Вићентије Крџић

С Википедије, слободне енциклопедије
Вићентије Крџић
Датум рођења(1853-01-30)30. јануар 1853.
Место рођењаУшћеКнежевина Србија
Датум смрти1915.(1915-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (61/62 год.)
Место смртиГњилане
 Краљевина Србија

Вићентије Крџић (световно име Василије Крџић; 30. јануар 1853 — крај 1915)[1] био је трећи српски владика скопске епархије након укидања Пећке патријаршије. Бугари су га убили крајем 1915.

Црквена биографија[уреди | уреди извор]

У манастиру Студеница завршио је основну школу, а богословију је завршио у Београду.[1] У манастиру Студеница замонашио се 1873, а исте године посвећен је у ђакона. Потом је био дворски ћакон епископа Вићентија Красојевића. У чин презвитера рукоположен је 8. септембра 1875.[2] До 1885. био је у манастиру Студеница. Игуман је постао 1887, а до 1900. био је старешина манастира Свете Тројице и Сретења у Овчару. Посвећен је 1894. у архимандрита. У манастиру Хиландар боравио је од 1900. као саборни старац, где га је српска влада послала са тројицом калуђера како би покушали да реше проблеме које је манастир имао.[1][2]

Након смрти владике Севастијана Скопскога 1905. изабран је и посвећен у Цариграду за владику скопске епархије.[3] Био је трећи владика Србин након укидања Пећке патријаршије. Током његовога вршења дужности настављен је активан црквени, национални и просветни рад у Македонији.[3] Иако је постојао бугарски терор све више се народ у Македонији враћао у српску црквену организацију напуштајући Бугарску егзархију.[3] Вићентије је играо истакнуту улогу у координацији српске четничке акције у Македонији. Током 1907. међу организаторима српске четничке акције дошло је до поделе на две струје, на конзулатску и митрополитску струју.[4] Вићентије се налазио на челу митрополитске струје и настојао је да потпуно преузме руковођење над револуционарном организацијом и школством у Македонији.[4] До тада су српски конзули управљали револуционарном организацијом и просветом. Митрополитска струја имала је подршку опозиционе штампе у Србији, а на сличан начин српској дипломатији се супростављао и рашко-призренски владика Нићифор Перић.[4] Ипак већ крајем 1907. конзулска струја је однела превагу. Преместили су неколико учитеља наклоњених Вићентију и спречили су повезивање Вићентија и Нићифора Перића.[4]

Смрт и наслеђе[уреди | уреди извор]

Крајем 1915. Бугарска се укључила у Први светски рат и уследило је повлачење српске војске и окупација Србије. Вићентије се тада повукао у Призрен, где су га Бугари ухапсили и спроводили у Бугарску.[3] Међутим на путу од Урошевца до Гњилана опљачкали су га и убили. Његов леш није никада пронађен, али се препричавало да је леш након убиства био спаљен.[3] Годишњица његове смрти обележена је 15. децембра 1940.[5]

Од 2017. године Српска православна црква га прославља заједно са игуманом Владимиром Протићем као светитеље - свештеномученике. Црква га као светитеља спави 16. маја по црквеном, а 25. маја по грегоријанском календару. [6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Евро Београд (1996), стр 76
  2. ^ а б Српски књижевни речник. Књ 5, Кв-Мао. Нови Сад: Матица српска. 2011. стр. 404. ISBN 978-86-7946-085-1. 
  3. ^ а б в г д Јергић Сава Споменица Српско-православног саборног храма Свете Богородице у Скопље : 1835-1935 , Скопље(1935) 252-253
  4. ^ а б в г Биљана Вучетић, Историјски часопис LVII(2008)413-426
  5. ^ "Политика", 12. дец. 1940
  6. ^ „Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора (СПЦ, 26. мај 2017)”. Архивирано из оригинала 05. 06. 2017. г. Приступљено 04. 06. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]