Пад Црне Горе (1496)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Овај чланак је део серије о историји Црне Горе
Историја Црне Горе
Coat of arms of Montenegro.svg


Пад Црне Горе, односно Зете, означен је одласком Ђурђа Црнојевића са Цетиња у јесен 1496. године. Црна Гора је након тога потпала под непосредну власт Османског царства. Пад Црне Горе, односно Зете је уједно био и пад последње српске средњовековне државе.[1]

Позадина[уреди]

Иван Црнојевић умро је крајем јула 1490. године. Он је био један од наших последњих династа који је умро у извесној средњовековној традицији. Он помиње свој двор на Цетињу, има свог дворског војводу и придворице, и чак и кефалију. Уза њ се помиње и његова „властела“ која је била представник разних црногорских племена, а чијих потомака има још и данас. Наследио га је син Ђурађ Црнојевић. Он је, као млетачки зет, донекле поправио односе са Млетачком републиком, али је до локалних граничних сукоба долазило и за његова времена. За своје поданике Ђурађ је био „господин“ и ништа више.

Ђурађ напушта Црну Гору[уреди]

Када је француски краљ Карло VIII, освојивши Напуљску краљевину 1495. године почео спремати антитурски савез, он је, међу осталима помишљао на сарадњу са Ђурђем Црнојевићем. Везе између Карла и Ђурђа створио је Ђурђев ујак Константин Аријанит, који је живео у Италији. Међутим, против тог савеза били су Млечани који су зазирали од француског учвршћивања у Италији, па су зато склопили савез против Француза у који су ушли још и Италија, Аустрија, Милан и сам папа. Тој коалицији успело је не само да потисне Карла из Напуља него и да компромитује све његове планове на Балкану. Рођени брат Ђурђев, Стефан, одао је на Порти братове преговоре и донео му крајем 1496. године од султана поруку: да дође у Цариград да се оправда или да оде из земље. Ђурађ је, са женом и децом, напустио Црну Гору и преко Будве отишао за Млетке. Власт у Зети примио је његов брат Стефан, везан потпуно за Турке.

Крај црногорске самосталности[уреди]

Крајем 1498. године Стефан Црнојевић беше онемогућен од Турака. Скадарски заповедник, енергични Фериз-бег даде га чак затворити у свом граду, не зна се тачно због ког узрока. Биће да су Турци добили какве вести о његовим везама са Млечанима, с којима су те године ушли поново у рат. Од новембра 1498. године помиње се турски субаша, governador di statofo di Zerenovich, а од јануара 1499. налазио се Стефан у Албанији. У марту се већ знало да је Црна Гора припојена Скадарском санџаку и да је престала да постоји као држава.

Како је мирно примљена турска власт у Црној Гори, наглашава Јован Томић који је посебно испитивао овај период, „види се из факта да је за време млетачко-турског рата од 1499-1502. године у Црној Гори није било ни једног озбиљног покушаја млетачког против Турака, јер су они тамо имали више присталица него Млечићи. Да су о томе знали Млечићи, поред сенатског необраћања пажње предлогу да се у Црној Гори отпочне акција против Турака за доказ служи и појав, што нека села, која су била под млетачком влашћу, приђоше Турцима. Которска властела својим понашањем према становништву тих села, допринела су, да је ово претпостављало турско господарство њиховом, а омразе с Приморја и бољи изглед на плен од млетачких поданика него од султанових, одржаше Црногорце у већој наклоности према Турцима него према Млечићима“.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]