В. Г. Лукоњину. Парти су такође усвојили употребу вавилонског календара са називима из ахеменидског иранског календара, замењујући македонски календар Селеукида.

Религија

Партски заветни рељеф из покрајине Хузестан, Иран, 2. век нове ере

Партско царство, будући културно и политички хетерогено, имало је различите верске системе и веровања, при чему су најраспрострањенија била она посвећена грчким и иранским култовима. Осим мањине Јевреја и раних хришћана, већина Парта била је политеистичка. Грчка и иранска божанства често су спајана у једно. На пример, Зевс је често поистовећиван са Ахура Маздом, Хад са Ангра Мајнујом, Афродита и Хера са Анахитом, Аполон са митром, а Хермес са Шамашом. Поред главних богова и богиња, свака етничка група и град имали су своја одређена божанства. Као и код селеукидских владара, партска уметност указује на то да су краљеви Арсакида себе сматрали боговима; овај култ владара био је можда најраспрострањенији.

Обим покровитељства Арсакида према зороастризму предмет је расправе у модерној науци. Следбеницима Зороастера била би неприхватљива крвава жртвовања неких иранских култова из партског доба. Међутим, постоје докази да је Вологаз I подстицао присуство зороастријских свештеника магова на двору и спонзорисао прикупљање светих зороастријских текстова који су касније формирали Авесту. Сасанидски двор ће касније усвојити зороастризам као званичну државну религију царства.

Иако Мани (216–276. н. е.), пророк оснивач манихејства, није објавио своје прво верско откровење све до 228/229. године н. е., Бивар тврди да је његова нова вера садржала „елементе мандеистичког веровања, иранске космогоније, па чак и одјеке хришћанства... [она] се може сматрати типичним одразом мешаних верских доктрина касног арсакидског периода, које ће зороастријска ортодоксија Сасанида убрзо почети да уклања.”

Постоје оскудни археолошки докази о ширењу будизма из Кушанског царства у ужи Иран. Међутим, из кинеских извора је познато да је Ан Шигао (цветао у 2. веку н. е.), партски племић и будистички монах, путовао у Луојанг у Хан Кини као будистички мисионар и превео неколико будистичких канона на кинески језик.

Уметност и архитектура

„Ајван” са бачвастим сводом на улазу у древни локалитет Хатре, данашњи Ирак, саграђен око 50. године н. е.

Партски храм Гареус у Уруку.

Партска уметност се може поделити у три гео-историјске фазе: уметност уже Партије; уметност Иранске висоравни; и уметност партске Месопотамије. Прва аутентична партска уметност, пронађена у Митридаткерту/Ниси, комбиновала је елементе грчке и иранске уметности у складу са ахеменидским и селеукидским традицијама. У другој фази, партска уметност је нашла инспирацију у ахеменидској уметности, као што показује рељеф инвеституре Митридата II на планини Бехистун. Трећа фаза се одвијала постепено након партског освајања Месопотамије.

Чести мотиви партског периода укључују сцене краљевских ловачких експедиција и инвеституре краљева Арсакида. Употреба ових мотива проширила се и на приказе локалних владара. Уобичајени уметнички медији били су рељефи на стенама, фреске, па чак и графити. Геометријски и стилизовани биљни обрасци такође су коришћени на штуко и малтерисаним зидовима. Чест мотив сасанидског периода који приказује два коњаника у борби копљима први пут се појавио на партским рељефима на планини Бехистун.

У портрету, Парти су фаворизовали и наглашавали фронталност, што значи да је особа приказана на слици, скулптури или рељефу на новчићима била окренута директно према посматрачу уместо да приказује свој профил. Иако је фронталност у портретисању већ била стара уметничка техника у партском периоду, Данијел Шлумберже објашњава иновацију партске фронталности:

„Партска фронталност”, како смо сада навикли да је зовемо, дубоко се разликује и од древне блискоисточне и од грчке фронталности, иако је, без сумње, потомак ове друге. Јер и у оријенталној и у грчкој уметности, фронталност је била изузетан третман: у оријенталној уметности то је био третман строго резервисан за мали број традиционалних ликова култа и мита; у грчкој уметности то је била опција којој се прибегавало само из одређених разлога, када је то захтевао субјект, и, у целини, ретко се користила. У партској уметности, напротив, фронталност постаје нормалан третман фигуре. За Парте, фронталност заправо није ништа друго до навика приказивања, у рељефу и сликарству, свих фигура лицем окренутим напред, чак и на штету (како то нама модернима изгледа) јасности и разумљивости. Толико је систематска ова употреба да она „de facto” представља потпуно протеривање погледа са стране и свих међупоза. Изгледа да се ово јединствено стање ствари усталило током 1. века нове ере.

Зидни мурал који приказује сцену из Књиге о Јестири у синагоги у Дура-Еуропосу, датиран у 245. годину н. е., који Кертис и Шлумберже описују као фин пример „партске фронталности”

Партска уметност, са својом карактеристичном употребом фронталности у портрету, изгубљена је и напуштена са дубоким културним и политичким променама које је донело Сасанидско царство. Међутим, чак и након римске окупације Дура-Еуропоса 165. године н. е., употреба партске фронталности у портрету наставила је да цвета тамо. Ово илуструју зидни мурали из раног 3. века нове ере у синагоги у Дура-Еуропосу, храму у истом граду посвећеном палмирским боговима, као и локални митреум.

Партска архитектура усвојила је елементе ахеменидске и грчке архитектуре, али је остала различита од обе. Стил је први пут посведочен у Митридаткерту/Ниси. Округла дворана Нисе слична је хеленистичким палатама, али се разликује по томе што формира круг и свод унутар квадратног простора. Међутим, уметничка дела Нисе, укључујући мермерне статуе и резбарене сцене на посудама од слоноваче (ритон), несумњиво су под утицајем грчке уметности.

Карактеристична одлика партске архитектуре био је „ајван”, пријемна дворана коју подупиру лукови или бачвасти сводови, отворена са једне стране. Употреба бачвастог свода заменила је хеленску употребу стубова за подупирање кровова. Иако је „ајван” био познат током ахеменидског периода и раније у мањим и подземним структурама, Парти су били ти који су их први изградили у монументалним размерама. Најранији партски „ајвани” налазе се у Селеукији, изграђени почетком 1. века нове ере. Монументални „ајвани” се такође често налазе у древним храмовима Хатре и можда су моделовани по партском стилу. Највећи партски „ајвани” на том локалитету имају распон од 15 метара.

Одећа и ношња

Ратник са шлемом из Нисе, хеленистичка фигура или божанство, из партске краљевске резиденције и некрополе у Ниси, Туркменистан, 2. век п. н. е.

Типична партска јахаћа ношња илустрована је чувеном бронзаном статуом партског племића пронађеном у Шамију, у Елимаиди. Висок 1,9 метара, лик носи јакну у облику слова В, тунику у облику слова В причвршћену појасом, широке панталоне са много набора које држе подвезице, и дијадему или траку преко своје фризуре са боб обликом косе. Његова одећа се често види на рељефним сликама партских новчића до средине 1. века п. н. е.

Примери одеће у скулптурама инспирисаним партским стилом пронађени су у ископавањима у Хатри, у северозападном Ираку. Статуе подигнуте тамо приказују типичну партску кошуљу („qamis”), комбиновану са панталонама и израђену од финих, украшених материјала. Аристократска елита Хатре усвојила је боб фризуре, украсе за главу и тунике са појасом које је носила ноблa централног арсакидског двора. Одело са панталонама носили су чак и краљеви Арсакида, као што је приказано на реверсним сликама новчића. Партско одело са панталонама такође је усвојено у Палмири, у Сирији, заједно са употребом партске фронталности у уметности.

Партске скулптуре приказују богате жене у дугим хаљинама преко којих носе одоре дугих рукава, са огрлицама, минђушама, наруквицама и украсима за главу препуним накита. Њихове хаљине са много набора биле су причвршћене брошем на једном рамену. Њихови украси за главу такође су садржали вео који је био пребачен уназад.

Као што се види на партском кованом новцу, украси за главу које су носили партски краљеви мењали су се током времена. Најранији новчићи Арсакида приказују владаре како носе меку капу са преклопима за образе, познату као башлик (грчки: „kyrbasia”). Ово је можда потекло од сатрапског украса за главу из ахеменидског доба и шиљатих шешира приказаних на ахеменидским рељефима у Бехистуну и Персепољу. Најранији новчићи Митридата I приказују га са меком капом, док га новчићи из каснијег дела његове владавине по први пут приказују са краљевском хеленистичком дијадемом. Митридат II је био први који је приказан како носи партску тијару, извезену бисерима и драгуљима, украс за главу који су често носили монарси у касном партском периоду и сасанидски монарси.

Језик

Иако културно и верски толерантни, Парти су усвојили грчки као свој званични језик, док је арамејски остао „lingua franca” у царству. Користили су се и матерњи партски језик, средњоперсијски и акадски.

Књижевност и музика

Партски свирач на лаути дугог врата, око 3. век п. н. е. – 3. век н. е.

Познато је да је током партског периода дворски минстрел („госан”) рецитовао поетску усмену књижевност уз пратњу музике. Међутим, њихове приче, састављене у стиховима, нису записане све до наредног сасанидског периода. Заправо, не постоји позната књижевност на партском језику која је преживела у изворном облику; сви сачувани текстови записани су у наредним вековима. Верује се да су такве приче као што су романтична приповест „Вис и Рамин” и епски циклус о династији Кајанида били део корпуса усмене књижевности из партског доба, иако су састављени много касније. Иако књижевност на партском језику није пренета у писану форму, постоје докази да су Арсакиди признавали и поштовали писану грчку књижевност.

Жене у Партском царству

Постоји веома мало писаних и археолошких извора о положају жена у Партском царству, а фрагментарне информације које постоје односе се само на краљевске жене, чији положај показује многе сличности са њиховим претходницама у Ахеменидском царству и њиховим наследницама у Сасанидском царству.

Партски краљеви су били полигамни и имали су неколико жена са титулом „краљица” (која се помиње вавилонским правописом šarratu или грчким basilisse), као и конкубине. Познато је да су се краљеви често женили својим сестрама, али није познато да ли су то биле краљеве рођене сестре или полусестре. Према римским изворима, партски краљеви су имали хареме пуне робиња и хетера изолованих од контакта са мушкарцима, а краљевским женама није било дозвољено да учествују у краљевским банкетима. Непознато је да ли су краљевске жене живеле у изолацији од мушкараца, јер нису пронађени докази о томе, али је познато да су жене бар учествовале у краљевским банкетима као забављачице, јер су жене приказане на археолошким сликама како забављају присутне у таквим приликама музиком и плесом.

Претпоставља се да су жене из партске краљевске породице могле да поседују и управљају сопственом имовином, земљом и производњом, као што су могле њихове претходнице у Ахеменидском и Селеукидском царству и њихове наследнице у Сасанидском царству. Потпуно је потврђено да су краљевске жене, као и племкиње, пратиле своје мужеве у битку са сопственом пратњом. То је био разлог зашто су женски чланови краљевске породице понекад могли бити заробљени од стране непријатеља и морали бити откупљени, као што је чувени случај када је ћерка краља Осроја била заробљена од стране цара Трајана приликом окупације Ктесифона 116. године све до 129. године, али и разлог зашто су краљеви понекад убијали жене из своје пратње након пораза како би спречили да буду заробљене.

Чини се да су краљевске жене биле мање укључене у краљевску репрезентацију. Уметничка дела приказују краљевске жене одевене слично онима из ахеменидског периода: у хаљинама са много набора дугих рукава везаним појасом, са тијаром или велом који им пада низ леђа. Иако су се њихова имена и титуле појављивали у званичним документима, партске жене су ретко приказиване у уметности. Само две жене су икада приказане на партским новчићима: краљица Муса од Партије и краљица Анзазе од Елимаиде. Само за две жене је познато да су владале Партским царством, једна као монарх и једна као регент. Муса од Партије је једина жена за коју је потврђено да је владала као владајућа краљица Партског царства, док је Ринну, мајка малолетног краља Фраата II, једина друга жена за коју се верује да је била владар, у њеном случају као краљица регент уместо владајуће краљице.

Литература

• An, Jiayao (2002), „When Glass Was Treasured in China”, Ур.: Juliano, Annette L. and Judith A. Lerner, Silk Road Studies: Nomads, Traders, and Holy Men Along China's Silk Road, 7, Turnhout: Brepols Publishers, стр. 79—94, ISBN 978-2-503-52178-7 .
• Asmussen, J.P. (1983). „Christians in Iran”. Ур.: Yarshater, Ehsan. The Cambridge History of Iran, Volume 3(2): The Seleucid, Parthian and Sasanian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 924—948. ISBN 0-521-24693-8. 
• Assar, Gholamreza F. (2006). „A Revised Parthian Chronology of the Period 91–55 BC”. Parthica. Incontri di Culture Nel Mondo Antico. Istituti Editoriali e Poligrafici Internazionali. 8: Papers Presented to David Sellwood. ISBN 978-8-881-47453-0. ISSN 1128-6342. 
• Ball, Warwick (2016), Rome in the East: Transformation of an Empire, 2nd Edition, London & New York: Routledge, ISBN 978-0-415-72078-6 .
• Bausani, Alessandro (1971), The Persians, from the earliest days to the twentieth century, New York: St. Martin's Press, стр. 41, ISBN 978-0-236-17760-8 .
• Bickerman, Elias J. (1983). „The Seleucid Period”. Ур.: Yarshater, Ehsan. The Cambridge History of Iran, Volume 3(1): The Seleucid, Parthian and Sasanian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 3—20. ISBN 0-521-20092-X. 
• Bivar, A.D.H. (1983). „The Political History of Iran Under the Arsacids”. Ур.: Yarshater, Ehsan. The Cambridge History of Iran, Volume 3(1): The Seleucid, Parthian and Sasanian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 21—99. ISBN 0-521-20092-X. 
• Bivar, A.D.H. (2007), „Gondophares and the Indo-Parthians”, Ур.: Curtis, Vesta Sarkhosh and Sarah Stewart, The Age of the Parthians: The Ideas of Iran, 2, London & New York: I.B. Tauris & Co Ltd., in association with the London Middle East Institute at SOAS and the British Museum, стр. 26—36, ISBN 978-1-84511-406-0 .
• Boyce, Mary (1983). „Parthian Writings and Literature”. Ур.: Yarshater, Ehsan. The Cambridge History of Iran, Volume 3(2): The Seleucid, Parthian and Sasanian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 1151—1165. ISBN 0-521-24693-8. 
• Bringmann, Klaus (2007) [2002]. A History of the Roman Republic (на језику: енглески). Превод: W. J. Smyth. Cambridge: Polity Press. ISBN 978-0-7456-3371-8. .
• Brosius, Maria (2006), The Persians: An Introduction, London & New York: Routledge, ISBN 978-0-415-32089-4 .
• Burstein, Stanley M. (2004), The Reign of Cleopatra, Westport, CT: Greenwood Press, ISBN 978-0-313-32527-4. 
• Canepa, Matthew (2018). The Iranian Expanse: Transforming Royal Identity Through Architecture, Landscape, and the Built Environment, 550 BCE–642 CE. Oakland: University of California Press. ISBN 978-0520379206. 
• Chegini, N.N.; Nikitin, A.V. (1996). „Sasanian Iran – economy, society, arts and crafts”. Ур.: Litvinsky, B.A.; Guang-da, Zhang; Samghabadi, R. Shabani. History of Civilizations of Central Asia. III: The Crossroads of Civilization: AD 250 to 750. UNESCO Publishing. 35
• Colpe, Carsten (1983). „Development of Religious Thought”. Ур.: Yarshater, Ehsan. The Cambridge History of Iran, Volume 3(2): The Seleucid, Parthian and Sasanian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 819—865. ISBN 0-521-24693-8. 
• Curtis, Vesta Sarkhosh (2007), „The Iranian Revival in the Parthian Period”, Ур.: Curtis, Vesta Sarkhosh and Sarah Stewart, The Age of the Parthians: The Ideas of Iran, 2, London & New York: I.B. Tauris & Co Ltd., in association with the London Middle East Institute at SOAS and the British Museum, стр. 7—25, ISBN 978-1-84511-406-0 .
• de Crespigny, Rafe (2007), A Biographical Dictionary of Later Han to the Three Kingdoms (23–220 AD), Leiden: Koninklijke Brill, ISBN 978-90-04-15605-0 .
• De Jong, Albert (2008). „Regional Variation in Zoroastrianism: The Case of the Parthians”. Bulletin of the Asia Institute. 22: 17—27. JSTOR 24049232. .
• Demiéville, Paul (1986), „Philosophy and religion from Han to Sui”, Ур.: Twitchett and Loewe, Cambridge History of China: the Ch'in and Han Empires, 221 B.C. – A.D. 220, 1, Cambridge: Cambridge University Press, стр. 808—872, ISBN 978-0-521-24327-8 .
• Duchesne-Guillemin, J. (1983). „Zoroastrian religion”. Ур.: Yarshater, Ehsan. The Cambridge History of Iran, Volume 3(2): The Seleucid, Parthian and Sasanian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 866—908. ISBN 0-521-24693-8. .
• Ebrey, Patricia Buckley (1999), The Cambridge Illustrated History of China, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-66991-7  (paperback).
• Emmerick, R.E. (1983). „Buddhism Among Iranian Peoples”. Ур.: Yarshater, Ehsan. The Cambridge History of Iran, Volume 3(2): The Seleucid, Parthian and Sasanian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 949—964. ISBN 0-521-24693-8. .
• Frye, R.N. (1983). „The Political History of Iran Under the Sasanians”. Ур.: Yarshater, Ehsan. The Cambridge History of Iran, Volume 3(1): The Seleucid, Parthian and Sasanian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 116—180. ISBN 0-521-20092-X. .
• Garthwaite, Gene Ralph (2005), The Persians, Oxford & Carlton: Blackwell Publishing, Ltd., ISBN 978-1-55786-860-2 .
• Green, Tamara M. (1992), The City of the Moon God: Religious Traditions of Harran, Brill, ISBN 978-90-04-09513-7 .
• Howard, Michael C. (2012), Transnationalism in Ancient and Medieval Societies: the Role of Cross Border Trade and Travel, Jefferson: McFarland & Company .
• Katouzian, Homa (2009), The Persians: Ancient, Medieval, and Modern Iran, New Haven & London: Yale University Press, ISBN 978-0-300-12118-6 .
• Kazemi, Hashem; Dehpahlavan, Mostafa (2023). „Parthian Arsacids or Scythian Arsacids? The emergence of the Arsacid based on written sources and archaeological evidence (Sources, Obstacles and Challenges)”. Journal of Iranian Studies (на језику: персијски). 13 (4): 1—22. ISSN 2676-4601. doi:10.22059/jis.2023.350547.1167. .
• Kennedy, David (1996), „Parthia and Rome: eastern perspectives”, Ур.: Kennedy, David L.; Braund, David, The Roman Army in the East, Ann Arbor: Cushing Malloy Inc., Journal of Roman Archaeology: Supplementary Series Number Eighteen, стр. 67—90, ISBN 978-1-887829-18-2 .
• Koshelenko, G.A.; Pilipko, V.N., ур. (1996). „Parthia”. History of Civilizations of Central Asia. II. UNESCO Publishing. .
• Kurz, Otto (1983). „Cultural Relations Between Parthia and Rome”. Ур.: Yarshater, Ehsan. The Cambridge History of Iran, Volume 3(1): The Seleucid, Parthian and Sasanian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 559—567. ISBN 0-521-20092-X. .
• Lightfoot, C.S. (1990), „Trajan's Parthian War and the Fourth-Century Perspective”, The Journal of Roman Studies, 80: 115—126, JSTOR 300283, S2CID 162863957, doi:10.2307/300283 .
• Lukonin, V.G. (1983). „Political, Social and Administrative Institutions: Taxes and Trade”. Ур.: Yarshater, Ehsan. The Cambridge History of Iran, Volume 3(2): The Seleucid, Parthian and Sasanian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 681—746. ISBN 0-521-24693-8. .
• Mawer, Granville Allen (2013), „The Riddle of Cattigara”, Ур.: Nichols, Robert; Woods, Martin, Mapping Our World: Terra Incognita to Australia, стр. 38—39, ISBN 978-0-642-27809-8 .
• Mommsen, Theodor (2004) [original publication 1909 by Ares Publishers, Inc.], The Provinces of the Roman Empire: From Caesar to Diocletian, 2, Piscataway (New Jersey): Gorgias Press, ISBN 978-1-59333-026-2 .
• Morton, William S.; Lewis, Charlton M. (2005), China: Its History and Culture, New York: McGraw-Hill, ISBN 978-0-07-141279-7 .
• Neusner, J. (1983). „Jews in Iran”. Ур.: Yarshater, Ehsan. The Cambridge History of Iran, Volume 3(2): The Seleucid, Parthian and Sasanian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 909—923. ISBN 0-521-24693-8. .
• Olbrycht, Marek Jan (2016). „The Sacral Kingship of the early Arsacids. I. Fire Cult and Kingly Glory”. Anabasis. 7: 91—106. .
• Posch, Walter (1998), „Chinesische Quellen zu den Parthern”, Ур.: Weisehöfer, Josef, Das Partherreich und seine Zeugnisse, Historia: Zeitschrift für alte Geschichte, vol. 122 (на језику: немачки), Stuttgart: Franz Steiner, стр. 355—364 .
• Rezakhani, Khodadad (2013). „Arsacid, Elymaean, and Persid Coinage”. Ур.: Potts, Daniel T. The Oxford Handbook of Ancient Iran. Oxford University Press. ISBN 978-0199733309. .
• Roller, Duane W. (2010), Cleopatra: a biography, Oxford: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-536553-5. 
• Schlumberger, Daniel (1983). „Parthian Art”. Ур.: Yarshater, Ehsan. The Cambridge History of Iran, Volume 3(2): The Seleucid, Parthian and Sasanian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 1027—1054. ISBN 0-521-24693-8. 
• Sellwood, David (1976). „The Drachms of the Parthian "Dark Age"”. The Journal of the Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland. Cambridge University Press. 1 (1): 2—25. JSTOR 25203669. S2CID 161619682. doi:10.1017/S0035869X00132988. 
• Sellwood, David (1983). „Parthian Coins”. Ур.: Yarshater, Ehsan. The Cambridge History of Iran, Volume 3(1): The Seleucid, Parthian and Sasanian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 279—298. ISBN 0-521-20092-X. 
• Shahbazi, Shahpur A. (1987), „Arsacids. I. Origin”, Encyclopaedia Iranica, 2: 255 .
• Shayegan, Rahim M. (2007), „On Demetrius II Nicator's Arsacid Captivity and Second Rule”, Bulletin of the Asia Institute, 17: 83—103 .
• Shayegan, Rahim M. (2011), Arsacids and Sasanians: Political Ideology in Post-Hellenistic and Late Antique Persia, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-76641-8 .
• Sheldon, Rose Mary (2010), Rome's Wars in Parthia: Blood in the Sand, London & Portland: Valentine Mitchell, ISBN 978-0-85303-981-5 .
• Skjærvø, Prods Oktor (2004). „Iran vi. Iranian languages and scripts”. Ур.: Yarshater, Ehsan. Encyclopædia Iranica, Volume XIII/4: Iran V. Peoples of Iran–Iran IX. Religions of Iran. London and New York: Routledge & Kegan Paul. стр. 348—366. ISBN 978-0-933273-90-0. 
• Strugnell, Emma (2006), „Ventidius' Parthian War: Rome's Forgotten Eastern Triumph”, Acta Antiqua, 46 (3): 239—252, doi:10.1556/AAnt.46.2006.3.3 .
• Syme, Ronald (2002) [1939], The Roman Revolution, Oxford: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-280320-7 .
• Torday, Laszlo (1997), Mounted Archers: The Beginnings of Central Asian History, Durham: The Durham Academic Press, ISBN 978-1-900838-03-0 .
• Wang, Tao (2007), „Parthia in China: a Re-examination of the Historical Records”, Ур.: Curtis, Vesta Sarkhosh and Sarah Stewart, The Age of the Parthians: The Ideas of Iran, 2, London & New York: I.B. Tauris & Co Ltd., in association with the London Middle East Institute at SOAS and the British Museum, стр. 87—104, ISBN 978-1-84511-406-0 .
• Waters, Kenneth H. (1974), „The Reign of Trajan, part VII: Trajanic Wars and Frontiers. The Danube and the East”, Ур.: Temporini, Hildegard, Aufstieg und Niedergang der römischen Welt. Principat. II.2, Berlin: Walter de Gruyter, стр. 415—427 .
• Watson, William (1983). „Iran and China”. Ур.: Yarshater, Ehsan. The Cambridge History of Iran, Volume 3(1): The Seleucid, Parthian and Sasanian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 537—558. ISBN 0-521-20092-X. 
• Widengren, Geo (1983). „Sources of Parthian and Sasanian History”. Ур.: Yarshater, Ehsan. The Cambridge History of Iran, Volume 3(2): The Seleucid, Parthian and Sasanian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 1261—1283. ISBN 0-521-24693-8. 
• Wood, Frances (2002), The Silk Road: Two Thousand Years in the Heart of Asia, Berkeley and Los Angeles: University of California Press, ISBN 978-0-520-24340-8 .
• Yü, Ying-shih (1986), „Han Foreign Relations”, Ур.: Twitchett, Denis and Michael Loewe, Cambridge History of China: the Ch'in and Han Empires, 221 B.C. – A.D. 220, 1, Cambridge: Cambridge University Press, стр. 377—462, ISBN 978-0-521-24327-8 .
• Young, Gary K. (2001), Rome's Eastern Trade: International Commerce and Imperial Policy, 31 BC – AD 305, London & New York: Routledge, ISBN 978-0-415-24219-6 .
• Yarshater, Ehsan (1983). „Iranian National History”. Ур.: Yarshater, Ehsan. The Cambridge History of Iran, Volume 3(1): The Seleucid, Parthian and Sasanian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 359—480. ISBN 0-521-20092-X. 
• Zhang, Guanuda (2002), „The Role of the Sogdians as Translators of Buddhist Texts”, Ур.: Juliano, Annette L. and Judith A. Lerner, Silk Road Studies: Nomads, Traders, and Holy Men Along China's Silk Road, 7, Turnhout: Brepols Publishers, стр. 75—78, ISBN 978-2-503-52178-7 .
• Daryaee, Touraj (2012). The Oxford Handbook of Iranian History. Oxford University Press. стр. 1—432. ISBN 978-0-19-987575-7. Архивирано из оригинала 2019-01-01. г. Приступљено 2019-02-10. 
• Shahbazi, A. Shapur (1986). „Army i. Pre-Islamic Iran”. Encyclopaedia Iranica, Vol. II, Fasc. 5. стр. 489—499. .

Додатна литература

• Ellerbrock, Uwe (2021). The Parthians: The Forgotten Empire. Abingdon-on-Thames: Taylor & Francis. ISBN 978-1-000-35848-3. 
• Neusner, J. (1963), „Parthian Political Ideology”, Iranica Antiqua, 3: 40—59 
• Schippmann, Klaus (1987), „Arsacid ii. The Arsacid dynasty”, Encyclopaedia Iranica, 2, New York: Routledge & Kegan Paul, стр. 526—535 

Спољашње везе

• Parthia.com - са богатом библиографијом
• Историја Партије
• Партија Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (4. јун 2011)