Maretska linija

Koordinate: 33° 38′ 00″ N 10° 18′ 00″ E / 33.63333° S; 10.30000° I / 33.63333; 10.30000
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Maretska linija
Tunis
Mareth Line
Deo Francuska odbrana Tunisa
Tunis
Maretska linija 1943. godine
Maretska linija 1943. godine
Mapa Tunisa
Koordinate33° 38′ 00″ N 10° 18′ 00″ E / 33.63333° S; 10.30000° I / 33.63333; 10.30000
Visina670 m
Dužina40 km
Opšte informacije
VlasnikFrancuska kolonijalna uprava Tunisa
KorisnikFrancuska vojska (1939–1940)
KontrolišeNemačko-Italijanska tenkovska armija
Istorija
Vreme gradnje1936.
GradioFrancuska kolonijalna uprava Tunisa i Francuska vojska
U upotrebi1939.
MaterijaliArmirani beton
SudbinaNapušteno posle 1943. godine
Bitke/ratovi
Informacije o garnizonu
Trenutni
zapovednik		Ervin Romel
Garnizon
Spisak
  • 1943, od istoka do zapada:
  • 136. pešadijska divizija mladi Fascisti,
  • 101. motorizovana divizija Trst,
  • 90. laka divizija,
  • 80. pešadijska divizija La Specija,
  • 16. motorizovana divizija Pistoia,
  • 164. laki afrički divizion
  • 15. tenkovska divizija (32 operativna tenka)
  • Rezerva:
  • 21. tenkovska divizija,
  • 10. tenkovska divizija (110 operativnih tenkova)
NamenaFrancuska odbrane Tunisa


Maretska linija je bio sistem utvrđenja koja je izgradila Francuska u južnom Tunisu krajem 1930 ih. Linija je imala za cilj da zaštiti Tunis od italijanske invazije iz italijanske kolonije u Libiji. Linija je zauzimala tritoriju na kojoj su se putevi sa juga prema Tunisu spajali, vodeći prema Maretu, sa Sredozemnim morem na istoku i planinama na zapadu. Dobila je ime po oazi Maret koja se nalazila u sklopu linija odbrane.

Nalazila se u suvom koritu (vadi) rieke Zigzaua, između masiva Matmata i Sredozemnog mora.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Francuska strategija[uredi | uredi izvor]

Tridesetih godina 20. veka odbrana francuskog kolonijalnog carstva (Francuska Indokina, Pacifička ostrva, Zapadna Indija, afričke kolonije i Sirija-Liban) prepuštena je francuskoj Legiji stranaca, kolonijalnim i „domaćim“ jedinicama, Marine nationale (Mornarica) i Armée de l'Air (Vazduhoplovne snage). Do kasnih 1930-ih, mornarica je imala samo jedan nosač aviona, a Armée de l'Air je mogla da rezerviše samo drugorazredne avione. Alžir, Maroko i Tunis su obezbedili veći deo ljudstva Armee koloniale, a Tunis, sa italijanskom kolonijom Libijom na istoku, bio je izuzet od prioriteta datog odbrani metropolitanske Francuske. [1] [2] Francuski planovi za odbranu Tunisa pretpostavljali su da će Italija pokrenuti ogroman napad kojem Francuska neće moći lako da se suprotstavi. Očekivalo se da će Italija pokrenuti napade na Egipat i Tunis čim bude objavljen rat, a italijanska mornarica će obezbediti snabdevanje i blokirati bilo kakvu značajnu pomoć Anglo-Francuskoj. Sa snagama od šest divizija, tvrđavskom divizijom i konjičkom divizijom za odbranu Tunisa, sposobne samo za lokalne operacije sa ograničenim ciljevima. Francuska vojska razmatrala je izgradnju „Mažino linije u pustinji“ (ligne Maginot du désert).[3][a][4]

Geografija[uredi | uredi izvor]

Topografska karta Tunisa

Centralnim Tunisom dominiraju planine Atlas, dok su severni i južni delovi uglavnom ravni. Primarna karakteristika na jugu su brda Matmata, lanac koji ide u pravcu sever-jug otprilike paralelan sa obalom Sredozemnog mora. Zapadno od brda, zemlja je negostoljubivi Džebel Dahar i pustinjski region Dehar dalje na zapadu, što čini region između brda i obale jedinim lako prohodnim pristupom severnom Tunisu. [5] Manja linija brda ide u pravcu istok-zapad duž severne ivice lanca Matmata, što dodatno komplikuje ovaj pristup. Na krajnjem severnom kraju brda Matmata nalazi se Tebaga jaz. Od Sredozemnog mora obalna ravnica se blago uzdiže do brda Matmata. Ravnica se sastoji od šljunka i peska, sa solanama između peščanih predela, koji se posle slabe kiše pretvaraju u močvare i postaju neprohodni za vozila na točkovima. Postoje brojni vadi od brda do mora, uključujući veći Vadi Zeuss i Vadi Zigzaou. U unutrašnjosti, izvori vadija su strmi i stenoviti, šire se u blizini obale, korita imaju potoke ili muljevito dno, sa čvršćim oblastima koje mogu da pređu vozila. [6]

Planovi[uredi | uredi izvor]

U januaru 1934. počelo je planiranje novih utvrđenja; Pešadijski oficiri izabrali su mesta za uporišta da dominiraju terenom ispred sa preklapajućim poljima vatre. Godine 1936, francuska vlada je obezbedila sredstva za izgradnju nakon što je Italija formirala osovinu Rim–Berlin sa Nemačkom, stvarajući veću pretnju francuskoj bezbednosti u Severnoj Africi.[7][b] Kazamati [v] projektovani za maretsku liniju imali su mnogo manje betona od uporedivih primera u Francuskoj i nisu imali jamu (zazor) već stabilna vrata, u slučaju da je donji deo bio blokiran krhotinama. Septembra 1936. godine, tokom sastanka sa generalom Žozefom Žoržom, dogovoreno je da se mora završiti utvrđivanje linije Mareta, Bizerte, Medenine, Ben Gardana i Foum Tatauina (Tatauin). Medenin, Ben Gardan na zapadu i Tatauin na istoku, bili su južno od predložene linije, a Tatauin je mesto gde su putevi do Mareta prolazili kroz usko grlo između planine Matmata i mora.[7]

Linija je bila podeljena na istočni i zapadni sektor sa glavnom linijom otpora i rezervnom linijom oko 1,5 km iza. Odbrambeni sektor (OS) je trebalo da se izgradi na stenovitom platou Dahar, koji je kasnije postao deo OS preko brda Matmata do Kebilija na ivici Čot el Đerida. Čot i Čot El Feđaj su se odvodili preko Tunisa u Vadi Akarit, preko Tunisa, ali Vadi Akarit je bio samo u nizu utvrđen, a Francuzi su se koncentrisali na liniju Maret 50 km južno, da bi pokrili Gabes.[7] Jaz između linije Mareta i Velikog istočnog peščanog mora, potencijalnog puta kojim bi osvajač mogao da zaobiđe liniju Maret, nije razmatran sve do 1938. General Žorž Katru i pukovnik Goč su pregledali područje i u svojoj proceni su predvideli da će tri divizije mogao napredovati od libijske granice do Ksar (utvrđeno selo) el Haluf i Bir (bunar) Soltane za šest dana, a zatim napredovati u jazove sa obe strane Džebel Melaba i onih između Džebel Tebage i brda Matmata. [8]

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Po kapitulaciji Francuske 1940, Italijani su de-militarizirali utvrđenja, ostavljajući samo neke zapreke. Sa slomom Romelove ofanzive poslije bitke kod El Alamejna, Italijani i Nijemci užurbano obnavljaju utvrđenja, u roku od dva i po mjeseca. Grade 40 km protivtenkovskih rovova, 170 km prepreka od bodljikave žice, i oko 100.000 protivtenkovskih i 70.000 protivpješadijskih mina. Grade se i druge zapreke i predpoložaj ispred stare linije.

Poslije bitke kod Medenina 6. marta 1943, Romelove snage se povlače na M. zajedno sa italijanskim snagama (2 oklopne, 6 pješadijskih divizija). Britanska 8. armija (oko 8 divizija) generala Montgomerija 17/18. marta počinje s početnim napadima. Britanci, uz jaku podršku vazduhoplovstva, uspijevaju uglavnom da obiđu M. obilaskom oko platoa Matmata. Poslije ogorčenih višednevnih borbi, noću 27/28. marta se glavnina njemačkih i italijanskih snaga povlači prema sjeveru u pravcu Kabisa, da izbjegne okruženje.

Britanci su zarobili 2500 Nijemaca i 4500 Italijana.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Dve pešadijske divizije prebačene su u Francusku od 21. maja 1940, a do 7. juna francuske snage su smanjene na četiri pešadijske divizije, trupe tvrđave i lokalnu konjicu.
  2. ^ Cena Maret linije i njene prednje odbrane bila je slična onoj na Alpima Saint Agnes.[7]
  3. ^ Kazemati tvrđave. Zatrpano sklonište, zaštićeno od granata.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kaufmann 2006, str. 89.
  2. ^ Jackson 2000, str. 332–333.
  3. ^ Playfair 1954, str. 92-93.
  4. ^ Knox 2004, str. 120.
  5. ^ Ford 2012, str. 46.
  6. ^ Playfair 2004, str. 332.
  7. ^ a b v g Kaufmann & Kaufmann 2006, str. 90.
  8. ^ Kaufmann & Kaufmann 2006, str. 89; Playfair 2004, str. 333.

Reference[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ford, K. (2012). The Mareth Line 1943: The End in Africa. Steve Noon (ebook izd.). Oxford: Osprey. ISBN 978-1-78096-094-4. 
  • Jackson, P. (2000). France and the Nazi Menace: Intelligence and Policy Making, 1933–1939. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19820-834-0. 
  • Kaufmann, J. E.; Kaufmann, H. W. (2006). Fortress France: The Maginot Line and French Defenses in World War II (online scan izd.). Westport, CT: Praeger Security International (Greenwood Publishing). ISBN 0-275-98345-5. 
  • Knox, MacGregor (2004) [1982]. Mussolini Unleashed 1939–1941 Politics and Strategy in Fascist Italy's Last War (repr. pbk. izd.). Cambridge University Press. ISBN 0-521-33835-2 — preko online scan. 
  • Playfair, I. S. O.; et al. (1954). Butler, J. R. M., ur. The Mediterranean and Middle East: The Early Successes Against Italy (to May 1941). History of the Second World War, United Kingdom Military Series. I (4th impr. izd.). HMSO. ISBN 1-84574-065-3. 
  • Playfair, I. S. O.; et al. (2004) [1966]. Butler, J. R. M., ur. The Mediterranean and Middle East: The Destruction of the Axis Forces in Africa. History of the Second World War United Kingdom Military Series. IV (pbk. facs repr. Naval & Military Press, Uckfield izd.). London: HMSO. ISBN 1-84574-068-8. 
  • „Travel Tips Tunisia: Visit 4 World War II Sites in Tunisia”. mosaicnorthafrica com. 2020. Pristupljeno 2. 4. 2020. 

Izvori[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Maretska linija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Маретска_линија&oldid=27555795”