Пређи на садржај

Дреговичи

С Википедије, слободне енциклопедије
Источнословенска племена у 8. и 9. веку.

Дреговичи (рус. Дреговичи, укр. Дреговичі, струс. Дреговичи[1]) су били племе источних старих Словена, које је насељавало обале реке Припјате и горњи ток реке Западне Двине. Једно су од племена поменутих у Повести минулих лета.

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Име овог племена је вероватно повезано са речима „дрегува” (балтичка реч) или „дригва” (белоруска реч) − мочвара и словенског суфикса „ичи” (ићи или ити).[2] Верује се да назив „Дрегович” указује на природу подручја које је племе настањивало (струс. сѣдоша межи Припѣтью и Двиною...и наркошас̑ Дреговичи[1] − живели су између река Припјат и Западна Двина... и звали су се Дреговичи (види „Припјатске мочваре“)).

Историја

[уреди | уреди извор]

Највећи градови „Дреговича” били су Турав,[3] Мозир,[3] Клецк, Слуцк итд. Земља „Дреговича” била је независна кнежевина, чији је главни град био Турав. У 10 веку. ова кнежевина је постала део Кијевске Русије. Кијевски кнез Владимир Свјатославич током поделе Руске земље на делове, већи део земље „Дреговича” укључио је у састав Туравско-Пинске кнежевине, а мањи југозападни део у састав Полоцке кнежевине.

„Дреговичи” су заједно са Радимичима, Кривичима и балтским Јатвјагима учествовали у стварању белоруског народа;[4] а део „Дреговича” у стварању украјинског народа[5].

Према археолошким подацима, Дреговичи су се претежно бавили пољопривредом, али такође су се бавили трговином и занатима (обрада гвожђа, грнчарија итд.). Постоје многи дреговички археолошки налази из 9-10 века (остаци насеља, хумке са кремираним остацима). У хумкама „Дреговича” из 11-12 века кремирани остаци покојника су сахрањивани некад у ковчегу, а некад у брвнари с двоводним кровом.

Последњи пут су Дреговичи под овим именом поменути 1149. године.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б ЛѢТОПИСЬ ПО ИПАТЬЕВСКОМУ СПИСКУ
  2. ^ Гісторыя Беларусі (у кантэксце сусветных цывілізацый). Вучэбн. дапаможнік / В. І. Галубовіч, З. В. Шыбека, Д. М. Чаркасаў і інш.; Пад рэд. В. І. Галубовіча і Ю. М. Бохана. — Мн.: Экаперспектыва, 2005. — С. 42.
  3. ^ а б стор. 2171, том. 6, «Енциклопедія українознавства» / Гол. ред. В. Кубійович. — м. Париж, Нью-Йорк: вид. «Молоде життя»-«НТШ»; 1996 р. ISBN 5-7707-6833-9
  4. ^ стор. 2446, том. 7, «Енциклопедія українознавства» / Гол. ред. В. Кубійович. — м. Париж, Нью-Йорк: вид. «Молоде життя»-«НТШ»; 1998 р. ISBN 966-7155-02-1
  5. ^ стор. 594, том. 2, «Енциклопедія українознавства» / Гол. ред. В. Кубійович. — м. Париж, Нью-Йорк: вид. «Молоде життя»-«НТШ»; 1993 р. ISBN 5-7707-4050-7

Литература

[уреди | уреди извор]