Шпанија

Краљевина Шпанија Reino de España
Застава Грб
Крилатица: Plus Ultra (још даље)
Химна: Краљевски марш (Marcha Real)
Главни град	Мадрид
Службени језик	шпански ¹
Владавина
Краљ	Хуан Карлос I од Шпаније
Председник Владе	Хозе Луис Родригез Запатеро
Историја
Независност	1741.
Географија
Површина	‍
— укупно	504.782 km2 (50)
— вода (%)	1,4
Становништво	‍
— 2005.	43.209.511 (27)
— густина	85,6 ст./km2
Економија
Валута	Еуро
— стоти део валуте	‍100 центи‍
Остале информације
Временска зона	UTC +1, +2 (CET, CEST)²
Интернет домен	‍.es‍
Позивни број	+34
1 - (Кастиљански) (у неким аутономним јединицама, Каталонски, Баскијски или Галицијски су ко-службени; у Вал д'Арану аранески дијалекат Оцитанског је ко-службени) 2 - Канарска острва су у гругов временској зони

Шпанија је југозападна европска држава, граничи се са Португалом на западу и Француском и Андором на североистоку. Излази на Средоземно море на југу и истоку и Атлантски океан на северу и северозападу, европски део Гибралтара граничи с Шпанијом. Главни град је Мадрид. У саставу Шпаније се такође налазе и два архипелага: Балеарска острва у Средоземном мору и Канарска острва у Атлантском океану. Сеута и Мелиља (две енклаве на северу афричког континента са статусом аутономних градова), као и Ливија (енклава у француским пиринејима), такође припадају суверенитету шпанске државе.

Шпанија је чланица Уједињених нација, Европске Уније и НАТО савеза.

Историја

Главни чланак: Историја Шпаније

Иберијско полуострво насељено је у палеолиту. На острву су пронађени остаци Неандерталаца стари око 140.000 година. У пећинама (Алтамира, Кастиљо, Пиндал) прастановници Шпаније су оставили цртеже који спадају међу најстарије уметничке вредности на свету (стари око 25.000 година).

Око 3.000. године п.н.е. насељавају се Ибери и Лигури, а вероватно и Баски. Око 1.100. године п.н.е. на Иберијско полуострво долазе Феничани, а око 100 година касније и Келти који се постепено мешају са Иберима и тако настају Келибери. Кроз неколико векова мирно су се развијали.

Око 600. године п.н.е. долазе Грци са истока и Картагињани са југа. Сматра се да су Картагињани дали име Шпанији (Исапханиа - земља зечева). Када Римско царство порази Картагу 201.године п.н.е., Шпанија долази под римску власт, која ће трајати наредних 600 година. Римљани су изградили много градова, мрежу саобраћајница, унапредили пољопривреду и рударство, а оставили и бројне споменике (мостове, аквадукте, храмове и др.).

Око 400. године п.н.е. са севера продиру германска племена. Свеви заузимају Галицију, Алани продиру још јужније, а Вандали освајају долину Гвадаликира, односно Андалузију. Најзначајније германско племе били су Визиготи (западни Готи), који потискују остале народе и заузимају цело полуострво, оснивају визиготско краљевство, уводе законодавство и хришћанство, те владају овим простором од V до VIII века.

Године 711. Маури побеђују у бици код Гадалете и релативно брзо заузимају скоро цело полуострво, где се задржавају све до 1492. године. Они су оставили највише трагова на овом простору Пиринејског полуострва. Унели су много новина у градитељству, пољопривреди, занатству, трговини, уметности и науци, и оставили изузетно уметничко богатство, посебно у јужној Шпанији. Хришћани су се вековима борили за ослобођење од ислама, тај рат се називао реконквиста (reconquista), а сматра се да је одлучујућа битка била 1212. године код Лас Навас де Талоса, где је удружена војска Кастиље, Леона, Арагоније и Португалије нанела тежак пораз Арапима. Кроз реконквисту заједничке интересе налазе црква и племство, које се кроз рат богати. На другој страни су краљ и грађанство, те неслагања између два табора и сталне династичке борбе између Кастиље и Арагона слаби унутрашњу снагу. Уз јачање утицаја цркве долази и инквизиција (1480.), а реконквиста јењава, па Арапи у гранадском емирату привредно и политички јачају и одржавају се све до краја XV века.

Крајем XV века прилике се мењају. Све више се увиђа значај нових открића и освајања, посебно преко успеха Португала, те долази до уједињења Арагона и Кастиље женидбом Фердинанда, краља Арагоније, наследницом кастиљског престола, Изабелом Католичком. Тако уједињени 1492. године коначно протерују Арапе и са грандског емирата. Исте године Кристифор Колумбо за рачун Шпаније открива нове просторе, почињу велика географска открића, а тиме и ново раздобље у историји ове државе и читавог света. За веома кратко време Шпанија постаје водећа колонијална сила света. Године 1504. Шпанија припаја Напуљску краљевину, те јача њен поморски утицај у Средоземљу. На шпански престо долазе Хабсбурговци - Карло I (1516-1556), који је шпански краљ и немачки цар. Међутим, убрзо долази до слабљења и распадања шпанске империје, а већ 1581. године одцепљују се низоземске провинције. Исте године Филип II долази на португалски престо и почиње да припрема морнарицу и војску за инвазију Енглеске. Одлучујућа битка била је 1588. године, Шпанија је претрпела тежак пораз и тиме изгубила поморски и политички примат. Даље се наставило назадовање, те је у тридесетогодишњем рату уништена шпанкса флота у поморској бици са Холанђанима 1639. године. Шпанију потреса и устанак у Каталонији, док 1640. Португалија стиче независност, а 1648. године и Холандија. Године 1659. Шпанија је изгубила рат са Француском. Од 1701. до 1714. године водио се рат за шпанско наслеђе и Шпанија губи многе поседе у Европи, а уз то 1704. године Енглези су заузели Гибралтар.

Почетком XIX века Шпанију је окупирао Наполеон, а од 1814. она је поново краљевина, када на власт долази династија Бурбонаца. Године 1923. власт преузима генерал Мигуел Примо де Ривера и као диктатор влада до 1930. године. Војном побуном генерала Франка 1936. године у Шпанији започиње грађански рат, који се, уз помоћ Италије и Немачке, завршава 1939. године победом фашистичких снага. До смрти 1975.Франко влада диктаторски после чега Шпанија поново постаје краљевина, али парламентарна, а на престо је дошао Хуан Карлос Бурбон, мада врховну власт има конгрес. У држави је спроведена федерализација и демократизација, а све већи значај има страни капитал, нарочито амерички и немачки. Међутим, и даље су присутни покрети за осамостаљивање појединих делова Шпаније, посебо у Баскији и Каталонији. Вековни утицај феудалног сталежа (сињора) и цркве проузроковао је заостајање, а тек у новије време, уз значајне реформе, улагање домаћег и страног капитала долази до бржег развоја Шпаније што се нарочито увиђа након њеног уласка у Европску унију.

Географија

Главни чланак: Географија Шпаније

Положај

Шпаниjа се налази у умереноj зони, између 43°47'24" северне и 36°00'40" jужне географске ширине, и између 7°00'29" источне и 5°36'40" западне географске дужине.

Рељеф

Најстарији део Шпаније, 600-800m висока висораван Мезета, грађена је од преткамбријског и палеозојског кристаличног камења и старих каменаца. На северу је окружена младим набраним Кантабријским горјем и Пиринејима (Pico de Aneto, 3404m), а на југу Андалузијским горјем или Бетијским Кордиљерима, који су грађени од мезозојских и терцијарних наслага. Андалузијско горје састоји се од неколико масива, који се пружају паралелно с обалом Средоземног мора; централни део Сијера Неваде (Sierra Nevada) с највишим врхом Шпаније (Mulhacu, 3481m). Између јужног руба Мезете односно Сијера Морене (Sierra Morene) и Андалузијског горја налази се велика Андалузијска тектонска депресија. На североисточном рубу Мезете пружа се Иберско горје, грађено од кредних и јурских наслага, а између Иберског горја, Пиринеја и Кантабријског горја депресија реке Ебро (Храгонска котлина). С висоравни Мезете издижу се планински масиви Сијера де Гата (Sierra de Gata), Сијера де Гредос (Sierra de Gredos) и Сијера де Гвадарама (Sierra de Guadarrama), који су настали раседањем у терцијару. Обала је углавном стрма и неразуђена. Добро је разуђена само обала Галиције и северозападне Шпаније са мноштвом залива карактеристичног облика.

Клима

Шпаниjа се налази у умереном поjасу, њен неуjедначен рељеф утиче на велику климатску разноврсност. Често се за климу Шпаније каже да је средоземна (медитеранска). Међутим, то је само донекле тачно јер само приобално подручје истока, југоистока и југа Шпаније има средоземну климу. По географској ширини највећи део Шпаније би требао имати средоземну климу, али неке друге природне карактеристике стварају другачије услове. На измене климе превасходно утиче виши рељеф, односно виша надморска висина, па долази и до вертикалне климатске зоналности. Уз то, планине се углавном издижу уз руб државе, односно полуострва, па су значајна препрека ширењу климатских утицаја са околних простора. Због тога средишњи део Шпаније - Мезета, има знатно другачију климу од оне која би одговарала географској ширини тог простора, односно у значајној мери је континентална. На истоку и југу Шпаније где преовлађује средоземна клима (често се наводи и као суптропска) средње месечне темературе током године крећу се од 13°C до 25°C, а излучи се од 350 - 500 mm падавина. За ово подручје карактеристично је дуго, топло, суво и сунчано лето, када максималне температуре достигну и 48°C. Средоземна обала Шпаније има највећи број сунчаних сати у Европи. На свим приморјима зиме су угодне, а на југу и топле. Северозапад Шпаније, односно атлантска обала, која излази и на Бискајски залив, има свежију климу, па се температуре крећу од 8-20°C. Са Бискајског залива према полуострву крећу се влажне масе, те се на планинским падинама излучи највише падавина, односно на овом простору 900-2000 mm. Због благе океанске климе и доста падавина, читаво подручје је под релативно бујном и зеленом вегетацијом, па се ова регија често назива и Зелена обала (Costa Verde). Унутрашњу Шпанију, са континенталном климом карактеришу средње месечне температуре од 3-23°C, мада током зиме температуре често буду негативне. У овој регији просечно годишнје излучи се испод 500mm падавина, а на неким секторима и испод 300. Источни обод ове регије поприма неке карактеристике медитеранске климе, док се северозападни руб приближава океанској.

Хидрографија

Може се рећи да основу хидрографске мреже Шпаније чини пет река: Гвадалкивир, Гвадијана, Тахо (Тежо) и Дуро, које припадају сливу Атлантског океана и Ебро - притока Средоземног мора. Реке на северозападу Шпаније имају више воде, краћи ток, релативно велики пад, а њихова естуарска или ријаска ушћа погодују развоју воденог саобраћаја. Реке које се спуштају са високих планина (Пиринеја, Бетијских кордиљера, Кастиљанског горја и др.) имају велике падове и значајан хидроенергетски потенцијал. У кречњачким теренима реке су најчешће формирале кањоне или клисуре, стрме одсеке (квесте) а ту су и водопади и брзаци.

Флора и фауна

Шпанија има мало шума (око 15%), а уз то ретке су праве шуме. Праве шуме остале су само на неким вишим деловима планина. На Мезети нема шума, а највеће шумске површине, али и травно-ливадске, очуване су на северозападу Шпаније. У унутрашњости Шпаније основу природног пејсажа чине ксерофитне заједнице. Шикару (matorral), углавном тешко проходну сачињавају грмови јасена, ловора, рузмарина и дивље маслине, а на лошем земљишту расте и слаба трава. У тим условима успевају лековите траве, најчешће лаванда, кадуља и мајчина душица. Простори који су обрасли мајчином душицом називају се томиларес (tomillares). У пролеће кад шикара и површине под лековитим травама озелене привлаче шаренилом боја и ароматичним мирисима, стигну и бројни лептири и птице. Лети је знатно другачије, јер уз стално ведро небо и врело сунце, вегетација углавном пожути, а у први план долазе огољени камени блокови (сипари). Југоисточни део Мезете, у таквим условима, има оскудну степску вегетацију. Средоземну обалу карактерише флорна разноликост, која је углавном производ људског рада, односно ради се о култивисаним биљним врстама (aгруми, маслине, винова лоза, поврће, чак и палме и др.). У средоземним климатско-вегетационим условима живи медитеранска фауна, коју карактерише велики број гмизаваца, инсеката и птица, док су се крупније животиње одржале углавном у планинским пределима.

Становништво

Главни чланак: Демографија Шпаније

Буран историјски развој утицао је на карактеристике и разноликост становништва. Шпанци чине око 73% укупне популације, Каталонци 16,5%, Гаљегоси (Галиција) 8%, Баски 2,3%, остали 0,2%. Шпанија је једна од најизраженијих католичких земаља па је логично што је 97% становништва католичке вере, док је 0,4% протестаната и 2,6% осталих. И Шпанија се све брже урбанизује, па данас око 80% становништва живи у градовима. У старосној доби 0-19 година је 33% популације, у доби 20-59 година је 50%, а старијих од 60 година има 17%. Очигледно је и да шпанска популација постаје све старија, а на то утиче и мали природни прираштај, који износи свега 1 промил (стопа наталитета је 10 промила, а морталитета 9 промила).

Jeзици

Шпански језик или кастиљански jе званични jезик шпанске државе. Остали језици (и дијалекти) који се говоре у Шпанији су:

• Каталонски језик - кослужбени језик аутономија Каталонија, Валенсија (валенсијански дијалект) и Балеарска острва (мајоркански дијалект)
• Баскиjски језик - кослужбени језик аутономије Баскије
• Галисијски - кослужбени језик аутономије Галисија
• Астур-леонски језик (или астуриjски) - нема статус кослужбеног језика
• Арагонски језик - нема статус кослужбеног језика

Привреда

Главни чланак: Привреда Шпаније

Мада је Шпанија и после Другог светског рата била углавном аграрна земља, данас је она средње развијена држава у којој доминира терцијарни сектор - у укупном националном дохотку учествује са 56%. Секундарни сектор учествује са 39%, а пољопривреда има удео 5%. Запослени у пољопривреди чине 12% свих активних, док у индустрији и рударству ради 25% и у услугама 63%. На побољшању пољопривредне производње производње Шпанија је у последњих двадесетак година доста урадила, а то потврђују и бројне хуерте. Од обрадивих површина (470.000 ha) оранице и воћњаци заузимају 42%, ливаде и пашњаци 21%, шуме 30%, а неплодно је око 7%. Уз то, наводњава се око 3,2 милиона хектара. И данас највећи део пољопривредних површина припада велепоседницима (око 50%), а њихова имања - латифундије углавном имају површину већу од 250 ha. Мала имања су испод 50 ha, мада има доста мањих од једног ha.

Туристичко-географске регије

1. Коста Брава и Коста Дорада
2. Коста дел Азахар и Коста Бланка
3. Коста дел Сол
4. Коста де ла Луз и Андалузија
5. Балеарска острва
6. Канарска острва
7. Кантабријско приморје или Коста Верде
8. Унутрашња Шпанија и Пиринеји

Види још

• Краљевина Леон
• Коста Брава

Спољашње везе

• CIA о Шпанији
• Званични сајт Шпанске краљевске породице