Anri Matis

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Anri Matis
Portrait of Henri Matisse 1933 May 20.jpg
Slika Anrija Matisa od Karla Van Vehtena, 1933.
Datum rođenja (1869-12-31)31. decembar 1869.
Mesto rođenja Kato Kambrezi
Francuska
Datum smrti 3. novembar 1954.(1954-11-03) (84 god.)
Mesto smrti Nica
Francuska

Anri Matis (franc. Henri Matisse), je bio francuski slikar, grafičar, vajar i dekorater. Rođen je 31. decembra 1869. u Kato Kambreziju [1], a umro je 3. novembra 1954. u Nici.

Napustio je pravnu karijeru i sa 22 godine došao u Pariz da bi učio slikarstvo u ateljeu Gustava Moroa u čijoj se radionici okupila gotovo većina tadašnjih mladih slikara koji su poslije činili pokret fovizma. Uz Matisa, bili su tu Deren, Vlamenk, Brak, Difi i mnogi drugi. Taj naraštaj slijedio je prije svega instinkt. Od impresionističkog luminizma putovalo se u područje čistog kolorita. Nastup mladih slikara izazvao je njegodovanje i šire publike i kritičara. Dočekivali su ih s porugom kao što su bili dočekivani svi novatori francuske umjetnosti.

Prvu samostalnu izložbu održao je 1904.[2] Na jesenskom salonu na kojem su izlagali 1905. kritičar Luj Vosel primjećujući i jednu donatelovsku skulpturu sred divljih kolorističkih slika, uzviknuo je: „Donatelo sred divljih zvijeri“. U salonu nezavisnih to ime se zadržalo. Riječ fovs odnosila se posebno na sjajnu proizvoljnu boju i na direktni rad kičice čime su Matis i njegovi prijatelji eksperimentisali. Fovizam je kao pokret trajao samo nekoliko godina. Nakon toga članovi skupa počeli su slijediti i druge pravce.

Najvažnija Matisova slika toga razdoblja je kompozicija „Ples“. Već u tom dijelu dolaze do izraza bitna svojstva Matisova opusa, plošni tretman, zatvorene obojene površine bez tonskih prelaza te izrazit smisao za pokret i krivulju što se postepeno preobražava u arabesku. U intimnom enterijeru likovi su prikazani s vazama i cvjetnim aranžmanima te bogatom tapiserijom koja ih uokviruje a za koje je Matis inspiraciju našao na putovanjima u Maroko kao i u egzotičnim krajolicima oko Tangera.

Svjetski ugled Matis stiče u Njemačkoj i Americi, a osobito u Rusiji. U kasnijim djelima sve se više usredsređuje na mrtve prirode, aranžirano cvijeće i voće... Majstora su povremeno privlačili radovi u plastici, litografiji i keramici. Matis je nastavio tradiciju velikog francuskog slikarstva u novoj, savremenijoj varijanti. I francuska slikarska omladina i stranci koji su hrlili u Pariz, u tu slikarsku Meku, bili su oduševljeni njegovim mislima. Uticaj Matisova slikarstva na Evropu i svjetsko slikarstvo bio je već tih godina golem, a tako je ostalo i do danas.

Biografija[uredi]

Mladost[uredi]

Matis je rođen u gradiću Kato Kambrezi, departman Nord, Francuska, kao najstariji sin uspešnog trgovca žitom.[3] Odrastao je u gradiću [Boen an Vermandoa]], Pikardija. Godine 1887. zaputio se u Pariz na studije prava, a nakon što je završio studije radio je kao sudski administrator u gradiću Kato Kambrezi. Počeo je da slika 1889. nakon što mu je majka kupila pribor za slikanje, dok se oporavljao od upale slepog creva. Kasnije je opisivao da je tada otkrio „vrstu raja“[4] i odlučio je da postane umetnik, na duboko razočaranje oca.[5].

Godine 1891, vratio se u Pariz na studije umetnosti na školu „Académie Julian“ i postao učenik Vilijam-Adolfa Bugra i Gistava Mora. U početku je slikao mrtvu prirodu i pejzaže na tradicionalni način, u čemu je dostigao određenu veštinu. Na Matisa su uticali radovi ranih majstora poput Žan-Batist-Simeon Šardena, Nikole Pusena i Antoana Vatoa, kao i savremeni umetnici poput Eduara Manea, i japanska umetnost. Najviše se divio Šardenu; kao učenik naslikao je kopije četiri njegove slike iz Luvra.[6] Godine 1896. i 1897, Matis je posetio australskog slikara Džona Pitera Rasela na ostrvu Bel Il pored obale Bretanje. Rasel ga je upoznao sa impresionizmom i radovima van Goga koji je bio Raselov prijatelj i do tada potpuno nepoznat. Matisov stil se u potpunosti izmenio, i kasnije je govorio da je Rasel bio njegov učitelj i da mu je Rasel objasnio teoriju boja.

Godine 1896. Matis je izložio pet slika u salonu „Société Nationale des Beaux-Arts“, od kojih je dve kupila država.[7] Sa modelom Karolinom Žoblo, imao je kćerku, Margerit, rođenu 1894. Godine 1898. oženio je Ameli Noelje Parajre; zajedno su odgojili Margerit, te imali dva sina Žana (rođenog 1899.) i Pjera (rođenog 1900). Margerit i Ameli često su Matisu poslužili kao modeli.[8].

Godine 1898. na savjet Kamija Pisara, otišao je u London da pručava slike Vilijama Tarnera, a nakon toga na put na Korizku.[9] Nakon povratka u Pariz u februaru 1899, radio je uz Albera Markea i upoznao Andre Derena, Žan Pija,[10] i Žil Flandrina. [2]

Anri Matis: Odaliska
Anri Matis: Ples

Matis se uronio u dela drugih autora i zadužio se kupujući slike umetnika koje je cenio. Dela koje je kupio i izložio u vlastitom domu su bila poprsja od gipsa koje je izradio Rodin, slike Gogena, crteži van Goga, i Sezanove „Tri kupačice“. U Sezanovom osećaju za strukturu i boju, Matis je našao svoju glavnu inspiraciju.[10]

Mnoge njegove slike nastale od 1898. do 1901. koriste tehnike divizionizma koje je prihvatio nakon što je pročitao esej Pol Sinjaka, „D'Eugene Delacroix au Néo-impressionisme“. Njegove slike od 1902. do 1903. u vreme njegovih materijalnih problema, su tmurne i otkrivaju preokupaciju formom. Okušao se i u skulpturi, kopirajući Antoan-Luj Barija 1899, a posvetio je velik deo energije glini, te završio skulpturu „Roba“ 1903.[11]

Fovizam[uredi]

Muzej Matis (Le Cateau-Cambrésis)
Музеј Матис (Le Cateau-Cambrésis)

Fovizam kao stil započeo je oko 1900, te se nastavio nakon 1910. iako je pokret trajao svega nekoliko godina, 1904-1908, i imao tri izložbe.[12][13] Vodeći umetnici bili su Matis i Andre Deren. [12] Matisova prva samostalna izložba održana je 1904,[10] u galeriji Ambroaza Volarda, te nije doživjela neki uspeh. Njegova naklonost za svetle i izražene boje postala je naglašena nakon što je leto 1904 proveo slikajući u St. Tropezu sa neoimpresionistima Sinjakom i Anrijom Krosom.[9] Te godine naslikao je i najvažnije svoje delo neoimpresionističkog stila „Luxe, Calme et Volupté“.[9] Godine 1905 ponovno je putovao na jug da radi sa Andre Derenom u Kolijuru. Njegove slike toga razdoblja karakterišu pljosnati oblici i kontrolirane linije, te upotreba peontilizma na manje strogi način nego u ranijim delima.

Godine 1905. Matis i grupa umetnika pod nazivom „Fauves“ izlagali su zajedno u salonu „Salon d'Automne“. Slike su izražavale emocije često sa disonantnim bojama bez obzira na prirodne boje subjekata. Matis ja na izložbi pokazao slike „Otvoreni prozor“ i „Žena sa šeširom“. Kritičar Luj Vosel opisao je dela sa izrazom „Donatello parmi les fauves!“ (Donatelo među divljim zverima), što se odnosila na skulpturu koja se nalazila među slikama. Njegovi komentari štampani su 17. novembra 1905. u novinama „Gil Blas“ i zadobili popularnost. Izložba je dobila oštre kritika, ali i neke pohvale. Kada su pohvaljenu sliku „Dama sa šeširom“, kupili Gertruda i Lio Štajn, Matisov umetnički moral se značajno oporavio.

Matis je prepoznat kao vođa fovista zajedno sa Andreom Derenom, te su njih dvoje postali prijateljski suparnici, te imali svaki svoje sledbenike. Ostali članovi su bili Žorž Brak, Raul Difi i Moris Vlamenk. Simbolista Gistav Moro (18261898) bio je duhovni učitelj pokreta, te je kao profesor na „École des Beaux-Arts“ u Parizu, podsticao studente da misle izvan linija formalnosti i da slede vlastite vizije.

Godine 1907 Apoliner je komentirajući Matisa u članku objavljenom u „La Falange“, rekao da ne prisutvujemo ekstravagantnom ili ekstremnom pothvatu; Matisova umernost je eminentno razumna. Ali Matisov rad je u to vreme i doževio žestoke kritike, te mu je teško bilo da se stara o porodici. Njegova kontraverzna slika iz 1907. „Nu bleu“ kritički je spaljena sa mržnjom na izložbi „Armory Show“ u Čikagu 1913.

Pad pokreta fovista nakon 1906. nije uticao na Matisov uspon. Neka do njegovih najboljih dela nastala su od 1906. do 1917, kada je bio aktivni deo velike grupe umetnika u pariškoj četvrti Monparnas, iako se sa svojim konzervativnim nastupom i strogim buržoazijskim radnim navikama nije uklapao. Nastavio je da upija nove uticaje; putovao je u Alžir 1906. gde je učio afričku umetnosti. Nakon što je posetio izložbu islamske umetnosti u Minhenu 1910. proveo je dva meseca u Španiji proučavajući maursku umetnost.

Posetio je Maroko 1912. i 1913, i dok je slikao u Tangeru uveo je nekoliko novih tehnika u svoja dela, kao što je npr. korištenje crne kao boje. Učinak na njegovu umetnost bio je nova odvažnost u upotrebi intezivnih nepromenjenih boja, kao npr. na slici „Crveni atelje“ (1911).

Matis je imao dugogodišnju uspešnu saradnju sa ruskim skupljačem umetničkih dela Sergejem Ščukinom. Jedno od svojih važnijih dela „Ples“ naslikao je kao deo dvodelne narudžine za Ščukina.

Gertruda Štajn, akademija Matisa i sestre Kone[uredi]

Otprilike u aprilu 1906. upoznao je Pabla Pikasa koji je bio dvanaest godina mlađi od Matisa.[14] Postali su doživotni prijatelji kao i suparnici te su čestu uspoređivani; ključna razlika među njima je bila da je Matis crtao i slikao iz prirode, dok je Pikaso naginjao više mašti. Oboje su najčešće slikali žene i mrtvu prirodu, dok Matis svoje figure stavlja u potpuno realizovane interijere.

Matis i Pikaso su prvi put zajedno okupljeni u salonu Gertrude Štajn i njene pratiteljice Alise B. Toklas. Toekom prve decenije 20. veka, amerikanci u Parizu - Gertruda Štajn, njena braća Lio Štajn, Majkl Štajn i Majklova žena Sara Štajn — bili su važni sakupljači Matisovih slika. Još dvoje prijateljica Gertrude Štajn, amerikanke iz Baltimora, sestre Kone, Klaribel i Etta, postale su važne pokrovitelji Matisove i Pikasove umetnosti, te su skupili stotine njihovih slika. Kolekcija sestara Kone izložena je u Baltimoru u Baltimorškom umetničkom muzeju.[15]

Iako su brojni umetnici posetili salon Štajn, nekolicina umetnika je imala svoja dela izložena na zidovima na adresi 27 Rue de Fleurus. Dok su dela Renoara, Sezana, Matisa i Pikasa dominirala u kolekciji Lia i Gertrude Štajn, kolekcija Sare Štajn naglašavala je Matisa.[16] Savremenici Lia i Gertrude Štajn, Matis i Pikaso postali su deo njihovog društvenog kruga i redovno su prisustvovali okupljanjima subotom naveče na adresi 27 Rue de Fleurus. Gertruda je početke subotnjih druženja pripisala Matisu[17] Među poznanicima Pabla Pikasa koji su posećivali druženja subotom naveče bili su Fernande Olivijer (Pikasova ljubavnica), Žorž Brak, Andre Deren, pesnici Maks Žakob, Gijom Apoliner, Mari Lorensen (Apolinerova ljubavnica i umetnica) i Anri Ruso.[18]

Njegovi prijatelji organizovali su i financirali Académie Матис u Parizu, privatnu u nekomercijalnu školu u kojoj je Matis učio mlade umetnike. Delovala je od 1907. do 1911. Hans Purman i Sara Štajn bili su jedni od učenika. Matis je proveo sedam meseci u Maroku od 1912. do 1913, kada je naslikao 24 slike i brojne crteže. Njegovi učestale orjentalne teme u kasnijim slikama, kao što su bele robinje potiču iz tog vremena.

Nakon Pariza[uredi]

Godine 1917. Matis je preselio u Cimiz, predgrađe grada Nice. Njegova dela iz tog vremena nakon preseljenja pokazuje opuštanje i njegov blaži pristup. Taj „povratak redu“ je karakteristika umetnosti nakon Prvog svetskog rata i uporediva je sa neoklasicizmom Pikasa i Stravinskog, i povratku tradicionalizmu Derena. Njegove slike orijentalnih belih robinja karakteristika su razdoblja; iako su bile popularne neki suvremeni kritičari karakterišu ih plitkima i dekorativnim.[19]

U kasnim 1920-im Matis se ponovno uključio u aktivnu saradnju sa drugim umetnicima. Nakon 1930. nova snaga i odvažnije pojednostavljivanje pojavljuje se u njegovim delima. Američki sakupljač umetnosti Albert C. Barns nagovorio ga je da napravi veliki mural za fundaciju Barns (engl. Narnes Foundation), „Ples II“, koja je dovršena 1932. Fundacije posednuje nekoliko desetina Matisovih slika. Ovaj novi način slikanja vidljiv je i na slici „Veliki ležeći akt“ (1935). Na slici je radio nekoliko meseci, a nastanak slike zabelećen je nizom 22 fotografije koje je poslao Eti Kon.[20]

Ratne godine[uredi]

Godine 1939. rastao se od svoje supruge nakon 41 godine braka. Godine 1941. operisan je i učinjena mu je kolostoma. Nakon toga je počeo koristiti invalidska kolica, te se do njegove smrti o njemu brinula ruskinja Lidija Delektorskaja, njegov bivši model. Uz pomoćnike stvarao je papirnate kolaže, često velikih razmera, nazivane „gouaches découpés“. Serija „Plavi aktovi“ najbolji su primer tehnike koje je nazivao „slikanje makazama“; pokazivali su sposobnost donošenja njegovog smisla za boju i geometriju u novi medijum krajnje jednostavnosti, ali sa razigranom i razdraganom snagom.

Tokom 1940-ih radio je kao grafički umetnik i produkovao crno-bele ilustracije za brojne knjige, te preko stotinu izvornih litografija u studiju Mourlot u Parizu.

Matisa je cenio grčki pesnik, nobelovac Odiseas Elitis. Elitis je sa Matisom upoznao zajendički prijatelj Teriad. Matis je slikao zid trpezarije Teriadeove rezidencije „Villa Natacha“ u mestu Sen-Žan-Kap-Fera, koje je Elitis često spominjao u svojim pesmama.

Matis, inače apolitičan, bio je šokiran kada je čuo da je njgova kćerka Margerit, koja je bila aktivna u francuskom pokretu otpora tokom rata, bila mučena (gotovo do smrti) u zatvoru u Renu i osuđena na koncentracioni logor Ravenzbrik.[5] (Margerit je izbjegla logor, nakon što je pobegla u šumu iz voza za Ravenzbrik tokom napada savezinčkih aviona.[21])

Matisov učenik Rudolf Livi ubijen je u koncentracijskom logoru Aušvic 1944.[22][23]

Godine 1947. izdao je „Jazz“, ograničeno izdanje sa oko stotinu otisaka raznobojnih izreza kolaža praćenih zapisanim mislima. Tériade, cenjeni izdavač umetničkih dela 20. veka, izveo je Matisove izreze kao otiske matrice.

Posljednji dani[uredi]

Godine 1951. Matis je završio četverogodišnji projekt uređenja interijera vitražima Kapele Ružarija u Vansu (Chapelle du Rosaire de Vence), koja se često naziva „Kapelom Matis”. Sledeće godine je osnovao Muzej Matis u rodnom Kato Kambreziju koji sadrži treću najveću kolekciju njegovih radova.

Njegov poslednji rad bio je dizajn vitraža za Unionističku crkvu u Pokantiko Hilsu u državi Njujork za Dejvida Rokfelera, čija je maketa visila na zidu njegove sobe u kojoj je preminuo u 84. godini, u novembru 1954. godine.

Sahranjen je na groblju samostana Notre Dame de Cimiez, u blizini Nice.

Reference[uredi]

  1. Spurling (2001). str. 4-6.
  2. 2,0 2,1 Simpson, Flandrin & Flandrin (2001). str. 23.
  3. Spurling (2001). str. 4–6.
  4. Leymarie, Jean; Read, Herbert; Lieberman, William S. (1966), Henri Matisse, UCLA Art Council. str. 9.
  5. 5,0 5,1 Bärbel Küster. "Arbeiten und auf niemanden hören." Süddeutsche Zeitung, 6. srpnja 2007. (nemački)
  6. Spurling, Hilary. The Unknown Matisse: A Life of Henri Matisse, the Early Years, 1869–1908. str. 86. pristupljeno on-line 15. srpnja 2007.
  7. Henri and Pierre Matisse, Cosmopolis, No 2, sijećanj 1999
  8. Marguerite Matisse pristupljeno 13. prosinca, 2010.
  9. 9,0 9,1 9,2 Oxford Art Online, "Henri Matisse"
  10. 10,0 10,1 10,2 Leymarie, Jean; Read, Herbert; Lieberman, William S. (1966), Henri Matisse, UCLA Art Council. str. 10.
  11. Leymarie, Jean; Read, Herbert; Lieberman, William S. (1966), Henri Matisse, UCLA Art Council. str. 19–20.
  12. 12,0 12,1 John Elderfield, The "Wild Beasts" Fauvism and Its Affinities, 1976, Museum of Modern Art. ISBN 978-0-87070-638-7. str. 13.
  13. Freeman (1990). str. 13.
  14. The Unknown Matisse. str. 352–553..., ABC Radio National, 8. lipnja 2005.
  15. Cone Collection, Baltimore Museum of Art. Pristupljeno 29. srpnja 2007.
  16. MoMA, 1970 at 28
  17. Mellow (1974). str. 84.
  18. Mellow (1974). str. 94-95.
  19. Jack Cowart and Dominique Fourcade. Henri Matisse: The Early Years in Nice 1916-1930. Henry N. Abrams, Inc. 1986. ISBN 978-0810914421. стр. 47.
  20. Henri Matisse fotografska dokumentacija 22 progresivna stadija slike engl. "Large Reclining Nude", 1935, Židovski muzej
  21. Heftrig, Ruth; Olaf Peters; Barbara Maria Schellewald [editors] (2008), Kunstgeschichte im "Dritten Reich": Theorien, Methoden, Praktiken, Akademie Verlag. стр. 429; Spurling, Hilary, Matisse the Master: A Life of Henri Matisse, the Conquest of Colour, 1909–1954. стр. 424.
  22. Gilbert (2002). стр. 10.
  23. Ruhrberg (1986). стр. 55.

Литература[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]