Пређи на садржај

Малтоза

С Википедије, слободне енциклопедије
Малтоза
Maltose
Maltose
Isomaltose
Isomaltose
Називи
IUPAC назив
2-(hydroxymethyl)-6-[4,5,6-trihydroxy-2-(hydroxymethyl)oxan-3-yl]oxyoxane-3,4,5-triol
Други називи
4-O-α-D-Glucopyranosyl-D-glucose
Isomaltose
6-O-α-D-Glucopyranosyl-D-glucose
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.000.651
MeSH Maltose
  • OC[C@H]1O[C@H](O[C@H
    ]2[C@H](O)[C@@H](O)C(O)O
    [C@@H]2CO)[C@H](O)[C@@H](O)[C@@H]1O
Својства
C12H22O11
Моларна маса 342,30 g/mol
Агрегатно стање бели прах или кристали
Густина 1,54 g/cm3[3]
Тачка топљења 160–165 °C (анхидрат)
102-103 °C (монохидрат)
1.080 g/mL (20 °C) у води[3]
Хирална ротација [α]D +140.7º (H2O, c = 10)[4][4]
Сродна једињења
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Малтоза, је дисахарид изграђен од две јединице глукозе спојене α(1→4) везом. Други је члан важне биохемијске серије глукозних ланаца. Додатак још једне јединице глукозе даје малтотриозу, док је ланац четири глукозе малтотетроза, итд.[5] Даље додавање даје декстрине, који се такође називају малтодекстринима, и коначно скроб.

Малтоза се хидролизом може разложити на два молекула глукозе. У живим организмима, ензим малтаза ово постиже врло брзо.[6] У лабораторији загревање са јаком киселином неколико минута постиже исти ефекат.

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ а б MSDS за малтозу монохидрат Архивирано на сајту Wayback Machine (12. септембар 2006), Приступљено 12. 4. 2013.
  4. ^ а б Lide David R., ур. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0487-3. 
  5. ^ David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV изд.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. 
  6. ^ Thomas L. Lemke; David A. Williams, ур. (2002). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (5. изд.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. стр. 647. ISBN 0781744431. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]