Драгослав Бокан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Драгослав Бокан
Dragoslav Bokan wiki photo.jpg
Датум рођења(1961-02-15)15. фебруар 1961.(58 год.)
Место рођењаБеоград
  ФНР Југославија

Драгослав Бокан (Београд, 15. фебруар 1961) је српски режисер, књижевник, колумниста, публициста, бивши политичар и ратни командант.[1]

Биографија[уреди]

Драгослав Бокан рођен је на Сретење 15. фебруара 1961. године у Београду (на Савском Венцу). По оцу Илији потиче из Осредака, а по мајци Милки (рођ. Деветак) са Мале Градусе. Има рођеног брата Александра. После завршене гимназије на XI београдском, дипломирао је режију на Факултету драмских уметности и завршио постдипломске студије на Филозофском факултету. Крајем осамдесетих сели се у Сједињене Америчке Државе. По повратку у Београд из САД, уз подршку Драгоша Калајића, добија запослење у Београдском издавачко-графичком заводу (БИГЗ) као уредник специјалних издања ексклузивних књига езотеријске традиције европске културе. Помоћник му је био добитник НИН-ове награде за 2012. годину Александар Гаталица. После тога постаје један од оснивача и потписника Српске народне обнове (СНО) у Новој Пазови, председник омладине и секретар СНО и члан паравојне формације „Бели орлови”.[2] Бокан је са Белим орловима прошао ратишта широм бивше Југославије, пре свега хрватско и босанско ратиште. Неки[a] припадници Белих орлова су оптужени за ратне злочине пред Хашким судом али не и они под Бокановом командом.[3][4][5][6] Боканов стриц Душан Бокан (пре рата је радио у штампарији Борбе) погинуо је на суров начин у покољу на Равним Котарима 1993. године.[7] Бокан је током рата основао своју странку под називом „Српски отаџбински савез”. Учествовао је на републичким изборима за председника 1992. године, као председник СОС, под слоганом „Вечна Србија је увек модерна”. Један је од првих држављана Републике Српске где је по наредби министра науке и образовања Републике Српске Велибора Остојића, заједно са ћерком Радована Караџића Соњом Караџић и познатим предратним музичким продуцентом Малколмом Мухаремом, новоствореној држави осмислио име Република Српска.[8] Бокан је 1996. године оптужен да је са двојицом саучесника 1992. године организовао разбојништво над познатим новосадским бизнисменом Томиславом Ђорђевићем. Том приликом је из куће жртве опљачкано 250.000 немачких марака, а самој жртви су под претњама нанете тешке телесне повреде. На суду се бранио тврдњом да му је кривично дело намештено од стране Службе државне безбедности. Бокан је 2009. осуђен на годину дана затвора, али је интервенцијом Миломира Марића пресуда оборена 2010. на Апелационом суду.[9]

Био је саветник за медије начелника Генералштаба Војске Југославије Небојше Павковића, писао је за часопис „Погледи”, био главни и одговорни уредник часописа „Нове идеје”, стални сарадник часописа „Еко кућа” и један је од оснивача београдског „Центра за стратешке пројекте”. Заједно са Дејаном Мировићем и Младеном Обрадовићем, суоснивач је Руско-српског културног центра. Написао је и објавио велики број новинских колумни и текстова за часописе „Прес” и „Стандард” а 2012. године изабран је за најбољег колумнисту у Србији, по избору часописа „The Man” у категорији човека године. Сарадник је и почасни члан Урбаног књижевног круга из Канаде.[10][11]

Као маркетиншки стручњак, осмислио је кампању билборда са цитатима Шарла де Гола, Винстона Черчила, Џорџа Вашингтона, Џона Кенедија и Вилија Бранта уз поруку Косово је Србија. Кампања је била толико значајна да је одјекнула и у свету, у часопису Њујорк тајмс, који је приредио и интервју са Боканом.[12] Осмислио је председничку кампању кнегиње Јелисавете Карађорђевић под називом „Иницијатива за лепшу Србију”, на којој је она освојила 62.737 гласова. Урадио је и кампању за патриотску коалицију СРС, Образ и СНП Наши 2014. године, под слоганом „И Косово и Русија”. Основао је часописе „Лепа Србија”, „Русија данас” и „Водич за живот”. У издању „Службеног гласника”, Бокан је осмислио и режирао дванаест звучних књига. Режирао је и кратки филм „Српско завештање”. Био је један од актера монументалног документарно-историјског филма „Смрт Југославије”, као и учесник филма о животу познате српске поп-звезде и победнице Евровизије 2007. Марије Шерифовић, у епизоди „Енергија”, где је представио своју визију српске идеје. Написао је збирку за децу „Јунаци српског устанка” под псеудонимом Вук Деветак.

Током рата на истоку Украјине, Бокан је од стране високих званичника Доњецке Народне Републике постављен за дипломатског представника ДНР у Србији, тиме и званично постајући први амбасадор новостворене Новоруске Републике. Као предани русофил, основао је и удружење „Отаџбина Русија” (чији је био председник). Удружење „Отаџбина Русија” својеврсна је претходница Народног представништва Доњецке Народне Републике у српским земљама. Од 2019. је председник Института за националну стратегију.

Бокан је путем свог Фејсбук профила објавио огроман број есеја и текстова на верске, националне, културне и опште теме. У припреми је серија књига његових Фејсбук текстова, под радним називом „Фејсбук дневник” и „Фејсбук ноћник”.[13] Такође, у припреми су и две књиге на историјске теме: кратка књига о историји православља и књига о историји руско-српских односа. Поред свега осталог, Бокан ради и на литерарној биографији једног од најпознатијих српских фудбалера свих времена Душана Дулета Савића, са којим је и лични пријатељ. Кратко је био у браку са Исидором Бјелицом која му је посветила једну књигу. Ожењен је познатом оперском певачицом Жељком Здјелар, са којом има сина Леониду и близанце Стефана и Душана. Из претходних бракова има кћерку Софију, и синове Владислава и Вука.

Објављене књиге[уреди]

  • Огњени љиљани (1998)
  • Портрет младог дендија (2000)
  • Јунаци српског устанка (2004, под псеудонимом Вук Деветак)
  • Београд, град тајни (2004)
  • Нови Сад: Од вароши до града (2005)
  • Косово је срце Србије (2008)
  • Политика: Мит, хроника, енциклопедија[b] (2008)

Напомене[уреди]

  1. ^ Милан Лукић је добио доживотну затворску казну а Средоје Лукић тридесет година затвора за акције у Белим орловима, посебно за масакр у Вишеграду али и за друга кривична дела. Митар Васиљевић је добио петнаест година затвора.
  2. ^ Монографија је освојила диплому „Златни печат” на Београдском сајму књига 2008. године.[14]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]