Битка код Галипоља (1312)
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Битка код Галипоља | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Део Отоманско освајање Балканског полуострва | |||||||
Југоисточна Европа 1307. године | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
|
| ||||||
Команданти и вође | |||||||
|
| ||||||
Јачина | |||||||
|
| ||||||
Жртве и губици | |||||||
|
|
Битка код Галипоља одиграла се 1312. године између Срба и Турака. Завршена је потпуном побједом Срба које је водио велики војвода Новак Гребострек.
Напредовањем и освајањем градова у Малој Азији Турци долазе до идеје да пређу у европски дио Византије што убрзо и учине под вођством Халил-паше. Не наишавши на отпор византијске војске Турци почињу са пљачком по Тракији, заузимајући мање градове.
Византијски цар Андроник II у недостатку сопствених снага се одлучује да у помоћ позове свог зета српског краља Милутина, који се одазива позиву и шаље му свог најбољег војсковођу Новака Гребострека и 2000 тешко оклопљених коњаника.
Српска коњица је брзо стигла у Тракију и затекла је Турке како опсједају Галипоље, гдје се битка и одиграла.
У силном налету тешко оклопљена српска коњица разбила је турску војску веома брзо, не дозволивши Турцима да побјегну на своје лађе.
Губици турске војске били су катастрофални од преко 2000 војника у животу је остало тек неколико десетина, а и сам турски војсковођа Халил-паша је изгубио живот.
Овим поразом је за неколико деценија одгођена турска инвазија на Балкан, јер, иако је Византија била немоћна и неспремна за рат, постојала је српска држава које је у то вријеме неоспорно била најјача сила са обе стране Мраморног мора и мореуза.
Занимљивости
[уреди | уреди извор]Према Чедомиљу Мијатовићу, један од разлога због којих је Новак Гребострек успешно извршио задатак и потукао Турке код Галипоља, лежи у чињеници да је краљ Милутин коњицу своје војске углавном базирао на лаким коњаницима, за разлику од каснијих српских владара који су у борби упошљавали тешку оклопну коњицу, од које су Турци били бржи и покретљивији.[1]
Литература
[уреди | уреди извор]- Ћоровић, Владимир (1997). Историја српског народа.
- ^ Чедомиљ Мијатовић, Деспот Ђурађ Бранковић, господар Србима, Подунављу и Зетском приморју, стр.98,99,102,103