Љубомир Симовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Љубомир Симовић
LjubomirSimovic.jpg
Љубомир Симовић
Датум рођења (1935-12-02)2. децембар 1935.(81 год.)
Место рођења Ужице
Краљевина Југославија
Школа Универзитет у Београду
Институција САНУ
Академик

Љубомир Симовић (Ужице, 2. децембар 1935) је драмски писац, песник, романсијер,преводилац, редовни члан Српске академије наука и уметности.

Биографија[уреди]

Рођен је 2. децембра 1935. године у Ужицу, од оца Драгише, обућара и мајке Радојке, из сарајевске породице Цвијић. Основну школу, ниже разреде гиманзије и учитељску школу завршио је у Ужицу. Године 1962. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик. Као студент био је члан редакције и одговорни уредник студентског књижевног листа “Видици”. Пише песме, драме, романе, есеје, књижевне критике. Преводи са италијанског и руског језика. Прву песму под називом „Јутро” објавио је, као ученик Учитељске школе, у “Учитељској искри” (1951). Наставио је да објављује у “Вестима”, “Младој култури”, “Омладини”, “Студенту”, “Летопису Матице српске”, “Међају”, “Политици”, “Нину” и другим листовима и часописима. Крајем педесетих година прошлог века, радио је хонорарно у Омладинском програму Радио Београда. Цео радни век провео је као уредник Уметничке редакције Првог програма Радио Београда. Инспирацију за прве песничке радове налазио је у Ужицу и околини, менталитету Ужичана и њиховом развијеном смислу за хумор и осећање језика. Драме су, као и песме, тематски везане за завичајно Ужице, историјску прошлост и традицију. Његове песме и драме налазе се у свим антологијама српског песништва и драме. Дела су му преведена на готово све европске језике а драме извођене у позориштима широм Србије али и на многим светским сценама: Француској, Мађарској, Бугарској, Мексику, Чешкој, Немачкој, Русији. Швајцарској, Пољској, Белгији, Канади, Мароку идр.

Песме[уреди]

Балада о Стојковићима

Песничке књиге[уреди]

  • Словенске елегије (1958),
  • Весели гробови (1961),
  • Последња земља (1964),
  • Шлемови (1967),
  • Уочи трећих петлова (1972),
  • Субота (1976),
  • Видик на две воде (1980),
  • Ум за морем (1982),
  • Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској (1983),
  • Источнице (са цртежима Марија Маскарелија, 1983),
  • Горњи град (1990, два издања),
  • Игла и конац (1992)
  • Љуска од јајета (1998).

Избор из Симовићевог песништва објављен је у књигама:

Изабране песме (1980), Хлеб и со (1985, 1987), Источнице и друге песме (1994) и Учење у мраку (1995). У заједничком издању Града театра Будве и подгоричког „Октоиха“, у едицији „Награђени писци“, у којој се штампају дела добитника награде „Стефан Митров Љубиса“, објављено је 1998, Симовићево трокњижје, које би се могло назвати ужичком песничком трилогијом: Видик на две воде, Источнице и Игла и конац.

Песма Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској штампана је као библиофилско издање Јовице Вељовића, у Хамбургу, 1997. године.

Сабране песме Љубомира Симовића објављене су у издању „Стубова културе“ 1999. године.

Драме[уреди]

Симовић је написао четири драме: Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић и Бој на Косову. Драме су му извођене на многим нашим сценама, као и у иностранству. Највише успеха постигло је Путујуће позориште Шопаловић, које је постављено на сценама Пољске, Чешке, Словачке, Француске, Швајцарске, Канаде и Белгије, као и у једном француском позоришту у Мароку, у Казабланки. Симовићеве драме су извођене и у позориштима Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније.

По драми Бој на Косову снимљен је филм.

Есеји[уреди]

Симовићеви есеји о српским песницима скупљени су у три издања књиге Дупло дно (1983, 1991, 2001), док су његови есеји, беседе, разговори, писма и остали текстови на друге теме, укључујући и политичке, штампани у књигама Ковачница на Чаковини (1990), Галоп на пужевима (1994; друго, допуњено, издање 1997), Нови галоп на пужевима (1999).

Књиге[уреди]

Дневник снова објављен је, под насловом Сневник, у часопису „Дело“, 1-2, 1987. Посебно издање Сневника, уз то и знатно допуњено, објављено је 1998. године.

Два издања књиге Ужице са вранама (хроника, која је повремено роман, или роман, који је повремено хроника), штампана су током 1996. године.

Симовићева Дела у пет књига објављена су 1991. године.

Преводи Симовићевих песама и драма штампани су у многим страним антологијама и зборницима, у књижевним и позоришним часописима, као и у посебним књигама.

Академик[уреди]

Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности.

Награде и признања[уреди]

Као представе у целини, Симовићеве драме су два пута победиле на Стеријином позорју: Путујуће позориште Шопаловић, у извођењу „Југословенског драмског позоришта“, у режији Дејана Мијача, 1986, и Чудо у Шаргану, у извођењу „Српског народног позоришта“ из Новог Сада, у режији Егона Савина, 1993. године.

Симовић је добитник више књижевних и позоришних награда:

Литература[уреди]

  1. БИОГРАФСКИ лексикон Златиборског округа/ уредник Милија Ј. Кнежевић.- Београд: Удружење Ужичана, 2006
  2. Љубомир Симовић: памтивек/ уредник Предраг Марковић.- Београд: Стубови културе, 2010
  3. Преглед књижевности ужичког краја/ Милутин Пашић. – Ужице: Кадињача, 1996
  4. Четири вечери са Љубомиром Симовићем/ Милош Јевтић. – Ужице: Арт, 1999
  5. Књижевно дело Љубомира Симовића. - Међај: часопис за књижевност, уметност и културу, 1987, год. VIII, бр. 13-14

Референце[уреди]


Спољашње везе[уреди]