Пређи на садржај

Граматика

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Лингвистика
Теоријска
Дескриптивна
Примењена и експериментална
Повезани чланци
Лингвистички портал

Граматика је систем правила која дефинишу језички израз људског говора. Појам се често користио као скуп принципа који владају синтаксом или боље речено, скуп принципа помоћу којих се конструише говор. Граматика је проучавање правила која управљају употребом језика. Скуп правила који управљају појединим језиком јест граматика тог језика, и стога се за сваки језик каже да поседује властиту граматику. Граматика је део опште дисциплине која проучава језик зване лингвистика или језикословље. Граматика представља начин размишљања о језику.

У модерној лингвистици, граматика се састоји од фонологије, семантике и синтаксе. Традиционално гледано, граматика која се учила у школама, на пример граматика српског језика, се састојала од серије уредно изабраних форми и примера језичког израза, правописа, укључујући такође, све оне облике и форме које треба избегавати.

Савремена граматика, као шира теорија, покушава да опише и објаснити зашто је природни говор такав какав јесте. Таква теорија је у складу са опште прихваћеном тачком гледишта, и сматра, да је лингвистика наука о људском језику, то јест говору као природном феномену који треба схватити.

Употреба термина

[уреди | уреди извор]

За лингвисте, граматика се односи на когнитивне информације које су у основи употребе језика. Говорници језика имају сет интернализованих правила за коришћење тог језика. Та правила сачињавају граматику, и велика већина информација у граматици није — бар у случају нечијег матерњег језика — стечена свесним студирањем или инструкцијама, него посматрањем других говорника. Највећи део посла је урађен током раног детињства; учење језика касније у животу обично обухвата већи степен експлицитне инструкције.[1]

Термин „граматика“ се исто тако може користити за описивање правила која регулишу језичко понашање групе говорника. Термин „граматика“, стога, може да има неколико значења. Он се може односити на целокупну граматику, другим речима на граматику свих говорника језика, у ком случају, израз обухвата велики степен варијација.[2][3] Алтернативно, израз се може односити само на оно што је заједничко свим граматикама, или великој већини говорника (као што је субјекат–глагол–објекат ред речи у једноставним декларативним реченицама). Или се може односити на специфична правила, релативно добро дефинисану подврсту језика (стандардни језик датог региона).

Специфичан опис, студија или анализа таквих правила може се такође назвати граматиком. Референтни рад којим се описује граматика језика се назива „референтна граматика“ или једноставно „граматика“. Потпуно експлицитна граматика која детаљно описује граматичке конструкције језика назива се описна граматика. Тај облик лингвистичког описа је у контрасту са лингвистичким рецептом, покушајем обесхрабљивања или сузбијања неких граматичких конструкција, уз промовисање других. На пример, предложно размештање је широко заступљено у германским језицима и има дугу историју у енглеском језику. Џон Драјден је међутим био против тога (без објашњења),[4] наводећи остале енглеске говорнике да избегавају такве конструкције и обесхрабрујући његово кориштење.[5]

Изван лингвистике се термин граматика често користи у веома различитом смислу. У неким аспектима, она се може користити шире, укључујући правила правописа и интерпункције, који лингвисти не би обично сматрали да делом граматике, већ пре делом ортографије, скупом конвенција за писање језика. У другим аспектима, термин се може користити у ужем смислу, тако да се само односи на прескриптивну граматику и искључујући оне аспекте граматике језика који нису предмет варирања или расправе. Џереми Батерфилд је тврдио да за нелингвисте, „граматика је често генерички начин упућивања на било који аспект енглеског којем се људи противе“.[6]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Реч граматика је изведена из грчке речи γραμματικὴ τέχνη (grammatikē technē), са значењем „уметност слова“, од грч. γράμμα (gramma), „слово“, која потиче од грч. γράφειν (graphein), „цртати, писати“.[7] Исти грчки корени се јављају у речима графика, графема, и фотограф.

Историја

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Историјска лингвистика

Вавилонци су извршили ране покушаје описивања језика,[8] међутим прва систематска граматика, Санскрита, потиче из гвозденог доба Индије, са Јаском (6. век п. н. е.), Панинијем (6-5. век п. н. е.[9]) и његовим коментаторима Пингалом (c. 200. п. н. е.), Катјајаном, и Патањалијем (2. век п. н. е.). Толкапијам, најранија тамилска граматика, је датирана на 5. век.

На Западу, граматика се појавила као дисциплина у доба хеленизма од 3. века п. н. е. са ауторима као што су Ријан и Аристарх од Самотраке, при чему је најстарији сачувани рад Уметност граматике (Τέχνη Γραμματική), који се приписује Дионисису Траксу (c. 100. п. н. е.). Латинска граматика се развила следећи грчке моделе од 1. века п. н. е, захваљујући раду аутора као што су Орбилијус Пупилус, Ремијус Палемон, Маркус Валеријус Пробус, Веријус Флакус и Емилус Аспер.

Ирска граматика потиче из 7. века са Auraicept na n-Éces. Граматика арапског језика се појавила са Абу ал-Асвад ад-Дуалијем у 7. веку. Прва разматрања хебрејске граматике појавила су се у високом средњем веку, у контексту Мишне (прве писане редакције јеврејске усмене традиције јеврејске Библије). Караитска традиција потиче из абасидског Багдада. Дикдук (10. век) је један од најранијих граматичких коментара хебрејске Библије.[10] Ибн Барун је у 12. веку упоредио хебрејски језик са арапским у исламској граматичкој традицији.[11]

Као део тривијума седам либералних вештина, граматика је предавана као темељна дисциплина током средњег века, следећи утицај аутора из касне антике, као што је Присцијан. Третман говорних језика је започео током високог средњег веке, са изолованим радовима као што је Прва граматичка расправа, али је постао утицајан тек у време ренесансе и барока. Године 1486, Антонио де Небриха је објавио Las introduciones Latinas contrapuesto el romance al Latin, и прву шпанску граматику, Gramática de la lengua castellana, 1492. године. Током 16. века италијанске ренесансе, Questione della lingua је била дискусија о статусу и идеалној форми италијанског језика, коју је иницирао Дантеов рад de vulgari eloquentia (Пјетро Бембо, Prose della volgar lingua Венеција 1525). Прву граматику словеначког језика је написао Адам Бохорич 1583. године.

Граматике ваневропских језика су почеле да се праве ради еванђелизације и превођења Светог писма од 16. века на овамо, као што је Grammatica o Arte de la Lengua General de los Indios de los Reynos del Perú (1560), и кечуанска граматика калуђера Доминга де Санто Томаса.

Године 1643. је Иван Ужевич објавио рад Grammatica sclavonica, а 1762. је Роберт Ловт објавио Кратки увод у енглеску граматику. Grammatisch-Kritisches Wörterbuch der hochdeutschen Mundart, горњенемачка граматика у пет томова аутора Јохана Кристофа Аделунга, појавила се 1774. године.

Од друге половине 18. века, граматика је попримила статус потпоља дисциплине у настајању, модерне лингвистике. Српска граматика Вика Караџића је објављена 1814. године, док се Deutsche Grammatik Браће Грим први пут објављена 1818. године. Упоредна граматика Франца Бопа, која је почетна тачка модерне упоредне лингвистике, изашла је 1833. године.

Развој граматика

[уреди | уреди извор]

Граматике еволуирају употребом и раздвајањем људских популација. Појавом писаних представљања такође се појављују и формална језична правила. Формалне су граматике кодификације употребе развијене посматрањем. Како се правила установљују и развијају, појављује се и прескриптивна (прописна) концепција граматике. Тај процес обично узрокује одступање између свакодневне тадашње упорабе језика и оне коју лингвисти прихваћају као исправну. Лингвисти у правилу сматрају да прескриптивне граматике немају никаквог оправдања изван естетских укуса њихових аутора. Међутим, у социолингвистици се прескрипције сматрају делом објашњења зашто неки људи кажу „Нисам ништа учинио“, а други „Нисам ишта учинио“, а неки кажу једно или друго зависно од друштвеног контекста.

Формално проучавање граматике је важан део образовања још од најранијег доба напредним учењем, иако правила која се у поучавају у школама нису „граматичка“ у смислу у којем већина лингвиста користи тај термин, јер су пуно више прескриптивна него дескриптивна.

Конструисани језици постају данас све уобичајенији. Многи су створени како би потпомогли људску комуникацију (на пример, натуралистички Интерлингва, шематски Есперанто, те логички компатибилан вештачки језик Лојбан), или пак створени у неком фикцијском раду (на пример клингонски језик и вилењачки језици). Сваки од ових језика поседује своју граматику.

Погрешно се верује да аналитички језици имају једноставнију граматику од синтетичких језика. Аналитички језици користе синтаксу за преношење информације која је кодирана инфлексијом у синтетичким језицима. Другим речима, редослед речи није битан и морфологија игра знатно важнију улогу у чисто синтетичким језицима, док у аналитичким језицима морфологија није толико важна и синтакса игра значајну улогу.[12] Кинески и африканс, на пример, су високо аналитички и значење је стога врло контекстно зависно. (Оба поседују неке инфлексије, и имали су их више у прошлости, те стога с временом постају све мање синтетичкима и све више „чисто“ аналитичкима.) Латински, који је високо синтетички, користи афиксе и инфлексије како би пренео исту информацију коју кинески преноси синтаксом. Будући да су речи латинског језика поприлично (иако не потпуно) самосадржавајуће, разумљива реченица латинског језика се може начинити пермутовањем елемената у произвољном редоследу. Латински има сложену афиксацију и једноставну синтаксу, док за кинески вреди обрнуто.

Грамарски оквири

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Грамарски оквир

Разни „грамарски оквири” су били развијана у теоретској лингвистици од средине 20. века, посебно под утицајем идеје „универзалне граматике” у Сједињеним Државама. Међу њима су главне гране:

Образовање

[уреди | уреди извор]

Прескриптивна граматика се предаје у основним и средњим школама. Термин „граматичка школа” се историјски односио на школе у којима је предавана латинска граматика будућим римским грађанима, ораторима, и, касније, католичким свештеницима. У својој најранијој форми, „граматичка школа” се односила на школу у којој су ђаци учили да читају, прегледају, интерпретирају, и рецитују радове грчких и латинских песника (укључујући Хомера, Вергилија, Еурипида, Енија, и друге). Ове школе не треба мешати са сродним, али различитим модерним британским граматичким школама.

Стандардни језик је посебан дијалект језика који се промовише изнад осталих дијалеката у писању, образовању и ширем говору у јавној сфери; то је у контрасту са вернакуларним дијалектима, који могу бити предмет студирања у описној граматици али који су ретко формално предају. Стандардизовани „матерњи језик” који се предаје у основном образовању може да буде предмет политичке полемике, јер понекад може да успостави стандардну дефинишућу националност или етницитет. У задње време, се улажу напори на побољшању наставе граматике у основном и средњем образовању. Примарни фокус је на спречавању употребе застарелих наставних правила у корист прецизнијих описних приступа и на промени перцепције о релативној „коректности” стандардне форме у односу на нестандардне дијалекте.

Надмоћ париског француског је остала без премца током историје савремене француске књижевности. Стандардни италијански није базиран на говору престонице, Рима, већ на говору Фиренце због утицаја који су Флорентинци имали у раној италијанској књижевности. Слично томе, стандардни шпански није базиран на говору Мадрида, већ на оном образованих говорника северних области као што су Кастиља и Леон (нпр. погледајте Gramática de la lengua castellana). У Аргентини и Уругвају шпански стандард је базиран на локалним дијалектима Буенос Ајреса и Монтевидеа (риоплатски шпански). Португалски има, за сада, два званична стандарда Бразилски португалски и Европски португалски. Српски језик је подељен на сличан начин; Србија и Република Српска користе њихове засебне стандарде. Постојање трећег стандарда је питање контроверзе, неки сматрају црногорски засебним језиком, док су други мишљења да је то само још једна варијанта српског.

Норвешки има два стандарда, бокмал и новонорвешки, избор између којих је предмет контроверзе: Свака норвешка општина може да прогласи један од њих службеним језиком, или може да остане „језички неутрална”. Новонорвешки подржава мањина од 27% општина. Главни језик који се користи у основним школама нормално следи званични језик своје општине и о томе се одлучује референдумом унутар школског округа. Стандардни немачки је настао стандардизацијом службене употребе горњенемачког у 16. и 17. веку. До око 1800, то је скоро у потпуности био писани језик, али је у данашње време у веома широкој употреби као говорни језик, тако да је већина бивших немачких дијалеката скоро изумрла.

Стандардни кинески има званични статус као стандардна говорна форма кинеског језика Народне републике Кине, Републике Кине (РОЦ) и Републике Сингапур. Изговор стандардног кинеског је базиран на локалном акценту мандаринског кинеског из Луанпинга, Џенгде у Хебеј провинцији у близини Пекинга, док су граматика и синтакса базирани на модерном говорном писаном кинеском. Модерни стандардни арапски је директно базиран на класичном арапском, језику Курана. Хиндустански језик има два стандарда, Хинди и Урду.

У Сједињеним Државама, Удружење за промоцију добре граматике је дезигнирало 4. март као Национални дан граматике почевши од 2008. године.[26]

У рачунарству

[уреди | уреди извор]

У рачунарству, синтакса сваког програмског језика је дефинисана формалном граматиком. У теоретском рачунарству и математици, формалне граматике дефинишу формалне језике. Хијерархија Чомског дефинише неколико важних класа формалних граматика.

Граматички уређаји

[уреди | уреди извор]

Граматички термини

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ O'Grady, William; Dobrovolsky, Michael; Katamba, Francis (1996). Contemporary Linguistics: An Introduction. Harlow, Essex: Longman. ISBN 9780582246911. 
  2. ^ Holmes, Janet (2001). An Introduction to Sociolinguistics (second изд.). Harlow, Essex: Longman. стр. 73—94. ISBN 978-0582328617. 
  3. ^ Croft, William (2000). Explaining Language Change: An Evolutionary Approach. Harlow, Essex: Longman. стр. 13—20. ISBN 978-0582356771. 
  4. ^ Huddleston & Pullum 2002, стр. 627f
  5. ^ Lundin, Leigh (23. 09. 2007). „The Power of Prepositions”. On Writing. Cairo: Criminal Brief. 
  6. ^ Butterfield 2008, стр. 142.
  7. ^ Harper, Douglas. „Grammar”. Online Etymological Dictionary. Приступљено 08. 04. 2010. 
  8. ^ McGregor 2015, стр. 15–16.
  9. ^ The Editors of Encyclopaedia Britannica (2013). Ashtadhyayi, Work by Panini. Encyclopædia Britannica. Приступљено 23. 10. 2017. , Quote: "Ashtadhyayi, Sanskrit Aṣṭādhyāyī (“Eight Chapters”), Sanskrit treatise on grammar written in the 6th to 5th century BCE by the Indian grammarian Panini."
  10. ^ G. Khan, J. B. Noah (2000). The Early Karaite Tradition of Hebrew Grammatical Thought. 
  11. ^ Pinchas Wechter, Ibn Barūn's Arabic Works on Hebrew Grammar and Lexicography (1964)
  12. ^ Gussenhoven & Jacobs 2005.
  13. ^ Chomsky 1965
  14. ^ The Port-Royal Grammar of 1660 identified similar principles; Chomsky, Noam (1972). Language and Mind. Harcourt Brace Jovanovich. ISBN 978-0-15-147810-1. 
  15. ^ „What is Systemic-Functional Linguistics?”. Information on Systemic Functional Linguistics. International Systemic Functional Linguistics Association. Приступљено 01. 07. 2011. 
  16. ^ Halliday, M.A.K. 1994. Introduction to Functional Grammar, 2nd ed. London: Edward Arnold. стр. 15.
  17. ^ Newmeyer, F.J (2004). „Against a parameter-setting approach to language variation”. Linguistic Variation Yearbook. 4: 181—234. .
  18. ^ Bresnan 2001
  19. ^ Bresnan, Joan; Asudeh, Ash; Toivonen, Ida; Wechsler, Stephen (2015). Lexical Functional Syntax. 2nd edition. Wiley Blackwell. ISBN 978-1-4051-8781-7. 
  20. ^ Gazdar et al. 1985
  21. ^ Pollard, Carl, and Ivan A. Sag. 1987. Information-based syntax and semantics. Volume 1. Fundamentals. CLSI Lecture Notes 13.
  22. ^ Pollard, Carl; Ivan A. Sag (1994). Head-driven phrase structure grammar. Chicago: University of Chicago Press. .
  23. ^ Distribution is primary principle used by Owens (1984:36), Schubert (1988:40), and Melʹc̆uk (2003:200) for discerning syntactic dependencies.
  24. ^ Foley, William A.; & Robert D. Van Valin, Jr Functional syntax and universal grammar. Cambridge University Press. 1984.  Cambridge:.
  25. ^ Van Valin, Robert D., Jr. (Ed.). Advances in Role and Reference Grammar. 1993. . Amsterdam: Benjamins.
  26. ^ „National Grammar Day: Brought to you by Grammar Girl and the Society for the Promotion of Good Grammar”. Архивирано из оригинала 22. 01. 2017. г. Приступљено 18. 02. 2018. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Gazdar, Gerald; Klein, Ewan H.; Pullum, Geoffrey K.; Sag, Ivan A. (1985). Generalized Phrase Structure Grammar. Oxford: Blackwell, and Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-34455-6. 
  • Bresnan, Joan (2001). Lexical-Functional Syntax. Blackwell. ISBN 978-0-631-20973-7. 
  • Chomsky, Noam (1965). Aspects of the Theory of Syntax. MIT Press. ISBN 978-0-262-53007-1. 
  • The Editors of Encyclopaedia Britannica (2013). Ashtadhyayi, Work by Panini. Encyclopædia Britannica. Приступљено 23. 10. 2017. 
  • Gussenhoven, Carlos; Jacobs, Haike (2005). Understanding Phonology (second изд.). London: Hodder Arnold. ISBN 978-0340807354. 
  • Butterfield, Jeremy (2008). Damp Squid: The English Language Laid Bare. Oxford: Oxford University Press. стр. 142. ISBN 978-0199574094. 
  • Huddleston, Rodney; Pullum, Geoffrey K. (2002). The Cambridge Grammar of the English Language. Cambridge (UK): Cambridge University Press. стр. 627f. 
  • O'Grady, William; Dobrovolsky, Michael; Katamba, Francis (1996). Contemporary Linguistics: An Introduction. Harlow, Essex: Longman. ISBN 9780582246911. 
  • William Strunk, Jr., ур. (2006). The Classics of Style: The Fundamentals of Language Style From Our American Craftsmen. Cleveland: The American Academic Press. ISBN 978-0-9787282-0-5. 
  • Rundle, Bede (1979). Grammar in Philosophy. Oxford/New York: Clarendon Press/Oxford University Press. ISBN 978-0-19-824612-1. 
  • Bede Rundle, Grammar in Philosophy, Oxford 1979.
  • Chris Foryth, Grammar through time, 1981.
  • Ralph Waldo Emerson, et al, The Classics of Style, 2006.
  • Chomsky, Noam (1957), Syntactic Structures, The Hague/Paris: Mouton 
  • Chomsky, Noam (1995). The Minimalist Program. MIT Press. ISBN 978-0-262-53128-3. 
  • Zwart, Jan-Wouter (1998). „Review Article: The Minimalist Program”. Journal of Linguistics. Cambridge University Press. 34: 213—226. 
  • Baker, M (2001). The Atoms of Language: The Mind's Hidden Rules of Grammar. . Basic Bks.
  • Chomsky, N (1981). Lectures on Government and Binding. Mouton de Gruyter. .
  • Chomsky, N. and Lasnik, H. (1993) Principles and Parameters Theory, in Syntax: An International Handbook of Contemporary Research, Berlin: de Gruyter.
  • Chomsky, N (1995). The Minimalist Program (Current Studies in Linguistics). MIT Press. 
  • Lightfoot, D. (1982). The Language Lottery: Towards a Biology of Grammars. MIT Press. 
  • Dalrymple, Mary (2001). Lexical Functional Grammar. No. 42 in Syntax and Semantics Series. New York: Academic Press. ISBN 978-0-12-613534-3. 
  • Falk, Yehuda N. (2001). Lexical-Functional Grammar: An Introduction to Parallel Constraint-Based Syntax. CSLI. ISBN 978-1-57586-341-2. 
  • Kroeger, Paul R. (2004). Analyzing Syntax: A Lexical-Functional Approach. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521016544. 
  • Carl Pollard, Ivan A. Sag (1987): Information-based Syntax and Semantics. Volume 1: Fundamentals. Stanford: CSLI Publications.
  • Carl Pollard, Ivan A. Sag (1994): Head-Driven Phrase Structure Grammar. Chicago: University of Chicago Press. ([1])
  • Ivan A. Sag, Thomas Wasow, Emily M. Bender (2003): Syntactic Theory: a formal introduction, Second Edition. Chicago: University of Chicago Press. ([2])
  • Levine, Robert D.; Meurers, W. Detmar (2006). „Head-Driven Phrase Structure Grammar: Linguistic Approach, Formal Foundations, and Computational Realization” (PDF). Ур.: Brown, Keith. Encyclopedia of Language and Linguistics (second изд.). Oxford: Elsevier. [мртва веза]
  • Müller, Stefan (2013). „Unifying Everything: Some Remarks on Simpler Syntax, Construction Grammar, Minimalism and HPSG”. Language. doi:10.1353/lan.2013.0061. Архивирано из оригинала 02. 02. 2017. г. Приступљено 18. 02. 2018. 
  • Ágel, Vilmos; Eichinger, Ludwig M.; Eroms, Hans Werner; Hellwig, Peter; Heringer, Hans Jürgen; Lobin, Henning, ур. (2003). Dependenz und Valenz:Ein internationales Handbuch der zeitgenössischen Forschung [Dependency and Valency:An International Handbook of Contemporary Research] (на језику: German). Berlin: de Gruyter. ISBN 978-3110141900. Приступљено 24. 08. 2012. 
  • Coseriu, E. 1980. Un précurseur méconnu de la syntaxe structurale: H. Tiktin. In Recherches de Linguistique : Hommage à Maurice Leroy. Éditions de l’Université de Bruxelles, 48–62.
  • Engel, U. 1994. Syntax der deutschen Sprache, 3rd edition. Berlin: Erich Schmidt Verlag.
  • Eroms, Hans-Werner (2000). Syntax der deutschen Sprache. Berlin [u.a.]: de Gruyter. ISBN 978-3110156669. 
  • Groß, T. 2011. Clitics in dependency morphology. Depling 2011 Proceedings, 58–68.
  • Helbig, Gerhard; Buscha, Joachim (2007). Deutsche Grammatik: ein Handbuch für den Ausländerunterricht [German Grammar: A Guide for Foreigners Teaching] (6. [Dr.]. изд.). Berlin: Langenscheidt. ISBN 978-3-468-49493-2. 
  • Heringer, H. 1996. Deutsche Syntax dependentiell. Tübingen: Stauffenburg.
  • Hays, D. 1960. Grouping and dependency theories. P-1910, RAND Corporation.
  • Hays, D (1964). „Dependency theory: A formalism and some observations.”. Language. 40: 511—525. . Reprinted in Syntactic Theory 1, Structuralist, edited by Fred W. Householder. Penguin, 1972.
  • Hudson, Richard (1984). Word grammar (1. publ. изд.). Oxford, OX, England: B. Blackwell. ISBN 978-0631131861. 
  • Hudson, R. 1990. An English Word Grammar. Oxford: Basil Blackwell.
  • Hudson, R. 2007. Language Networks: The New Word Grammar. . Oxford University Press. 
  • Imrényi, A. 2013. Constituency or dependency? Notes on Sámuel Brassai’s syntactic model of Hungarian. In Szigetvári, Péter (ed.), VLlxx. Papers Presented to László Varga on his 70th Birthday. Budapest: Tinta. 167–182.
  • Liu, H. 2009. Dependency Grammar: from Theory to Practice. Beijing: Science Press.
  • Lobin, H. 2003. Koordinationssyntax als prozedurales Phänomen. Tübingen: Gunter Narr-Verlag.
  • Matthews, P. H. (2007). Syntactic Relations: a critical survey (1. publ. изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521608299. Приступљено 24. 08. 2012. 
  • Melʹc̆uk, Igor A. (1987). Dependency syntax : theory and practice. Albany: State University Press of New York. ISBN 978-0-88706-450-0. Приступљено 24. 08. 2012. 
  • Melʹc̆uk, I. 2003. Levels of dependency in linguistic description: Concepts and problems. In Ágel et al., 170–187.
  • Miller, James Edward; Miller, Jim (2011). A Critical Introduction to Syntax. A&C Black. ISBN 978-0-8264-9704-8. 
  • Nichols, J. 1986. Head-marking and dependent-marking languages. Language 62, 56–119.
  • Ninio, A. 2006. Language and the learning curve: A new theory of syntactic development. Oxford: Oxford University Press.
  • Osborne, T., M. Putnam, and T. Groß 2011. Bare phrase structure, label-less trees, and specifier-less syntax: Is Minimalism becoming a dependency grammar? The Linguistic Review 28, 315–364.
  • Osborne, T., M. Putnam, and T. Groß 2012. Catenae: Introducing a novel unit of syntactic analysis. Syntax 15, 4, 354–396.
  • Owens, J. 1984. On getting a head: A problem in dependency grammar. Lingua 66, 25–42.
  • Percival, K. 1976. On the historical source of immediate-constituent analysis. In: Notes from the linguistic underground, James McCawley (ed.), Syntax and Semantics 7. . New York: Academic Press. pp. 229–242. 
  • Percival, K. 1990. Reflections on the history of dependency notions in linguistics. Historiographia Linguistica, 17, 29–47.
  • Robinson, J. 1970. Dependency structures and transformational rules. Language 46, 259–285.
  • Schubert, K. 1988. Metataxis: Contrastive dependency syntax for machine translation. Dordrecht: Foris.
  • Sgall, P., E. Hajičová, and J. Panevová 1986. The meaning of the sentence in its semantic and pragmatic aspects. Dordrecht: D. Reidel Publishing Company.
  • Starosta, S. (1988). The case for lexicase. London: Pinter Publishers. 
  • Tesnière, L. 1966. Éléments de syntaxe structurale, 2nd edition. Paris: Klincksieck.
  • Tesnière, L. 2015. Elements of structural syntax; English translation of Tesnière 1966. John Benjamins, Amsterdam.
  • van Valin, R. 2001. . An introduction to syntax. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 
  • Van Valin, Robert D., Jr. (1993). A synopsis of Role and Reference Grammar. In R. D. Van Valin Jr. (Ed.), Advances in Role and Reference Grammar (pp. 1–164). Amsterdam: Benjamins.
  • Van Valin, Robert D., Jr.; & William A. Foley (1980). Role and Reference Grammar. In: E. A. Moravcsik & J. R. Wirth (Eds.), Current approaches to syntax (pp. 329–352). Syntax and semantics (Vol. 13). New York: Academic Press.
  • Van Valin, Robert D., Jr.; & Randy LaPolla . (1997). Syntax: Structure, meaning and function. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Van Valin, Robert D., Jr (2003). Exploring the Syntax-Semantics Interface. Cambridge: Cambridge University Press. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Граматика на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Граматика&oldid=28492311”