Kavkaski pohod
 | Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
| Kavkaski pohod | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Prvog svetskog rata | |||||||||
 | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Osmansko carstvo Azerbejdžan (1918) Nemačko carstvo (1914–17) |
 Ruska Imperija (1914–17) Ujedinjeno Kraljevstvo (1918) Australija Kanada Novi Zeland  Jermenija (1918) | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
Enver-paša Vehip-paša Kerim-paša Mustafa Kemal Kres fon Kresenštajn |
I. Voroncov-Daškov Nikolaj Judenič Andranik Ozanijan Drastamat Kanajan Garegin Nideh | ||||||||
Kavkaski pohod ili Kavkaski front je predstavljao seriju bitaka između Ruske Imperije i Osmanskog carstva u Prvom svetskom ratu od 1914. do 1918. Rani ruski uspesi na tom frontu zaustavljeni su zbog Oktobarske revolucije i Ruskog građanskog rata. Posle toga je Turska povratila sve teritorije, koje je pre toga izgubila i još više od toga.
1914. - Katastrofalni poraz turske vojske[uredi | uredi izvor]
Glavni cilj Osmanske vlade je bio da povrati teritorije izgubljene u Rusko-turskom ratu (1877—1878). Ministar rata Enver-paša nije poslušao savete nemačkih savetnika, pa je mesec dana nakon objave rata započeo rat protiv Rusije. Enver-paša je lično komandovao turskom 3. armijom, koju je vodio u bitku protiv Rusije na Kavkazu. Bila je to velika armija (između 100.000 i 190.000 ljudi), ali turska vojska je bila loše opremljena za zimsko ratovanje.
Ruska vojska je u početku imala 100.000 vojnika pod nominalnom komandom generala Ilariona Voroncova-Daškova. Pravi komandant je bio Nikolaj Judenič, najbolji ruski general Prvog svetskog rata. Zbog poraza u bitkama na Istočnom frontu Rusi su prekomandovali mnogo vojske sa Kavkaza na Istočni front. Ostalo je samo 60.000 vojnika na Kavkazu.
Jermeni unutar Osmanskog carstva su podržavali Ruse. Voroncov je planirao da povuče rusku vojsku u Kars, ali ga Judenič nije poslušao, nego je ostao u Sarikamišu. U bici kod Sarikamiša (29. decembar 1914 — 2. januar 1915) turska vojska je pretrpela teški poraz, pa se povukla u neredu. Ostalo je samo 18.000 živih turskih vojnika. Enver-paša je zbog tog poraza dao predao komandu nad vojskom, a Jermene je optužio za poraz. Već u februaru je naredio da se razoružaju svi Jermeni u turskoj vojsci. Poslati su u radne logore, gde su pobijeni. Time je započeo genocid nad Jermenima. U isto vreme kada je vojska Envera-paše krenula prema Karsu i u susret katastrofi kod Sarikamiša, mala osmanska vojska se kretala od jezera Van prema Persiji. Suočivši se sa malim otporom okupirali su Tabriz. I Rusi i Britanci su poslali vojsku u severnu Persiju i odatle su isterali tu tursku vojsku.
1915. Napred i nazad[uredi | uredi izvor]
General Judenič je bio hvaljen zbog velike pobede nad Turcima i postao je komandant ruske vojske na Kavkazu. Započeo je ofanzivu u tursku teritoriju prema jezeru Van u osmanskoj Jermeniji. Rusi su se nadali da će imati podršku pravoslavnih Jermena. Kako su se Rusi približili, tako je 20. aprila izbila pobuna Jermena protiv osmanske vlasti u mestu Van. Jermeni su uspevali da se održe mesec dana protiv nadmoćne turske vojske. Rusi su osvojili Van u maju 1915. U to vreme general Judenič je verovao da su turske snage jako slabe u tom području. Mislio je da imaju najviše četiri divizije. Paša Abdul Kerim je imao osam divizija sa stalnim pojačanjima. Ruski general na frontu Oganovski je bio jako spor i poslao je malo vojske u nekoliko smerova.
Kerim-paša je u lulu 1915. krenuo u kontranapade u području jezera Van i pobedio je Ruse u bici kod Malazgirta. Rusi su se posle toga povukli. General Judenič je skupio na brzinu mobilnu vojsku od 22.000 vojnika, uglavnom kozaka. Ta vojska pod komandom generala Baratova obračunala se se Turcima u bici kod Kara Kilise početkom avgusta 1915. Turci su se povukli. Rusi su zarobili 6.000 Turaka i mnogo oružja i opreme. U međuvremenu su Turci pobedili jermenske pobunjenike oko jezera Van, ali zbog poraza kod Kara Kilise Rusi su ponovo zauzeli mesto Van. Tokom ruske ofanzive na Jermeniju Talat-paša je naredio nasilno raseljavanje Jermena na jug.
Stvorena je administarcija Zapadne Jermenije. Veliki knez Nikolaj je 24. septembra postavljen kao komandant ruskih snaga u Jermeniji i Persiji. Međutim stvarno vođenje operacija je ostavio sposobnom generalu Judeniču.
1916. Ruska pobeda[uredi | uredi izvor]
Obično je tokom zime vladalo zatišje na frontovima. Turska armija je baš stradala tokom zime u bici kod Sarikamiša. Ruski general Judenič je odlučio da iskoristi zimu da iznenadi Turke. U januaru 1916. ruska vojska je tajno krenula prema velikoj osmanskoj tvrđavi Erzurumu. Jedna turska divizija na putu prema Erzurumu je uništena iznenadnim napadom
Dok su se Rusi kretali da osvoje Erzurum druga osmanska divizija je bila uništena 14. februara 1916. kod grada Tafta isto tako ruskim iznenadnim napadom. Kerim-paša, koji je držao Erzurum je bio ili nespreman za opsadu ili iživciran, ali umesto da drži tvrđavu povukao se pa su Rusi ušetali u Erzurum 16. februara 1916. Od Erzuruma ruska vojska se kretala u dva pravca. Severno su u aprilu osvojili stari lučki grad Trabzon. Drugi deo ruske vojske je krenuo južno i zauzeo Muš i Bitlis goneći pred sobom demoralizovanu osmansku vojsku.
Osmanska armija je pod novim vođom Vehip-pašom dobila naređenje da preotme Trabzon. Turska vojska je krenula obalom prema Trabzonu, ali Rusi su zaustavili prethodnicu koristeći dominantnost ruske mornarice. General Judenič je na turski napad odgovorio ofanzivom prema Erzinkanu. Zauzeo je Erzinkan 2. jula 1916., pa su Turci zaustavili ofanzivu prema Trabzonu, da bi stabilizovali linije fronta. Jedini uspeh na turskoj strani ostvario je Mustafa Kemal koji je ponovo osvojio Muš i bitlis u avgustu 1916. Krajem jeseni Rusi su isterali Kemalovu vojsku odatle.
1917. Sve je mirno[uredi | uredi izvor]
Rusi su pravili planove o ofanzivama protiv Turaka, ali Februarska revolucija je sprečila sve vojne operacije. Nova vlada je postavila generala Judeniča na besmislenu poziciju u centralnoj Aziji, pa se on penzionisao. Turci su s druge strane bili pod velikim pritiskom britanske vojske u Palestini i Mesopotamiji, pa su povukli većinu vojske na jug. Tokom ostatka 1917. ruska vojska se raspadala dok nije prestala da bude efektivna vojna sila.
1918. Osmanska pobeda[uredi | uredi izvor]
Početkom 1918. ruska vojska na Kavkazu se sastojala samo od nekoliko hiljada dobrovoljaca i dvesta oficira. Godinu dana pre toga bilo je 500.000 vojnika. Ruske ogromne južne teritorije su ostale bez odbrane. Turci su krenuli u ofanzivu u januaru 1918. Jedini otpor pružala im je poluorganizovana milicija Jermenske Republike. Osmanska vojska je u februaru i martu 1918. osvojila Trabzon, Erzurum, Kars, Van i Batumi. Sredinom te ofanzive nova boljševička vlast je otpisala sve te zemlje Brest-litovskim sporazumom iz marta 1918.
Enver-paša je imao veće ciljeve da povrati sve teritorije izgubljene 40 godina pre toga. Zbog toga je oživeo snove o turskoj dominaciji nad Centralnom Azijom i naredio je da se formira Islamska armija. Ta armija je imala 14.000 do 25.000 uglavnom muslimana, od kojih su većina govorila turski. Naredio je Islamskoj armiji da krene na Demokratsku Republiku Jermeniju i da osvoji Baku. Toj novoj ofanzivi suprostavljala se Nemačka, koja je smatrala južnu Rusiju svojom interesnom sferom. U maju 1918. osmanska vojska je napala novoformiranu Demokratsku Republiku Jermeniju. Jermeni su u jednoj bici uspeli da poraze Turke, ali izgubili su kasniju bitku, pa im se raspala vojska. Bili su prisiljeni da potpišu sporazum u Batumiju 1918. Demokratska Republika Gruzija je zatražila nemačku vojnu pomoć. Nemačka vojska je došla u Gruziju pod komandom Kresa fon Kresenštajna. Enver-pašina Islamska armija je zaobišla Gruziju i prošla je kroz Azerbejdžan. Došli su do Bakua i odatle su izbacili Britance. Do kraja rata Turska je izgubila Palestinu, Siriju i Mesopotamiju, ali zauzeli su teritorije izgubljene prethodno od Rusa u istočnoj Anadoliji.
Posledice[uredi | uredi izvor]
Turski napadi na Jermensku Republiku završili su primirjem. Dve godine posle primirja sklopljen je mirovni sporazum u Sevru 10. avgusta 1920. Taj sporazum priznaje „Vilsonovsku Jermeniju“, ali to nikad nije postalo deo Jermenije. Osmansko carstvo je izgubilo rat sa saveznicima, ali granice na Kavkazu nisu bile rešene. Izbio je bio Gruzijsko-jermenski rat 1918, pa Jermensko-azerbadžejanski rat (1918—1920), zatim je usledili Tursko-jermenski rat, Grčko-turski rat i Francusko-turski rat.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Strachan, Hew (2003). The First World War. str. 109–112. Viking (Published by the Penguin Group) (1914 operations)
- Falls, Cyril (1960). The Great War pp. 158–160. (covers 1915 fighting)
- Pollard, A. F. (1920). A Short History of the Great War (chapter 10). (covers 1916 fighting)
- Fromkin, David (1989). A Peace to End All Peace. str. 351–355. Avon Books. (covers 1918 operations)
- Harutyunian (1985). The 1918 Turkish aggression in Transcaucasus. Yerevan.
- The New York Times Current History: The European war. New York Times Company. 1916. str. 1083—.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Normativna kontrola: Državne |
|---|
