Илинданско-преображењски устанак

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Илиндански устанак)
Илинданско-преображењски устанак
Време:2. август — новембар 1903.
Место:Битољски, Једренски, Солунски и Косовски вилајети Османског царства
Исход: Гушење устанка. У Бугарску прелази 30.000 избјеглица.[1]
Сукобљене стране
ВМОРО
ВМОК
Османско царство
Команданти и вође
Даме Груев[2]
Борис Сарафов[2]
Никола Карев[3]
Георги Сугарев[3]
Михаил Герџиков
Лазар Маџаров
Стамат Икономов
Иван Цончев
Хусеин Хилми-паша[2]
Омер Ручиди-паша[2]
Јачина
26.408 (подаци ВМОРО-а)[1] 350.931 (подаци ВМОРО-а)[1]
Жртве и губици
Подаци ВМОРО-а:[1]
994 убијених или рањених устаника
4.624 убијених цивила
3.122 силоване дјевојке или жене
176 отетих дјевојака или жена
12.440 спаљених домова
70.835 људи осталих без домова
Подаци ВМОРО-а:[1]
5.328 убијених или рањених

Илинданско-преображењски устанак (буг. Илинденско-Преображенско въстание), или краће Илиндански устанак (мкд. Илинденско востание), била је организована побуна против Османског царства, коју је припремила и извела Унутрашња македонско-једренска револуционарна организација,[4][5] уз подршку Врховног македонско-једренског комитета.[6] Име устанка односи се на два хришћанска празника, Илиндан, који је посвјећен Светом пророку Илији, и Преображење, које је посвјећено Исусовом преображењу на планини Тавор. Устанак је трајао од почетка августа до краја октобра и захватио је огромну површину од обале Црног мора до обала Охридског језера.

Устанак у области Македоније захватио је већину средишњих и југозападних дијелова Битољског вилајета, гдје је имао подршку углавном мјесних бугарских сељака,[7][8][9][10][11] и донекле цинцарско становништво области.[12] Привремена влада је успостављена у Крушеву, гдје су устаници 12. августа прогласили Крушевску републику, која је сломљена након само десет дана.[13] Блиско повезан устанак који су организовали бугарски сељаци 19. августа у Једренском вилајету,[14] довео је до ослобађања великог подручја у планинама Странџа и стварања привремене владе у Василику под називом Република Странџа.[13] Побуна је захватила и Косовски и Солунски вилајет.[15]

До почетка устанка, многи од најобећавајућих могућих вођа, укључујући Ивана Гарванова и Гоце Делчева, Османлије су већ су ухапсиле ил убиле, а напори су прекинути у року од неколико мјесеци. Устанак су подржали оружани одреди који су се инфилтрирали у област са подручја Кнежевине Бугарске. Преживјели су успјели одржавати герилску кампању против Османлија наредних неколико година, али већи ефекат устанка био је тај што је увјерио европске силе да покушају убиједити османског султана да мора заузети помирљивији став према хришћанским поданицима у Европи.

Устанак се данас слави у Бугарској и Сјеверној Македонији као врхунац борбе њихових нација против османске владавине, па је то и даље питање које раздваја. Док се у Бугарској сматра општим устанком који је припремила заједничка револуционарна организација Бугара у Османском царству, са заједничким циљем аутономије за Македонију и Једренску област, у Сјеверној Македонији се претпоставља да су у ствари постојала два одвојена устанка. Изводила су их два различита народа са различитим циљевима и практично су Македонци тежили својој независности. Иако је идеју о засебној македонској нацији тада подржале само шачица интелектуалаца у иностранству,[16] македонска историја послије Другог свјетског рата поново је оцијенила Илиндански устанак као антибугарски устанак који су предводили етнички Македонци.[17][18] Позиви на заједничке прославе нису много промијенили ово стање ствари.

Позадина[уреди | уреди извор]

На прелазу у 20. вијек, Османско царство се распадало, а на територијама које је држало у источној Европи дуже од 500 година формиране су нове земље. Македонија и Тракија биле су регије неодређених граница, у непосредној близини новоформираних суверених држава — Бугарске, Грчке и Србије — али и даље под контролом Османских Турака. Свака од сусједних држава потраживања према Македонији и Тракији заснивала је на различитим историјским и етничким основама. Становништво је ипак било мјешовито, а супротстављене историјске тврдње засниване су на разним државама у далекој прошлости.[19] Такмичење за контролу одвијало се углавном путем пропагандних кампања, чији је циљ био придобијање мјесног становништва, а одвијало се углавном путем цркава и школа. Подржане су и различите групе плаћеника, како од мјесног становништва, тако и од три конкурентне владе.[19][20]

Чета Врховног комитета генерала Цончева.

Најдјелотворнија група била је Унутрашња македонско-једренска револуционарна организација (ВМОРО), основана у Солуну 1893. године. Група је имала бројне промјене назив прије и послије устанка. Била је претежно бугарска и подржавала је идеју о аутономији Македоније и Једренске области у оквиру османске државе под слоганом „Македонија Македонцима”.[20] Убрзо су у њене редове почели да се инфилтрирају чланови Врховног македонско-једренског комитета, групе која је формирана у Софији 1894. године. Ова група је називана врховисти и залагала се за припајање области Бугарској.[5]

Будући да се израз аутономија редовно користио везано за македонско питање, важно је напоменути смисао и разлог. Његова инспирација свакако је припадала балканској пракси 19. вијека у којој су силе одржавале фикцију османске контроле над ефективно независним државама под маском аутономног статуса у оквиру Османског царства (Србија 1829—1878, Румунија 1829—1878, Бугарска 1878—1908). Штавише, из македонског угла, циљ независноти путем аутономије имао је још једну предност. Што је још важнија, ВМОРО је био свјестан да ни Србија ни Грчка не могу очекивати да ће добити цијелу Македониј и, за разлику од Бугарске, обје земље су се радовале и тражиле подјелу. Аутономија је, дакле, била најбоља профилакса против подјеле, која би очувала бугарски карактер хришћанског македонског становништва, упркос одвајању од Бугарске.[21]

Једренске војводе ВМОРО-а прије избијања устанка.

Двије групе имале су различите стратегије. ВМОРО, како је првобитно замишљено, настојао је да убудуће припреми пажљиво планирани устанак, али ВМОК је преферирао непосредне рације и герилске операције како би подстакли неред и таложне интервенције.[22][23][24] С друге стране, мања групе конзервативаца у Солуну организовала је Бугарско тајно револуционарно братство (БТРБ). Касније је укључено у ВМОРО 1902, а чланови су, као нпр. Иван Гарванов, имали значајан утицај на организацију. Они су требали предводити Илинданско-преображењски устанак, а касније су постали језгро десничарског крила ВМРО-а.[25] Један од оснивача ВМОРО-а, Гоце Делчев, био је знажан заговорник споријег поступања, али су врховисти тражили да се устанак догоди у љето 1903. године. Самог Делчева су убиле Османлије у мају 1903. године.

У међувремену, крајем априла 1903, група младих анархиста из Гемиџијског круга — матуранти Солунске бугарске мушке гимназије — покренули су кампању терористичког бомбадовања, тзв. Солунски антентати. Њихов циљ био је да привуку пажњу великих сила на османске репресије у Македонији и источној Тракији. Као одговор на нападе, османска војска и башибозуци масакрирали су многе недужне Бугаре у Солуну, а касније и у Битољу.

Чета Христа Чернопеева 1903. године.

С обзиром на ове околности, план врховиста је напредовао. Под вођством Ивана Гарванова, ВМОРО је донио одлуку о војном устанку. Сам Гарвановг није учествовао у устанку, због хапшења и изгнанства на Родос. За устанак је одабран 2. августа (20 јул по јулијанском календару), на дан хришћанског празника Илиндан. Конгрес у Петровој њиви код Малог Трнова 11. јула одредио је као датум почетка устнака 23. јул, а затим га је одложио за 2. август. Тракија која је окруживала Једренски вилајет, није била спремна и преговарала је о каснијем датуму устанка у тој области. Током расправе бугарске владе о устанку, донесена је одлука о подршци положаја ВМОРО-а о потпуно унутрашњем карактеру устанка. Осим личног упозорења предсједника Владе Рача Петрова Гоце Делчеву у јануару 1903. о одлагању или чак отказивању устанка, влада је послала циркуларну ноту својим дипломатским представништвима у Солуну, Битољу и Једрену, савјетујући становништво да не подлегне пропаганди која се залаже за устанак, пошто Бугарска није била спремна да је подржи.[26]

Старе руске пушке Бердан и Крнка, као и Манлихер, испоручене су из Бугарске у Скопљу на инсистирање официра бугарске војске Бориса Сарафова за бржу брзу ватру.[27] У својим мемоарима Сарафов наводи да је главни извор средстава за куповину оружја од бугарске војске дошао од отмице госпођице Стон, као и од контаката у Европи.[28]

Ток устанка[уреди | уреди извор]

Највећи замах устанак је имао у Битољском револуционарном округу. Устаници су пресекли телеграфске и телефонске жице, нападали беговске куле и поседе и месне гарнизоне и порушили мостове. У преспанском крају нападнут је нахијски центар Наколец, у демирхисарском крају нападнут је гарнизон у селу Прибилци, у костурском крају устаници су напали аскер у селу Вишени и градове Клисуру и Невеску. У леринском крају били су нападнути Старо Нередски и Ниџенски. У охридском крају нападани су турски гарнизони у Малисију, Горну Дебарцу, Долну Дебарцу и Ортакол. Било је нападнуто и Кичево. У прилепском крају највећа акција је била напад на село Чаниште.

Циљеви устанка[уреди | уреди извор]

Крушево је освојено нападом на касарну, пошту, зграду општине и друге објекте. У њему је успостављена скупштина од 60 чланова. Проглашена је Крушевска Република, прва република на Балкану у то време, а Никола Карев (1877—1905) је изабран за њеног предсједника. Формирана је скупштина која ће да изабере републичку владу. Чланови Владе били су Дину Вангели, Георги Чаче, Теохар Нешков, Христо Ћуркчиев, Димитар Секулов и Никола Баљу.[29][30][31][32] Влада је издала документ под именом Крушевски манифест, који је одређивао циљеве устанка и организовање аутономије Македоније након устанка.

Контранапад Османског царства[уреди | уреди извор]

Споменик на брду Слива изнад Крушева, једна од локација где су браниоци Крушевске републике 1903. до последњег човека пружали отпор османлијским снагама
Српски конзул Љуба Михаиловић, о разорног марша турских хорди против хришћанског становништва након пада Крушевске републике, спаљивање села у Лерин, убиства, заробљеници, пљачке и друге зулуме. (Битољ, 15. август, 1903)

Османске власти су спровеле контранапад, кренувши на Смилево, а затим и на Демир Хисар. 10. августа 20.000 турских војника под командом Бахтијар-паше опколило је Крушево. Крушевски револуционари, којих је укупно било 1200, заузели су одбрамбене положаје. Бахтијар-паша је 12. августа позвао устанике да се предају, али они су то одбили. Након бомбардовања града, турски аскер је са свих страна ушао у Крушево. У чети војводе Питу Гулија сви су изгинули. Штаб, на челу са Николом Каревим, пробио се низ турски кордон. Међутим, устаници су побијеђени. Крушевска република трајала је само десет дана. Османлије су затим вршиле одмазду над становништвом Крушева.

Сљедећа три мјесеца Османлије су хватале и убијале устанике по Македонији. Посљедице устанка биле су трагичне. Изгорело је 12.400 кућа, 70.836 људи је остало без домова, из Македоније је избјегло 30.000 људи, било је убијено 8.816 људи, жена и дјеце. У Битољском вилајету је изгорело 108 села, која су потпуно уништена. Када се ситуација смирила власт је дала новчану накнаду становништву. Добили су само деца (испод 15 година) и старци (преко 60 година) "једном за свагда 15 гроша по глави". Далеко већу помоћ пружиле се државе Русија, Србија и Енглеска, док је Бугарска дала мање. Руси су дали бугарским владикама да они деле, а Енглези су у Охриду отворили две болнице; једну за рањенике а другу за дифтеричну децу, а Србија је изгласала у скупштини прилог од 500.000 динара и велику количину брашна, уз прилог који је обезбедило "Коло српских сестара".[33]

Ситуација након устанка[уреди | уреди извор]

Неуспехом Илинданског устанка, ситуација у Македонији се знатно промијенила. У њу су довођене ефикасније турске чете, а долазиле су и чете из Србије, Грчке и Бугарске, које су све три жељеле себи да прикључе територију Македоније. У ВМРО је дошло до раскола и појавиле су се двије политичке струје. Македонски револуционари који су преостали били су више усредсређени на политику него да ослобођење од турске владавине. ВМРО је ослабила и није успјела да се претвори у самосталну македонску војску која би се залагала за аутономију или независност Македоније, како је жељела. У Македонији су ојачали тзв. врховисти, присталице Врховног македонског комитета, политичког тијела које је успоставила Бугарска и које је имало за циљ бугаризацију словенског становништва Македоније и њено припајање Бугарској.

За време Југославије илинданским устаницима се признала такозвана илинденска пензија.[34]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Вътрешна македоно-одринска революционна организация (1904). Македония и Одринско 1893 - 1903. Мемоар на Вътрешната организация (PDF) (на језику: бугарски). Приступљено 14. 10. 2021. 
  2. ^ а б в г Perry, Duncan M. (1988). The Politics of Terror: The Macedonian Liberation Movements, 1893-1903 (на језику: енглески). Duke University Press. стр. 136. ISBN 978-0-8223-0813-3. Приступљено 14. 10. 2021. 
  3. ^ а б Adanır, Fikret (1979). Die makedonische Frage: ihre Entstehung u. Entwicklung bis 1908 (на језику: немачки). Steiner. ISBN 978-3-515-02914-8. Приступљено 14. 10. 2021. 
  4. ^ Bourchier, James David (1911). „Macedonia”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 17 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 216–222; see page 221. final para. »Bulgarian Insurrection in 1903.« 
  5. ^ а б Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (1977). The Establishment of the Balkan National States, 1804-1920 (на језику: енглески). University of Washington Press. стр. 211—212. ISBN 978-0-295-95444-8. Приступљено 14. 10. 2021. 
  6. ^ Victor, Roudometof (2004). „The Macedonian Question From Conflict to Cooperation?”. Ур.: Danopoulos, Constantine Panos; Vajpeyi, Dhirendra K.; Bar-Or, Amir. Civil-military Relations, Nation Building, and National Identity: Comparative Perspectives (на језику: енглески). Greenwood Publishing Group. стр. 216. ISBN 978-0-275-97923-2. Приступљено 14. 10. 2021. 
  7. ^ Marinov, Tschavdar (2009). „We the Macedonians, The Paths of Macedonian Supra-Nationalism (1878–1912)”. Ур.: Mishkova, Diana. We, the People: Politics of National Peculiarity in Southeastern Europe (на језику: енглески). Central European University Press. стр. 107—137. ISBN 978-963-9776-28-9. Приступљено 14. 10. 2021. »However, contrary to the impression of researchers who believe that the Internal organization espoused a "Macedonian national consciousness," the local revolutionaries declared their conviction that the "majority" of the Christian population of Macedonia is "Bulgarian." They clearly rejected possible allegations of what they call "national separatism" vis-a-vis the Bulgarians, and even consider it "immoral." Though they declared an equal attitude towards all the "Macedonian populations« 
  8. ^ Danforth, Loring M. (1997). The Macedonian Conflict: Ethnic Nationalism in a Transnational World (на језику: енглески). Princeton University Press. стр. 64. ISBN 978-0-691-04356-2. Приступљено 14. 10. 2021. »The political and military leaders of the Slavs of Macedonia at the turn of the century seem not to have heard the call for a separate Macedonian national identity; they continued to identify themselves in a national sense as Bulgarians rather than Macedonians.[...] (They) never seem to have doubted "the predominantly Bulgarian character of the population of Macedonia« 
  9. ^ Kostov, Chris (2010). Contested Ethnic Identity: The Case of Macedonian Immigrants in Toronto, 1900-1996 (на језику: енглески). Peter Lang. стр. 87—88. ISBN 978-3-0343-0196-1. Приступљено 14. 10. 2021. »The last of the significant leaders of the Uprising - Dame Gruev, died one 23 December 1906 in a fight with Turkish soldiers. The Turkish Press described him as the biggest leader of the Bulgarian Revolutionary Committee. French, Austrian, Russian, American and British consuls and ambassadors reported to their governments the preparation and the crushing of the Ilinden Uprising and described it as a Bulgarian event. The Turks themselves described the uprising as a Bulgarian conspiracy.« 
  10. ^ Yosmaoğlu, İpek (2013). Blood Ties: Religion, Violence and the Politics of Nationhood in Ottoman Macedonia, 1878–1908 (на језику: енглески). Cornell University Press. стр. 15—16. ISBN 978-0-8014-6979-4. Приступљено 14. 10. 2021. »The modern Macedonian historiographic equation of IMRO demands for autonomy with a separate and distinct national identity does not necessarily jibe with the historical record. A rather obvious problem is the very title of the organization, which included Thrace in addition to Macedonia. Thrace whose population was never claimed by modern Macedonian nationalism...There is, moreover, the not less complicated issue of what autonomy meant to the people who espoused it in their writings. According to Hristo Tatarchev, their demand for autonomy was motivated not by an attachment to Macedonian national identity but out of concern that an explicit agenda of unification with Bulgaria would provoke other small Balkan nations and the Great Powers to action. Macedonian autonomy, in other words, can be seen as a tactical diversion, or as "Plan B" of Bulgarian unification.« 
  11. ^ Marinov, Tchavdar (2013). Marinov, Tchavdar; Daskalov, Roumen Dontchev, ур. Entangled Histories of the Balkans - Volume One: National Ideologies and Language Policies (на језику: енглески). BRILL. стр. 273—330. ISBN 978-90-04-25076-5. Приступљено 14. 10. 2021. »The "Adrianopolitan" part of the organization's name indicates that its agenda concerned not only Macedonia but also Thrace — a region whose Bulgarian population is by no means claimed by Macedonian nationalists today. In fact, as the organization's initial name ("Bulgarian Macedonian-Adrianople Revolutionary Committees") shows, it had a Bulgarian national character: the revolutionary leaders were quite often teachers from the Bulgarian schools in Macedonia. This was the case of founders of the organization... Their organization was popularly seen in the local context as "the Bulgarian committee(s).« 
  12. ^ Bechev, Dimitar (2009). Historical Dictionary of the Republic of Macedonia (на језику: енглески). ISBN 9780810862951. Приступљено 14. 10. 2021. »Autonomy for Macedonia and the vilayet of Adrianople (southern Thrace) became the key demand for a generation of Slavic activists. In October 1893, a group of them founded the Bulgarian Macedono-Adrianopolitan Revolutionary Committee in Salonica...It engaged in creating a network of secretive committees and armed guerrillas in the two regions as well as in Bulgaria, where an ever-growing and politically influential Macedonian and Thracian diaspora resided. Heavily influenced by the ideas of early socialism and anarchism, the IMARO activists saw the future autonomous Macedonia as a multinational polity, and did not pursue the self-determination of Macedonian Slavs as a separate ethnicity. Therefore, Macedonian (and also Adrianopolitan) was an umbrella term covering Bulgarians, Turks, Greeks, Vlachs (Aromanians), Albanians, Serbs, Jews, and so on. While this message was taken aboard by many Vlachs as well as some Patriarchist Slavs, it failed to impress other groups for whom the IMARO remained the Bulgarian Committee.« 
  13. ^ а б Хаджиев, Георги (1992). „DOWN WITH THE SULTAN, LONG LIVE THE BALKAN FEDERATION!”. Ур.: Firth, Will. Националното освобождение и безвластният федерализъм (на језику: бугарски). Artizdat-5. Приступљено 14. 10. 2021. 
  14. ^ Detrez, Raymond (2006). Historical Dictionary of Bulgaria (на језику: енглески). Scarecrow Press, Incorporated. стр. 3. ISBN 978-0-8108-4901-3. Приступљено 14. 10. 2021. »The Adrianople region became one of the Bulgarians' most coveted irredentas, second only to Macedonia. By the end of the 19th century, the total population in the Adrianople region amounted to almost one million people, nearly one-third of whom were Bulgarians...A Bulgarian national liberation movement began to develop immediately after 1878, in close cooperation with the national liberation movement in Macedonia, and acquired an organized character after the creation of the Internal Macedonian-Adrianopolitan Revolutionary Organization (IMARO) in 1893. It relied mainly on the refugees from the Adrianople region who were living in Bulgaria, but there was also an "internal" organization. Its actions culminated in the Preobrazhenie (Transfiguration) Uprising, which broke out two weeks after the Ilinden Uprising, on 6/19 August 1903.« 
  15. ^ Lange-Akhund, Nadine (1998). The Macedonian Question, 1893-1908, from Western Sources (на језику: енглески). East European Monographs. стр. 125. ISBN 978-0-88033-383-2. Приступљено 14. 10. 2021. 
  16. ^ Bechev, Dimitar (2009). Historical Dictionary of the Republic of Macedonia (на језику: енглески). стр. 140. ISBN 9780810862951. Приступљено 14. 10. 2021. 
  17. ^ Gold, Gerald L., ур. (1984). Minorities and Mother Country Imagery (на језику: енглески). Institute of Social and Economic Research, Memorial University of Newfoundland. стр. 74. ISBN 978-0-919666-43-6. Приступљено 14. 10. 2021. 
  18. ^ Brunnbauer, Ulf (2004). „Historiography, Myths and the Nation in the Republic of Macedonia”. (Re)writing History: Historiography in Southeast Europe After Socialism (на језику: енглески). Lit. стр. 165—200. ISBN 978-3-8258-7365-3. Приступљено 14. 10. 2021. »Initially the membership in the IMRO was restricted only for Bulgarians. Its first name was "Bulgarian Macedonian-Adrianople Revolutionary Committees", which was later changed several times. IMRO was active not only in Macedonia but also in Thrace (the Vilayet of Adrianople). Since its early name emphasized the Bulgarian nature of the organization by linking the inhabitants of Thrace and Macedonia to Bulgaria, these facts are still difficult to be explained from the Macedonian historiography. They suggest that IMRO revolutionaries in the Ottoman period did not differentiate between ‘Macedonians’ and ‘Bulgarians’. Moreover, as their own writings attest, they often saw themselves and their compatriots as ‘Bulgarians’. All of them wrote in standard Bulgarian language.« 
  19. ^ а б Gewehr, Wesley Marsh (1967). The Rise of Nationalism in the Balkans, 1800-1930 (на језику: енглески). Archon Books. ISBN 978-0-208-00507-6. Приступљено 15. 10. 2021. 
  20. ^ а б Jelavich, Barbara (1983). History of the Balkans: (на језику: енглески) (2 изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-25448-9. Приступљено 15. 10. 2021. 
  21. ^ Banac, Ivo (1984). The national Question in Yugoslavia. Origins, history, politics. [Mit Abb., Kt. -Skizzen u. Tab.] (1. publ.) (на језику: енглески). Cornell University Press. стр. 314. Приступљено 15. 10. 2021. 
  22. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Gewehr1971.
  23. ^ Schevill, Ferdinand (1971). The History of the Balkan Peninsula (на језику: енглески). Arno Press. ISBN 978-0-405-02774-1. Приступљено 15. 10. 2021. 
  24. ^ Crampton, R. J. (2005). A Concise History of Bulgaria (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-61637-9. Приступљено 15. 10. 2021. 
  25. ^ Караманджуков, Христо Иванов (1986). Родопа през Илинденско-Преображенското въстание: спомени и документи (на језику: бугарски). Изд-во на Отечествения фронт. Приступљено 15. 10. 2021. »Революционното братство е създадено в противовес на вътрешната организация от еволюционистите. Уставът му носи дата март 1897 г. и е подписан с псевдонимите на 12 членове — основатели. Братството създава свои организации на някои места в Македония и Одринско и влиза в остър конфликт с вътрешната организация, но през 1899–1900 г. се постига помирение и то се присъединява към нея« 
  26. ^ „МАКЕДОНИЯ: ИСТОРИЯ И НОВИНИ ОТ МНИ / MACEDONIA: HISTORY AND NEWS FROM MSI: The Ilinden-Preobrazhenie Uprising of 1903 - Ideals and Heroism”. macedonia-science.org (на језику: енглески). 2008. Архивирано из оригинала на датум 30. 10. 2008. Приступљено 16. 10. 2021. 
  27. ^ Brown, Keith (2013). Loyal Unto Death: Trust and Terror in Revolutionary Macedonia (на језику: енглески). Indiana University Press. стр. 148. ISBN 978-0-253-00835-0. Приступљено 16. 10. 2021. 
  28. ^ Gruev, Dame; Miletič, Ljubomir G. (1927). Spomeni na Damjan Gruev, Boris Sarafov i Ivan Garvanov (на језику: бугарски). Gluškov. стр. 146; 153. Приступљено 16. 10. 2021. 
  29. ^ Siljanov, Hristo. Oslobodilačke borbe Makedonije, Sofija 1933 (na bugarskom), s. 292.
  30. ^ Томалевски, Георги. 13-те дена на Крушовската република. Спомени, Илинденско-Преображенското въстание 1903—1968, София 1968, стр. 64
  31. ^ Лабаури, Дмитрий Олегович. Болгарское национальное движение в Македонии и Фракии в 1894-1908 гг: Идеология, программа, практика политической борьбы, София 2008, с. 166.
  32. ^ "Беше наполно прав и Мисирков во своjата фундаментална критика за Востанието и неговите раководители. Неговите укажуваньа се покажаа наполно точни во послешната практика. На пр., во ослободеното Крушево се формира градска управа составена од "Бугари", Власи и Гркомани, па во зачуваните писмени акти не фигурираат токму Македонци(!)..." Блаже Ристовски, "Столетиjа на македонската свест", Скопjе, Култура, 2001, стр. 458
  33. ^ "Застава", Нови Сад 1904. године
  34. ^ http://www.slvesnik.com.mk/Issues/FFDD8BA33E004B379F7B548455C0B026.pdf

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]