Marija Paleologina Kantakuzina
| Marija Paleologina Kantakuzina | |
|---|---|
 Marija Paleologina Kantakuzina | |
| Lični podaci | |
| Mesto rođenja | Nikejsko carstvo, |
| Datum smrti | posle 1279. |
| Mesto smrti | Vizantijsko carstvo, |
| Porodica | |
| Supružnik | Aleksije Fil |
| Potomstvo | Mihailo II Asen |
| Roditelji | Jovan Kantakuzin Eulogija (Irena) Paleologina |
| Dinastija | Kantakuzini, Aseni |
| Bugarska carica | |
| Period | 1270–1279. |
| Prethodnik | Irina Dukina Laskarina |
| Naslednik | Irina Paleolog (bugarska carica) of the Vizantijsko carstvo |
Marija Paleologina Kantakuzina (grč. Μαρία Παλαιολογίνα Καντακουζηνή, bug. Мария Палеологина Кантакузина; umrla posle 1279), bila je bugarska carica (1270—1279) i supruga bugarskih careva Konstantina I Asena Tiha i Ivajla.
Sestričina vizantijskog cara, Mihaila VIII Paleologa. Godinama je zapravo rukovodila državnim poslovima i pokušavala da vodi aktivnu spoljnu politiku.
Poreklo i udaja
[uredi | uredi izvor]Marija je bila kćerka peharnika Jovana Kantakuzina i Eulogije (Irene) Paleologine, sestre miljenice vizantijskog cara Mihajla VIII Paleologa [1], tako da je Marija bila nećaka cara.
Kada je umrla bugarska carica Irina Laskaris, oko 1270. godine, bugarski car Konstantin oženio se Marijom. Pošto je Mihajlo zadržao za sebe lučke gradove Anhijal i Mesembriju, koji su bili obećani bugarskom caru kao miraz, oko 1272. godine Bugari su upali u Vizantiju, ali pred navalom Tatara, koji su bili u savezu s Mihajlom, morali su se povući i odreći tih gradova [2].
Te godine car Mihajlo je sklopio prijateljski sporazum s velikim tatarskim vojskovođom Nogajem, da bi osujetio svaku bugarsku akciju protiv Vizantije. Od tada pa sve do kraja veka Tatari su vršili pritisak na Bugarsku [3].
Situacija u Bugarskoj
[uredi | uredi izvor]U Bugarskoj su u to doba svu vlast imali bojari, zemlja je brzo gubila političku ulogu koju je igrala na Balkanskom poluostrvu. Nju su stalno napadali Ugari, Grci i Tatari. Nasilja i samovlašće feudalnih bojara dovršavali su propadanje zemlje. Veći deo zemlje pripadao je bojarima, višem sveštenstvu i manastirima [4].
Crkveni sukobi
[uredi | uredi izvor]Godine 1272. car Mihajlo pokušao je oduzme autokefalnost Bugarske crkve, s namerom da je priključi Ohridskoj patrijaršiji [2] [5].
Ubrzo posle toga da bi došlo do unije između pravoslavne i katoličke crkve sazvat je veliki crkveni kongres u Lionu [6] [7], 6. jula [3] 1274. god [6] [7] [3] [5]. U pregovorima oko uređenja crkvenih pitanja Mihajlo je izneo predlog da se ukine, kao nekanonski osnovana, trnovska patrijaršija i da se bugarska crkva podvrgne ohridskoj. To izazva, sasvim prirodno, ogorčenje kod Bugara [6] [7]. Na kraju je unija postignuta i priznato je ne samo papino prvenstvo nego je prihvaćena i rimska veroispovest [3] [5].
Bugarska carica
[uredi | uredi izvor]Brak sa carem Konstantinom I Asenom Tihom
[uredi | uredi izvor]Marija se udala za cara Konstantina I Tiha 1269. godine, ubrzo nakon smrti carice Irine Laskaris Asen 1268. godine. Mariji je bugarski car bio drugi muž, a caru Konstantinu I ovo je bio treći brak. Ugovarajući brak svoje sestričine Marije sa carem Konstantinom I Asenom Tihom, car Mihailo VIII Paleolog je imao za cilj da na neko vreme oslabi bugarski pritisak. Na unutrašnjem planu, ovaj potez je ustupak „Pravoslavnoj partiji” i Evlogiji, sestri cara Mihaila VIII. Car obećava da će Bugarskoj u vidu miraza vratiti Mesemvriju i Anhijal, koji su osvojeni nekoliko godina ranije. Car Mihailo VIII Paleolog je na neodređeno vreme odlagao konačnu odluku pod izgovorom da se mora roditi naslednik da bi se legitimisala bugarska vlast nad obećanim vizantijskim teritorijama.
Ovakvo carevo ponašanje izazvalo je veliko nezadovoljstvo u Trnovskoj palati i umnogome narušilo autoritet cara Konstantina I Asena, koji je s jedne strane bio u srodstvu sa egzekutorima brata svoje bivše žene (Evlogija i car Mihailo VIII Paleologa), a sa druge – prevaren. Carica Marija, svesna da je ujakovo odbijanje kompromituje pred bugarskim plemstvom, otvoreno podstiče svog muža da objavi rat carstvu. Car Mihailo VIII Paleolog privlači na svoju stranu tatarskog kana Nogaja. Tako, u pozadini Bugara, car ima moćnog saveznika koji bi „odmah napao pozadi ako bi (Konstantin) napao careve trupe“.
Namesništvo
[uredi | uredi izvor]Car Konstantin I se 1275. godine, teško povredio, pad sa konja u lovu bio je uzrok povrede. Carica preuzima vlast. Godine 1276. prestolonaslednik Mihailo je krunisan za cara - savladara.
Smrt despota Jakova Svetoslava nije donela neophodno jačanje carske vlasti. Na račun poražene bojarske opozicije javlja se još strašnija pretnja – Ivajlov ustanak.
Građanski rat
[uredi | uredi izvor]Unioistička politika cara Mihajla VIII izazvala još teže zaplete. Carici Mariji, oštroj protivnici unije, pridružila se majka Eulogija (Irena), te je bugarski dvor pod uticajem dveju žena postao žarište anticarskog delovanja. Ipak, na toj je strani ubrzo došlo do obrta, barem kratkotrajnog [1].
U klonulom Bugarskom carstvu, teško pogođenim neprestanim tatarskim pustošenjima [8], socijalnim sukobima i bednim položajem seljaka [4], 1277. godine, [9] je došlo do velikog narodnog ustanka i žestokih unutrašnjih borbi [8]. Ovom ustanku na čelo je stao narodni vođa — pastir Ivajlo, koji se te iste godine proglasio za cara. Na njegovu stranu prelazile su čitave oblasti. On je uspešno ratovao protiv Tatara i dvaput ih potukao [4]. Car Konstantin I Asen Tih, slomivši nogu, beše postao teže pokretan i nije mogao s uspehom da suzbije napade svojih protivnika, razdraženih naročito Marijinim postupcima. 1277. godine, car Konstantin I Tih je izgubio krunu i život, a onda je počelo strahovito klanje u zemlji [9].
Stanovništvo bugarske prestonice — Trnova — otvorilo je, na kraju, Ivajlu vrata [4], a carica Marija se udala za njega.
Bugarski bojari pozvali su u pomoć Grke, Tatare i Kumane [4]. Oružanom intervencijom vizantijskoj je vladi pošlo za rukom da pobedničkom narodnom vođi sada caru Ivajlu suprotstavi pogrčenog potomka Asena, oženjenog vizantijskom princezom [10]. Godine 1279. [10] ustanak je ugušen, a car Ivajlo je poginuo [4]. Tada je na klimav presto uzdignut Jovan Asen III [10].
Brak sa carem Ivajlom
[uredi | uredi izvor]Vojska kojom je komandovao bugarski car iz kočije, poražena je u prvoj borbi sa ustanicima, a sam car Konstantin I je ostavljen na kočiji pošto je bio nepokretan i posečen. Deo bojara je prešao na Ivajlovu stranu, a prestonica je bila opsednuta. Carica Marija ne odustaje od vlasti. Ona drži kontrolu nad glavnim gradom, oslanjajući se na njegovu neosvojivost. Car Mihailo VIII Paleolog odlučio je da maksimalno iskoristi previranja u Bugarskoj. Njegov cilj nije samo da uništi Ivajla, već i da ukloni njegovu omraženu sestričinu, postavljajući na presto svog štićenika Jovana Asena III. Pred zajedničkim neprijateljem, carica Marija i Ivajlo su prinuđeni da traže kompromis. Vođa pobunjenika i carica se venčavaju. Pahimer tvrdi da je za vizantijskog cara neprijatelj broj 1 bila bugarska carica. Izjavio je bojarima koji su pobegli iz Bugarske „da bi bilo dobro da prihvate Jovana Asena III za cara i da otkažu poslušnost carici Mariji“. Kasnije, kada je slao rimske trupe zajedno sa „carskom decom“ (Jovanom Asenom III i Irinom), car je želeo „pre svega da uhvati caricu Mariju, da ona, dobrim uređenjem svojih poslova, ne poremeti njegove planove“. Iz tog razloga, još pre nego što je Ivajlo opseo Trnovo, u gradu su se pojavili agenti car Mihaila VIII Paleologa, koji bi trebalo da podstaknu bojare da izdaju caricu Mariju i prihvate „carevu decu“.
Caričinu odluku da se uda za ubicu svog muža njeni savremenici su osudili kao „nepristojnu” i „nečednu”, ali izgleda da za Ivajla nije bila sasvim neočekivana. Pahimer priča da je počeo da se „ustručava pred njenim glasnicima i da pokazuje prividnu gordost“, izjavljujući da ne želi carsku vlast uzalud, da se plašio „da neko ne kaže da je ženskaroš“, „da ne omekša ćud onih koji će to primiti i prezreti ga jako". Uprkos oklevanju, Ivajlo je prihvatio ponudu, čime je legitimisano njegovo pravo na presto. Za plemenitu Vizantijku, sestričinu vasilevsa, iz porodica sa vekovnom istorijom – Kantakuzina i Paleologa, to možda i nije toliko isplativo. Pored toga što je njen novi muž bio svinjar, čovek iz najnižih slojeva društva, on je bio i ubica njenog muža, koji je nedavno umro, a mali prestolonaslednik je morao da zove tata, ubicu svoga oca (prema Pahimeru) . Povodom njene udaje, car Mihail VIII Paleolog je otvoreno izjavio da je "obeščastila porodicu i „upropastila svoje carstvo davši ga u ruke potpuno nedostojnog čoveka“. Međutim, carica Marija nije imala drugog izlaza ako je želela da ostane carica.
Brak sa carem Ivajlom je bio neuspešan. Iako je priznao Mihaila kao prestolonaslednika, „varvarin je vrlo brzo mrzeo naklonost svoje žene” i čak je pretukao, tvrdi Pahimer. Štaviše, on privlači na svoju stranu bojare koje je carica ranije gonila i progonila. Bez obzira na sve, carica Marija je zadržala vlast u Trnovu sve dok nije stigla vest da je car Ivajlo poražen od Tatara.
Svrgavanje sa prestola
[uredi | uredi izvor]Trnovski bojari su se predali štićeniku cara – Jovanu Asenu III. Oni koji su caricu Mariju dugo mrzeli prihvatili su novog cara, a ona i njen sin su poslati u Adrijanopolj, odakle je car Mihailo VIII Paleolog pratio razvoj prilika u Bugarskoj. Omražena sestričina, trudna sa „plodom varvarina” poslata je u pritvor. Marija i njen sin su odvedeni u Carigrad i izgleda da je bivša carica ubrzo našla pristup politici, pridruživši se pravoslavnoj „partiji“ svoje majke Evlogije. Godine 1283. ova frakcija je dostigla vrhunac i novi car Andronik II Paleolog (1282 – 1328) zvanično je odbacio unijatski kurs svog pokojnog oca. Godine 1294. Lažni - Ivajlo se pojavio u Carigradu. Car je pozvao caricu Mariju, koja je izjavila da udvarač ne liči na njenog muža. Ovom prilikom napominje se da je carica Marija imala kćer od cara Ivajla, čije ime je nepoznato, ali se u 15. veku jedan vizantijski diplomata potpisao kao Lahan Paleolog, što sugeriše da su potomci carice Marije i car Ivajla bili ponosni ne samo na pripadnost porodici Paleolog, nego su se ponosili i svojim pradedom, seoskim carem Ivajlom.[11] Poslednji pomen nekadašnje carice datira iz 1300. godine, kada je deo bojara, želeći da odbaci novoproglašenog cara Teodora Svetoslava Tertera, zamolio cara Andronika II da im za vladara pošalje Mihaila, sina cara Konstantina I Asena Tiha.
Spoljna politika
[uredi | uredi izvor]Lični motivi carice Marije za njen neprijateljski odnos prema Vizantiji u velikoj meri su se poklapali sa interesima Bugarske. Loše političke odnose je održavala prema vizantijskom caru i napuljskom kralju Karlu I Anžujskom. Uloga carice za čvrstu i beskompromisnu politiku Bugarske i Trnovske patrijaršije prema uniji zaključenoj između Rima i Carigrada je nesporna. Carica Marija je podržavala carigradskog patrijarha Ignjatija i pravoslavnu stranku svoje majke Evlogije u samoj Vizantiji. Carica je 1276. godine, napravila zanimljiv diplomatski potez tako što je poslala misiju u Jerusalim i Egipat, koju je predvodio Josif Katar. Bugari su uspeli da privuku jerusalimskog patrijarha Grigorija na stranu pravoslavne stranke i trnovskog patrijarha. Osudio je Lionsku uniju i obećao da će uticati na Aleksandrijsku i Antiohijsku patrijaršiju da učine isto. Vojni savez koji su predložili Bugari nije prihvatio egipatski sultan Bejbars, što, međutim, ne znači da je ovaj potez bio nepromišljen i neozbiljan. U stvari, snalažljiva carica je prepoznala da je sultan Bajbars bio Kumanac po rođenju. Carica Marija, u čijem su okruženju bili istaknuti Kumani (na primer budući car Đorđe I Terter), pokušala je da iskoristi politički adut višedecenijskih bugarsko-kumanskih odnosa. S druge strane, nastojala je da uništi vizantijsko-tatarski savez, koji je bio opasan za Bugarsku, pošto je sultan Bajbars bio u prijateljskim odnosima sa kanom Nogajem.
Na unutrašnjem planu, carica je nastojala da potisne bojarsku opoziciju i ojača centralnu vlast. Ovim izaziva mržnju nekih autokratskih bojara, koji su se naknadno stavili u službu cara Mihaila VIII Paleologa.
U fikciji
[uredi | uredi izvor]Carica Marija je junakinja filma "Gvozdena ruka" Conča Rodeva, iz 1971. godine. Tamo je predstavljena kao surova i moćna žena, koju, međutim, Ivajlo potčinjava - nekad silom, ponekad i šarmom - i ženi se njome, čime se legitimiše.
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ a b Ostrogorski 1969, str. 176.
- ^ a b Ostrogorski 1969, str. 174.
- ^ a b v g Ostrogorski 1969, str. 175.
- ^ a b v g d đ Istorija srednjeg veka II 1959, str. 357.
- ^ a b v Istorija vizantijskog carstva 1933.
- ^ a b v Istorija Jugoslavije 1933.
- ^ a b v Istorija srpskog naroda 1941, str. 156.
- ^ a b Ostrogorski 1969, str. 176–177.
- ^ a b Istorija srpskog naroda 1941, str. 159.
- ^ a b v Ostrogorski 1969, str. 177.
- ^ Pavlov, Plamen. Tъrnovskite carici. V.T.:DAR-RH, 2006.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
- Šarl Dil „Istorija vizantijskog carstva“, Beograd 1933.
- Vladimir Ćorović, „Istorija Srba“, Beograd 1941.
- Vladimir Ćorović, „Istorija Jugoslavije“, Beograd 1933.
- Udaljcov, A. D.; Kosminski, J. A.; Vajnštajn, O. L. (1950). Istorija srednjeg veka II. Beograd.
Izvori
[uredi | uredi izvor]- „Vizantiйski istorici prevedeni ot grъcki v Sankpeterburgskata duhovna akademiя. Georgi Pahimer – Istoriя na Mihail i Andronik Paleolog“, Sankt Peterburg 1862 g. (Fototipno izdanie 2004 g.)
- Zlatarski V., „Istoriя na bъlgarskata dъržava prez srednite vekove. Tom III. Vtoro bъlgarsko carstvo. Bъlgariя pri Asenevci (1187 – 1280)“ izdatelstvo „Nauka i izkustvo“, Sofiя 1972 g.
- Andreev Й., Iv. Lazarov, Pl. Pavlov. „Koй koй e v srednovekovna Bъlgariя“, izdatelstvo „Petъr Beron“, 1999 g.
- Plamen Pavlov. „Vizantiйka e naй-obruganata bъlgarska carica“
