Пређи на садржај

Петар Пајић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Петар Пајић
Фотографија песника Петра Пајића
Лични подаци
Датум рођења(1935-10-06)6. октобар 1935.
Место рођењаВаљево, Краљевина Југославија
Датум смрти2. август 2017.(2017-08-02) (81 год.)
Место смртиБеоград, Република Србија
Књижевни рад
Период1952–2017
НаградеНаграда Радоје Домановић, Златни беочуг, Жичка хрисовуља, Награда Десанка Максимовић
Филозофски факултет Универзитета у Београду

Петар Пајић (Ваљево, 6. октобар 1935 – Београд, 2. август 2017)[1] био је српски песник, прозни писац и уредник Другог програма Радио Београда. Писао је поезију, прозу, књижевну критику и сатиру. Заступљен је у антологијама и зборницима савремене српске и југословенске лирике, а неке од песама налазе се и у ђачким читанкама.[2] Припада неосимболистима српске књижевности. Био је члан управе Удружења књижевника Србије (2007), једно време члан жирија за награду „Десанка Максимовић”,[3] као и члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, у коме се данас налази Легат Петра Пајића.

Биографија

[уреди | уреди извор]
Родитељи Петра Пајића, отац Лука и мајка Миланка

Отац Лука пореклом је из села Љештанско у околини Рогачице, а мајка Миланка из села Кланица у околини Ваљева. Имао је две сестре, старију Лепу и млађу Мирјану, и старијег брата који је преминуо пре него што се Петар родио. Отац и мајка радили су у државној пекари, све до 1959. када је Лука отворио приватну породичну пекару. Исте године његов отац купио је кућу у коју се породица потом преселила и у којој је Петар провео велики део живота.[4]

У Ваљеву је завршио основну школу, а потом и Ваљевску гимназију, у којој је био ученик од 1950. до 1954. године. Своју прву песму објавио је 1952. године, када му је било седамнаест година, у ваљевском листу Речи омладине, а годину дана након тога објавиће и прву песму ван Ваљева, у недељном листу НИН.[2]

Године 1954. из Ваљева одлази у Београд и тамо уписује југословенску и општу књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Због болести је паузирао годину дана студија, те дипломирао 1959. године.[4] Током студија је објавио своју прву књигу песама „Дан” (1958).

Петар Пајић у младости

Убрзо након стечене дипломе, Пајић се враћа у Ваљево због обећања о запослењу у градској библиотеци „Љубомир Ненадовић". Међутим, на политичким основама не добија запослење, те поново одлази у Београд.[4] Тамо ће неко време радити у листу Породица и домаћинство, а потом као новинар листа Младост. Већ почетком шездесетих година запослио се у Радио Београду, где је дуго година остао као уредник Другог програма. Године 1962. објавио је и другу књигу песама „Љубав у брдима“. Посебно се истиче песма у прози „Лице мога оца”, у којој ће Пајић, кроз слику оца која постаје оличење отаџбине, најавити и припремити читаву линију родољубивих и националних песама коју ће пратити током целог свог стваралачког опуса.

У овом периоду, Пајић је написао и своју чувену песму „Србија”, чији стихови неће бити објављени преко тридесет година. Редакција до редакције одбијале су штампање седмоделне песме, док се, с друге стране, она годинама усмено преносила и рецитовала у песничким круговима.[6] Тек 2002. године објављена је у оквиру књиге песама „Србија је на робији", која носи име управо по најспорнијим стиховима из саме песме.[7]

Петар Пајић уврстава се у осниваче неосимболизма у српској књижевности, заједно са Бранком Миљковићем, Божидаром Тимотијевићем, Живорадом Лазићем. Писао је поезију, прозу, књижевну критику и сатиру. Тематика родољубља и отаџбине провлачи се кроз велики број његових песама и прича. Критичари су за Пајића говорили да је „чист лирик, који на најбољи могући начин спаја традиционално и модерно, историјско, интимно и метафизичко, тежећи ка савршенству и беспрекорном језичком изразу, чистоти и хармонији”.[8] Метафизичка нота његовог песништва посебно се истиче у још једној песми посвећеној оцу, „Опело за Луку Пајића" (Песме, 1967), коју је песник написао након смрти свога оца. Пајић пише: „Искуство твоје смрти у мојој крви; Помера ми сећање у време пре рођења” и још „Своју смрт победио си мојим животом; А ја сам свој живот обогатио твојом смрћу”.[9] За Пајића и његову поезију Матија Бећковић рекао је „јавио [се] као довршен песник, па је тешко разликовати које је песме писао онда, а које сада”.[1] Његове песме заступљене су у антологијама и зборницима савремене српске и југословенске лирике.

Преминуо је 2. августа 2017. године у Београду, а сахрањен је 5. августа на Новом гробљу у Ваљеву.[2]

Иницирано је подизање споменика Петру Пајићу на планини Повлен у близини споменика Радовану Белом Марковићу.[10]

Писмо Бранка Миљковића

[уреди | уреди извор]
Писмо Бранка Миљковића Редакцији Књижевних новина у вези са песмама Петра Пајића

Редакцији „Књ. Новина“

Молим Редакцију да уважи моју оставку у Редакцији Књижевних новина. Разлог: одбијене песме Петра Пајића. Ако уредници књижевних новина не увиђају да су песме Петра Пајића боље од бљезгарија Р. Војводића, онда ја не желим да седим са њима у истој Редакцији. Молим да ми се оставка уважи одмах. Доста ми је пуког седења у Редакцији где се мој глас и мишљење никада нису уважавали.

Са поштовањем,
Бранко Миљковић[11]

Петар Пајић написао је неке од најбољих родољубивих стихова и песама у 20. веку. Међутим, управо због такве тематике и јасних националних линија, у периоду када су настајале, песме су му често биле одбијане у новинским редакцијама. Са друге стране, песнички круг га је веома волео и поштовао и врло често рецитовао његове стихове. О томе, али и о квалитету Пајићеве поезије, сведочи и писмо Бранка Миљковића редакцији „Књижевних новина”. У њему Миљковић наводи да даје оставку у Редакцији због одбијених песама Петра Пајића. Овакав чин, за време када је у Србији било свега неколико значајних књижевних листова, неоспорно је указивао на значај Пајићеве поезије.

Писмо се данас налази у Музеју српске књижевности, у оквиру Удружења "Адлигат", у коме је и Легат Петра Пајића.[11]

Награде

[уреди | уреди извор]
Награде Петра Пајића изложене у Музеју српске књижевности на Бањици, у оквиру Удружења „Адлигат”
Радни простор Петра Пајића са његовим столом и писаћом машином. Део спомен собе у Адлигату

Добитник је више награда за поезију и прозу:[7]

Дела

[уреди | уреди извор]
Петар Пајић, 2007. г.

Књиге песама

[уреди | уреди извор]

Написао је и објавио књиге песама:[7]

  • „Дан" (1958),
  • „Љубав у брдима“ (1962),
  • „Песме“ (1967),
  • „Чисто доба“ (1968),
  • „Светле горе уз мора“ (1978),
  • „Ако порастемо до звезда“ (1981),
  • „Ослобођење Ваљева“ (драмска поема, 1989),
  • „Чисто доба“ (избор и нове песме,1990),
  • „Србија је на робији“ (избор и нове песме, 2002),
  • „Београдска јабука“ (избор и нове песме, 2003),
  • „Најлепше песме Петра Пајића” (избор и предговор Слободана Ракитића, 2004)
  • „Кад су Срби читали ушима“ (2009),
  • „Петак у Јерусалиму” (поезија и поетика, 2013) и
  • „Изабране песме” (2014).

Књиге приповедака

[уреди | уреди извор]

Написао је и објавио књиге приповедака:[7]

  • „Погибије мога деде” (1978),
  • „Машта свих Гавриловића” (старе и нове приче, два издања на српском и једно на македонском језику, 1989, 1990),
  • „Слике из детињства” (1995),
  • „Приче” (избор, 1998),
  • „Приче о Пипу” (2001) и
  • „Небески народ” (изабране и нове приче, поговор Марко Недић, 2009).

Друго

[уреди | уреди извор]

Написао је и објавио две књиге сатиричних текстова:[7]

  • „Дневник нашег савременика” (1992) и
  • „Ко је ко у Србији” (сатирични лексикон, 1998).

Једну књигу за децу:

  • „Како се греју пахуљице” (изашла је у више издања).

Књигу малих есеја, разговора, колумни:

  • „Нешто као” (2007).

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Умро „српски Рилке”, песник Петар Пајић (Б92, 2. август 2017)
  2. ^ а б в Vićentijević, Branko. „Petar Pajić (1935-2017)”. Kolubarske (на језику: енглески). Приступљено 2020-07-08. 
  3. ^ „Само песма не сме да закасни”. Politika Online. Приступљено 2020-07-09. 
  4. ^ а б в Архивска документација Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат". 2019. Званични сајт https://adligat.rs/.
  5. ^ Тутњевић, Станиша, ур. (2015). Петар Пајић, ПОЕЗИЈА. Београд: Задужбина „Десанка Максимовић“, Народна библиотека Србије. стр. 142. ISBN 978-86-82377-47-4. 
  6. ^ „Žička hrisovulja 2010. Petru Pajiću”. Печат - Лист слободне Србије (на језику: српски). 2010-08-18. Приступљено 2020-07-09. 
  7. ^ а б в г д Тутњевић, Станиша, ур. (2015). Петар Пајић, ПОЕЗИЈА (PDF). Београд: Задужбина „Десанка Максимовић“, Народна библиотека Србије. стр. 249—250. ISBN 978-86-82377-47-4. 
  8. ^ „Petar Pajić: Imitiramo tuđe, zaboravljamo svoje”. www.novosti.rs (на језику: српски). Приступљено 2020-07-09. 
  9. ^ Тутњевић, Станиша, ур. (2015). Петар Пајић, ПОЕЗИЈА. Београд: Задужбина „Десанка Максимовић“, Народна библиотека Србије. стр. 74. ISBN 978-86-82377-47-4. 
  10. ^ Голубовић Требјешанин, Борка (11. 2. 2023). „Приход од „Вечери с Матијом” за споменик Петру Пајићу”. Политика. Приступљено 12. 2. 2023. 
  11. ^ а б „Легат књижевника Петра Пајића”. Србија међу књигама. 1—18: 15—16. 2018. ISSN 2620-1801 — преко Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“. 
  12. ^ „Беочуг спаја”. Новости. 12. 4. 2006. Приступљено 9. 1. 2023. 
  13. ^ „„Српско перо” Милици Ђуровић, „Златни орфеј” Петру Пајићу”. Политика. 25. 6. 2011. Приступљено 9. 1. 2023. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петар_Пајић&oldid=28729280”