Крушево

Из Википедије, слободне енциклопедије
Крушево
мкд. Крушево
Krusevo panorama.jpg
Поглед на Крушево
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Република Македонија
Општина Крушево
Становништво
Становништво
 — (2002) 5.330
Географске карактеристике
Координате 41°22′08″ СГШ; 21°14′56″ ИГД / 41.3689° СГШ; 21.2488° ИГД / 41.3689; 21.2488Координате: 41°22′08″ СГШ; 21°14′56″ ИГД / 41.3689° СГШ; 21.2488° ИГД / 41.3689; 21.2488
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 1.200 м
Крушево на мапи Републике Македоније
Крушево
Крушево
Остали подаци
Поштански број 7550
Позивни број +389 (0)47
Регистарска ознака BT

Крушево (мкд. Крушево, влаш. Crushuva, Крушува) је град у Републици Македонији, у западном делу државе. Крушево је седиште истоимене општине Крушево.

Град Крушево познат је по низу посебности. Прво, то је највиши град у Републици Македонији, на приближно 1.200 метара надморске висине. Друго, град је средиште Цинцара или македонских Влаха. Поред тога, град је историјски познат по тзв. „Крушевској републици“, веома важној за историју православног живља на тлу Македоније. Град је данас познат и по својој традиционалној архитектури.

Природни услови[уреди]

Град Крушево смештен је у западом делу Републике Македоније. Од најближег већег града, Прилепа град је удаљен 33 километара западно, а од главног града Скопља 160 километара југозападно.

Рељеф: Крушево је средиште вишег дела Пелагоније, која обухвата западни, планински обод. Насеље је положено високо, на јужним висијама Бушеве планине. Надморска висина насеља је око 1.200 метара.

Клима у Крушеву је планинска због знатне надморске висине.

Воде: Како је Крушево високо положено, оно се налази у изворишном делу више потока, који су сви у сливу Црне реке, која протиче 10 километара јужно од града.

Историја[уреди]

Крушево под снегом

Град Крушево се помиње у документима од 15. века. Међутим, значај насеља нараста тек крајем 18. века, када се овде насељава много Цинцара (Јужнобалканских Влаха) са југа, из Москопоља и Грамоса, потераних услед турског и албанског зулума. Током 19. века насеље постаје познато по трговцима и занатлијама, посебно по „дунђерима“ (градитељима).

Августа 1903. године, за време Илинданског устанка против отоманске власти, овде је постојала тзв. „Крушевска република“, која је трајала 10-ак дана. Овај историјски догађај се слави као национални празник Републике Македоније. Њему су посвећени споменици Македонијум и споменик бици на Мечкином Камену.

1912. године Крушево се са околином припаја Краљевини Србији, касније Југославији. Од 1991. године град је у саставу Републике Македоније.

Из Крушева је био и познати трагично настрадали македонски певач Тоше Проески.

Срби у Крушеву[уреди]

Јефтимије Калуђеровић трговац житар у Београду, родом из вароши Крушева, претплатио се 1831. године за једну српску књигу.

Између 1868-1874. године постојала је српска основна школа у Крушеву, коју је финансијски тајно помагала Србија. Следеће 1875. године ту као и другде насилно су затворене српске школе, захваљујући "бугарашима". Године 1899. ђаци српске основне школе у Крушеву, свештеници нису хтели пустити у цркву, на вечерње уочи Св. Саве. Охридско-преспански владика Панарет је то наредио јер говорило се да он "не признаје да овде има Срба."[1]

Један Србин путописац боравио је у пролазу на кратко у Крушеву, који је важио за "цинцарски центар" Тесалије. Место се налазило на висини, скрајнуто, са лошим комуникацијама. Те 1894. године има то место око 2000 кућа са око 10.000 становника. Срба је било 650, али они се нису смели изјашњавати као Срби, јер су то Турци строго забранили. Већи део Срба њих 500 пришло "Егзархату" - побугарило се. Осталих 150 је и даље признавало Цариградску (грчку) патријаршију. Најинтересантнија личност у том градићу био је владика Охридско-преспанске епархије Антим. Он је радио за српство, бодрећи оне Србе који су презрели "бугараше" да се не одроде. За његово време подигнута је православна црква у Крушеву. Владика је непрекидно на коњу крстарио околином, пазећи да буде у све упућен и да на лицу места решава проблеме. Скромни владика прозван "Арнаутин" (по месту рођења - Арнаут-Београда или Берата), своју крушевску "резиденцију" је уступио за болницу, а сам ишао да станује у кирији, о свом трошку.

Муслимана староседеоца није било, само 10 Турака чиновника. У Крушеву од турске "власти" постоје те године само један мудир, шест заптија и један суварија за пошту. То је било довољно јер се радило о тихој и мирној средини. Постојале су и три основне школе: "румунска" (цинцарска), грчка и бугарска. Становници су већи део живота проводили на раду далеко од куће, на тзв. гурбету. Они су од свих становника Македоније најдуже одсуствовали из свог места. Разликовао се Крушевски гурбет: пун (дуг 30 година) и пола (по 15 година странствују). Постојала је мања трговачка чаршија са неколико дућана за само свакодневне потребе. Наводно је у месту владала Цинцарска уврежена девиза: "филе фере фаге фиге", а што је значило: "пријатељу, донеси, једи, иди".[2]

"Цариградски гласник" је 1903. године описао прославу празника Св. Саве у том месту.

За време "Крушевског устанка" који је крваво угашен, варош је "сва изгорела и опустошена". Становништво се расело по другим удаљеним местима и државама; од великих лепих здања остале су само рушевине.[3] У Крушеву је 1903. године страдала православна црква са иконостасом урађеним у дуборезу у дрвету. Њега су израдила браћа Марко и Петар Филиповић дуборесци из Тара. Петар Филиповић је умро у Крушеву. Током рада у цркви Крушевској је ослепео радећи под неповољним условима, уз свеће. Наставио је ипак рад као пуки сиромах; само правио цртеже, а други су га у дрвету дубили колачкама. За то је добијао "по једну белу меџедију". Када је умро након завршетка иконостаса, није било новца да се достојанствено сахрани, па су скупљани прилози у народу. Његово дело изгорело је у пожару који су Турци 1903. године изазвали. Године 1928. решили су Крушевчани да ангажују Петровог брата Јована - унука Нестора Алексијевића. Он је имао да обнови дело свог претка у цркви. За посао који би трајао осам година тражио је познати дуборезбар 3000 "наполеона".[4]

Крушево је због своје надморске висине од преко 1200 метара био здраво место, и у 20. веку постао чувена "ваздушна бања" за лечење и опоравак болесника са респираторним сметњама.

29. октобра 1912. године српски четници су ослободили Крушево, током Првог балканског рата. Приређен им је величанствен дочек; на улазу у место начињен је славолук на којем су биле слике краља Петра и његових синова. Силан народ их је дочекао и украсио са цвећем, а затим пратио до велике грчке цркве. Спавали су у "куцо-влашкој" школи. То је тада било можда једини чисто хришћанско место у Турској. Живело је ту четири народа, са укупно 10.000 душа. У месту је радило чак 12 основних школа и три полигимназије.

Становништво[уреди]

Према попису објављеном 1903. године у Крушеву је било: 4950 Словена, 4000 Цинцара, 400 Арнаута, што је укупно 9350 становника. Бугари и Срби чине групу "Словени".[5] По попису становништва из 2002. године, град Крушево имао је 5.330 становника, следеће националне припадности:

Попис 2002.‍
Македонци
  
4.273 80,16 %
Цинцари (Власи)
  
1.020 19,13 %
Срби
  
26 0,48 %
остали
  
11 0,20 %
укупно: 5,330

Традиционално становништво су Цинцари (Власи), од којих су се многи последњих деценија почели изјашњавати као Македонци.

Већинска вероисповест је православље.

Збирка слика[уреди]

Референце[уреди]

  1. "Дело", Београд 1899. године
  2. "Дело", Београд 1894. године
  3. "Балкански рат у слици и речи", Београд 1913. године
  4. "Време", Београд 1928. године
  5. "Дело", Београд 1903. године

Види још[уреди]

Извори[уреди]

Види још[уреди]