Zatvor Goli otok

Deo zatvorskog kompleksa na Golom otoku

Zatvor Goli otok je bio zatvor koji se nalazio na ostrvima Goli otok (muški zatvor) i Sveti Grgur (ženski zatvor) u Jadranskom moru. Postojao je od 1949. do 1988. godine. U toku političkog sukoba između rukovodstva FNRJ i SSSR, od 1949. do 1956. godine, zatvor je bio u nadležnosti federacije i služio je kao politički zatvor namenjen pristalicama Informbiroa i Sovjetskog Saveza. Kasnije je, prešao u nadležnost SR Hrvatske i korišćen je kao običan zatvor namenjen težim kriminalcima. Zatvoren je 1988, a od 1989. godine je potpuno napušten.

Službeni naziv zatvora u periodu od 1949. do 1951. bio je Radilište administrativno kažnjenih muškaraca/žena društveno korisnim radom, a od 1951. do 1956. godine Radnički prihvatni logor za političke zatvorenike.

Istorijat

Formiranje

Trg posvećen Golootočkim žrtvama u Danilovgradu.

Zatvor Goli otok formiran je 1949. godine. Odluka o njegovom formiranju doneta je najužem rukovodstvu Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) sa ciljem da se uhapšenici, koji su podržali Rezoluciju Informbiroa i bili pristalice Staljina i Sovjetskog Saveza u borbi protiv Jugoslavije, izoluju od ostalih zatvorenika. Kao predlagači „izolacije informbirovaca” smatraju se Ivan Stevo Krajačić, šef Udbe za Hrvatsku i Edvard Kardelj, član Centralnog komiteta KPJ. Vrh Partije je računao da peta kolona broji dosta staljinista i da će zadavati velike probleme, posebno ako dođe do tada očekivanog napada Sovjetskog Saveza na Jugoslaviju. Zato je odlučeno da se ta grupa izoluje na nekom dalekom ostrvu, posebno jer se među pristalicama Informbiroa nalazio veliki broj vojnih lica, kao i aktivnih učesnika Narodnooslobodilačke borbe, sposobnih za organizovanje i vođenje oružanog otpora. Predlog za daleko i usamljeno ostrvo u Kvarnerskom zalivu potekao je od Miroslava Krleže, koji je od vajara Antuna Augustinčića čuo da postoji „ostrvo mermera”. Prema zamisli, Goli otok je trebalo da bude društveno-popravni zatvor, u kom će se zavedeni osuđenici brzo popraviti i vratiti svojoj Partiji.

Izgradnja zatvora započela je početkom 1949. godine, a prva grupa osuđenika iz Hrvatske, stigla je 9. jula iste godine. Ubrzo potom stigle su grupe zatvorenika iz Srbije i Crne Gore. Pre formiranja zatvora, jedan deo uhapšenika bio je smešten u privremenom zatvoru Ramski rit, kod Požarevca. Iz razloga bezbednosti, jer je postojala opasnost sa SSSR brzim upadom oslobodi logoraše, oni su ubrzo prebačeni u zatvor Zabela, a potom na Goli otok. Uhapšenici iz Jugoslovenske armije slati su u zatvore u Staroj Gradiški i Bileći, koje je kontrolisala vojska, a samo jedan deo ovih uhapšenika je bio kasnije prebačen na Goli otok.

Broj zatvorenika

Zvanične procene, koje je napravio Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove SFRJ juna 1963. godine, navode brojku od 16.101 zatvorenika — 15.173 muškaraca i 928 žena, od kojih je tokom izdržavanja kazne stradalo 413.

Prema zvaničnim podacima, najveći broj uhapšenika bio je iz redova Jugoslovenske armije, njih 3592 odnosno 22%. To su bili uglavnom oficiri, koji su u zatvor slati odlukama vojnih sudova, koji su ih osuđivali na kazne zatvora od 3 do 20 godina zatvora. Oni su uglavnom bili zatvoreni u Staroj Gradiški i Bileći i samo delom na Golom otoku. Iako su civilni uhapšenici pušteni 1956. godine, vojni uhapšenici su zadržani još dve godine — do 1958.

Organi hapšenja i broj uhapšenih Informbirovaca
Kontraobaveštajna služba	UDB FNRJ	UDB BiH	UDB Makedonije	UDB Slovenije	UDB Srbije	UDB Hrvatske	UDB Crne Gore	Ostali organi	UKUPNO
3592	1210	1981	601	348	2943	2014	1740	1672	16101
22%	8%	12%	4%	2%	18%	13%	11%	10%	100%

Po zvaničnim podacima, nacionalna pripadnost najvećeg broja zatvorenika je bila srpska — njih 44%, a na drugom mestu su Crnogorci 21,5%. U poređenju sa brojem stanovnika, Crnogoraca je bilo najviše, jer je u Crnoj Gori vladalo veoma rasprostranjena prorusko raspoloženje, na šta je uticala dugogodišnja istorijska povezanost Crne Gore i Rusije. Takođe među uhapšenicima je bio i određeni broj pripadnika nacionalnih manjina, među kojima su bili najbrojniji Albanci, Bugari i Mađari, a bilo je i Italijana, Rumuna i drugih.

Nacionalna pripadnost zatvorenih Informbirovaca
Srbi	Crnogorci	Hrvati	Makedonci	Slovenci	Albanci	Ostali	UKUPNO
7076	3468	2561	801	567	431	1197	16.101
44%	21,58%	16%	5%	3,5%	3%	7%	100%

Najmlađi zatvorenik bio je Vuksan Knežević star 17 godina, uhapšen 5. septembra 1949. godine.

Zatvaranje

Aleksandar Ranković je posle zastrašujućeg izveštaja kojeg je dobio od Dobrice Ćosića, posle njegove posete Golom otoku, 1951. godine, odlučio da i sam poseti zatvor. Posetio ga je avgusta 1951. i potom je naredio da se stanje u zatvoru popravi.

Politički zatvorenici, koji su na Goli otok upućeni kao pristalice Informbiroa i Sovjetskog Saveza, puštene su na slobodu 1956. godine, posle normalizacije odnosa između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Zatvor je tada prešao u nadležnost Narodne Republike Hrvatske i korišćen je za smeštaj zatvorenika. Tamo su bili upućivani teži osuđenici, ali i kasniji politički zatvorenici — albanski separatisti, hrvatski nacionalisti i drugi.

Zatvor je definitivno zatvoren 1988. godine, a potpuno je napušten 1989. godine.

Položaj zatvorenika

Zatvorenici su na Goli otok dolazili brodom Punat. Tokom izdržavanja kazne obavljali su najteže fizičke poslove — radili su u kamenolomu, leti na temperaturi od oko 35 do 40 ºS, a zimi po jakim burama. Preko 90% uhapšenika je u zatvor došlo bez sudskog procesa već po partijskoj kazni, bez presude i određene dužine kazne. Zatvorenici su se delili na „bandu” i „revidirane”.

Svako veče su se držali sastanci na kojima se obrađivala dnevna politika i to je bila prilika da pripadnici „bande” revidiraju svoje, pre svega, staljinističke stavove. Velika većina logoraša pod velikim fizičkim i psihičkim pritiskom je bila slomljena i na sastanku tražila da bude primljena među „revidirane”. Skup zatvorenika je bio „demokratski”, pod nadzorom stražara, gde se javno diskutovalo o svakom pojedincu, koliko je njegova molba iskrena i slično. Vrlo često su bili kažnjavani oni koji su se slabo ili nikako javljali za reč.

„Revidirani” su imali bolji položaj, radili su lakše poslove kao što je bilo vađenje kamena štanglama u kamenolomu ili klesanje kamena i imali neke izglede da budu pušteni na slobodu. Za bandu je bilo rezervisano nošenje kamena na tačkama (vrsta nosila za kamen koji nose dva logoraša). Ipak, postojao je mali broj pripadnika „bande” koji nikad nisu popustili i koji ni nakon dugogodišnje robije nisu revidirali stav. Jedna od takvih bila je Miljuša Jovanović, sestra generala Arse Jovanovića. Za „najtvrđe” zatvorenike postojalo je posebno radilište u okviru zatvora, zvano Petrova rupa (dobila ime po zatvoreniku Petru Komneniću) gde su uslovi bili posebno surovi i gde je smrtnost bila veoma visoka.

„Golootočani” (kako je glasio nadimak zatvorenika sa Golog otoka) su i posle izdržane kazne bili prokazani i žigosani u društvu, niko sa njima nije smeo javno da se druži i sastaje i teško su dobijali bilo kakav posao. Na članove porodice se vršio pritisak da ih se odreknu, a na bračne drugove da se razvedu.

Topli zec i bojkot

U zatvoru je postojao širok dijapazon vrsta mučenja zatvorenika od kojih su se istakli — topli zec, kao primer fizičkog i bojkot, kao primer psihičkog zlostavljanja.

Topli zec

„Topli zec” (ili „špalir” kako su ovo mučenje zvali u ženskom zatvoru na Svetom Grguru) bio je ritual „dobrodošlice” novopridošlim zatvorenicima. Tokom ovog rituala stari zatvorenici bi se postavili u dve vrste okrenuti jedni prema drugima, a zatim bi novi zatvorenik prošao između njih. Tokom prolaska novi zatvorenik bi bio pljuvan, udaran šakama, pesnicama, nogama, letvama i dr. Po izlasku iz košmara novopridošli je ostajao krvav i izubijan, polomljenih zuba ili bi se čak onesvestio. Ovakav način mučenja je uzrokovao čak i smrtnost kod velikog broja novih zatvorenika, pa su se kasnije letve i ostali ubojiti alati izbacili iz upotrebe. Stari zatvorenik u vrsti koji nije „adekvatno udarao”, bivao je kažnjen. „Topli zec” se primenjivao i u situacijama kada je nekoga trebalo kazniti zbog neposlušnosti ili pasivnosti.

Bojkot

„Bojkot” je bio jedan od načina psihičkog kažnjavanja logoraša. Značio je da sa osobom koja je pod bojkotom niko ne sme da razgovara. Često joj se oko vrata kačio odgovarajući transparent npr. „Ja sam izdajnik” ili slično.

Petrova rupa

Jedan je od šest logora koji su se nalazili na Golom otoku i Svetom Grguru. Ovde su dolazili najtvrđi logoraši i „prevaspitavanje” je tako išlo da je ovde smrtnost bila ubedljivo najveća. Ime je dobio po logorašu po imenu Petar koji je ovde prvi ubijen,

Poznati Golootočani

• Dušan Brkić (1913—2000), pre hapšenja bio potpredsednik Vlade NR Hrvatske i član Centralnog komiteta KPJ. Uhapšen krajem 1950. godine. Na Golom otoku bio od 1951. do zatvaranja logora 1956. godine.
• Vlado Dapčević (1917—2001), pre hapšenja bio pukovnik JA i načelnik Uprave Jugoslovenske armije (JA) za agitaciju i propagandu. Godine 1948, prihvatio Rezoluciju Informbiroa i pokušao da pobegne iz zemlje. U istražnom zatvoru bio do 1950, a kasnije u zatvorima u Staroj Gradiški, Bileći i Golom otoku. Pušten 1956. godine. Kasnije ponovo hapšen.
• Rade Žigić (1909—1954), pre hapšenja bio član Politbiroa Centralnog komiteta KP Hrvatske i ministar industrije u Vladi NR Hrvatske. Uhapšen krajem 1950. godine. Na Golom otoku bio od 1951, a 1954. za vreme izdržavanja kazne izvršio samoubistvo.
• Petar Komnenić (1895—1957), pre hapšenja predsednik Narodne skupštine NR Crne Gore. Godine 1948. prihvatio Rezoluciju Informbiroa. Uhapšen početkom 1949. godine. Na Golom otoku bio do zatvaranja logora 1956. godine.
• Božo Ljumović (1896—1986), pre hapšenja bio član Centralnog komiteta KPJ i član Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru. Godine 1948. prihvatio Rezoluciju Informbiroa. Uhapšen u leto 1948. i bio zatvoren u beogradskom zatvoru „Glavnjača”, a od decembra 1950. do aprila 1953. bio na Golom otoku.
• Dragoslav Mihailović (1930—2023), pre hapšenja bio učenik gimnazije. Uhapšen je 1949.
• Dragoljub Mićunović (1930), pre hapšenja bio učenik gimnazije. Uhapšen je 1948. i u zatvoru proveo 22 meseca, od čega jedan deo na Golom otoku.
• Branko Petričević (1914—1982), pre hapšenja bio general-major JA i pomoćnik načelnika Glavne političke uprave Jugoslovenske armije (JA). Godine 1948. prihvatio Rezoluciju Informbiroa i pokušao da pobegne iz zemlje. U istražnom zatvoru bio do 1950, a kasnije u zatvorima u Staroj Gradiški, Bileći i Golom otoku. Pušten 1956. godine.
• Petre Piruze (1907—1980), pre hapšenja bio sudija Vrhovnog suda Jugoslavije u Beogradu. Godine 1950. optužen da stoji na liniji Informbiroa i bio na Golom otoku do 1954. godine. Rehabilitovan 1966. godine.
• Lazar Sokolov (1914—1984), pre hapšenja bio profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Godine 1949. prihvatio Rezoluciju Informbiroa. Uhapšen iste godine i bio zatvoren na Golom otoku do 1951. godine. Kasnije rehabilitovan.
• Savo Stanojević (1916—1994), visoki oficir JNA i nosilac Ordena narodnog heroja. Bio zatvoren na Golom otoku sedam i po godina.
• Panko Brašnarov (1883—1951) (poznat i kao Panko Brašnar) bio je učitelj, makedonski politički aktivista i učesnik socijalističkog i komunističkog pokreta u Makedoniji. Umro na Golom otoku.
• Šaban Bajramović (1936—2008), kao dezerter iz armije završio je na Golom otoku.
• Veljko Žižić (1912—1993), pre hapšenja je bio general-major JA i vrhovni vojni tužilac. Uhapšen februara 1950. godine, zbog odbijanja da učestvuje u montiranim sudsko-političkim procesima pristalicama Ib-a. Osuđen na 14 godina strogog zatvora, sa gubitkom svih građanskih prava u trajanju od 3 godine, a po isteku odslužene kazne, uz gubitak čina general-majora. Rehabilitovan 2014. godine.

Upravnici Golog otoka

Upravnici Golog otoka su bili:

• Nikola Bugarčić
• Ante Raštegorac
• Rade Radević
• Marija Zelić — upravnica Svetog Grgura

Tu treba pomenuti i Veselina Popovića, koji je defakto bio komandant prvog logora u Ramskom Ritu i koga spominju kao korektnu osobu, koja nije mučila zatvorenike. Veselin je zgrožen postupkom prema logorašima prebegao preko Dunava za Rumuniju a to je sigurno bio i jedan od razloga da se logor premesti na Goli otok. Takođe je kružila priča, da bi ruski komandosi mogli preko Dunava da naprave desant i oslobode logoraše Ramskog Rita.

Golootočani danas

U Srbiji je osnovano Udruženje Golootočana Srbije koji traže obeštećenje za vreme provedeno u ovom logoru. Prema nezvaničnim podacima iz 2012, u Srbiji živi oko 500 bivših logoraša.U Srbiji je do 2012. rehabilitovano 1.700 političkih osuđenika.

Vidi još

• Baraganske deportacije

Spoljašnje veze

• Sajt o Golom otoku
• Goli otok 1. deo, RTS Kvadratura kruga — Zvanični kanal
• Goli otok 2. deo, RTS Kvadratura kruga — Zvanični kanal
• „Pakao Golog otoka” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. maj 2020), Marko Vranješević, Večernje novosti, feljton, 14 nastavaka, 2 — 15. mart 2006.
• „Sjaj golog kamena sanjaju 60 godina”, Ivana Vranešević, Glas javnosti, reportaže, 4. novembar 2006.
• „Dosije — Goli otok”, Jelena Šošić, Press magazin, istorijska čitanka, 8. septembar 2008.
• Galerija slika — Goli otok
• Goli otok — zatočenici tišine („Večernje novosti”, feljton, avgust 2013) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. avgust 2013)
• Sve po spisku: O golom otoku (ekskluzivni spiskovi žrtava)
• 16000 Golootočani, po spisku!
• I posle 62 godine ne mogu da zaspim („Blic”, 11. januar 2014)