Главна железничка станица у Бечу

С Википедије, слободне енциклопедије
Главни улаз у станицу

Главна железничка станица у Бечу (нем. Wien Hauptbahnhof) је највећа железничка станица у Бечу. Налази се на месту некадашње Јужне железничке станице, Зидбанхоф (нем. Wien Südbahnhof) у округу Фаворитен. Главна железничка станица је профункционисала у пуном капацитету у децембру 2015. године, повезујући главне железничке линије са севера, истока, југа и запада. Са скоро 300.000 путника дневно, ово је најпрометнија међуградска железничка станица у Аустрији. Осим што је проглашена за „најлепшу железничку станицу у Аустрији“ (укупно шест пута; пет година заредом), такође је била друга на ранг листи „10 најбољих железничких станица за удобност путника у Европи“ у истраживању истраживачког центра Избор потрошача.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Планирање[уреди | уреди извор]

Током 1990-их, појавило се интересовање за реконструкцију бечких железничких станица, посебно Јужне и Источне железничке станице, које су се налазиле у оријентацији под правим углом једни према другој.[2] Разматран је концепт нове интегрисане станице која би заменила обе постојеће станице и која би опслуживала руте север–југ и исток–запад, укључујући три Пан-европска коридора.[3] Архитектонска фирма из Цириха добила је почетни уговор за дизајн новог решења за једну велику интегрисану железничку станицу. Иако планови које је израдила ова фирма не одговарају директно накнадно изграђеној структури станице, архитекте су и даље биле одговорне за велики део пројекта, посебно за дизајн главне хале и железничких перона.[2]

Нова станица, позната као Хауптбанхоф, дизајнирана је као јединствена структура са пролазним платформама (перонима) и као таква способна је да опслужи више возова дневно на много мањем простору од пређашњих Јужне и Источне железничке станице.[2] Хауптбанхоф има директне везе са центром Беча преко линије У1 бечког метроа.[3] Дизајн Главне железничке станице такође садржи широке могућности малопродаје, укључујући шопинг центар од 20.000 квадратних метара позициониран испод нивоа пруга, који може да прими око 100 продавница и ресторана, као и подземни паркинг са простором за око 600 аутомобила и 1.110 бицикала.[4] [2]

Стамбена четврт Сонвенд близу Хелмут Цилк парка.

Једна од главне користи од изградње нове станице била је у ослобађању земљишта у центру града које су раније заузимала два бивша железничка терминала. Значајне инвестиције су привучене из неколико извора. Конкретно, на овом месту је изграђено ново седиште Ерсте Груп Банке и корпоративног седишта Аустријских савезних железница, заједно са новом стамбеном четврти названом Сонвенд фиртел (нем. Sonnwendviertel) од 5.000 станова, која може да прими до 13.000 станара.[2]

Градско веће Беча је 15. децембра 2006. дало сагласност за изградњу нове станице на простору некадашњег Зидбанхофа;[5] у то време градске власти су процениле цену пројекта на око 850 милиона евра.[2] Процена за железничку инфраструктуру су изнеле да ће бити изграђено око 100 км нових колосека, као и око 300 скретница и прелаза. Дизајн станице је подразумевао да станица буде енергетски ефикасна и еколошки прихватљива. Уграђене су интегрисана вентилација са контролом емисије угљендиоксида и системи геотермалне енергије, док су прозори и зидови опремљени звучном изолацијом.[5]

Изградња[уреди | уреди извор]

Током јуна 2007. године, формално су започети грађевински радови у виду припремних радова, као што је преуређење постојеће Шнелбан станице Зидтиролер Плац (нем. Südtiroler Platz, у преводу: Трг Јужног Тирола). Године 2008, Шнелбан и У-Бан станице на овом тргу су повезане у једну целину, док је Зидбанхоф срушен. Овај процес је трајао до 2010. године.[5]

Кров станице у облику дијаманта

Током 2009. године, Аустријске железнице су доделиле уговор од 220 милиона евра за изградњу Главне железничке станице конзорцијуму предвођеним Штрабагом. У овом тренутку било је предвиђено да прва фаза пројекта буде завршена до 2013. године, док је финализација целокупног пројекта требало да се деси током 2015.[6] Железничку инфраструктуру за пројекат је у великој мери изградило заједничко предузеће Арге Есту-Штетин (нем. Arge Östu-Stettin) и Хохтиф Конструкцион (нем. HOCHTIEF Construction), док је кров станице у облику дијаманта поставила грађевинска фирма УНГЕР Стил (нем. UNGER Steel).[5] Укупни трошкови изградње нове станице су износили око 987 милиона евра; финансиран је преко Аустријских железница, градских власти Беча, Европске уније и могућности продаје новоизграђених некретнина.[3]

Током априла 2010. године, програм изградње је био у пуном јеку.[7] Те године су почели радови на изградњи железничке инфраструктуре на станици. Више од 45.000 кубних метара бетона утрошено је за изградњу темељне плоче објекта као и улаза у подземну гаражу.[5] До краја 2010. године завршене су и носеће конструкције моста и железничких перона. У 2011. години започета је изградња пословних зграда у округу Белведере.[5]

Отварање станице[уреди | уреди извор]

Поглед на главну салу у фебруару 2020.
Поглед на 4. и 5. перон Главне бечке станице у јуну 2016.

6. августа 2012. возови су почели да пролазе кроз нову станицу без заустављања.[8] Током децембра 2012. године, станица је постигла делимичан оперативни статус, што се поклопило са изменом реда вожње 9. децембра и увођењем неких нових траса;[9] као резултат тога, и регионалне и Шнелбан услуге су почеле да користе пероне 9-12, док међуградски возови и даље нису стајали на станици.[10]

Ујутро 10. октобра 2014. године, свечано је отворена Главна железничка станица у Бечу. На церемонији одржаној на станици, присуствовао је аустријски председник Хајнц Фишер.[3] У једном тренутку се очекивало да ће Хауптбанхоф бити у могућности да се у потпуности отвори током децембра 2014. године, међутим, дошло је до кашњења, приписаних тешкоћама у завршетку пасареле, што је значило да станица није била у потпуности оперативна до децембра 2015.[11][12] До достизања пуног оперативног статуса, предвиђено је да станица може да пропусти 145.000 путника и 1.000 возова дневно.[3]

Скулптура Лава светог Марка

Главна железничка станица у Бечу има укупно пет острвских перона, сваки перон има пругу са своје леве и десне стране, што чини укупно 10 перона за пристајање возова. Ових пет острва има упечатљиве надстрешнице, дужине отприлике 210 метара и висине између 6 и 15 метара; надстрешнице су изграђене на врху завареног челичног оквира са вијцима, прекривених панелима и ослоњеним у интервалима од по 38 метара попречним чврстим бетонским оквирима, који су обложени челичним лимом.[2] Да би се омогућила висока стопа кретања пешака у станици, присутно је укупно 29 покретних степеница и 14 лифтова који обезбеђују пун приступ свим областима.[3] [5] Путницима се налази на располагању 800 клупа и столица за седење, док је бесплатан бежични интернет доступан у посебно одређеним зонама.

У холу станице налази се скулптура Лава светог Марка коју је 1873. године, вајар Јозеф Лајмер направио у осам идентичних примерака. Осам скулпутра је постављено на кров некадашњег Зидбанхофа, као симбол за железничку везу са Венецијом. Шест од осам крилатих камених лавова је уништено у рату, други од два преживела лава налази се у парку замка Лаксенбург. Лав, који је сада поново постављен, био је уклоњен из хола Зидбанхофа на почетку Европског првенства у фудбалу 2008. године.[13]

Линије возова[уреди | уреди извор]

На Главну железничку станицу у Бечу стају композиције возова које саобраћају на следећим линијама:

Међуградске експрес линије[уреди | уреди извор]

Trains at Wien Hauptbahnhof in 2019
Рејлџет саобраћа на Главној железничкој станци у Бечу

Рејлџет линије[уреди | уреди извор]

Рејлџет експрес линије[уреди | уреди извор]

Еуро-сити линије[уреди | уреди извор]

Најтџет линије[уреди | уреди извор]

Еуро-најт линије[уреди | уреди извор]

Ноћни воз Румунских железница[уреди | уреди извор]

Региоџет[уреди | уреди извор]

Линије Бечке приградске железнице (Шнелбана)[уреди | уреди извор]

Списак линија Бечког Шнелбана које стају на Главној железничкој станици у Бечу (стање 2022. године)
Линија Траса линије
Мајдлинг – Мацлаинсдорфер плац – Хауптбанхоф (перони 1 и 2) – Четврт Белведере – Ренвег – Вин Мите – Пратерштерн – Трајзенгасе – Ханделскај – Флоридсдорф – Генсерндорф – Марчег
Медлинг – Мајдлинг – Мацлаинсдорфер плац – Хауптбанхоф (перони 1 и 2) – Четврт Белведере – Ренвег – Вин Мите – Пратерштерн – Трајзенгасе – Ханделскај – Флоридсдорф – Волкерсдорф – Мистелбах
Винер Нојштат – Баден – Мајдлинг – Мацлаинсдорфер плац – Хауптбанхоф (перони 1 и 2) – Четврт Белведере – Ренвег – Вин Мите – Пратерштерн – Трајзенгасе – Ханделскај – Флоридсдорф – Штокерау – Холлабрун
Винер Нојштат – Баден – Мајдлинг – Мацлаинсдорфер плац – Хауптбанхоф (перони 1 и 2) – Четврт Белведере – Ренвег – Вин Мите – Пратерштерн – Трајзенгасе – Ханделскај – Флоридсдорф – Штокерау – Холабрун – Абсдорф – Хиперсдорф (– Тулн – Тулнерфелд)
Винер Нојштат – Ебенфурт – Мајдлинг – Хауптбанхоф (перони 1 и 2) – Грилгасе – Кледеринг – Химберг – Граматнојзидл – Траутсмандорф на Лајти – Сарасдорф – Вилфлајнсдорф – Брук на Лајти
Хителдорф – Шпајзинг – Мајдлинг – Мацлаинсдорфер плац – Хауптбанхоф (перони 1 и 2) – Симеринг – Хајдештрасе – Пратеркај – Штатлау – Ерцхерцог Карл штрасе – Хирштетен – Асперн Норд

Локални градски превоз[уреди | уреди извор]

Главну железничку станицу у Бечу опслужују следеће службе градског превоза:

Трамвај D је мало више удаљен од главног улаза и може му се приступити из одељка Е перона 3 до 12. Станица трамваја D се зове "Хауптбанхоф Ост" (нем. Hauptbahnhof Ost).
  • Трамвај: Линије D, 0 и 18
  • Аутобус: 13А, 69А
  • Ноћна аутобуска линија: N66
  • Аутобуска линија до бечког аеродрома
  • 12 приградских аутобуских линија

Слике изградње[уреди | уреди извор]

  • Рана фаза, 2010. година
    Рана фаза, 2010. година
  • Рана фаза, 2011. година
    Рана фаза, 2011. година
  • 27. април 2011.
    27. април 2011.
  • У јануару 2012
    У јануару 2012
  • У августу 2012
    У августу 2012
  • У октобру 2012
    У октобру 2012

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Wolfgang Kos, Günter Dinhobl (Hrsg.): Großer Bahnhof. Wien und die weite Welt. Czernin, Wien 2006, ISBN 3-7076-0212-5 (Sonderausstellung des Wien-Museums 332), (Ausstellungskatalog, Wien, Wien-Museum, 28. September 2006 bis 25. Februar 2007).
  • Ralf Roman Rossberg: Wien Hbf – Europas neue Mitte. In: eisenbahn magazin. Nr. 6/2011. Alba Publikation, Juni 2011, ISSN 0342-1902, S. 28–30.

 Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „European Railway Station Index 2021”. 
  2. ^ а б в г д ђ е Schoof, Jakob. "Almost completed: The new Central Railway Station in Vienna's Belvedere district." Архивирано на сајту Wayback Machine (25. јул 2021) detail-online.com, 22 October 2014.
  3. ^ а б в г д ђ "Wien Hauptbahnhof officially inaugurated." Архивирано на сајту Wayback Machine (20. јануар 2016) Railway Gazette International, 10 October 2014.
  4. ^ „Wien Hauptbahnhof construction contract awarded”. Railway Gazette International. 22. 11. 2009. Архивирано из оригинала 31. 03. 2017. г. Приступљено 28. 09. 2022. 
  5. ^ а б в г д ђ е "Vienna Central Station (Wien Hauptbahnhof)." railway-technology.com, Retrieved: 3 June 2018.
  6. ^ „Wien Hauptbahnhof construction contract awarded”. Railway Gazette International. 22. 11. 2009. Архивирано из оригинала 31. 03. 2017. г. Приступљено 28. 09. 2022. 
  7. ^ „Hauptbahnhof Wien” (на језику: немачки). Hauptbahnhof Wien. Приступљено 15. 10. 2010. 
  8. ^ „Milestones of Vienna's Main Railway Station”. City of Vienna. Архивирано из оригинала 27. 6. 2012. г. 
  9. ^ „Openings increase speeds and capacity”. Railway Gazette International. 27. 12. 2012. Архивирано из оригинала 20. 01. 2016. г. Приступљено 28. 09. 2022. 
  10. ^ Fender, Keith (јун 2013). „Vienna Hauptbahnhof delayed”. Modern Railways. 
  11. ^ Beier, Roland (мај 2013). „Wien Hauptbahnhof delayed”. Today's Railways Europe. 
  12. ^ Fender, Keith (јун 2013). „Vienna Hauptbahnhof delayed”. Modern Railways. 
  13. ^ „Steinerner Markuslöwe kehrte in den Hauptbahnhof zurück”. DER STANDARD (на језику: немачки). Приступљено 2022-09-28. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Главна_железничка_станица_у_Бечу&oldid=27417398”