Пређи на садржај

Стеван Здравковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Стеван Здравковић
Генерал Стеван Здравковић
Лични подаци
НадимакЧича
Датум рођења(1835-04-16)16. април 1835.
Место рођењаЖивица, код Пожаревца, Кнежевина Србија
Датум смрти4. август 1900.(1900-08-04) (65 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Србија
ОбразовањеАртиљеријска школа
Виша инжињеријска школа (Париз)
Војна каријера
Служба18511896.
ВојскаКраљевина Србија
Чин Генерал
Учешће у ратовимаПрви српско-турски рат
Други српско-турски рат
Српско-бугарски рат
ОдликовањаОрден Милоша Великог
Орден Белог орла
Орден Таковског крста са мачевима
Орден Таковског крста
Орден Светог Саве

Стеван Здравковић (Живица, код Пожаревца, 16. април 1835Београд, 4. август 1900) био је српски генерал. Поред своје војничке каријере био је дугогодишњи професор и управник Војне академије, министар грађевина у пет влада током три мандата, заступник министра финансија, државни саветник и академик.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 16. априла 1835. године у селу Живици, код Пожаревца, од оца Здравка и мајке Миље, земљорадника. Основну школу је завршио у Пожаревцу, а четири разреда гимназије завршио је у Београду. У војску је ступио као питомац 2. класе Артиљеријске школе (2. у рангу), 1851. Каплар је постао 3. марта 1851, поднаредник 1. марта 1853. а наредник 8. августа 1854. године. Школовање је завршио септембра 1856, као други у рангу од петнаест питомаца. Одмах по завршетку Артиљеријске школе, као државни питомац, послат је у Париз, где је у току наредне две године похађао политехничке науке, завршивши Вишу инжињерску школу за изградњу мостова и путева (фр. École Nationale des Ponts et Chaussées).[1]

Оженио се Јелисаветом Николић из села Глоговца, округ Пожаревачки. Имали су осморо деце: синове Милоја, Миливоја, Љубишу, Мирка и Здравка, те кћерке Милеву, Ружу и Љубицу. Син Љубиша наставио је традицију официрског позива, док је унук Коча Поповић такође био официр, у чину генерал-пуковника и министар иностраних послова за време СФРЈ.[1][2]

Активна служба

[уреди | уреди извор]

По завршетку Артиљеријске школе, унапређен је у чин инжињеријског потпоручника и одређен је за водника инжињерије при Стајаћој војсци. Због одласка у Париз, на овој дужности је провео свега неколико дана. Након повратка из иностранства, почетком јула 1861. постављен је за окружног инжењера 4. класе у округу Крагујевачком. Поред осталих стручних послова које је обављао, трасирао је и израдио окружни пут КрагујевацДивостинКутловоБаре. Овај пут је сматран за то доба као један од најбољих српских друмова.

Након дужности инжењера Крагујевачког округа, у децембру 1865. постављен је за професора у Артиљеријској школи. С краћим прекидима, до новембра 1887. предавао је: математику, нижу и вишу, премеравање, геодезију и механику. У Артиљеријској школи, Војној академији, Здравковић је обављао и друге дужности. У три наврата био је вршилац дужности управника и управник ове установе (од 1. октобра 1879. до 9. јуна 1880, затим од 1. новембра 1880. до 1. марта 1886. и од 23. марта 1886. до 23. октобра 1887).[1]

Истовремено са превавањима и управом над Војном академијом, обављао је и друге дужности. Годину дана 18721873, био је командант инжињеријског батаљона, а почетком априла 1873. додељена му је дужност инспектора инжињеријских трупа. На тој дужност налазио се и од 25. априла 1876. а затим поново од новембра исте године. Инспектор инжињерије Здравковић је био и од септембра 1893. Делатности у инжињеријском роду војске обављао је и кроз комисије и комитете које је формирало Министарство војно. Њихов председник био је у неколико наврата: од 6. октобра 1878, од 24. марта 1882, од 1. марта 1886. и од 30. априла 1888. Поред инжињеријских, био је члан комитета за Организацију и наставу војске, а од јануара 1889. одређено му је чланство и у комисији за Нову формацију војске. Председник и судија Војнокасационог суда био је такође више пута. Најпре 1883, а затим 1888, 1891. и 1893. године. У испитним комисијама за ниже и више официре, године 1881, 1885. и 1888. био је члан и председник.[1]

У ратовима Србије активно је учествовао. У Првом српско-турском рату 1876. био је командант Крајинске бригаде 1. класе. На челу ове јединице учествовао је у борбама код Зајечара и Куле. У рату 1877-1878. био је командант Црноречке војске. Са те дужности, фебруара 1878. премештен је на место команданта града Ниша и команданта резервне дивизије. Почетак српско-бугарског сукоба затекао га је као нашег изасланика на маневрима у Француској. Одатле се хитно вратио и добио дужност команданта резерве и заповедника Моравске дивизијске области. На том положају остао је до краја непријатељства. Две године после рата, 1887-1888, био је на дужности команданта Београдске тврђаве.[1]

У пет српских влада Здравковић је, током три манданта, носио портфељ министра грађевина. У кабинету Љубомира Каљевића био је министар од септембра 1875. до краја априла наредне године, када је стављен на располагање. Реконструкцијом кабинета од 14. априла 1880. постао је заступник министра грађевина, а поновном реконструкцијом од 5. јуна, у кабинету Јована Ристића, министар. На тој дужности био је до октобра исте године. Трећи пут, у кабинетима Ђорђа Симића, Светомира Николајевића и Николе Христића од 12. јануара 1894. до 25. јуна следеће године. По оставци, на трећи по реду министарски портфељ, стављен је на респолагање а потом, у марту 1896, на свој лични захтев пензионисан. Истовремено са пензионисањем и стављањем у резерву, дошло је и до унапређења на положај државног саветника. На овом положају остао је до 1898. године. У периоду од 1897. до 1899. Здравковић је провео и на другим положајима. Као пензионисани официр био је 1897—1899. председник Друштва Црвеног крста, као и кратко време, од августа 1898. до фебруара 1899, председник Инвалидског суда.[1]

Захваљујући свом великом образовању и плодном стручном раду, 1871. изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Затим 1892. године добио је и почасну титулу члана Српске краљевске академије.[1]

Преминуо је у 4. августа 1900. године у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Унапређење у чинове

[уреди | уреди извор]
Питомац Каплар Питомац Поднаредник Питомац Наредник Потпоручник Поручник[а] Капетан Друге класе[б]
3. март 1852. 1. март 1853. 8. август 1854. 6. новембар 1856. Није унапређен Није унапређен
Капетан Прве класе Мајор Потпуковник Пуковник Генерал
24. август 1867. 1. јануар 1872. 20. јануар 1875. 5. новембар 1876. 26. април 1893.

Одликовања

[уреди | уреди извор]

Домаћа одликовања

[уреди | уреди извор]
Одликовања Генерала Стевана Здравковића [в]
Орден Таковског крста Орден Светог Саве
Орден Милоша Великог Орден Таковског крста са мачевима Орден Белог орла Орден Франца Јозефа
Орден Франца Јозефа Орден Османлије Орден Румунске Звезде Орден Легије части

Инострана одликовања

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Чин није имао јер је премештен у цивилну службу и био је у резерви.
  2. ^ Ни овај чин није имао јер је био у цивилној служби из које је поново активиран у следећем чину.
  3. ^ Споменице и медаље нису укључене.

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Милићевић, Милић; Поповић, Љубодраг (2003). Генерали Војске Кнежевине и Краљевине Србије. Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0142-2.  Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last= (помоћ)
  • Чкребић, Душан (2012). Коча Поповић — Дубока људска тајна. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-1616-1. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]