Света Петка — разлика између измена
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
| Ред 14: | Ред 14: | ||
| држава_смрти = [[Тракија]] |
| држава_смрти = [[Тракија]] |
||
| поштује_се_у = [[православна црква]] |
| поштује_се_у = [[православна црква]] |
||
| празник = [[14. октобар]] |
| празник = [[14. октобар]] по [[јулијански календар|јулијанском]], [[27. октобар]] по [[грегоријански календар|грегоријанском календару]]). |
||
| датум_канонизовања = |
| датум_канонизовања = |
||
| место_канонизовања = |
| место_канонизовања = |
||
| Ред 23: | Ред 23: | ||
| обележја = |
| обележја = |
||
| заштитник = преља, ткача, жена, брака, путника на мору, подвижника, козметичара, чедности |
| заштитник = преља, ткача, жена, брака, путника на мору, подвижника, козметичара, чедности |
||
| главно_светилиште = [[Јаши|Саборни храм Митрополије Молдавске у |
| главно_светилиште = [[Јаши|Саборни храм Митрополије Молдавске у Јашију]] |
||
| датум_забране = |
| датум_забране = |
||
| спорно = |
| спорно = |
||
Верзија на датум 21. октобар 2021. у 02:11
| Света Петка | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 10. век |
| Место рођења | Епиват, Тракија |
| Датум смрти | 11. век |
| Место смрти | Епиват, Тракија |
| Световни подаци | |
| Поштује се у | православна црква |
| Главно светилиште | Саборни храм Митрополије Молдавске у Јашију |
| Празник | 14. октобар по јулијанском, 27. октобар по грегоријанском календару). |
| Заштитник | преља, ткача, жена, брака, путника на мору, подвижника, козметичара, чедности |
Света Петка или Преподобна мати Параскева (грч. Παρασκευή — петак) је била хришћанска византијска подвижница из 11. века.
Култ Свете Петке је изузетно развијен у Србији, Грчкој и другим православним балканским земљама. Дан њеног помена — Петковдан, 27. октобар по грегоријанском календару, шеста је слава по броју свечара у Србији.
Биографија
Светитељка је име Петка добила (од Срба) по дану у недељи - петку.[1] Родила се у тадашњем селу Епивату,[2] код тадашњег града Калистратије, који се налази на обали Мраморног мора између Силимврије и Цариграда, у Тракији половином 10. века. Потицала је из имућне и побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, да би касније постао епископ Мадитски (989—996) и светитељ у граду Мадиту код Галипоља.[3]
Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву, она је била веома побожна. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота, она напусти родитељски дом и оде у Цариград, где се замонаши у цркви Свете Софије и добије име "Параскева",[4] а затим се запути у Јорданску пустињу, живећи строгим аскетским животом, где се ради Христа подвизавала све до своје старости. У доба позне старости, сањала је анђела који јој је рекао да напусти пустињу и врати се у свој родни град, Епиват.[5] После повратка, поживела је још две године. Верници су је сахранили по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других. По другом, бугарском извору, она је била сахрањена непримерено поред једног столара, па након тога и једног морнара, чија су телеса грозно мирисала. Због те непријатности силом прилика откопани су гробови и тада је откривено њено "нетрулежно тело", али није дирано. Тек када су нека Ефимија и неки Ђорђе, независно једно од другог, сањали исти сан о њеној светости и добили наредбу да је одатле изваде, народ је откопао гроб и њене мошти пренео у храм, где су најпре чуване.[4]
Богоугодни Хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле их бугарски цар Јован Асен 1238. године пренесе у Трново. Из Трнова након његовог пада (1393) су се мошти селиле преко Видина, до Бруса (1396)[6] - биле пренете у Влашку, након пада Бугарске под Османлије. Када је и Влашка постала угрожена турским упадима, а на молбу српске кнегиње Милице султану Бајазиту, мошти су пренете у Београд. Кад је Сулејман I 1521. године освојио Београд, он уз остале драгоцености преноси у Цариград и мошти св. Петке, заједно са протераним Србима Београђанима. На молбу и трошком молдавског господара Василија Арбанаса званог Лупула 1641. године мошти су пренете у град Јаши, где се и данас налазе (осим два прста шаке, који су у капели свете Петке на Калемегдану). Молдавски кнез је да би спасао мошти светице, наводно 1632. године исплатио дугове Светог гроба у Јерусалиму (за 42.000 мађарских златника) а 1641. године и дуг Васељенске патријаршије, и још подмитио Турке у Цариграду са 390 кеса дуката.[7]
Широм Србије налази се и велики број извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у калемегданској тврђави у Београду, где су њене мошти дуго времена почивале.
Петковдан
Српска православна црква је слави 14. октобра по старом, односно 27. октобра по новом календару.[8]
Свету Параскеву српски народ обично зове Света Петка, а у српским приморским крајевима Петка Биоградска, јер су јој мошти почивале такође и у Београду. Такође је позната и као Петка Трновска, јер су јој мошти биле у Трнову али и српској Трн-паланки о чему постоје записи.[9]
У српском православном црквеном календару су 1900. године биле три светитељке истог имена: "Преподобна мати Параскева – Света Петка!" (14. октобра, по старом), "Мученица Параскева" (26. јула) и "Великомученица Параскева" (28. октобра). Сада их има само две – јесења, права Света Петка Епиватска и летња – мученица.[3] Тај факат је уносио забуну, јер су то три различите особе, свете жене из различитих периода хришћанске историје. Тако се јавља из 13. века "Служба светитељки Параскеви - Петки српској" са 120 правила, која се односи на Параскеву из Епидаура тј. нашег Дубровника, такође из 10. века, у време српског краља Хранимира.[4][10]
Света Петка се по броју свечара налази на шестом месту на листи највећих српских слава. Култ Свете Петке је веома развијен међу Србима, па је Петковица као јача слава раширена у више крајева, а највише у источној Србији и Далмацији. У Лужници и Нишави је Петковача прва општа јесења слава. У Шумадијској епархији Свету Петку слави око 3.500 свечарских домова. [11]
Види још
- Параскева Римска
- Извор Свете Петке у Железнику
- Црква Свете Петке у Станичењу
- Манастир Свете Петке у Извору
- Манастир Стубал
- Манастир Фенек
- Манастир Сибница
- Манастир Свете Петке у Загребу
- Манастир Рударе
Референце
- ^ "Записи Одескаго обшћества историји и древности", Одеса 1848. године
- ^ монах Вартоломеј: "Служба и житије Свете Петке", манастир Гргетег 1780.
- ^ а б "Источник"...
- ^ а б в "Гласник друштва србске словесности", Београд 1871. године
- ^ Никола Вићићевић: "Огледало христијанске добродетељи...", Беч 1863. године
- ^ "Источник", Сарајево 1900. године
- ^ "Нова искра", Београд 1899. године
- ^ „Данас Света Петка”. Радио-телевизија Републике Српске. 27. 10. 2011. Приступљено 27. 10. 2011.
- ^ „Света Петка”. Српска православна црква. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Капела Свете Петке и црква Ружица. Београд: Издавачки фонд Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке. 2010. стр. 239—243.
- ^ Недељковић, Невенка (2013). Српске славе:чувари огњишта. Београд: Младинска књига. стр. 222. COBISS.SR 202580748
Спољашње везе
- Света Петка (фељтон „Вечерњих новости“, 26-31. октобра 2009)
- Извор Свете Петке у Железнику
- Љиљана Хабјановић Ђуровић: Над моштима Свете Петке („Политика“, 24. октобар 2011)
