Операција Бакља

Из Википедије, слободне енциклопедије
Операција Бакља
Део Другог светског рата и Северноафричке кампање
Casablanca convoy.jpg
Време: 8. новембар 1942.
Локација: Мароко, Алжир
Узрок рата: {{{узрок}}}
Резултат: Савезничка победа
Промене у територији: {{{територија}}}
Сукобљене стране
Застава Сједињених Америчких Држава САД
Уједињено Краљевство Уједињено Краљевство
Застава Слободне Француске Слободна Француска
Француска Вишијевска Француска
Заповедници
Сједињене Америчке Државе Двајт Ајзенхауер
Уједињено Краљевство Ендру Канингем
Француска Франсоа Дерлан
Јачина
73.500 60.000
Губици
479 мртвих
720 рањених
1.346 мртвих
1.997 рањених
{{{подаци}}}
Други светски рат - Северноафричка кампања
КомпасТобрукБревитиБорбена секираКрсташГазалаБир ХакејмЕл Аламејн (I)Алам ХалфаЕл Аламејн (II)БакљаКасеринБоксач

Операција Бакља (енгл. Operation Torch) (у почетку се звала Операција Гимнастичар) је била британско-америчка инвазија Француске северне Африке у Другом светском рату на Северноафричком фронту, отвореном 8. новембра 1942.

Совјетски Савез је инсистирао на потреби да САД и Велика Британија започну операције у Европи и да отворе други фронт како би се смањио притисак немачких снага на совјетску војску. Док су се Американци залагали за Операцију Маљ - искрцавање у окупираној Европи што је пре могуће, Британци су веровали да би тај потез завршио катастрофално. Уместо тог напада, представљен је план напада на северну Африку, који би очисти северну Африку од сила Осовине и унапредио савезничку контролу Средоземног мора. Такође, то би била и припрема за инвазију на јужну Европу 1943. године. Амерички председник Френклин Делано Рузвелт сумњао је да због операција у Африци неће бити инвазије на Европу 1943, али је одлучио да подржи британског премијера Винстона Черчила.

Позадина[уреди]

Савезници су планирали англо-америчку инвазију северне Африке, територије у рукама владе Вишијевске Француске. Французи су имали око 60.000 војника у Мароку, артиљерију дуж обале, шачицу тенкова и авиона, као и десетак ратних бродова и 11 подморница у Казабланци. Савезници су веровали да се француске снаге неће борити, делом због информације коју им је доставио амерички конзул у Алжиру Роберт Данијел Марфи. Међутим, ипак су гајили сумње да ће морнарица Вишијевске Француске бити кивна на њих због уништења француске флоте код Мерс-ел-Кебира 1940. године. Процена симпатије француских војника према Савезницима је била неопходна, а планови су били у току како би се придобила њихова сарадња. Савезници су желели брзо да напредују ка истоко, ка Тунису и нападну немачке снаге с леђа. Генерал Двајт Ајзенхауер је добио команду над операцијом, а свој штаб је поставио у Гибралтару. Савезнички морнарички заповедник би био Ендру Канингем, а његов помоћник вице-адмирал Бертрам Ремзи. Ремзи ће бити задужен за планирање искрцавања.

Први контакт[уреди]

Како би Савезници придобили симпатије француских војника, Марфи је послат на место америчког конзулара у Алжиру. Његова тајна мисија је била да утврди расположење француских снага и да ступи у контакт са људима који би могли да подржавају америчку инвазију. Успео је да контактира неколико францускох официра, укључујући генерала Шарла Емануела Маса, команданта француских снага у Алжиру. Ову официри су били вољни да помогну Савезницима, али су тражили да одрже тајни састанак са највишим савезничким генералом у Алжиру. Генерал Марк Кларк, један од Ајзенхауерових високих заповедника, је послат у ту афричку државу, а састанак је одржан 21. октобра 1942.

Савезници су успели и да, уз помоћ покрета отпора, извуку француског генерала Анрија Жироа из Вишијевске Француске, нудећу му команду над француским снагама у северној Африци након инвазије. Међутим, Жиро није пристајао на ништа мање од места главнокомандујућег свих инвазионих снага, на посао који је ваћ дат Ајзенхауеру. Када је његова понуда одбијена, одлучио је да буде само посматрач.

Битка[уреди]

Мапа Операције Бакља

Савезници су планирали искрцавање у три правца, како би заузели кључне луке и аеродроме у Мароку и Алжиру у исто време. Главне мете су биле Казабланка, Оран и Алжир.

Западне јединице, које су кретале на Казабланку, су се састојале од америчких јединица, са генерал-мајором Џорџом Патоном на челу и контра-адмиралом Хенријем Хјуитом који је био вођа морнарице. Ове западне јединице су сачињавале америчка 2. оклопна дивизија, америчка 3. пешадијска дивизија и америчка 9. пешадијска дивизија. Пешадија је имала око 35.000 војника.

Централне јединице, које су кретале на Оран, су се састојале од 509. ваздушно-десантног батаљона, америчке 1. пешадијске дивизије и америчке 1. оклопне дивизије. Имали су око 18.500 војника. Допловили су из Британије, а главнокомандујући је био генерал-мајор Лојд Френдал, а морнарицом је заповедао Томас Трубриџ.

Источним јединицама, које су ишле ка Алжиру, је био главнокомандујући генерал-потпуковник Кенет Андерсон, а састојале су се из британске 78. пешадијске дивизије и америчке 34. пешадијске дивизије. Пешадија је имала 20.000 војника. Морнаричким снагама је командовао вице-адмирал Харолд Бароу.

Ваздушне операције су подељена на два дела, источно од Капе Танеза у Алжиру, где ће улогу играти британски авиони под командом маршала Вилијама Велша и западно од Капе Танеза, где ће учествовати амерички авиони под командом генерал-мајора Џејмса Дулитла, а оба напада ће бити под директном командом генерала Ајзенхауера.

Казабланка[уреди]

Западне јединице су се искрцале пре свитања 8. новембра 1942, на три места: Сафи (Операција Црни Камен), Федала (Операција Брашвуд), и Кенитра (Операција Циљ). Због веровања да се француске снаге неће борити, није било бомбардовања пре копненог напада.

У току претходне ноћи, француски генерал Бетуар, чије су снаге опколиле вилу провишијевског генерала Аугуста Пол Нога, је покушао да изведе пуч. Међутим, Ног је успео да телефонира оближним вишијевским снагама, које су спречиле његово заробљавање. Сем тога, покушај пуча је упозорио Нога да се вероватно спрема инвазија, тако да је сместа поставио снаге дуж обале.

У Сафију је искрцавање било готово успешно. У почетку је искрцавање било пропраћено без ватреног покривања снага, у нади да се Французи оупште неће борити. Ипак, чим је на Савезнике припуцано од стране француске обалске артиљерије, Савезници су узвратили ватром. Док је генерал Хармон стигао, француски снајпери су већ оставили савезничке војнике (од којих је већина била први пут у борби) прикуцане за плажу. Највећи део искрцавања је обављен уз закашњење; важдушна подршка је уништила француски конвој камиона који је требало да буде појачање вишијевским снагама на плажи. Француски војници у Сафију су се предали 8. новембра. До 10. новембра, и последњи војник се предао, а Хармонове снаге су пожуриле како би стигли на време за опсаду Казабланке.

У околини Кенитре, савезничке снаге нису биле сигурне у каквој су позицији, па је други талас искрцавања одложен. Овоје вишијевским бранитељима дало времена да организују отпор, због чега је пре наредних искрцавања прво било обављено бомбардовање. Уз ваздушну подршку са носача авиона, Савезници су напредовали и град је освојен.

Код Федала (искрцавање у ком јеучествовало 19.000 људи), време је пореметило искрцавање. Након зоре су Вишијевци поново заузели плажу. Амерички генерал Патон се искрцао у 08:00, а плаже су потпуно обезбеђене до краја дана. Американци су опколили луку у Казабланци 10. новембра, а град се предао сат времена пре него што је завршни напад требало да почне. Патон је ушао у град без икаквог сукоба.

Све у свему, отпор вишијевских војника у Мароку (осим на плажи) је био спорадичан. Пар јаких бродова вишијевске морнарице код Казабланке, укључујући и незавршен брод Жон Бар, заједно са више крстарица и разарача, је пружио отпор искрцавању, али су били поражени од стране супериорнијих савезничких бродова.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Операција Бакља