Александар Ненадовић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Александар Ненадовић (новинар).
Александар Ненадовић
Лични подаци
НадимакАцика
Датум рођења(1815-08-15)15. август 1815.
Место рођењаХотин, Руска Империја
Датум смрти7. октобар 1881.(1881-10-07) (66 год.)
Место смртиБеоград, Кнежевина Србија
Религијаправославна
Породица
РодитељиЈаков Ненадовић
ПородицаЈеврем Ненадовић (брат)

Александар "Ацика" Ненадовић (Хотин, 15. август 1815 — Београд, 7. октобар 1881) био је српски политичар. Ненадовић је био један од најмоћнијих људи у Кнежевини Србији средином 19. века. Вршио је функције министра финансија, заступника и заменика министра унутрашњих послова, а такође је био и члан Државног савета.

Биографија[уреди | уреди извор]

Александар Ненадовић потиче из угледне породице Ненадовић, а рођен 3/15. августа 1815. године у Хотину у Бесарабији и Руској Империји, где су се након пропасти Првог српског устанка преселили његов отац војвода Јаков Ненадовић и мајка Наранџа. Брат је Јеврема Ненадовића и стриц књегиње Персиде. У Хотину је завршио основну и средњу школу, а када се његов отац Јаков вратио у Србију заједно са породицом 1831. године, Ацика је тада примљен за практиканта суда ваљевске нахије. Исте године се уписао у новоотворено врховно училиште (Виша школа) у Београду.[1] Први разред је завршио са одличним успехом, али није познато да ли је уопште похађао други разред.[2] Као помоћник судског писара је био запослен 1834. године, док је 1835. године постављен за писара осправничества ваљевског округа. Идуће године је постављен за експедитора Савета, а 1839. године за стоначелника Државног савета.[3] Завршио је Лицеј у Београду 1841. године.[4]

Дана 27. јуна 1842. године постављен је за трећег секретара Државног савета. Након збацивања кнеза Михаила Обреновића, на место кнеза је дошао Ненадовићев зет Александар Карађорђевић, а Ненадовић је 7. новембра 1842. постављен за секретара Савета.[4] На том месту није остао дуго, јер је на сопствени захтев тражио службу у министарству унутрашњих пслова. Кнез Александар га је 3. јануара 1843. именовао за свог ађутанта и обећао да ће временом удовољити његовој молби да служи у министарству унутрашњих послова.[5] Унапређен је у чин мајора крајем 1843. године, а 1844. је именован за начелника ваљевског округа. Његовом именовању за начелника је највише утицало настојање уставобранитеља да га удаље од кнеза.[6]

У октобру 1847. је изабран за помоћника министра унутрашњих послова, док је у новембру 1847. унапређен у чин потпуковника.[6] Јавност је негодовала због Ненадовићевог именовања на ову функцију јер је други књегињин рођак Александар Трифковић поставлен за кнежевог ађутанта. Кнезу Александру је ово замерао чак и Стеван Книћанин, његов најбољи пријатељ.[7] За време Српске револуција 1848—1849. бавио се организовањем добровољаца и слањем оружја и муниције Србима из Војводине.[8] За време министровог одсуства често га је замењивао. Кнез Александар га је у октобру 1852. унапредио у чин пуковника.[9] Ненадовић је постао врло моћан човек јер је управљао министарством које је обухватало највећи део српске владе, укључујићи и војску.[10]

Крајем 1854. године је именован за привременог министра финансија.[11] Ову позицију је обављао уз дужност помоћника министра унутрашњних послова. Дана 21. децембра 1855. године је постављен за министра финансија и ту се задржао до 28. септембра 1856.[12] Кнез Александар га је противуставно поставио за министра финансија, јер није био члан савета, па је Савет протестовао против кнежеве противуставне одлуке.[13] Кнез чак није ни поднео Ненадовићеву кандидатуру Савету, што је такође представљало кршење устава и пример државног удара.[14] Савет је захтевао да кнез овај спор изнесе пред Високу порту, али кнез на то није одговорио.[13] Као министар финансија одлучио се за неспровођење пореских реформи.[15]

Именован је за члана Савета 28. септембра 1856. године.[11] Поред њега, у Савету су били његов брат Јеврем Ненадовић, зетови Јеремија Станојевић и Јеврем Гавриловић.[11] Поред Константина Николајевића имао је највећи утицај на кнеза Александра.[16] Ненадовић је средином 1856. покушавао да утиче на то се састави министарство сачињено од млађих људи на челу са Николајевићем, па је ступио у преговоре са Гарашанином, кога је наговарао да буде заштитник једне такве владе.[17] На крају је, ипак, формирана другачија влада. Више пута је као саветник радио да се разне владе сруше, са циљем да он постане министар унутрашњних послова.[18] Остао је одан кнезу Александру Карађорђевићу, те је пред Светоандрејску скупштину покушавао да спречи кнежевово збацивање са власти.[19] Смењен је 11. фебруара 1859. са места саветника.

Након повратка кнеза Милоша Обреновића на власт 1859. године, Ненадовићи су пали у немилост Милошевог режима. Ацика Ненадовић је заједно са четири саветника и још неколико људи затворен 11. јула 1859. године.[20] Цела група је осумњичена да је намеравала да изврши атентат на кнеза Милоша или Михаила Обреновића. Затварање наводних завереника је лично наредно кнез Милош.[21] Ненадовић је заједно са осталима био затворен у оковима под војном стражом на Топчидеру, а истрага над њима је трајала два месеца, да би на крају били пуштени.[22] Међутим, кнез Милош је и након истраге сматрао да су га Ненадовићи и Станојевићи заиста планирали убити, па је почео да прети судијама који су пустили оптужене.[21] Ненадовић, Јеремија Станојевић, Јаков Станојевић и Антоније Мајсторовић побегли су 3/15. септембра 1859. године, из страха за своју безбедност, под заштиту Турака на Калемегдан,[22] а затим су отишли у Цариград.[23] Кнез Михаило му је 1861. доделио пензију, па се вратио у Србију, али се није мешао у политику. Поново је био накратко ухапшен 1868. након атентата на кнеза Михаила.[24] Том приликом су на смрт били осуђени његови синовци Младен, Сима и Светозар Ненадовић.[25]

Умро је 25. септембра/7. октобра 1881. године у Београду.[25]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Савић 2004, стр. 682.
  2. ^ Савић 2004, стр. 684.
  3. ^ Савић 2004, стр. 706.
  4. ^ а б Савић 2004, стр. 685.
  5. ^ Савић 2004, стр. 686.
  6. ^ а б Савић 2004, стр. 687.
  7. ^ Савић 2004, стр. 688.
  8. ^ Савић 2004, стр. 689.
  9. ^ Савић 2004, стр. 697.
  10. ^ Савић 2004, стр. 702.
  11. ^ а б в Савић 2004, стр. 703.
  12. ^ Савић 2004, стр. 701.
  13. ^ а б Савић 2004, стр. 227.
  14. ^ Савић 2004, стр. 230, 249.
  15. ^ Савић 2004, стр. 172.
  16. ^ Јовановић 1933а, стр. 254.
  17. ^ Јовановић 1933а, стр. 258.
  18. ^ Јовановић 1933а, стр. 286.
  19. ^ Савић 2004, стр. 704.
  20. ^ Јовановић 1933б, стр. 93—94.
  21. ^ а б Јовановић 1933б, стр. 94.
  22. ^ а б Јовановић 1933б, стр. 95.
  23. ^ Савић 2004, стр. 705.
  24. ^ Савић 2004, стр. 709.
  25. ^ а б Савић 2004, стр. 710.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Јовановић, Слободан (1933а). Уставобранитељи и њихова влада 1838-1858. Београд: Издавачко предузеће Геца Кон. 
  • Јовановић, Слободан (1933б). Друга влада Милоша и Михаила. Београд: Издавачко предузеће Геца Кон. 
  • Савић, Велибор (2004). Ненадовићи. Ваљево. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Ненадовић&oldid=27374698”