Пређи на садржај

Савет Европе

С Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са Европским саветом, Саветом Европске уније или Европском политичком заједницом.
Савет Европе
Council of Europe
Conseil de l'Europe
Застава
Лого
Чланице Савета Европе
СкраћеницаCoE
Датум оснивања5. мај 1949.; пре 75 година (1949-05-05)
Типмеђувладина организација
СедиштеСтразбур, Француска
Чланови46 држава чланица
Генерални секретарАлен Берсет
Службени језициенглески, француски[1]
Веб-сајтwww.coe.int

Савет Европе (енгл. Council of Europe (CoE), фр. Conseil de l'Europe) је међународна организација са циљем да подржава људска права, демократију и владавину права у Европи.[2] Основана је 5. маја 1949. године у Лондону, док се седиште организације данас налази у Стразбуру. Састоји се од 46 држава чланица, са становништвом преко 675 милиона.

Организација се разликује од Европске уније (ЕУ), иако људи понекад мешају те две организације — делом зато што је ЕУ усвојила оригиналну европску заставу, дизајнирану за Савет Европе 1955. године,[3] као и европску химну.[4] Ниједна држава никада није приступила ЕУ а да претходно није припадала Савету Европе.[5] Савет Европе је званични посматрач Уједињених нација.[6]

Сврха Савета Европе огледа се у остварењу основних личних и демократских права и слобода у Европи, а најважнији акти су доношење Европске конвенције о људским правима (1950) (енгл. European Convention on Human Rights) и успостављање Европског суда за људска права (енгл. European Court of Human Rights) (1998), као сталног система правне заштите (Протокол бр. 11 Европске конвенције о људским правима). Савет Европе има 47 чланица, које су истовремено и потписнице Европске конвенције о људским правима. Иако је организација наднационалног и европског карактера, Савет Европе не припада институцијама Европске уније, није Европски савет ни Савет Европске уније. Чланство у Савету Европе није условљено чланством у Европској унији, мада је свих 28 земаља Европске уније, учлањено у Савет Европе. Поред чланица, Савет Европе и Европску унију повезује идеја о уједињеној Европи, а у Нацрту Европског устава је наглашено да права и слободе Европске конвенције о људским правима чине саставни део највишег европског правног акта (Европски устав, чл. 9).

Институције

[уреди | уреди извор]

У оквиру Савета Европе, надлежност је подељена између шест основних институција у које спадају:

  • Парламентарна скупштина
  • Конгрес локалних и регионалних власти
  • Комитет министара
  • Генерални секретар и Секретаријат
  • Комесар за људска права
  • Европски суд за људска права

Парламентарна скупштина и Конгрес су саветодавна тела која дају мишљења и препоруке необавезујућег карактера. Комитет министара одлучује о функционисању Савета и питањима од интереса свих чланица Савета, и састављен је од министара иностраних послова свих земаља чланица. Генерални секретар и Секретаријат се претежно старају о текућим административним и финансијским активностима. Комесар за људска права има право надзора над стањем људских права у државама Савета Европе, а Европски суд за људска права врши судску функцију.

Циљеви

[уреди | уреди извор]

Основни циљеви Савета Европе су:

Активности

[уреди | уреди извор]

Ради остварења основних циљева, под окриљем Савета Европе, је, од 1949. године, закључено више од 200 међународних уговора о људским и социјалним правима, медијима, слободи изражавања, образовању, култури, културном идентитету, културној различитости, спорту, локалној самоуправи, здравству, правној, регионалној и државној сарадњи[7].

Потписивањем Европске конвенције о људским правима и 13 пратећих протокола, утврђени су стандарди заштите и механизми практичне примене људских права широм европског континента. У случају да надлежни органи држава уговорница не поштују права гарантована Конвенцијом, предвиђена је могућност заштите пред Европским судом за људска права, а тужена страна је држава чији органи не поштују обавезе преузете ратификовањем Конвенције. Уједначавање правне и социјалне праксе посебно је значајно за демократизацију друштва и успостављање владавине права у посткомунистичким земљама источне и средње Европе.

У току Хладног рата, Савет Европе је имао важну улогу у превазилажењу константне кризе изазване заоштреним политичким односима Источног и Западног блока.

Оснивање и симболи

[уреди | уреди извор]

Оснивачки акт Савета Европе је Статут Савета Европе, потписан у Лондону, 5. маја 1949. године, од стране представника 10 европских држава: Белгије, Данске, Ирске, Италије, Француске, Луксембурга, Холандије, Шведске, Норвешке и Уједињеног Краљевства.[8]

Посредством Савета Европе настала су прва званична обележја уједињене Европе: застава, Дан Европе и европска химна.

Током 1955. године, усвојено је решење јединствене европске заставе са 12 кружно распоређених жутих звездица на тамноплавој површини. Дан оснивања Савета Европе, 5. мај, постао је 1964. године, на прослави петнаестогодишњице постојања, Дан Европе, а 1972. године Ода радости из Девете симфоније Лудвига ван Бетовена послужила је као основ европске химне.

Европска унија је преузела идејно решење заставе, али је променила Дан Европе у 9. мај.

Савет Европе користи заставу у првобитној или модификованој форми допуњеној стилизованим словом "е" у звезданом кругу, чиме истовремено упућује на свој лого[9]

Државе чланице

[уреди | уреди извор]
Чланови Савета Европе
  10 држава оснивача
  Чланице које су се касније придружиле
  Бивше чланице
  Посматрачи Парламентарне скупштине СЕ и Комитета министара
  Посматрачи Парламентарне скупштине СЕ
  Посматрачи у Комитету министара
  Званични кандидати

Државе које су учествовале у оснивању:

Државе које су се придружиле:

Државе кандидати

[уреди | уреди извор]

Белорусија Белорусија је 1992. године добила статус специјалног госта Парламентарне скупштине, а захтев за стицање пуноправног чланства је поднела 12. марта 1993. године. Посебан статус јој је укинут у јануару 1997. године с обзиром на недемократски режим председника Лукашенка који је нарочито био усмерен против слободе медија, мишљења и изражавања.

 Казахстан је 1999. године захтевао статус посматрача Парламентарне скупштине, али је захтев одбијен. У образложењу одлуке наведено је да Казахстан може да конкурише и за пуноправно чланство, јер се једним делом налази у Европи. Међутим, у наставку је наглашено да није могуће решавање о статусу ни о чланству без испуњења минималних стандарда у погледу демократије и људских права.

Државе посматрачи Парламентарне скупштине и Комитета министара

[уреди | уреди извор]

Ватикан никада није претендовао на чланство у Савету Европе, али од 1970. године има статус посматрача при Комитету министара.

За рад Савета Европе заинтересоване су и ове државе ван европског континента:

 Израел посматра заседања Парламентарне скупштине,
 Јапан и  Сједињене Америчке Државе прате активности Комитета министара, а
 Канада и  Мексико, присуствују раду Парламентарне скупштине и Комитета министара.

Критике и контроверзе

[уреди | уреди извор]

Савет Европе је оптужен за институционалну корупцију[10][11] и да нема никакву смислену сврху, јер је сувишан у својим циљевима другим паневропским телима, укључујући Европску унију и Организацију за европску безбедност и сарадњу(OSCE).[11][12] Године 2013, The Economist се сложио, рекавши да је „кредибилитет Савета Европе је у питању“.[13] Организација Чувар људских права и Европска иницијатива за стабилност позвали су Савет Европе да предузме конкретне мере како би показао да је вољан и способан да се врати својој „првобитној мисији заштите и осигурања људских права“.[14]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Did you know?”. Приступљено 1. 11. 2022. „English and French are the official languages of the Council of Europe.” 
  2. ^ „Profile: The Council of Europe”. BBC News. Архивирано из оригинала 27. 10. 2022. г. 
  3. ^ „The European flag – The Council of Europe in brief”. The Council of Europe (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 12. 2022. г. Приступљено 30. 12. 2022. 
  4. ^ „The European anthem – The Council of Europe in brief”. The Council of Europe (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 4. 11. 2022. г. Приступљено 30. 12. 2022. 
  5. ^ „Do not get confused – The Council of Europe in brief”. The Council of Europe (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2022. 
  6. ^ „Intergovernmental Organizations”. United Nations. Архивирано из оригинала 2. 12. 2018. г. 
  7. ^ Liste complète
  8. ^ „ETS no. 001 - Statute of the Council of Europe”. Conventions.coe.int. 2. 8. 1951. Приступљено 16. 12. 2010. 
  9. ^ LogoCoe.jpg (921x815 pixels)
  10. ^ „Council of Europe members suspected of corruption, inquiry reveals”. The Guardian. 22. 04. 2018. Приступљено 2020-09-24. 
  11. ^ а б Morgan, Sam (26. 04. 2017). „The Brief: Council of Europe in hunt for relevance”. Euractiv.com. Приступљено 2020-09-24. 
  12. ^ „What is the Council of Europe?”. BBC News. Приступљено 2020-09-24. 
  13. ^ The Economist (23. 3. 2013). „Azerbaijan and the Council of Europe”. Приступљено 29. 9. 2014. 
  14. ^ European Stability Initiative. „What the 2014 Havel Prize says about the Council of Europe – and what should happen now” (29 September 2014). ESI web. Архивирано из оригинала 1. 10. 2014. г. Приступљено 29. 9. 2014. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Dedman, Martin (2006). The Origins and Development of the European Union 1945–1995. ISBN 9780203131817. doi:10.4324/9780203131817. 
  • Dinan, Desmond. Europe Recast: A History of European Union (2nd ed. 2004). excerpt; the excerpt covers the historiography
  • Gillingham, John (2004). Coal, Steel, and the Rebirth of Europe, 1945–1955: The Germans and French from Ruhr Conflict to Economic Community. Cambridge UP. .
  • Guerrieri, Sandro (2014). „From the Hague Congress to the Council of Europe: Hopes, achievements and disappointments in the parliamentary way to European integration (1948–51)”. Parliaments, Estates and Representation. 34 (2): 216—227. S2CID 142610321. doi:10.1080/02606755.2014.952133. 
  • Kopf, Susanne. Debating the European Union Transnationally: Wikipedians' Construction of the EU on a Wikipedia Talk Page (2001–2015). (PhD dissertation Lancaster University, 2018) online.
  • Moravcsik, Andrew. The Choice for Europe: Social Purpose and State Power from Messina to Maastricht. Cornell UP. ISBN 9780801435096. OCLC 925023272. . .
  • Stone, Dan (2014). Goodbye to All That?: The Story of Europe Since 1945. Oxford UP. .
  • Urwin, Derek W. (2014). The Community of Europe. ISBN 9781315843650. doi:10.4324/9781315843650. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Савет_Европе&oldid=28480095”