Pređi na sadržaj

Dragoslav Bokan

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Dragoslav Bokan
Dragoslav Bokan, 2013. godine
Datum rođenja(1961-02-15)15. februar 1961. (63 god.)
Mesto rođenjaBeograd, NR Srbija, FNR Jugoslavija

Dragoslav Bokan (Beograd, 15. februar 1961) srpski je režiser, književnik, kolumnista, publicista, bivši političar i ratni komandant.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Po ocu Iliji potiče iz Osredaka, a po majci Milki (rođ. Devetak) sa Male Graduse. Njegov deda Đuro i pradeda Dušan (otac i deda njegove majke Milke) su ubijeni u jasenovačkom logoru zbog čega je Bokanova majka odrasla u domu za ratnu siročad.

Posle završene XI beogradske gimnazije, diplomirao je na katedri za filmsku i televizijsku režiju (u klasi profesora Aleksandra Mandića) na Fakultetu dramskih umetnosti i završio postdiplomske studije na Filozofskom fakultetu.

Bokan je 1987. godine glumio u filmu „Telefomanija”. Zajedno sa rođenim bratom Aleksandrom, knjigu Tomasa Karlajla „O herojima” je izdao 1988. u privatnoj izdavačkoj kući „Hitrost”.[2] Preko tog izdanja se sprijateljio sa Dragošem Kalajićem, koji je napisao pogovor za knjigu. Bio je pomoćni reditelj za film „Srce i njena deca” 1988. godine. U okviru dokumentarnog serijala „Svedoci vekova” u produkciji Televizije Beograd, režirao je 1989. godine trodelni dokumentarni film o manastiru Visoki Dečani.[3][4] Kasnije te godine, seli se u Sjedinjene Američke Države (u Port Čester). Po povratku iz SAD krajem 1990. godine, uz podršku Kalajića, dobija zaposlenje u Beogradskom izdavačko-grafičkom zavodu (BIGZ) kao urednik specijalnih izdanja ekskluzivnih knjiga ezoterijske tradicije evropske kulture a pomoćnik mu je bio Aleksandar Gatalica. Bokan je 1991. godine (takođe u okviru serijala „Svedoci vekova”) režirao dvodelni dokmentarni film o crkvi Bogorodica Ljeviška.[5][6] Takođe je pisao za časopis „Pogledi”, bio glavni i odgovorni urednik časopisa „Nove ideje” i glavni i odgovorni urednik specijalnih izdanja „Duge”.

Kao jedan od osnivača i potpisnika Srpske narodne obnove (SNO) u Novoj Pazovi, postao je predsednik omladine i generalni sekretar SNO i član paravojne formacije „Beli orlovi”.[7] Bokan je sa Belim orlovima prošao ratišta širom bivše Jugoslavije, pre svega hrvatsko i bosansko ratište. Neki pripadnici Belih orlova su optuženi za ratne zločine pred Haškim sudom[8][9] ali ne i oni pod Bokanovom komandom.[10] Bokan je 23. aprila 1992. uhapšen u Beogradu.[11][12] Optužen je za „posedovanje jedne ručne bombe i četiri metka pronađena u njegovom stanu” i osuđen je na sedam dana zatvora. Suđenje je trajalo godinu i po dana i na kraju je kulminiralo kaznom od šest meseci zatvora.[13] Strani mediji su javili da je hapšenje bio pokušaj da se ublaže kritike na račun uloge Srbije u ratu u Bosni.[14] Nakon hapšenja, Bokan i Mirko Jović iz Belih orlova su se razišli.

Bokan je jedan od prvih državljana novostvorene Republike Srpske[15] gde je po naredbi ministra nauke i obrazovanja Republike Srpske Velibora Ostojića, zajedno sa Sonjom Karadžić (ćerka Radovana Karadžića) i poznatim predratnim muzičkim producentom Malkolmom Muharemom, osmislio ime Republika Srpska.[16] Bokan je tokom rata osnovao svoju stranku pod nazivom „Srpski otadžbinski savez”. Učestvovao je na republičkim izborima za predsednika 1992. godine, kao predsednik SOS, pod sloganom „Večna Srbija je uvek moderna”. Bokan je i ko-scenarista filma „Tri karte za Holivud” koji je izašao 1993. godine.[17] Bokan je 1996. godine optužen da je sa dvojicom saučesnika 1992. godine organizovao razbojništvo nad poznatim novosadskim biznismenom Tomislavom Đorđevićem. Tom prilikom je iz kuće žrtve opljačkano 250.000 nemačkih maraka, a samoj žrtvi su pod pretnjama nanete teške telesne povrede. Na sudu se branio tvrdnjom da mu je krivično delo namešteno od strane Službe državne bezbednosti. Bokan je 2009. osuđen na godinu dana zatvora[18], ali je intervencijom Milomira Marića presuda oborena 2010. na Apelacionom sudu.[19]

Kao marketinški stručnjak, bio je i savetnik za medije načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojše Pavkovića. Osmislio je predsedničku kampanju kneginje Jelisavete Karađorđević pod nazivom „Inicijativa za lepšu Srbiju”, na kojoj je ona osvojila 62.737 glasova na izborima za predsednika Srbije 2004. godine. Bokan je 2004. napisao i zbirku za decu „Junaci srpskog ustanka” pod pseudonimom Vuk Devetak. Osmislio je kampanju bilborda 2007. godine sa citatima Šarla de Gola, Vinstona Čerčila, Džordža Vašingtona, Džona Kenedija i Vilija Branta uz poruku Kosovo je Srbija. Kampanja je propraćena i u svetu, u časopisu Njujork tajms, koji je priredio i intervju sa Bokanom.[20]

Stalni je saradnik časopisa „Eko kuća”[21], saradnik časopisa „Pečat”[22] i jedan od osnivača beogradskog „Centra za strateške projekte”. Zajedno sa Dejanom Mirovićem i Mladenom Obradovićem, suosnivač je Rusko-srpskog kulturnog centra. Napisao je i objavio veliki broj novinskih kolumni i tekstova za časopise „Pres” i „Standard” a 2012. godine izabran je za najboljeg kolumnistu u Srbiji, po izboru časopisa „The Man” u kategoriji čoveka godine. Saradnik je Urbanog književnog kruga iz Kanade.[1]

Uradio je i kampanju za patriotsku koaliciju SRS, Obraz i SNP Naši 2014. godine, pod sloganom „I Kosovo i Rusija”. Osnovao je časopise „Lepa Srbija”, „Rusija danas” i „Vodič za život”. U izdanju „Službenog glasnika”, Bokan je osmislio i režirao dvanaest zvučnih knjiga. Režirao je i kratki film „Srpsko zaveštanje”. Bio je jedan od aktera monumentalnog dokumentarno-istorijskog filma „Smrt Jugoslavije”, kao i učesnik filma o životu poznate srpske pop-zvezde i pobednice Evrovizije 2007. Marije Šerifović, u epizodi „Energija”, gde je predstavio svoju viziju srpske ideje.

Tokom rata na istoku Ukrajine, Bokan je od strane visokih zvaničnika Donjecke Narodne Republike postavljen za diplomatskog predstavnika DNR u Srbiji, time i zvanično postajući prvi ambasador novostvorene Novoruske Republike. Kao predani rusofil, osnovao je i udruženje „Otadžbina Rusija” (čiji je bio predsednik). Udruženje „Otadžbina Rusija” svojevrsna je prethodnica Narodnog predstavništva DNR u Srbiji. Zbog ovoga je od strane kijevskih vlasti stavljen na spisak osoba kojima je zabranjen ulazak u Ukrajinu.[23]

Od 2018. je predsednik Instituta za nacionalnu strategiju.[1]

Bokan je putem svog Fejsbuk profila objavio veliki broj eseja i tekstova na verske, nacionalne i kulturne teme[24] ali ga je Fejsbuk januara 2021. godine trajno suspendovao.[25]

Krajem novembra 2021. godine, Dragoslav Bokan je šovinistički optužio nositeljku liste jednog dela udružene opozicije Mariniku Tepić da je „rumunski neprijatelj” aludirajući na njeno poreklo.[26] Tepić je najavila tužbu,[26] a izjavu Bokana su osudili mnogi, između ostalih Ambasada Rumunije u Srbiji,[27] i Olivera Zekić iz REM-a.[28] Bokan je kasnije objasnio da nije govorio o rumunskom narodu u celini, sa kojim Srbi imaju tradicionalno najbolje odnose, već o Mariniki Tepić koju smatra za izroda i nekog ko pravi razdor između dva naroda.[29]

Iako je ranije bio kritičar politike Aleksandra Vučića,[2] potpisao je podršku njegovoj predsedničkoj kandidaturi pred aprilske izbore 2022. godine.[30]

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Bokan ima šestoro dece.[1] Oženjen je operskom pevačicom Željkom Zdjelar,[31] sa kojom ima sina Leonidu i blizance Stefana i Dušana. Iz prethodnih brakova ima ćerku Sofiju, i sinove Vladislava i Vuka.[1]

Njegovo prvo dete Vlad preminuo je u dobi od tri dana 16. aprila 1993. od povrede nanete porođajem.[32]

Dela[uredi | uredi izvor]

Knjige
  • „Ognjeni ljiljani” (1998)
  • „Portret mladog dendija” (2000)
  • „Junaci srpskog ustanka” (2004, pod pseudonimom Vuk Devetak)
  • „Beograd, grad tajni” (2004)
  • „Novi Sad: Od varoši do grada” (2005)
  • „Kosovo je srce Srbije” (2008)
  • „Politika: Mit, hronika, enciklopedija”[a] (2008)
  • „Srbija na prvom mestu” (2022)[33]
Film

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Monografija je osvojila diplomu „Zlatni pečat” na Beogradskom sajmu knjiga 2008. godine.[1]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ Urbani književni krug (5. 7. 2013). „Biografija”. Arhivirano iz originala 10. 10. 2023. g. Pristupljeno 28. 5. 2024. 
  2. ^ a b Dragoslav Bokan - Istinomer
  3. ^ Svedoci vekova: Visoki Dečani, prvi i drugi deo („RTS”, 2. maja 2021)
  4. ^ Visoki Dečani 3. deo, RTB 1989 (manastir Visoki Dečani)
  5. ^ Bogorodica Ljeviška - prvi deo na sajtu YouTube, Zvanični kanal RTS-a.
  6. ^ Bogorodica Ljeviška - drugi deo na sajtu YouTube, Zvanični kanal RTS-a.
  7. ^ Radio Slobodna Evropa - Paravojne formacije
  8. ^ "AU Washington College of Law: War Crimes Research Office - ICTY Status Reports" 21 February 2006, from Internet Archive
  9. ^ Croatian "Evening News" 9 September 2001, from Internet Archive
  10. ^ Bokan: Strani mediji imaju više razumevanja („Politika”, 12. decembar 2007)
  11. ^ „Bokan arrested in Belgrade”. Pristupljeno 13. 7. 2015. , Refworld.org;,.
  12. ^ „ICTY”. 
  13. ^ TOL/Vreme (22. 11. 1993). „War Crimes: Eagles With Clipped Wings” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 12. 10. 2017. g. Pristupljeno 14. 06. 2022. 
  14. ^ The Times-News (25. 4. 1992). „Ongoing battles threaten European Community peace efforts”. News.google.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2. 9. 2015. 
  15. ^ Pogledi, broj 114, stranica 18, 21. avgusta 1992.
  16. ^ Pressrs.ba (19. 07. 2014). „Srpska suverenija od Srbije!”. Arhivirano iz originala 8. 9. 2015. g. Pristupljeno 15. 02. 2019. 
  17. ^ IN4S (25. 01. 2014). „Da se sjetimo filma Tri karte za Holivud”. Pristupljeno 13. 03. 2019. 
  18. ^ Bokanu godinu dana zatvora posle 17 godina („Politika”, 16. maja 2009)
  19. ^ KO JE ZAPRAVO DRAGOSLAV BOKAN? Komandant Belih orlova povezivan sa Arkanom, a izjavom o Miki digao Srbiju na noge! („Mondo”, 2. februara 2021)
  20. ^ Wood, Nicholas (24. 12. 2007). „Serbia Enlisting Some Unlikely Faces”. The New York Times. Pristupljeno 18. 11. 2016. 
  21. ^ Eko kuća - Dragoslav Bokan
  22. ^ Pečat - Dragoslav Bokan
  23. ^ „Kijev "progoni" i naprednjake”. Večernje novosti (na jeziku: srpski). 2016-10-16. Pristupljeno 2022-06-14. 
  24. ^ „Vanhramovna liturgija Fjodora Mihajloviča Dostojevskog” (na jeziku: srpski). Urbani književni krug. 2014-07-24. Arhivirano iz originala 10. 10. 2023. g. Pristupljeno 2024-05-28. 
  25. ^ „Fejsbuk cenzura: Dragoslavu Bokanu trajno ugašen nalog”. IN4S (na jeziku: srpski). 2021-01-11. Pristupljeno 2021-12-06. 
  26. ^ a b „Bokan optužio Mariniku Tepić da je "rumunski neprijatelj", ona najavila tužbu, opozicija optužuje vlast - Politika - Dnevni list Danas” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-11-30. 
  27. ^ „Ambasada Rumunije osudila govor mržnje prema rumunskoj manjini u Srbiji”. Politika Online. Pristupljeno 2021-11-30. 
  28. ^ „: Olivera Zekić: Osuđujem govor mržnje Dragoslava Bokana. Izjavu dala očigledno osoba sa smanjenom uračunljivošću”. Nova srpska politička misao (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-11-30. 
  29. ^ „Bokan: Iz revolta sam pomenuo Tepić kao prvu Rumunku koja kvari fenomenalne odnose dva naroda - Politika - Dnevni list Danas” (na jeziku: srpski). 2021-11-30. Pristupljeno 2023-06-03. 
  30. ^ Gatalica, Petronijević, Bokan i Radunović stali uz predsednika („Večernje novosti”, 30. marta 2022)
  31. ^ „Željka Zdjelar: Biografija sa pevanjem i pucanjem”. Espreso.rs. 21. 02. 2016. Arhivirano iz originala 12. 10. 2017. g. Pristupljeno 04. 12. 2016. 
  32. ^ Slobodan Despot (18. 04. 2014). „Quand un père doit baptiser seul son bébé mourant” (na jeziku: French). Pristupljeno 30. 05. 2018. 
  33. ^ Jović, Nikola (22. 7. 2022). „Dragoslav Bokan – Srbija na prvom mestu” (na jeziku: srpski). Pečat. Pristupljeno 25. 3. 2023. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Драгослав_Бокан&oldid=27815998”