Gramatika

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Lingvistika
Teorijska
Deskriptivna
Primenjena i eksperimentalna
Povezani članci
Lingvistički portal

Gramatika (slovnica) sistem je pravila koja definišu jezički izraz ljudskog govora. Pojam se često koristio kao skup principa koji vladaju sintaksom ili bolje rečeno, skup principa pomoću kojih se konstruiše govor. Gramatika je proučavanje pravila koja upravljaju upotrebom jezika. Skup pravila koji upravljaju pojedinim jezikom jest gramatika tog jezika, i stoga se za svaki jezik kaže da poseduje vlastitu gramatiku. Gramatika je deo opšte discipline koja proučava jezik zvane lingvistika ili jezikoslovlje. Gramatika predstavlja način razmišljanja o jeziku.

U modernoj lingvistici, gramatika se sastoji od fonologije, semantike i sintakse. Tradicionalno gledano, gramatika koja se učila u školama, na primer gramatika srpskog jezika, se sastojala od serije uredno izabranih formi i primera jezičkog izraza, pravopisa, uključujući takođe, sve one oblike i forme koje treba izbegavati.

Savremena gramatika, kao šira teorija, pokušava da opiše i objasniti zašto je prirodni govor takav kakav jeste. Takva teorija je u skladu sa opšte prihvaćenom tačkom gledišta, i smatra, da je lingvistika nauka o ljudskom jeziku, to jest govoru kao prirodnom fenomenu koji treba shvatiti.

Upotreba termina[uredi | uredi izvor]

Za lingviste, gramatika se odnosi na kognitivne informacije koje su u osnovi upotrebe jezika. Govornici jezika imaju set internalizovanih pravila za korišćenje tog jezika. Ta pravila sačinjavaju gramatiku, i velika većina informacija u gramatici nije — bar u slučaju nečijeg maternjeg jezika — stečena svesnim studiranjem ili instrukcijama, nego posmatranjem drugih govornika. Najveći deo posla je urađen tokom ranog detinjstva; učenje jezika kasnije u životu obično obuhvata veći stepen eksplicitne instrukcije.[1]

Termin „gramatika“ se isto tako može koristiti za opisivanje pravila koja regulišu jezičko ponašanje grupe govornika. Termin „gramatika“, stoga, može da ima nekoliko značenja. On se može odnositi na celokupnu gramatiku, drugim rečima na gramatiku svih govornika jezika, u kom slučaju, izraz obuhvata veliki stepen varijacija.[2][3] Alternativno, izraz se može odnositi samo na ono što je zajedničko svim gramatikama, ili velikoj većini govornika (kao što je subjekat–glagol–objekat red reči u jednostavnim deklarativnim rečenicama). Ili se može odnositi na specifična pravila, relativno dobro definisanu podvrstu jezika (standardni jezik datog regiona).

Specifičan opis, studija ili analiza takvih pravila može se takođe nazvati gramatikom. Referentni rad kojim se opisuje gramatika jezika se naziva „referentna gramatika“ ili jednostavno „gramatika“. Potpuno eksplicitna gramatika koja detaljno opisuje gramatičke konstrukcije jezika naziva se opisna gramatika. Taj oblik lingvističkog opisa je u kontrastu sa lingvističkim receptom, pokušajem obeshrabljivanja ili suzbijanja nekih gramatičkih konstrukcija, uz promovisanje drugih. Na primer, predložno razmeštanje je široko zastupljeno u germanskim jezicima i ima dugu istoriju u engleskom jeziku. Džon Drajden je međutom bio protiv toga (bez objašnjenja),[4] navodeći ostale engleske govornike da izbegavaju takve konstrukcije i obeshrabrujući njegovo korištenje.[5]

Izvan lingvistike se termin gramatika često koristi u veoma različitom smislu. U nekim aspektima, ona se može koristiti šire, uključujući pravila pravopisa i interpunkcije, koji lingvisti ne bi obično smatrali da delom gramatike, već pre delom ortografije, skupom konvencija za pisanje jezika. U drugim aspektima, termin se može koristiti u užem smislu, tako da se samo odnosi na preskriptivnu gramatiku i isključujući one aspekte gramatike jezika koji nisu predmet variranja ili rasprave. Džeremi Baterfild je tvrdio da za nelingviste, „gramatika je često generički način upućivanja na bilo koji aspekt engleskog kojem se ljudi protive“.[6]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Reč gramatika je izvedena iz grčke reči γραμματικὴ τέχνη (grammatikē technē), sa značenjem „umetnost slova“, od grč. γράμμα (gramma), „slovo“, koja potiče od grč. γράφειν (graphein), „crtati, pisati“.[7] Isti grčki koreni se javljaju u rečima grafika, grafema, i fotograf.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Istorijska lingvistika

Vavilonci su izvršili rane pokušaje opisivanja jezika,[8] međutim prva sistematska gramatika, Sanskrita, potiče iz gvozdenog doba Indije, sa Jaskom (6. vek p. n. e.), Paninijem (6-5. vek p. n. e.[9]) i njegovim komentatorima Pingalom (c. 200. p. n. e.), Katjajanom, i Patanjalijem (2. vek p. n. e.). Tolkapijam, najranija tamilska gramatika, je datirana na 5. vek.

Na Zapadu, gramatika se pojavial kao disciplina u doba helenizma od 3. veka p. n. e. sa autorima kao što su Rijan i Aristarh od Samotrake, pri čemu je najstariji sačuvani rad Umetnost gramatike (Τέχνη Γραμματική), koji se pripisuje Dionisisu Traksu (c. 100. p. n. e.). Latinska gramatika se razvila sledeći grčke modele od 1. veka p. n. e, zahvaljujući radu autora kao što su Orbilijus Pupilus, Remijus Palemon, Markus Valerijus Probus, Verijus Flakus i Emilus Asper.

Irska gramatika potiče iz 7. veka sa Auraicept na n-Éces. Gramatika arapskog jezika se pojavila sa Abu al-Asvad ad-Dualijem u 7. veku. Prva razmatranja hebrejske gramatike pojavila su se u visokom srednjem veku, u kontekstu Mišne (prve pisane redakcije jevrejske usmene tradicije jevrejske Biblije). Karaitska tradicija potiče iz abasidskog Bagdada. Dikduk (10. vek) je jedan od najranijih gramatičkih komentara hebrejske Biblije.[10] Ibn Barun je u 12. veku uporedio hebrejski jezik sa arapskim u islamskoj gramatičkoj tradiciji.[11]

Kao deo trivijuma sedam liberalnih veština, gramatika je predavana kao temeljna disciplina tokom srednjeg veka, sledeći uticaj autora iz kasne antike, kao što je Priscijan. Tretman govornih jezika je započeo tokom visokog srednjeg veke, sa izolovanim radovima kao što je Prva gramatička rasprava, ali je postao uticajan tek u vreme renesanse i baroka. Godine 1486, Antonio de Nebriha je objavio Las introduciones Latinas contrapuesto el romance al Latin, i prvu špansku gramatiku, Gramática de la lengua castellana, 1492. godine. Tokom 16. veka italijanske renesanse, Questione della lingua je bila diskusija o statusu i idealnoj formi italijanskog jezika, koju je inicirao Danteov rad de vulgari eloquentia (Pjetro Bembo, Prose della volgar lingua Venecija 1525). Prvu gramatiku slovenačkog jezika je napisao Adam Bohorič 1583. godine.

Gramatike vanevropskih jezika su počele da se prave radi evanđelizacije i prevođenja Svetog pisma od 16. veka na ovamo, kao što je Grammatica o Arte de la Lengua General de los Indios de los Reynos del Perú (1560), i kečuanska gramatika kaluđera Dominga de Santo Tomasa.

Godine 1643. je Ivan Uževič objavio rad Grammatica sclavonica, a 1762. je Robert Lovt objavio Kratki uvod u englesku gramatiku. Grammatisch-Kritisches Wörterbuch der hochdeutschen Mundart, gornjenemačka gramatika u pet tomova autora Johana Kristofa Adelunga, pojavila se 1774. godine.

Od druge polovine 18. veka, gramatika je poprimila status potpolja discipline u nastajanju, moderne lingvistike. Srpska gramatika Vika Karadžića je objavljena 1814. godine, dok se Deutsche Grammatik Braće Grim prvi put objavljena 1818. godine. Uporedna gramatika Franca Bopa, koja je početna tačka moderne uporedne lingvistike, izašla je 1833. godine.

Razvoj gramatika[uredi | uredi izvor]

Gramatike evoluiraju upotrebom i razdvajanjem ljudskih populacija. Pojavom pisanih predstavljanja takođe se pojavljuju i formalna jezična pravila. Formalne su gramatike kodifikacije upotrebe razvijene posmatranjem. Kako se pravila ustanovljuju i razvijaju, pojavljuje se i preskriptivna (propisna) koncepcija gramatike. Taj proces obično uzrokuje odstupanje između svakodnevne tadašnje uporabe jezika i one koju lingvisti prihvaćaju kao ispravnu. Lingvisti u pravilu smatraju da preskriptivne gramatike nemaju nikakvog opravdanja izvan estetskih ukusa njihovih autora. Međutim, u sociolingvistici se preskripcije smatraju delom objašnjenja zašto neki ljudi kažu „Nisam ništa učinio“, a drugi „Nisam išta učinio“, a neki kažu jedno ili drugo zavisno od društvenog konteksta.

Formalno proučavanje gramatike je važan deo obrazovanja još od najranijeg doba naprednim učenjem, iako pravila koja se u poučavaju u školama nisu „gramatička“ u smislu u kojem većina lingvista koristi taj termin, jer su puno više preskriptivna nego deskriptivna.

Konstruisani jezici postaju danas sve uobičajeniji. Mnogi su stvoreni kako bi potpomogli ljudsku komunikaciju (na primer, naturalistički Interlingva, šematski Esperanto, te logički kompatibilan veštački jezik Lojban), ili pak stvoreni u nekom fikcijskom radu (na primer klingonski jezik i vilenjački jezici). Svaki od ovih jezika poseduje svoju gramatiku.

Pogrešno se veruje da analitički jezici imaju jednostavniju gramatiku od sintetičkih jezika. Analitički jezici koriste sintaksu za prenošenje informacije koja je kodirana infleksijom u sintetičkim jezicima. Drugim rečima, redosled reči nije bitan i morfologija igra znatno važniju ulogu u čisto sintetičkim jezicima, dok u analitičkim jezicima morfologija nije toliko važna i sintaksa igra značajnu ulogu.[12] Kineski i afrikans, na primer, su visoko analitički i značenje je stoga vrlo kontekstno zavisno. (Oba poseduju neke infleksije, i imali su ih više u prošlosti, te stoga s vremenom postaju sve manje sintetičkima i sve više „čisto“ analitičkima.) Latinski, koji je visoko sintetički, koristi afikse i infleksije kako bi preneo istu informaciju koju kineski prenosi sintaksom. Budući da su reči latinskog jezika poprilično (iako ne potpuno) samosadržavajuće, razumljiva rečenica latinskog jezika se može načiniti permutovanjem elemenata u proizvoljnom redosledu. Latinski ima složenu afiksaciju i jednostavnu sintaksu, dok za kineski vredi obrnuto.

Gramarski okviri[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Gramarski okvir

Razni „gramarski okviri” su bili razvijana u teoretskoj lingvistici od sredine 20. veka, posebno pod uticajem ideje „univerzalne gramatike” u Sjedinjenim Državama. Među njima su glavne grane:

Obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Preskriptivna gramatika se predaje u osnovnim i srednjim školama. Termin „gramatička škola” se istorijski odnosio na škole u kojima je predavana latinska gramatika budućim rimskim građanima, oratorima, i, kasnije, katoličkim sveštenicima. U svojoj najranijoj formi, „gramatička škola” se odnosila na školu u kojoj su đaci učili da čitaju, pregledaju, interpretiraju, i recituju radove grčkih i latinskih pesnika (uključujući Homera, Vergilija, Euripida, Enija, i druge). Ove škole ne treba mešati sa srodnim, ali različitim modernim britanskim gramatičkim školama.

Standardni jezik je poseban dijalekt jezika koji se promoviše iznad ostalih dijalekata u pisanju, obrazovanju i širem govoru u javnoj sferi; to je u kontrastu sa vernakularnim dijalektima, koji mogu biti predmet studiranja u opisnoj gramatici ali koji su retko formalno predaju. Standardizovani „maternji jezik” koji se predaje u osnovnom obrazovanju može da bude predmet političke polemike, jer ponekad može da uspostavi standardnu definišuću nacionalnost ili etnicitet. U zadnje vreme, se ulažu napori na poboljšanju nastave gramatike u osnovnom i srednjem obrazovanju. Primarni fokus je na sprečavanju upotrebe zastarelih nastavnih pravila u korist preciznijih opisnih pristupa i na promeni percepcije o relativnoj „korektnosti” standardne forme u odnosu na nestandardne dijalekte.

Nadmoć pariskog francuskog je ostala bez premca tokom istorije savremene francuske književnosti. Standardni italijanski nije baziran na govoru prestonice, Rima, već na govoru Firence zbog uticaja koji su Florentinci imali u ranoj italijanskoj književnosti. Slično tome, standardni španski nije baziran na govoru Madrida, već na onom obrazovanih govornika severnih oblasti kao što su Kastilja i Leon (npr. pogledajte Gramática de la lengua castellana). U Argentini i Urugvaju španski standard je baziran na lokalnim dijalektima Buenos Ajresa i Montevidea (rioplatski španski). Portugalski ima, za sada, dva zvanična standarda, respektivno Brazilski portugalski i Evropski portugalski. Srpski jezik je podeljen na sličan način; Srbija i Republika Srpska koriste njihove zasebne standarde. Postojanje trećeg standarda je pitanje kontroverze, neki smatraju crnogorski zasebnim jezikom, dok su drugi mišljenja da je to samo još jedna varijanta srpskog.

Norveški ima dva standarda, bokmal i novonorveški, izbor između kojih je predmet kontroverze: Svaka norveška opština može da proglasi jedan od njih službenim jezikom, ili može da ostane „jezički neutralna”. Novonorveški podržava manjina od 27% opština. Glavni jezik koji se koristi u osnovnim školama normalno sledi zvanični jezik svoje opštine i o tome se odlučuje referendumom unutar školskog okruga. Standardni nemački je nastao standardizacijom službene upotrebe gornjenemačkog u 16. i 17. veku. Do oko 1800, to je skoro u potpunosti bio pisani jezik, ali je u današnje vreme u veoma širokoj upotrebi kao govorni jezik, tako da je većina bivših nemačkih dijalekata skoro izumrla.

Standardni kineski ima zvanični status kao standardna govorna forma kineskog jezika Narodne republike Kine, Republike Kine (ROC) i Republike Singapur. Izgovor standardnog kineskog je baziran na lokalnom akcentu mandarinskog kineskog iz Luanpinga, Džengde u Hebej provinciji u blizini Pekinga, dok su gramatika i sintaksa bazirani na modernom govornom pisanom kineskom. Moderni standardni arapski je direktno baziran na klasičnom arapskom, jeziku Kurana. Hindustanski jezik ima dva standarda, Hindi i Urdu.

U Sjedinjenim Državama, Udruženje za promociju dobre gramatike je dezigniralo 4. mart kao Nacionalni dan gramatike počevši od 2008. godine.[26]

U računarstvu[uredi | uredi izvor]

U računarstvu, sintaksa svakog programskog jezika je definisana formalnom gramatikom. U teoretskom računarstvu i matematici, formalne gramatike definišu formalne jezike. Hijerarhija Čomskog definiša nekoliko važnih klasa formalnih gramatika.

Gramatički uređaji[uredi | uredi izvor]

Gramatički termini[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ O'Grady, William; Dobrovolsky, Michael; Katamba, Francis (1996). Contemporary Linguistics: An Introduction. Harlow, Essex: Longman. ISBN 9780582246911. 
  2. ^ Holmes, Janet (2001). An Introduction to Sociolinguistics (second izd.). Harlow, Essex: Longman. str. 73—94. ISBN 978-0582328617. 
  3. ^ Croft, William (2000). Explaining Language Change: An Evolutionary Approach. Harlow, Essex: Longman. str. 13—20. ISBN 978-0582356771. 
  4. ^ Huddleston & Pullum 2002, str. 627f
  5. ^ Lundin, Leigh (23. 09. 2007). „The Power of Prepositions”. On Writing. Cairo: Criminal Brief. 
  6. ^ Butterfield 2008, str. 142.
  7. ^ Harper, Douglas. „Grammar”. Online Etymological Dictionary. Pristupljeno 08. 04. 2010. 
  8. ^ McGregor 2015, str. 15–16.
  9. ^ The Editors of Encyclopaedia Britannica (2013). Ashtadhyayi, Work by Panini. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 23. 10. 2017. , Quote: "Ashtadhyayi, Sanskrit Aṣṭādhyāyī (“Eight Chapters”), Sanskrit treatise on grammar written in the 6th to 5th century BCE by the Indian grammarian Panini."
  10. ^ G. Khan, J. B. Noah, The Early Karaite Tradition of Hebrew Grammatical Thought (2000)
  11. ^ Pinchas Wechter, Ibn Barūn's Arabic Works on Hebrew Grammar and Lexicography (1964)
  12. ^ Gussenhoven & Jacobs 2005.
  13. ^ Chomsky 1965
  14. ^ The Port-Royal Grammar of 1660 identified similar principles; Chomsky, Noam (1972). Language and Mind. Harcourt Brace Jovanovich. ISBN 978-0-15-147810-1. 
  15. ^ „What is Systemic-Functional Linguistics?”. Information on Systemic Functional Linguistics. International Systemic Functional Linguistics Association. Pristupljeno 01. 07. 2011. 
  16. ^ Halliday, M.A.K. 1994. Introduction to Functional Grammar, 2nd ed. London: Edward Arnold. str. 15.
  17. ^ Newmeyer, F.J. (2004). Against a parameter-setting approach to language variation. Linguistic Variation Yearbook 4:181-234.
  18. ^ Bresnan 2001
  19. ^ Bresnan, Joan; Asudeh, Ash; Toivonen, Ida; Wechsler, Stephen (2015). Lexical Functional Syntax. 2nd edition. Wiley Blackwell. ISBN 978-1-4051-8781-7. 
  20. ^ Gazdar et al. 1985
  21. ^ Pollard, Carl, and Ivan A. Sag. 1987. Information-based syntax and semantics. Volume 1. Fundamentals. CLSI Lecture Notes 13.
  22. ^ Pollard, Carl; Ivan A. Sag. (1994). Head-driven phrase structure grammar. Chicago: University of Chicago Press.
  23. ^ Distribution is primary principle used by Owens (1984:36), Schubert (1988:40), and Melʹc̆uk (2003:200) for discerning syntactic dependencies.
  24. ^ Foley, William A.; & Robert D. Van Valin, Jr (1984). Functional syntax and universal grammar. Cambridge: Cambridge University Press.
  25. ^ Van Valin, Robert D., Jr. (Ed.). (1993). Advances in Role and Reference Grammar. Amsterdam: Benjamins.
  26. ^ „National Grammar Day: Brought to you by Grammar Girl and the Society for the Promotion of Good Grammar”. Arhivirano iz originala 22. 01. 2017. g. Pristupljeno 18. 02. 2018. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Gazdar, Gerald; Klein, Ewan H.; Pullum, Geoffrey K.; Sag, Ivan A. (1985). Generalized Phrase Structure Grammar. Oxford: Blackwell, and Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-34455-6. 
  • Bresnan, Joan (2001). Lexical-Functional Syntax. Blackwell. ISBN 978-0-631-20973-7. 
  • Chomsky, Noam (1965). Aspects of the Theory of Syntax. MIT Press. ISBN 978-0-262-53007-1. 
  • The Editors of Encyclopaedia Britannica (2013). Ashtadhyayi, Work by Panini. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 23. 10. 2017. 
  • Gussenhoven, Carlos; Jacobs, Haike (2005). Understanding Phonology (second izd.). London: Hodder Arnold. ISBN 978-0340807354. 
  • Butterfield, Jeremy (2008). Damp Squid: The English Language Laid Bare. Oxford: Oxford University Press. str. 142. ISBN 978-0199574094. 
  • Huddleston, Rodney; Pullum, Geoffrey K. (2002). The Cambridge Grammar of the English Language. Cambridge (UK): Cambridge University Press. str. 627f. 
  • O'Grady, William; Dobrovolsky, Michael; Katamba, Francis (1996). Contemporary Linguistics: An Introduction. Harlow, Essex: Longman. ISBN 9780582246911. 
  • William Strunk, Jr., ur. (2006). The Classics of Style: The Fundamentals of Language Style From Our American Craftsmen. Cleveland: The American Academic Press. ISBN 978-0-9787282-0-5. 
  • Rundle, Bede (1979). Grammar in Philosophy. Oxford/New York: Clarendon Press/Oxford University Press. ISBN 978-0-19-824612-1. 
  • Bede Rundle, Grammar in Philosophy, Oxford 1979.
  • Chris Foryth, Grammar through time, 1981.
  • Ralph Waldo Emerson, et al, The Classics of Style, 2006.
  • Chomsky, Noam (1957), Syntactic Structures, The Hague/Paris: Mouton 
  • Chomsky, Noam (1995). The Minimalist Program. MIT Press. ISBN 978-0-262-53128-3. 
  • Zwart, Jan-Wouter (1998). „Review Article: The Minimalist Program”. Journal of Linguistics. Cambridge University Press. 34: 213—226. 
  • Baker, M. (2001). The Atoms of Language: The Mind's Hidden Rules of Grammar. Basic Bks.
  • Chomsky, N. (1981). Lectures on Government and Binding. Mouton de Gruyter.
  • Chomsky, N. and Lasnik, H. (1993) Principles and Parameters Theory, in Syntax: An International Handbook of Contemporary Research, Berlin: de Gruyter.
  • Chomsky, N (1995). The Minimalist Program (Current Studies in Linguistics). MIT Press. 
  • Lightfoot, D. . (1982). The Language Lottery: Towards a Biology of Grammars. MIT Press. 
  • Dalrymple, Mary (2001). Lexical Functional Grammar. No. 42 in Syntax and Semantics Series. New York: Academic Press. ISBN 978-0-12-613534-3. 
  • Falk, Yehuda N. (2001). Lexical-Functional Grammar: An Introduction to Parallel Constraint-Based Syntax. CSLI. ISBN 978-1-57586-341-2. 
  • Kroeger, Paul R. (2004). Analyzing Syntax: A Lexical-Functional Approach. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521016544. 
  • Carl Pollard, Ivan A. Sag (1987): Information-based Syntax and Semantics. Volume 1: Fundamentals. Stanford: CSLI Publications.
  • Carl Pollard, Ivan A. Sag (1994): Head-Driven Phrase Structure Grammar. Chicago: University of Chicago Press. ([1])
  • Ivan A. Sag, Thomas Wasow, Emily M. Bender (2003): Syntactic Theory: a formal introduction, Second Edition. Chicago: University of Chicago Press. ([2])
  • Levine, Robert D.; Meurers, W. Detmar (2006). „Head-Driven Phrase Structure Grammar: Linguistic Approach, Formal Foundations, and Computational Realization” (PDF). Ur.: Brown, Keith. Encyclopedia of Language and Linguistics (second izd.). Oxford: Elsevier. 
  • Müller, Stefan (2013). „Unifying Everything: Some Remarks on Simpler Syntax, Construction Grammar, Minimalism and HPSG”. Language. doi:10.1353/lan.2013.0061. Arhivirano iz originala 02. 02. 2017. g. Pristupljeno 18. 02. 2018. 
  • Ágel, Vilmos; Eichinger, Ludwig M.; Eroms, Hans Werner; Hellwig, Peter; Heringer, Hans Jürgen; Lobin, Henning, ur. (2003). Dependenz und Valenz:Ein internationales Handbuch der zeitgenössischen Forschung [Dependency and Valency:An International Handbook of Contemporary Research] (na jeziku: German). Berlin: de Gruyter. ISBN 978-3110141900. Pristupljeno 24. 08. 2012. 
  • Coseriu, E. 1980. Un précurseur méconnu de la syntaxe structurale: H. Tiktin. In Recherches de Linguistique : Hommage à Maurice Leroy. Éditions de l’Université de Bruxelles, 48–62.
  • Engel, U. 1994. Syntax der deutschen Sprache, 3rd edition. Berlin: Erich Schmidt Verlag.
  • Eroms, Hans-Werner (2000). Syntax der deutschen Sprache. Berlin [u.a.]: de Gruyter. ISBN 978-3110156669. Pristupljeno 24. 08. 2012. [mrtva veza]
  • Groß, T. 2011. Clitics in dependency morphology. Depling 2011 Proceedings, 58–68.
  • Helbig, Gerhard; Buscha, Joachim (2007). Deutsche Grammatik: ein Handbuch für den Ausländerunterricht [German Grammar: A Guide for Foreigners Teaching] (6. [Dr.]. izd.). Berlin: Langenscheidt. ISBN 978-3-468-49493-2. 
  • Heringer, H. 1996. Deutsche Syntax dependentiell. Tübingen: Stauffenburg.
  • Hays, D. 1960. Grouping and dependency theories. P-1910, RAND Corporation.
  • Hays, D. 1964. Dependency theory: A formalism and some observations. Language, 40: 511-525. Reprinted in Syntactic Theory 1, Structuralist, edited by Fred W. Householder. Penguin, 1972.
  • Hudson, Richard (1984). Word grammar (1. publ. izd.). Oxford, OX, England: B. Blackwell. ISBN 978-0631131861. 
  • Hudson, R. 1990. An English Word Grammar. Oxford: Basil Blackwell.
  • Hudson, R. 2007. Language Networks: The New Word Grammar. . Oxford University Press. 
  • Imrényi, A. 2013. Constituency or dependency? Notes on Sámuel Brassai’s syntactic model of Hungarian. In Szigetvári, Péter (ed.), VLlxx. Papers Presented to László Varga on his 70th Birthday. Budapest: Tinta. 167–182.
  • Liu, H. 2009. Dependency Grammar: from Theory to Practice. Beijing: Science Press.
  • Lobin, H. 2003. Koordinationssyntax als prozedurales Phänomen. Tübingen: Gunter Narr-Verlag.
  • Matthews, P. H. (2007). Syntactic Relations: a critical survey (1. publ. izd.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521608299. Pristupljeno 24. 08. 2012. 
  • Melʹc̆uk, Igor A. (1987). Dependency syntax : theory and practice. Albany: State University Press of New York. ISBN 978-0-88706-450-0. Pristupljeno 24. 08. 2012. 
  • Melʹc̆uk, I. 2003. Levels of dependency in linguistic description: Concepts and problems. In Ágel et al., 170–187.
  • Miller, James Edward; Miller, Jim (2011). A Critical Introduction to Syntax. A&C Black. ISBN 978-0-8264-9704-8. 
  • Nichols, J. 1986. Head-marking and dependent-marking languages. Language 62, 56–119.
  • Ninio, A. 2006. Language and the learning curve: A new theory of syntactic development. Oxford: Oxford University Press.
  • Osborne, T., M. Putnam, and T. Groß 2011. Bare phrase structure, label-less trees, and specifier-less syntax: Is Minimalism becoming a dependency grammar? The Linguistic Review 28, 315–364.
  • Osborne, T., M. Putnam, and T. Groß 2012. Catenae: Introducing a novel unit of syntactic analysis. Syntax 15, 4, 354–396.
  • Owens, J. 1984. On getting a head: A problem in dependency grammar. Lingua 66, 25–42.
  • Percival, K. 1976. On the historical source of immediate-constituent analysis. In: Notes from the linguistic underground, James McCawley (ed.), Syntax and Semantics 7, 229–242. . New York: Academic Press. 
  • Percival, K. 1990. Reflections on the history of dependency notions in linguistics. Historiographia Linguistica, 17, 29–47.
  • Robinson, J. 1970. Dependency structures and transformational rules. Language 46, 259–285.
  • Schubert, K. 1988. Metataxis: Contrastive dependency syntax for machine translation. Dordrecht: Foris.
  • Sgall, P., E. Hajičová, and J. Panevová 1986. The meaning of the sentence in its semantic and pragmatic aspects. Dordrecht: D. Reidel Publishing Company.
  • Starosta, S. (1988). The case for lexicase. London: Pinter Publishers. 
  • Tesnière, L. 1966. Éléments de syntaxe structurale, 2nd edition. Paris: Klincksieck.
  • Tesnière, L. 2015. Elements of structural syntax; English translation of Tesnière 1966. John Benjamins, Amsterdam.
  • van Valin, R. 2001. . An introduction to syntax. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 
  • Van Valin, Robert D., Jr. (1993). A synopsis of Role and Reference Grammar. In R. D. Van Valin Jr. (Ed.), Advances in Role and Reference Grammar (pp. 1–164). Amsterdam: Benjamins.
  • Van Valin, Robert D., Jr.; & William A. Foley (1980). Role and Reference Grammar. In: E. A. Moravcsik & J. R. Wirth (Eds.), Current approaches to syntax (pp. 329–352). Syntax and semantics (Vol. 13). New York: Academic Press.
  • Van Valin, Robert D., Jr.; & Randy LaPolla . (1997). Syntax: Structure, meaning and function. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Van Valin, Robert D., Jr (2003). Exploring the Syntax-Semantics Interface. Cambridge: Cambridge University Press. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Gramatika na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Граматика&oldid=27550105”