Пређи на садржај

Арапско-израелски сукоб

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Arab–Israeli conflict)
Израелско-арапски сукоб

  Арапска лига
  ратовали са Израелом
  Израел
  Појас Газе и Западна обала
Времеоко 15. маја 1948. — данас
(76 година, 5 месеци, 3 седмице и 3 дана)
Главна фаза: 1948–1982[16]
Место
Блиски исток/северна Африка
Исход сукоб у току
Сукобљене стране
Подржани од:
  Арапска лига Хамас (1988–садашњост)
Подржани од:
 Совјетски Савез (1967–1991)[15]
Жртве и губици
22.570 војних погибија[17]
1.723 цивилних жртава[17]
1.050 погибија припадника СЛА милиције[18]		 91.105 (1948-2016)[19]
39.308+ у рату Израела и Хамаса
130.413 укупно арапских погибија

Израелско-арапски сукоб је име за честе војне сукобе између Израела и других арапских држава који се воде од почетка 20. века.[20] Укључује стварање државе Израел као јеврејске отаџбине и односе са суседним арапским државама. Уз сталну напетост, догодило се шест већих међудржавних ратова. Упркос малој територији и жртвама догађања, овај је конфликт један од медијски најприсутнијих свих времена.[21]

Историја

[уреди | уреди извор]

Крај 19. века - 1948: Корени

[уреди | уреди извор]

Ниједно светско жариште у протеклих пола века није било континуално нестабилно, нити је имало тако глобално важне последице као подручје предњег Блиског истока.[22] Регија обухвата државе Блиског истока окренуте Медитерану - Израел с окупираним подручјима, те Либан, Сирију, Египат и Јордан. Почетком 20. века та подручја су се налазила у саставу Османског царства, с изузетком Египта који је био британски протекторат и Либана у која је делимично пенетрирала француска колонијална власт. Насељавала га је апсолутна већина муслиманског становништва арапског порекла с малим енклавама хришћанских маронита, Јевреја и шиитских муслимана.

Слабљење Османског царства крајем 19. века дало је одређену наду арапским лидерима да ће свршетком отоманске власти бити створена јединствена арапска држава. Но, развој догађаја текао је другим смером. Важност регије за стратешке интересе европских колонијалних сила била је велика, те је подручје Блиског истока крајем Првог свјетског рата и пропасти Отоманске империје, уз благослов Лиге народа, било раздељено између европских сила на више територија с различитим степеном аутономије. Тако је на подручју предњег Блиског истока припала Великој Британији као мандатно подручје Палестина, с обавезом стварања националног дома за Јевреје.[23][24]

УН план поделе Палестине

У новембру 1947. Уједињене нације су Резолуцијом бр. 181 одлучиле да мандат Велике Британије у Палестини престаје у мају 1948.[25] Објављен је план о подели Палестине на две државе: јеврејску и арапску. Према плану, оба дела требало је да буду уједињена привредном унијом, а подела је предвиђала посебни статус града Јерусалима, као подручја под директном надлежношћу Уједињених нација. Одлука је донесена уверљивом већином гласова у Генералној скупштини, уз истовремену подршку гласова Сједињених Држава и Совјетског Савеза. Велика Британија остала је уздржана, а против поделе гласале су све арапске земље. Палестински Јевреји прихватили су план, док га је арапска заједница одлучно одбацила. Различит став двеју заједница према УН плану резултовао је ескалацијом борби.[26]

1948–1967.

[уреди | уреди извор]

Арапско-израелски рат 1948.

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Арапско-израелски рат 1948.

Када се 14. маја 1948. завршио британски мандат, истога дана је проглашена држава Израел.[22] Арапске су земље већ сутрадан напале Израел. Избио је рат између Израела и следећих арапских земаља: Либана, Сирије, Египта, Трансјорданије, Саудијске Арабије, Ирака и Јемена. Упркос тешкој ситуацији, те неким почетним неуспесима, израелска војска показала се надмоћном, те је у седмомесечном рату поразила арапске војске и преузела контролу над 78% остатка мандатне Палестине.[27]

Јудеја и Самарија су дошле под трансјорданијску контролу. Трансјорданија је те територије анексирала (Западна обала), и име је промењено у Јордан. Појас Газе заузима и анектира Египат. Са територија под израелском контролом избегло је или протерано између 520.000 људи (према израелским проценама), 900.000 људи (према арапским проценама) и око 720.000 по подацима УН-а. Истовремено, из арапских је земаља протерано између 800.000 и милион Јевреја; њих око 600.000 налази уточиште у Израелу.[28][29]

Суец 1956.

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Суецка криза

Национализација Суецког канала 1956. пружила је Израелу прилику да нападне Египат како би привео крају терористичке нападе на граници. Након снажног америчког притиска и краткотрајне борбе, Израел је пристао да се повуче из Синаја уз обећање о ненападању и неометању пловидбе израелских бродова у Арапском заливу од стране Египта.[30][31][32][32][33]

Ширење Израела у рату 1967. и стање након рата 1973.

Шестодневни рат 1967.

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Шестодневни рат

До краја 1966. сукоби Израела и арапских суседа попримили су озбиљне размере.[34] Осуда тих инцидената од УН-а била је неделотворна. Када је египатски председник Насер затворио Арапски залив за пловидбу, по међународном је праву објавио рат Израелу. Насер је покренуо египатске снаге ближе граници, а како би предухитрио било какав арапски напад, Израел је ударио први и уништио египатске снаге још у базама. Јордан и Сирија напали су Израел са територија Западне обале и Голанске висоравни. У мање од недељу дана Израел је од Египта окупирао Појас Газе, цели Синај, од Јордана западну обалу Јордана и од Сирије Голанску висораван. Уследила је Резолуција Савета безбедности УН, која почива на билатералности и принципу „земља за мир“, а по којој се од Израела тражило да се повуче с одређених делова заузетих територија (унутар сигурних и одбрањивих граница) у замену за мир.

1967–1973.

[уреди | уреди извор]

Тероризам

[уреди | уреди извор]

Шездесетих година је блискоисточни конфликт изашао изван оквира регије. Након што је арапска немоћ на бојном пољу доказана у три рата с понижавајућим исходом за арапске земље, Палестинци су посегнули за другим методама борбе. Десетине младих Палестинаца који су рођени и одрасли у избегличким камповима далеко од своје отаџбине били су седамдесетих година спремни умрети за палестински покрет у спектакуларним терористичким нападима. Седамдесетих година су светске агенције готово недељним ритмом извештавале о терористичким акцијама, понекад изведеним хиљадама километара изван Блиског истока, које су чинили Палестинци.

Погранично исцрпљивање

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Рат исцрпљивања

Рат исцрпљивања који се водио између Египта и Израела од 1968. до 1970. био је ограничени погранични рат. Отпочео га је Египат у намери да заузме Синајско полуострво које је изгубио у Шестодневном рату. Рат је завршио прекидом ватре 1970. са линијама разграничења између те две државе која је остала непромењена.

Јом Кипурски рат 1973.

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Јом Кипурски рат

Египатска војска је у изненадном нападу прешла Суецки канал 6. октобра 1973, но убрзо је поражена у покушају изненадног поврата Синаја.[35][36] Психолошки ефект иницијалне египатске победе у рату омогућио је историјску посету египатског предсједника Садата Израелу 1977. и мировне преговоре, који су кулминирали споразумом у Кемп Дејвиду, у којем се Израел, Египат и САД слажу да ће се Израел повући са Синаја, Израел и Египат ће нормализовати односе, а споразум ће бити повезан с преговорима о аутономији Палестинаца на Западној обали и у Појасу Газе.[35][36]

Кемпдејвидски споразум

[уреди | уреди извор]
Бегин, Картер и Садат у Кемп Дејвиду

Покретање мировног процеса између два заклета непријатеља Египта и Израела приближило се реализацији након што је амерички председник Џими Картер позвао египатско и израелско водство на разговоре у Кемп Дејвид у Сједињеним Америчким Државама. Разговори су почели у септембру 1978. те је након тринаест дана постигнут договор који је у марту 1979. званично потписан у Вашингтону. Кемпдејвидски споразум из корена је изменио стратешке односе на Блиском истоку - окончано је ратно стање између две државе, а Израел је добио дипломатско признање Египта и осигурао јужну границу, те несметану пловидбу израелских бродова кроз Суецки канал, док је Египту враћено Синајско полуострво те је добио статус блиског америчког савезника, што је подразумевало велику америчку војну помоћ. Последице по Совјетски Савез биле су трајни губитак значајнијег утицаја и присуства у региону.

ПЛО у Либану

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Либански рат 1982.

ПЛО, након неуспелог покушаја пуча у Јордану бежи у Либан и користи га као базу за нападе на Израел. Израелска војска у неколико наврата напада и улази у Либан (1978. и 1982). Израелци су се повукли крајем 1982, али су задржали контролу над појасом од десет миља на југу земље.

Као резултат тих акција, ПЛО напушта Либан и своје упориште успоставља у Тунису.

Прва интифада

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Прва Интифада

У децембру 1987. започиње побуна као спонтана провала протеста међу Палестинцима на окупираним територијама против двадесетогодишње окупације. Интифада је започела кад су деца и омладина изашли на улице бацајући камење и запаљиве бомбе на израелске војнике и кад је упућен позив на генерални штрајк. Тим протестом Палестинци су желели да покажу да они нису наоружан народ, већ да једноставним бацањем камења, демонстрацијама и штрајковима могу проузроковати знатне штете држави Израел. Протест се завршио у септембру 1993.

Кувајт и Заливски рат

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Заливски рат

Широко распрострањено мишљење око напада Ирака на Кувајт било је да крајњи циљ напада нису ни погранични спорови ни нафта, већ уједињење свих Арапа и упрезање њихових снага у борбу против Израела. Арафатова подршка ирачкој инвазији уназадила је палестински покрет за дужи низ година. Палестинци су у Садаму Хусеину видели снажног човека који има моћ и храброст да се супротстави Израелу и САД.

Израел је био минимално уплетен у овај рат. Претрпео је ракетирање ирачким СКАД ракетама, али на захтев САД није војно одговорио.

Мадрид 1991.

[уреди | уреди извор]

Америчка иницијатива довела је до сазивања тродневне конференције у Мадриду 1991. Због израелског непризнавања ПЛО-а, Палестинци су били укључени као чланови јорданске делегације, али су могли да делују независно.

Водила се велика расправа, поготово око формуле „земља за мир“. Две стране су се сложиле да наставе расправе наредних месеци. Екстремистичке палестинске групе попут Хамаса и Исламског џихада осудиле су процес као распродају Палестине, а због потписивања споразума, Арафата је оставио дугогодишњи савезник и саветник Едвард Саид.

Осло I

[уреди | уреди извор]

У време Мадридског процеса, посредством норвешке владе почели су тајни преговори у Ослу, који су завршени споразумом Осло I, потписаним од Јицака Рабина и Јасера Арафата у Белој кући 13. септембра 1993. Споразумом је договорено поступно израелско повлачење из Газе и Јерихона и препуштање управе Палестинској самоуправи. Највећи је успех био признавање ПЛО-а као представника Палестинаца, а ПЛО је формално признао право Израела на постојање, иако још увек није променио повељу, у којој позива на уништење Израела. Снажно противљење споразуму међу Палестинцима довело је до снажења тероризма, који се огледао у почетку самоубилачких напада на цивилне циљеве (аутобусе, ресторане и слично).

Осло II

[уреди | уреди извор]

У септембру 1995. године следио је споразум Осло II који је заменио све дотадашње споразуме. Западна обала је подељена на 4 зоне, а предлог је био неприхватљив и Палестинцима и Израелцима. Резултат споразума је било убиство Јицака Рабина од стране израелског екстремисте Јигала Амира 4. новембра 1995.

2000 - до данас

[уреди | уреди извор]

Ал-Акса Интифада

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Ал-Акса Интифада
Израелски војници патролирају палестинским територијама

Током предизборне кампање за израелски парламент Кнесет, Аријел Шарон, вођа Ликуда, посетио је остатке јеврејског Другог Храма на Брду храма у Јерусалиму 28. септембра 2000, а пратило га је око хиљаду полицајаца. Он је истакао је да Израел никада неће одустати од права на Храмски брежуљак. Палестинци су то искористили како би покренули унапред припремљену тзв. Другу интифаду, која траје и данас. У њој су Палестинци изашли на улице у протесту који је постао све насилнији, с наставком самоубилачких напада, започетих 1994. године, која су проузроковала смрт многих израелских цивила. Припадници Хамаса укључени су у нападе на јеврејске насељенике, а Израелци врше притисак на Палестинце ограничавајући им кретање, и затварајући границе.[37][38][39][40]

Либан и Газа 2006.

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Либански рат 2006.
Зид који су Израелци подигли на Западној обали.

Напади милитаната на израелске војнике на границама Израела са Газом и Либаном довело је до нових сукоба. Посебно је силовит био онај у јулу и августу 2006. када је израелска војска била уплетена у жестоки рат са шиитском милитантном групом Хезболах у Либану. Једномесечни рат је однео преко 1.500 живота, већином либанских цивила.[41][42][43]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Kumaraswamy, P. R. (2013). Revisiting the Yom Kippur War (на језику: енглески). Routledge. стр. 235. ISBN 978-1-136-32895-4. 
  2. ^ Rucker, Laurent. „Moscow's Surprise: The Soviet-Israeli Alliance of 1947-1949” (PDF). Woodrow Wilson International Center for Scholars. 
  3. ^ Kramer, Martin (6. 11. 2017). „Who saved Israel in 1947?” (PDF). Mosaic. 
  4. ^ „The Czech arms that saved Israel”. The Jerusalem Post (на језику: енглески). 2020-11-30. Приступљено 2023-12-24. 
  5. ^ Foundation, Encyclopaedia Iranica (15. 12. 2007). „Israel i. relations with Iran”. iranicaonline.org (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-03. 
  6. ^ Ramazani, R. K. (1978). „Iran and the Arab-Israeli Conflict”. Middle East Journal. 32 (4): 413—428. ISSN 0026-3141. 
  7. ^ „Manfred Gerstenfeld on Joop den Uyl 1919-1987”. 2015-04-07. Архивирано из оригинала 7. 4. 2015. г. Приступљено 2023-12-25. 
  8. ^ Del Pero, Mario (23. 8. 2011). „'Which Chile, Allende?' Henry Kissinger and the Portuguese revolution”. Cold War History (на језику: енглески). 11 (4): 625—657. ISSN 1468-2745. S2CID 218576108. doi:10.1080/14682745.2010.494301. 
  9. ^ Edgar O'Ballance (1979). No Victor, No Vanquished: The Yom Kippur War (1979 изд.). Barrie & Jenkins. стр. 28—370. ISBN 978-0-214-20670-2. 
  10. ^ Shazly, Saad El (2003-01-01). The Crossing of the Suez (на језику: енглески). American Mideast Research. стр. 278. ISBN 978-0-9604562-2-2. 
  11. ^ „An unknown story from the Yom Kippur war: Israeli F-4s vs North Korean MiG-21s”. The Aviationist. 24. 6. 2013. Приступљено 27. 6. 2015. 
  12. ^ Rabinovich, Abraham (2004). The Yom Kippur War: The Epic Encounter that Transformed the Middle East (на језику: енглески). Schocken Books. стр. 464—465. ISBN 978-0-8052-1124-5. 
  13. ^ Hussain, Hamid (новембар 2002). „The Fourth Round - A Critical Review of 1973 Arab-Israeli War”. Defence Journal. Архивирано из оригинала 16. 1. 2009. г. 
  14. ^ Mahjoub Tobji (2006). Les officiers de Sa Majesté: Les dérives des généraux marocains 1956–2006. 107: Fayard. ISBN 978-2-213-63015-1. 
  15. ^ Pollack, Kenneth, M. (2002), Arabs at War: Military Effectiveness. University of Nebraska Press. 2002. , pp. 93–94, 96.
  16. ^ „Arab–Israeli wars”. Encyclopædia Britannica. 7. 7. 2023. Архивирано из оригинала 23. 4. 2018. г. Приступљено 31. 5. 2018. 
  17. ^ а б „Memorial Day / 24,293 fallen soldiers, terror victims since Israel was born”. Haaretz. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 28. 7. 2014. 
  18. ^ Hamzeh, Ahmad Nizar (1. 1. 2004). In The Path Of Hizbullah. Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-3053-1. Архивирано из оригинала 19. 10. 2023. г. Приступљено 8. 11. 2020 — преко Google Books. 
  19. ^ „Total Casualties, Arab–Israeli Conflict”. Jewish Virtual Library. Архивирано из оригинала 28. 12. 2016. г. 
  20. ^ „The Palestinian National Charter – Article 6”. Mfa.gov.il. Приступљено 19. 01. 2013. 
  21. ^ Weinberger, Peter E. (2004). „Incorporating religion into israeli-palestinian peacemaking: recommendations for policymakers” (PDF). Center for World Religions, Diplomacy, and Conflict Resolution, Institute for Conflict Analysis and Resolution, George Mason University. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 6. 2011. г. 
  22. ^ а б „Declaration of Establishment of State of Israel: May 14, 1948”. Mfa.gov.il. Архивирано из оригинала 16. 1. 2013. г. Приступљено 19. 1. 2013. 
  23. ^ Segev 2000, стр. 48–49.
  24. ^ Lesch, Ann M.; Tschirgi, Dan (1998). Origins and Development of the Arab-Israeli Conflict. West Port, Connecticut: Greenwood Press. стр. 47, 51. ISBN 9780313299704. 
  25. ^ Brooks, Stefan (2008). „Palestine, British Mandate for”. Ур.: Spencer C. Tucker. The Encyclopedia of the Arab-Israeli Conflict. 3. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. стр. 770. ISBN 978-1-85109-842-2. 
  26. ^ „United States Proposal for Temporary United Nations Trusteeship for Palestine Source: Department of State Bulletin, 18  (457):[[Категорија:Cite journal]], April 4, (1948). p. 451”. Mideastweb.org.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  27. ^ Smith, Charles D. (2004). Palestine and the Arab Israeli Conflict: A History With Documents. Boston: Bedford/St. Martin's. стр. 198. ISBN 9780312404086. 
  28. ^ Gorman 2003, стр. 174–5.
  29. ^ Hoge, Warren (2007). „Group seeks justice for 'forgotten' Jews”. The New York Times. Приступљено 7. 6. 2015. 
  30. ^ Sachar, Howard M. (1976). A History of Israel: From the Rise of Zionism to Our Time. New York: Alfred A. Knopf. стр. 455. ISBN 978-0-394-48564-5. 
  31. ^ „Background Note: Israel”. US State Department. Архивирано из оригинала 13. 3. 2007. г. Приступљено 4. 3. 2007. 
  32. ^ а б „1956: Egypt Seizes Suez Canal”. British Broadcasting Service. 26. 7. 1956. Архивирано из оригинала 17. 3. 2007. г. Приступљено 4. 3. 2007. 
  33. ^ „UN GA Resolution 997”. Mideast Web. Архивирано из оригинала 7. 2. 2007. г. Приступљено 4. 3. 2007. 
  34. ^ „President Mubarak Interview with Israeli TV”. Egyptian State Information Service. 15. 2. 2006. Архивирано из оригинала 28. 9. 2007. г. Приступљено 4. 3. 2007. 
  35. ^ а б „Israel: The Yom Kippur War”. Encyclopædia Britannica. 12. 10. 2023. Приступљено 3. 3. 2007. 
  36. ^ а б Arab-Israeli War of 1973. Encarta Encyclopedia. Архивирано из оригинала 31. 10. 2009. г. Приступљено 04. 03. 2007. 
  37. ^ Harel & Isacharoff 2004, стр. 274–275
  38. ^ „PA security forces seize 17 bombs, transfer them to IDF”. The Jerusalem Post. 13. 11. 2010. 
  39. ^ „UN: Israel has dismantled 20 percent of West Bank checkpoint”. The Jerusalem Post. Associated Press. 16. 6. 2010. 
  40. ^ Katz, Yaakov (6. 10. 2010). „Israel sets up trial program to expedite PA export process”. The Jerusalem Post. 
  41. ^ Ravid, Barak (12. 10. 2011). „Gilad Shalit to be returned to Israel within a week – Israel News | Haaretz Daily Newspaper”. Haaretz. Приступљено 19. 1. 2013. 
  42. ^ „Who are the deadly terrorists Israel refuses to release for Shalit?”. Haaretz. 
  43. ^ Ravid, Barak (18. 3. 2009). „Israel to publish Hamas prisoner list”. Haaretz. Архивирано из оригинала 8. 12. 2011. г. Приступљено 19. 1. 2013. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Арапско-израелски сукоб на Викимедијиној остави.

Владини и званични извори

[уреди | уреди извор]

Регионални медији

[уреди | уреди извор]
Израелски
Арапски

Анализа

[уреди | уреди извор]

Мировни предлози

[уреди | уреди извор]

Мапе

[уреди | уреди извор]

Општи извори

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арапско-израелски_сукоб&oldid=28491734”