Jovan Đaja

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jovan Đaja
Lični podaci
Datum rođenja(1846-03-21)21. mart 1846.
Mesto rođenjaDubrovnik, Austrijsko carstvo
Datum smrti18. jul 1928.(1928-07-18) (82 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kraljevina SHS
NarodnostSrbin
Religijakatolik
Profesijagimnazijski profesor
Porodica
SupružnikFamija Hajim
DecaSiniša Đaja
Politička karijera
Politička
stranka		Narodna radikalna stranka
načelnik Ministarstva prosvete i crkvenih poslova
15/27. januar 1888. — 14/26. mart 1889.
načelnik Ministarstva inostranih dela
14/26. mart 1889. — 13/25. oktobar 1889.
državni savetnik
16/28. mart 1890. — 1/13. maj 1890.
ministar unutrašnjih dela
1/13. maj 1890. — 16/28. januar 1891.
IzboriTreća vlada Save Grujića
PrethodnikKosta Taušanović
NaslednikMihailo Kr. Đorđević (zastupnik)
ministar unutrašnjih dela
11/23. februar 1891. — 21. mart/2. april 1892.
IzboriPrva vlada Nikole Pašića
PrethodnikSvetozar Milosavljević
NaslednikSvetozar Milosavljević
državni savetnik
? — 9/21. maj 1894.
nečelnik ministarstva inostranih poslova
1898 — oktobar 1898.
IzboriVlada Vladana Đorđevića

Jovan Đaja (Mravinjac, kod Dubrovnika, 21. mart 1846 — Beograd, 18. jul 1928)[1] bio je srpski političar i novinar. Đaja je bio državni savetnik, ministar i narodni poslanik. On je bio inspirisan idealima narodnog ujedinjenja u ustavnoj državi.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Potiče iz skromne srpske katoličke porodice iz dubrovačkog podgrađa, od majke Petronije i oca Ivana, po zanimanju trgovca.[2]

Završio je klasičnu gimnaziju kod jezuita (isusovaca)[3] u Dubrovniku i Filozofski fakultet u Beču.[4]

Od 1869. radio je kao profesor gimnazije u Beogradu, u Prvoj gimnaziji, gde mu je jedan od najpoznatijih učenika bio Stevan Sremac i Trećoj gimnaziji (1869—1888) i Višoj ženskoj školi (1873–1882), najpre kao suplent, a od 1879. kao profesor. Predavao je istoriju, pedagogiju, nemački, latinski i francuski. Prvih godina po dolasku u Srbiju nije se bavio politikom, jer nije poznavao prilike u Srbiji, niti se kretao u krugovima koji su se bavili politikom. [2]

Postao je član Radikalne stranke od njenog osnivanja. U politiku je ušao svojim govorom na zboru radikala u Ilinim vodama kod Kragujevca 1882. godine, u kome je s velikom pribranošću obratio pažnju na Srbe pod Austrougarskom, jer je do tada sva spoljašnja politika Srbije bila usredsređena na Bugarsku.[1] Izabran je za člana Glavnog odbora Radikalne stranke 27. jula 1882. Zbog Timočke bune je 28. oktobra 1883. uhapšen, sa ostalim članovima Odbora sproveden Zaječaru na preki sud i kazamat. Oslobođen je 28. novembra kao nevin.[4] Sa Androm Nikolićem i Stojanom Protićem je 1884. učestvovao u pokretanju „Odjeka“, organa Radikalne stranke, umesto „Samouprave“, koja je bila obustavljena.[4] „Odjek” je veoma brzo postao glavni tumač opozicije, a Đaja je postao poznat kao izvrstan novinar.[5] Đaja je imao potrebnu stilističku veštinu za uvijenu vrstu kritike, kakva je jedino bila moguća po tadašnjem zakonu o štampi.[6] Smatrao je da se u spoljašnjoj politici treba ugledati na „Pijemont” i boriti se protiv Austrije, kao glavnog neprijatelja našeg ujedinjenja. U unutrašnjoj politici se zalagao za načela ustavnosti i parlamentarnosti, smatrajući Englesku uzorom za unutrašnju politiku.[7]

Posle Srpsko-bugarskog rata (1885) istakao se među radikalnim prvacima, koji su se zalagali za sporazum s Liberalnom strankom, zaključen aprila 1886, čime je Radikalna stranka, napuštajući svoj prvobitni demokratski program, zadobila poverenje i s liberalima došla na vlast.[2] Iako je bio jedan od tvoraca liberalno-radikalnog sporazuma od 1886, nije se mogao složiti sa policijskim metodama Radivoja Milojkovića, pa je najviše doprineo da se taj sporazum kasnije raskine. Kada je 1888. sastavljena radikalna vlada, nije ušao u nju, pošto je bio sumnjiv kralju Milanu.[8]

Zauzimao je razne položaje u državnoj službi. 15/27. januara 1888. postao je načelnik Ministarstva prosvete i crkvenih poslova, a 14/26. marta 1889. načelnik Ministarstva inostranih dela. Međutim, 13/25. oktobra je dao ostavku na to zvanje, a sledećeg dana je postao narodni poslanik. Iduće godine 16/28. marta je postao državni savetnik. Zatim je 1/13. maja 1890—16/28. januara 1891. bio ponovo ministar unutrašnjih dela u vladi Save Grujića, a zatim u vladi Nikole Pašića 11/23. februara 1891—21. marta/2. aprila 1892.

Posle izlaska iz vlade koji se dovodio u vezu s nepopularnošću zbog proterivanja kraljice Natalije, nije se više nalazio u vrhu Radikalne stranke, nije se kandidovao ni za narodnog poslanika. Navodno je kao ministar unutrašnjih poslova naredio da se sastavi spisak pristaša dinastije Karađorđevića i taj spisak je pokazao namesnicima.[9] Pošto se na tom spisku nalazilo mnogo radikala u stranci su taj postupak smatrali izdajom stranke, pošto je spisak potkazao namesnicima.[6] Postepeno se udaljavao od Radikalne stranke, dok je u javnom životu učestvovao samo kao novinar i diplomata.

Posle toga je bio državni savetnik do 9/21. maja 1894. do ukidanja Ustava iz 1888. kada je penzionisan.[4] Početkom 1898. aktiviran je za vreme vlade Vladana Đorđevića i postavljen je za nečelnika u ministarstvu inostranih poslova, a pored toga kontrolisao je i pres biro.[10] Bilo je neobično da je kao radikal stupio u službu radikalima omrznute vlade. Imenovan je oktobra 1898. za otpravnika poslova, a od 9/21. januara 1899. za vanrednog poslanika u Atini, ali nije otišao u Atinu, jer je februara 1899. stavljen na raspolaganje, pošto je išao na jedno radikalsko veče.[10] Ponovo je penzionisan 4/16. jula iste godine. Posle toga je ponovo bio diplomatski agent (u rangu poslanika) u Sofiji od 3/16. jula 1900. do 1/14. maja 1905. i posle toga se više nije vraćao u državnu službu.[11] Bio je pristalica srpsko-bugarskog saveza, uveren u njegovu istorijsku nužnost i ostajući slep za sve bugarske postupke u to vreme.[12]

Smatrali su ga za novinara široke kulture, koji je nastojao da piše načelno i dokumentovano. Vodio je nepristrasnu uređivačku politiku i mnogo prostora je davao ekonomskoj politici.[13] U periodu 1897—1899. bio je predsednik Srpskog novinarskog udruženja. Posle raspada udruženja 1906. godine je biran za predsednika Društva srpskih novinara i publicista, a 1926. za počasnog predsednika Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[14]

Bio je urednik i vlasnik političkog lista „Narod“ (1896—1906),[15] dugi niz godina je bio direktor i saradnik (1899—1928) „Trgovinskog glasnika“,[11] organa Udruženja beogradske trgovačke omladine,[13] saradnik „Rada“ (1874—1875) i „Brankovog kola“ (1908).[2] Preveo je sa francuskog, roman „Devedeset treća“ Viktora Igoa, i sa italijanskog roman „Verenici“, od Aleksandra Manconija (1912).[11]

Napisao je brošuru „Savez Srbije i Bugarske“ (1904), kao i raspravu „Slike iz klasičnog doba“ (1882).[11] Poslednjih godina života sa latinskog je preveo Tacitove „Anale“, koji su ostali u rukopisu.[1]

Nosilac je Takovskog krsta III i II reda, bugarskog Ordena za građanske zasluge i nekoliko grčkih i ruskih kolajni.[2]

Bio je markantna figura, uvek odeven u crni redengot i s cilindrom na glavi, tih, smiren i uman. [13] Umro je od posledica moždanog udara 18. jula 1928. u Beogradu. Sahranjen je sledećeg dana o državnom trošku, a opelo mu je držano u katoličkoj crkvi u Krunskoj ulici.[1]

Jedna ulica na Zvezdari u Beogradu nosi njegovo ime.

Porodica[uredi | uredi izvor]

Bio je oženjen Jevrejkom Famijom Hajim iz Sombora,[2] sa kojom je imao sina Sinišu i ćerku Ljubicu. Njegov sin Siniša Đaja je bio profesor Beogradskog univerziteta , jedan od osnivača farmaceutskih studija i Farmaceutskog fakulteta i upravnik Instituta za farmaceutsku tehnologiju (1939—1957) godine. Njegov sinovac je bio Ivan Đaja.[16]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Politika 1928, str. 6.
  2. ^ a b v g d đ Srpski list & 19. 7. 2008.
  3. ^ Ćirković 2007, str. 474.
  4. ^ a b v g Prodanović 1925, str. 623.
  5. ^ Jovanović 1934, str. 424-425.
  6. ^ a b Jovanović 1934, str. 427.
  7. ^ Jovanović 1934, str. 428.
  8. ^ Jovanović 1934, str. 425.
  9. ^ Jovanović 1934, str. 426.
  10. ^ a b Živanović 1925, str. 25, 26.
  11. ^ a b v g Prodanović 1925, str. 624.
  12. ^ Jovanović 1936, str. 191.
  13. ^ a b v Miladinović 2012.
  14. ^ UNS 1881 & Predsednici.
  15. ^ Ćirković 2007, str. 475.
  16. ^ Mandić 2013.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Ђаја&oldid=27108057”